Моћ вере у чудеснa излечења: Религија, сујеверје и медицина

У тексту који следи ћемо описати неке од претеча и пракси религијских и сродних излечења, као и њихова савремена сагледавања, без упуштања у оцене њихових оправданости које би на било који начин могле да повреде осећања религиозних особа. Базирано на научним чињеницама, ипак, више је него фасцинантно ући у свет излечења путем вере и снаге ума, и то свакако заслужује нашу пажњу, као здравствених професионалаца, који су спремни да одговоре на сва питања пацијената збуњених у мору недоследних информација на интернету, у разним публикацијама и медијима.

„Лечење вером“ се дефинише као ритуална пракса молитве и гестова (као што је полагање руку) за које се тврди да призивају божанску интервенцију која доводи до духовног и физичког исцељења. Овоме је нарочито склона хришћанска пракса, али је лечење вером практично заступљено у свим религијама и култовима. Верници и верске вође такође тврде да лечење болести и инвалидитета може да се постигне и без исцелитеља, кроз самосталну молитву и поштовање ритуала који ће стимулисати божје присуство и моћ.

Било је тврдњи да вера може да излечи слепило, глувоћу, рак, сиду, сметње у развоју, анемију, артритис, курје очи, неисправан говор, мултиплу склерозу, осипе на кожи, парализу и разне повреде. Чудотворни опоравци су приписивани техникама које се обично класификују као „исцељење вером“. То може да подразумева молитву, посету верском храму, подвргавање третману од стране свештеника или шамана или једноставно јаку веру у одређено божанство или Свевишњег.

Многи људи тумаче Библију, посебно Нови завет, као буквални приручник за практиковање исцељења путем вере. Према анкети листа Њузвик из 2004. године, чак 72 одсто Американаца тврди да верују да молитве Богу могу некога да излече, чак и ако наука каже да та особа за то нема шансе.

Повећано интересовање за алтернативну медицину и све њене подврсте је крајем 20. века довело до паралелне заинтересованости социолога и медицинара за утицаје религије и религиозних пракси на здравље верника. Америчко удружење за рак (American Cancer Society), референтна организација која се преко 100 година бори против ове опаке болести, у свом саопштењу из 2013. године тврди да „доступни научни докази не поткрепљују тврдњу да лечење вером заиста може излечити физичке болести“ и додају да су „смрт, инвалидитет и други нежељени исходи били резултат када је лечење вером било изабрано уместо медицинске неге за озбиљне повреде или болести.“ 

Хришћански приступ 

Један од стубова хришћанске вере је да Бог лечи људе кроз моћ Светог Духа. Називано и натприродним излечењем, божанским лечењем, и лечењем путем вере, исцељење се још у Библији често повезује са посредовањем одређених појединаца, укључујући Илију, Исуса и Павла.

Ипак, чак и они хришћански писци који верују у излечење молитвом не тврде да нечија вера тренутно доводи до жељеног физиолошког стања. Штавише, препоручује се својеврсна ментална гимнастика која има за циљ да „одржи чудо“, а чак се признаје да до излечења може доћи и касније, па чак не и у овом животу. Један од водећих америчких теолога др Лери Кифаувер тако истиче да је „истина да се ваше (духовно) излечење може манифестовати у вечности (вечном животу), а не увек на време.“

Делови четири јеванђеља у Новом завету наводе пак да је Исус био у стању да излечи физичку болест знатно изван капацитета медицине која је постојала у првом веку нове ере. Најдраматичнији је можда случај „жене која је имала пражњење крви дванаест година, и која је много страдала под многим лекарима, и потрошила све што је имала, само да би јој било све горе“ [Марко 5: 26-27] Пошто ју је излечио, Исус јој каже: „Кћери, твоја вера те је оздравила.“ [Марко 5:34]. Још најмање два друга пута Исус приписује веру као средство излечења пацијената (Марко 10:52 и Лука 19:10).

Исус је ипак прихватао и коришћење медицинских средстава из тог времена – лекова са  основом у уљу и вину, на пример када приповеда Причу о добром Самарићанину (Лука 10: 25-37), који „на повезане ране (повређеног човека) сипа уље и вино“ (стих 34), као што би то учинио и лекар тог доба. Најважније од свега је чињеница да се исцељење у јеванђељима назива „знаком“ [Јован 6: 2], који има за циљ да докаже Исусову божанску природу и да се подстакне вера у њега као Спаситеља [Јован 4:48]. Међутим, када су се од њега тражиле друге врсте чуда, Исус је нека одбијао [Матеј 12: 38-42], узимајући у обзир мотив захтева. Али према схватањима неких теолога „Исус је исцелио све који су били присутни сваки пут“, и такву врсту чуда никада није одбијао да учини, само што би понекад утврдио да ли је у молиоцима постојала вера у њега и сâмо излечење.

Исус је штавише рекао својим следбеницима да лечи болесне и навео да су знаци као што је излечење прави доказ вере. Апостол Павле је са своје стране веровао у моћ лечења као један од посебних дарова Светога духа. И у Коринћанима [12: 9] наводи чак да постоји могућност да неке особе могу да имају овај дар развијен до необично високог степена. 

Пробуђење у Азуса улици 

Почетком 20. века Пентекостални покрет, једна од протестантских харизматских верских група, привлачио је вернике из других верских покрета у Америци који су већ заступали тезу о божанском исцељењу. До 1930-их, неколико лекара вером привукло је велики број људи и успостављене су групе следбеника широм света.

Први пентекосталци у савременом смислу појавили су се у Топеки, Канзас, 1898, у Библијској школи коју је водио Чарлс Фок Пархам, наставник веронауке и бивши методистички пастор, који је излечење себе и своје жене приписивао божанској интервенцији. Пентекосталци су светску пажњу привукли тек 1906. кроз такозванo „Пробуђење у Азуса улици“ у Лос Анђелесу којe је предводио афроамерички пастор Вилијам Џозеф Сејмор.

Према изјавама сведока који су о томе писали, током скупова у згради у улици Азуса, слепи, хроми и људи који пате од најразличитијих болести бивали би исцељени.

Неки од учесника у овом догађају су након тога и сами почели да интензивно практикују овај начин лечења. На пример, Џон Г. Лејк, који је током три године, колико су ови скупови одржавани, био присутан на „Пробуђењу“.

Након тога, као имућан човек оставио је само малу своту деци, док се он 1908. са женом посветио мисионарском раду у Африци, током кога је, како је тврдио, изводио исцелитељска чуда у преко 500 цркава које је основао. Свој рад је наставио и по повратку у САД 1915, успостављајући такозване „лековите собе“ широм источне обале Америке.

Из раног 20. века познат је и случај Смита Виглсворта, енглеског водоинсталатера који је постао свештеник. Живео је једноставно и читао искључиво Библију, на којој га је жена и научила да чита. И он је путовао по свету проповедајући о Исусу и изводећи верска исцељења, а тврдио је да је на својим скуповима у Христово име чак успео да дигне неколико људи из мртвих.

Током 1920-их и 1930-их година, контроверзна исцелитељка Ејми Семпл Мекферсон, позната и само као „Сестра“, стекла је велику популарност током Велике депресије, и то као пионир употребе нових медија, пре свега радија.

Након Другог светског рата Вилијам Бранам је био заслужан као покретач новог таласа интересовања за пентекостални покрет, али је можда и најзначајнија фигура пентекосталаца био Орал Робертс, који ће покрет увести у ново доба теле-евангелизма. Он и његова пријатељица Кетрин Кулман, још један популаран исцелитељ, стекли су славу 1950-их покренувши прве такве емисије на каналу ЦБС. Такође, у овој ери, Џек Коу и А. А. Ален први су исцелитељи вером који су почели да путују широм земље и у великим шаторима изводе своје перформансе и за то сакупљају новац.

Активан све до 1980. године, Орал Робертс се касније одрекао лечења вером. „Ја никада нисам био исцелитељ и нисам био тако васпитан“, изјавио је. „Моји родитељи су веома снажно веровали у медицинску науку и имамо доктора који брине о нашој деци кад се разболе… Ја не могу излечити некога, то може само Бог.“

Успешна употреба телевизије као медија да се придобије шира публика, како је то радио Орал Робертс, навела је и друге да следе овај пример. Данас у Америци постоје специјализовани ТВ канали само за овакав програм, а индустрија која их прати вредна је милијарде (неопорезованих) долара. 

Исцељење у католичанству 

Савремена Католичка Црква признаје две врсте лечења које се међусобно не искључују: једну која је оправдана науком и једну оправдану вером, односно медицинску праксу и лечење божанском милошћу кроз позивање на име Господа Исуса Христа, тражење исцељења кроз силу Светог Духа, било у облику сакраменталног полагања руку и помазања уљем или једноставном молитвом за исцељење.

Конгрегација за доктрину вере Католичке цркве, најстарија конгрегација која практично дефинише правила практиковања католичанства, 2000. године је издала „Упутство о молитвама за оздрављење“ са посебним нормама за молитве за оболеле. Ово упутство представља званичан став Ватикана о питањима болести и исцељења.

Овим документом се дефинише да вера „може бити средство природног лечења које још није схваћено или признато од стране науке“, али се одбијају празноверне праксе који нису у складу ни са хришћанским учењем нити у складу са научним доказима.

Католичка црква има и посебну Конгрегацију посвећену пажљивим истрагама аутентичности наводних чуда која се приписују потенцијалним свецима. Пошто римокатолици верују да живот канонизованих светитеља треба у великој мери да одражава Христов, од њих се пре свега очекују лековита чуда. Иако је у питању популаран концепт, Католичка црква има посебну дефиницију за врсту чуда која се формално признају у процесу канонизације, а она се највећим делом односе управо на необјашњива излечења.

Према Католичкој енциклопедији, обично се сматра да се излечења у храмовима и током хришћанских ходочашћа углавном односе на психотерапију – делимично везано за  поверење у Божанско провиђење, а делом на јако очекивање излечења које се јавља код сугестибилних лица у таквим ситуацијама.

Међу најпознатијим случајевима лечења вером у католичкој вери су она која се приписују чудесном посредовању Блажене Девице Марије у Светилишту Госпе од Лурда у Француској. Католичка црква је тврдила да су се, почев од 1858. па све до 2004. године, у Лурду десила чак 67 чуда и 7.000 необјашњивих излечења. Такође се наводи да су сви ти случајеви подвргнути интензивној медицинској провери и да су признати као аутентична духовна излечења тек након експертизе лекара и научника из Лурдског медицинског бироа, који су одбацили било какав физички механизам за опоравак пацијента.

Белгијски филозоф и скептик Етјен Вермерш је са друге стране сковао термин „лурдски ефекат“ као критику магијског размишљања и плацебо ефекта, односно  могућности за таква чудотворна излечења. На пример, он наводи да не постоје никакви документовани догађаји у којима се одсечена рука поново везивала човеку кроз веру исцељења, иако се верници куну управо у такве примере као потврду моћи Госпе од Лурда и других светих места и личности. Вермерш идентификује двосмислену природу чудотворних излечења као кључну одлику чудесних догађаја. 

Исцељење у православљу 

Као и у случају католичанства, и данашњи православни портали на интернету неретко говоре о исцељујућим моћима молитве, било да су у питању исповести верника или пак самих монаха и свештеника. Оно што је овде можда и присутније него у неким другим острашћенијим приступима, јесте да православни приступ тешким стањима као што је канцер ипак не искључује примену класичних медицинских третмана, већ их сматра комплементарним молитви и духовном исцељењу.

Када је реч о пракси, неке од конкретнијих препорука које се наводе, осим молитве Творцу и Његовом Сину, јесу да се име болесника помене на 40-ој Светој литургији у што више Цркви и манастира, да се замоли неки искусан и благодаран монах или свештеник да помене име болесника у својим молитвама, а ту је такође и одлазак у манастире и боравак у њима од три дана до више недеља и месеци. У том смислу у Србији се цени манастир Црна Река са моштима Светог Петра Коришког, испод којих, по веровању, треба преспавати, а помиње се и одлазак на поклоњење и молитву светим моштима Светог Козме и Дамјана, заштитника лекара и родоначелника хришћанске медицине, у манастиру Зочиште код Ораховца или у Сопоћанима.

У Руској цркви у Београду, пак, налазе се мошти Свете Матроне Московске која се сматра исцелитељкoм од рака, ту су и мошти апостола Светог Луке, лекара и иконописца, и икона Млекопитаљница. Свакако може бити благородно, како кажу на сајтовима који се баве овом темом, и поклоњење моштима породичног свеца заштитника или другим светитељима са којима смо утврђени у вери и веровању.

Препоручује се и одлазак на извор лековите воде, на пример у Цркву Свете Петке на Калемегдану, и то кад је Источни или Светли петак, први петак након Васкршњег поста, и умивање водом уз молитву за исцељење, мада се напомиње да је ово више народно веровање него канонска препорука.

Још се наводи да би сви болесници од рака и малигних болести требало да се моле пред иконом Свете Мајке Свецарице, те да читају дневно по неколико пута Акатист (Похвалну песму) Свецарици Мајки и молитву за исцељење. Мајка Свецарица је чудотворна икона Пресвете Богородице из манастира Ватопед са Свете Горе. Такође, свакако је пожељно, како се наводи, и да свештеник посети болесника, очита молитву над њим и да га миропомаже светим уљем.

Коначно, на просторима Балкана вероватно најпознатији исцелитељски култ је онај везан за Светог Василија Острошког. Многи болесници иду на поклоњење његовим светим моштима на Острог, манастир на пола пута између Подгорице и Никшића. Сматра се да је највише документованих исцељења управо настало под Острогом. То изазива велике гужве у овом манастиру, због чега се препоручује и само молитва пред освештаном иконом Светог Василија Острошког, јер, како кажу: „Свети Василије је ту где је његов молитвеник.“ 

Мој бог је твој бог 

Иако је исцељујућа моћ вере веома популарисана у католичанству, православљу и протестантским црквама, нема ниједне вере или секте која вернике није привлачила и задржавала обећањима о добром здрављу захваљујући вери у Бога или више силе.

Ислам је у том смислу сличан хришћанству. Налик вери у исцелитељске моћи саме Библије, неки муслимани верују да им је Куран послат не само као књига откровења, већ и као практичан инструмент лечења. У таквим учењима, Куран је у стању да отклони физичке и духовне болести кроз специфичне праксе, као што је рецитовање текста над водом или маслиновим уљем, да би се затим та течност пила, у њој купало или се користила за помазање.

Постављање десне руке на болно место или на чело и рецитовање Ал Фатихе, прве суре Курана, како би се отклонио бол, такође је устаљена пракса у исламу, а све ове методе заједно се називају рукиjа. 

Будистички приступ лечењу се унеколико разликује од претходних пракси. За разлику од вере у помоћ свевишњег и његових изасланика на земљи, у будизму се акценат ставља на капацитете пацијента, а пре свега на умеће медитације која се унапређује вежбом.

Будисти тврде да стална и редовна пракса медитације може помоћи да се смање, ако не у потпуности искорене, различити облици болести.

Постоји много будистичких текстова у којим се наводи да се различити облици обољења дају отклонити кроз чисту моћ ума, па је медитација с циљем постизања менталне и физичке добробити и данас веома присутна у овој религији.

Коначно, модерне и веома популарне а дозвољене секте и цркве, као што је сајентологија, много полажу на исцељујуће способности својих вођа и религије као такве. Тако је оснивач сајентологије Л. Рон Хабард у својим бројним текстовима посебну пажњу посвећивао управо менталном здрављу својих следбеника, односно начинима како се оно може унапредити кроз праксе ове вере.

Сâм потписник ових редова је недавно имао прилику да се нађе у једном сајентолошком храму и да из прве руке види како је садашњи фокус ове цркве у великој мери управо на онима који пате од болести зависности. Чак више од зависности од наркотика, сајентолози као проблем модерног друштва истичу зависност од лекова, и уопште оспоравају савремену фармакотерапију у разним штампаним и аудио-визуелним материјалима које нуде на оваквим местима. Алтернатива је наравно вера у сајентологију и њене доктрине, без претераних доказа зашто су оне боље од потврђених метода лечења. 

Древни богови здравља

Лечење путем интервенције виших сила била је пракса и првих шамана и верских вођа, и свих старих многобожачких религија. У древним цивилизацијама и културама постојала су посебна божанства посвећена управо здрављу, као што је староегипатска Секмет са главом лава, месопотамска Анахита, хиндуистички Дханватари, као и тушта и тма келтских, словенских, кинеских, јапанских, афричких и богова северноамеричких племена и цивилизација Јужне и Централне Америке.

Многе од пракси везаних за сва ова веровања су заборављене, али се на основу сачуваних доказа и докумената могу установити многе заједничке особине, као што је приношење жртава и поклона у храмовима, посредништво верских поглавара који наводно каналишу божанску енергију и, наравно, понављање ритуалних покрета и речи намењених отклањању болести.

У овом контексту посебно ваља издвојити целу плејаду старогрчких и римских богова и богиња које помињемо и данас. Грчко-римски Аполон био је бог сунца, светла, музике, али и здравља, а грчки Асклепије (по римски Ескулап), Аполонов син и ученик кентаура Хирона, поштован је као бог медицине и лечења. Његове пак ћерке и синови били су посвећени појединим манифестацијама болести и излечења.

Од њих су свакако најпознатије ћерке Хигија, заштитница апотекара по којој је и хигијена добила име, и Панакеја, чије је име синоним за универзални лек. Постојали су и богови са још ужим специјализацијама као што је Фебрис, богиња заштитница од грознице и маларије, затим Карна, која се старала о срцу и другим органима, и Ендовеликус – бог јавног здравља и безбедности на раду. 

Наука насупрот вере 

Социолошка студија еминентног професора теологије и социологије Ендрјуа Вилиџа „Димензије веровања о чудесном излечењу“, објављена 2005. године у часопису Mental Health, Religion & Culture (Ментално здравље, религија и култура), проверавала је снагу и евентуалне резултате уверења о чудесном исцељењу међу верским посвећеницима.

Посебно занимљиво у приступу испитаника овим феноменима било је откриће да постоје значајне разлике у веровању у чудесно исцељење чак и међу људима у оквиру исте деноминације – англиканске, лутеранске, презбитеријанске итд. Истраживачи су такође открили да је позитивно веровање у излечење путем религиозних пракси углавном карактеристика конзервативних хришћана, посебно оних који су већ присуствовали некој од горе поменутих церемонија.

Вилиџ у својој студији закључује да је веровање у чудесно исцељење подскуп уопштених веровања о здрављу и добробити као последици поштовања црквених начела и догми. Старији људи међу испитаницима су ипак имали мање вере у чудесна исцељења или суверенитет бога над болешћу, док су они са искуством високог образовања, што је занимљиво, били отворенији за овакве идеје, па су чак људски фактор видели као мање важан у процесу лечења уопште.

Док вера у натприродно обично није била у делокругу интересовања озбиљне науке, тврдње да су се ефекти таквих пракси понављали, па чак и да се могу доказати, ипак су били део појединих научних истраживања. Луис Роуз је током рада на студији „Неки аспекти паранормалног лечења“, објављеној 1954. у престижној публикацији British Medical Journal (Британски медицински гласник), проучавала духовно исцељење, терапеутски додир и лечење вером, али у сто случајева који су били предмет изучавања, ниједан није открио да је интервенција исцелитеља сама за себе резултирала било каквим побољшањем болести или мерљивим унапређењем органског инвалидитета.

Скорашњи преглед чланака на тему молитви за отклањање лошег здравља ближњих (intercessory prayer) преко Кокрејн базе података (Cochrane Database), показује да иако неки од резултата појединачних истраживања указују на позитиван ефекат такве религиозне праксе, велика већина их не подржава.

Штавише, додатна студија из 2021. године показала је да најчешћа врста молитви апсолутно није имала никакав ефекат на пацијенте који болују од срчаних сметњи, чак је забележен већи број компликација код оних који су молитве тумачили као основ за непридржавање терапије и слободнији стил живота.

Такође, група на Универзитету Џонс Хопкинс је 2023. године објавила студију у којој је тестирана ефикасност духовних вежби код хронично оболелих одраслих пацијената. Закључак је био да после примене ових метода нема значајних ефеката на бол, расположење, перцепцију здравља нити ефикасност терапије, али јесте документован мали напредак у општој енергији код пацијената.

Постоји чак и једно истраживање које је пратило конкретног исцелитеља – познату евангелисткињу Кетрин Кулман и резултате њеног рада 1967. године у Филаделфији. Др Вилијам Нолен је тада спровео студију случаја код 23 пацијента који су тврдили да су излечени током услуга Кулманове. Дугорочним праћењем Нолен је закључио да у тим случајевима у ствари није дошло до стварног излечења.

Један од страшнијих примера односио се на жену којој је речено да је излечена од рака кичменог стуба и која је на команду Кулманове приликом њеног перформанса бацила своје штаке и потрчала јој у сусрет. Већ сутрадан је пацијенткињина кичма напукла и, према Ноленовом извештају, она је умрла четири месеца касније.

Коначно, велика студија Америчког удружења за рак из 2023. године показала је да одрасли хришћани у САД који користе молитву пре него медицинску негу имају већу стопу смртности од других људи истог узраста. 

Нова сазнања и стари трикови

Данас су нам захваљујућу глобализацији и размени информација доступне и најразличитије методе традиционалне медицине које су некад биле егзотичне и резервисане само за оне довољно очајне, информисане и богате да се запуте ка некој далекој дестинацији да би добили третман који „чини чуда“.

Штавише, и наша земља је, пратећи инструкције Светске здравствене организације, препознала методе и праксе традиционалне медицине из свих крајева света, а које се у контексту ове теме у много чему могу надовезати управо на лечење вером.

Скептици у односу на питања лечења вером нуде два објашњења за све приче и анегдоте о излечењима или побољшањима здравственог стања, која нас ослобађају било какве потребе да се позивамо на натприродно. Прво је садржано у латинској изреци „post hoc ergo propter hoc“ – „после тога, дакле због тога“ – што је логичка грешка која се састоји у томе да се след две појаве узима као сигуран доказ узрочне везе међу њима, што не мора бити. Самим тим, ова грешка стоји у основи многих предрасуда и празноверја.

То практично значи да до стварног побољшања или спонтаног повлачења болести или поремећаја може доћи сасвим случајно, независно од било чега што је исцелитељ или пацијент урадио или рекао, само се та два догађаја временски надовезују један на други. Односно, ови пацијенти би оздравили чак и да нису учинили ама баш ништа.

Друго тумачење је везано за познати и темељно истраживани плацебо ефекат, кроз који човек може доћи до истинског олакшања бола и других ублажавања симптома. У том случају пацијенту је заиста помогао исцелитељ или лечење утемељено на вери, али не преко било каквог тајанственог или божанског присуства, већ захваљујући снази сопствене вере да ће бити излечен.

У оба случаја пацијент може доживети право олакшање симптома, али ни у једном се није одиграло ништа чудесно или необјашњиво, иако тако може изгледати са стране. Коначно, оба сценарија су строго ограничена на природне способности организма за самоисцељивање.

Још један велики проблем везан за лечење вером који смо већ дотакли односи се на малверзације и преваре у проповедима и церемонијама на којима се обавља ова врста „терапије“, као и у директним контактима са исцелитељима који неретко папрено наплаћују своје сеансе. Ово је пракса која постоји у целом свету и небројени су случајеви шарлатана који су процесуирани од стране истражних органа, па и осуђивани за та de facto кривична дела.

У чувеној књизи Џејмса Рандија „Исцелитељи вером“ (The Faith Healers) из 1987. године, за коју је предговор писао Карл Саган, аутор је у 18 поглавља истраживао и раскринкавао хришћанске евангелисте, али и поменуте приче о Госпи из Лурда. Када је реч о представи за публику, наводи Ранди, честа пракса је била да се међу људе смештају саучесници извођача који су глумили болести, а не тако ретки су били и прави мађионичарски трикови и разне илузије у циљу искоришћавања лаковерних људи како би се добила њихова захвалност, поверење и напослетку – новац.

И на крају, када се све узме у обзир, да ли лечење вером уопште има смисла? Тешко је, готово немогуће, пробити се кроз густе слојеве мистификације како би се разоткрила евентуална чврста и проверљива чињеница у срцу ове примамљиве воћке која треба да нам отклони муку и бол. Ипак, нешто ту постоји.

Све методе лечења вером које смо поменули захтевају одређени перформанс и суспензију неверице код оних који им се подвргавају, а резултати су неретко изражени суперлативима, уз пратеће потцењивање традиционалне медицине и фармакотерапије. Надаље, постоји веома мало, и то углавном посредних доказа, који би указали да се овде ради о нечему више од јаке аутосугестије, која неспорно има моћ плацеба, па и више од тога, али се не може доказати као божанска интервенција. И поред свега тога, модерна наука не одустаје од тумачења ових феномена, а утеха коју верске заједнице и праксе пружају оболелима никако није мала и споредна, и треба да има своје место у сваком здравственом систему, као што капеле и молитвеници имају место у нашим и светским болницама.

Вера у излечење јесте основа сваке терапије и никада је не смемо умањити, чак и када се ослања на више силе, али она мора бити комплементарна са документовано ефикасном терапијом. Управо је то будућност медицине и доброг здравља.