Опасност од фармацеутског отпада: Смеће је свуда око нас, и у нама

еименовани четворогодишњак је хитно хоспитализован у граду Камареди у покрајини Телангана на југу Индије у фебруару 2023. Развио је тешку инфекцију уринарних канала и већ данима трпео интензивне болове, праћене грозницом и константном температуром преко 39°C и пре доласка у болницу. Нажалост, његове муке су ту тек почињале.

Забринути лекари су испробавали на њему један по један антибиотик. Ниједан није деловао. Дечакови родитељи су за то време упутили пуџу, или молитву, многорукој богињи снаге и мајчинства Дурги. Најзад је малишан морао да буде транспортован санитетским колима у центар провинције Хајдерабад. После неколико недеља борбе за живот детета, све до ивице септичког шока и назад, однесена је победа. Од двадесет једног антибиотика на које је тестирана, култура бактерија које је запатио реаговала је, и то делимично, само на два. То је за длаку испод такозване панрезистенције, односно постојања клице на коју не делује ниједан лек. Штавише, велика је вероватноћа да дечака при поновној инфекцији више ни ти антибиотици не би спасли. Јер минијатурна франкенштајновска чудовишта у његовом телу управо уче како да се и од тих лекова одбране.

Дете се највероватније инфицирало купајући се у оближњој реци Муси – односно у води загађеној фекалијама. Запатио је нови, мултирезистентни сој ешерихије коли, који је већ био спреман на окршај с лековима и пре него што је заразио дечака. Ова, иначе у нашим цревима редовно присутна бактерија једна је од оних с којима имамо симбиотски однос. Ипак, хаос који је код малог Индуса изазвала забрињавајући је пример онога што се дешава с бактеријама, али и другим микроорганизмима у природи, и како се „прозле“ ако се за то створе услови.

Али какве то везе има с фармацеутским отпадом из наслова?

Тоне отпада

Наиме, још 2017. године група научника с Универзитета у Лајпцигу сарађивала је с немачким новинарима како би детаљно испитала фармацеутско загађење у Хајдерабаду, где се производи 50% индијских лекова за извоз. Петина генеричких лекова у свету настане у Индији, а фабрике са седиштем у поменутом граду, „престоници фармакоиндустрије“, снабдевају или раде за скоро све велике светске фармацеутске компаније производећи хиљаде тона антибиотика и антифунгалних средстава сваке године.

Истраживачи су тестирали 28 узорака воде у индустријској зони на периферији града и његовој околини, где се налази више од тридесет фабрика лекова. Та производна места, поред лекова, генеришу тоне и тоне фармацеутског отпада сваког дана, наводи се у студији. Скоро сви узорци су садржали бактерије и гљивице отпорне на више лекова познатих као МДР (multidrug-resistant) патогени, што је технички назив за ове „супербактерије“, а били су контаминирани и антибиотицима и антифунгалним лековима, што је основ за стварање отпорности на доступне терапије.

Загађење животне средине и лоше управљање отпадним водама у Хајдерабаду изазивају, како су закључили научници, „изузетну контаминацију антимикробним лековима“ околних извора воде, која покреће стварање и глобално ширење опасних микроорганизама.

Дечкић с почетка приче је имао среће. Више од 56.000 његових још млађих сународника је нема јер умру из истих разлога сваке године – чим се роде.

Школа за микробе

Антимикробна резистенција – АМР, илити отпорност на уобичајене, па и „резервне“ (оне који се чувају за најтеже случајеве) лекове за инфекције – антибиотике, јавља се дакле када микроорганизми као што су бактерије, вируси, протозое и гљивице развију отпорност на антимикробне супстанце, чинећи лекове које их садрже неефикасним.

Главни фактори који доприносе АМР-у јесу злоупотреба и прекомерно коришћење антибиотика код људи, али и у узгајању животиња за исхрану, као и лоше управљање отпадом у домаћинствима, фармама, фабрикама и здравственим установама за људе и ветеринаре. Дугорочне последице контаминације површинских вода антибиотицима могу бити значајне и далекосежне и – правећи пун круг – штетне по људско здравље. Антибиотици у животној средини могу се неочекивано вратити људима, као заборављени бумеранг, кроз ланац исхране – у непредвидивим концентрацијама и облицима, а управо такви су веома опасни, посебно за малу децу и труднице.

Генетска истраживања показују да су клице постале посебно способне за „учење“ како да надмудре антибиотике – наслеђивањем знања утканог у саму ДНК. „Неки чудотворни лекови више не чине чуда“, наводи се у извештају CDC-а (америчког Центра за контролу и превенцију болести)  из 2019. године.„Ово је проблем који на крају утиче на све нас“, рекао је Мајкл Крејг, виши саветник надлежан за АМР у CDC-у. „И он буквално има потенцијал да утиче на сваку особу на планети.“

Опасност од резистенције на лекове која вреба у реци Муси неће остати ограничена на подручја око Хајдерабада, упозорава и Јан-Улрих Крефт, микробиолог и виши предавач на Универзитету у Бирмингему. „Потребно је само неколико година од појављивања новог гена отпорности негде у свету да се он затим прошири глобално“, каже он. „Ово не можете поништити. Једном када се деси, заиста је као ковид-19 – то је пандемија.“

С друге стране, глобална потрошња антибиотика порасла је за 65% између 2000. и 2015. године. Ефекат повећане конзумације ових лекова значи пораст њиховог присуства у животној средини, што може утицати на опстанак, репродукцију, метаболизам и популацију живих бића, од најмањих до највећих.

Неки антибиотици се лако разграђују, попут пеницилина, док су други знатно постојанији, рецимо флуорохинолони и тетрациклини; тако дуже опстају у животној средини, шире се на веће удаљености, акумулирају у већим концентрацијама – и омогућавају микроорганизмима да их боље упознају и прилагоде им се.

Главни извор фармацеутских производа у околини ипак је излучивање активних супстанци које конзумирају људи и животиње. Углавном урином, пошто су растворљиви у води, и донекле фецесом. Наиме, између 30% и 90% орално примењених доза лекова из нас изађе потпуно неизмењено. (…)

Болесне реке

Реке по целој планети су пуне лекова – и то чини свет болесним.

Фармацеутски производи, односно њихови састојци, избацују се из фабрика, домова и наших тела. И онда улазе у потоке, реке, па затим у језера, мора и океане. Тамо се акумулирају у рибама, бубама, мекушцима, раковима, птицама и сисарима, па коначно и у домаћим животињама – од којих многе заврше на нашој трпези. Подручја око фабрика за производњу лекова су жаришта за ову врсту загађења. Исто то су и водотокови у близини болница и застарела канализациона инфраструктура.

Фармацеутско загађење светских река далеко је веће него што се раније мислило – толико да представља глобалну претњу по животну средину и здравље људи, према новом, обимном истраживању публикованом 2022. године. Наиме, тим научника са Универзитета Јорк у Великој Британији узео је више од хиљаду узорака воде из 258 река у 104 земље и открио да многи садрже концентрације лекова које далеко премашују безбедне нивое.

Само две реке у ненасељеним подручјима на Исланду, и једна у Венецуели, у близини села чији становници не користе модерне лекове, нису биле погођене фармацеутским загађењем. Највеће концентрације су пронађене у местима као што су: Фахоре, Пакистан; Ла Паз, Боливија; Адис Абеба, Етиопија. Река Каи Так у Хонгконгу имала је највећи број лекова присутних у узорку воде, са 34 идентификована фармацеутска производа.

Реке у белгијској престоници Бриселу, у Луксембургу и Даласу у Тексасу биле су међу двадесет одсто водених путева с највећом концентрацијом остатака лекова. Чак су и на Антарктику откривене четири врсте лекова! Узорци су узети са свих континената, а проблеми су још гори тамо где је третман отпадних вода најмање ефикасан и на местима где се производе лекови, кажу истраживачи. У многим узорцима пронађене су активне супстанце које се користе за лечење дијабетеса и епилепсије, заједно са антидепресивима, антихистаминицима, анестетицима и антибиотицима.

Резистенција на антибиотике

Још само мало о АМР-у. Наиме, размере претње коју представља резистенција на антибиотике истакнуте су у студији објављеној јануара 2022. године у медицинском часопису Лансет. Речено је да су бактеријске инфекције отпорне на антибиотике убиле скоро пет милиона људи у 2019. Светска здравствена организација наводи отпорност на антимикробне лекове као једну од десет највећих глобалних претњи по јавно здравље са којима се човечанство суочава, истичући да су злоупотреба и прекомерна употреба главни покретачи резистенције на лекове. СЗО предвиђа да би резистенција на антибиотике могла изазвати чак десет милиона смртних случајева годишње до 2050.

То је десет мртвих сваког минута сада, а двадесет за четврт века.

Студија објављена у Лансету потврђује и да је присуство бактерија отпорних на лекове највеће у подсахарској Африци и јужној Азији – регионима за које је у истраживању Универзитета Јорк утврђено да имају и највећи ниво фармацеутског загађења. Рекордна контаминација антибиотицима је утврђена у једној реци у Бангладешу, где су нивои старог антибиотика метронидазола били триста пута изнад безбедне границе, наводи се у студији.

Концентрације нешто новијег ципрофлоксацина премашиле су пак безбедне нивое у 64 реке. Решење проблема је побољшање канализационих система и третмана отпадних вода, кажу аутори извештаја. Логично решење. Нажалост, према подацима Светске банке, око 80% отпадних вода се глобално испушта у животну средину непречишћено, са минималним помацима у тој области.

На обалама Ганга

Коначно, не можемо да се још једном не осврнемо на Индијски потконтинент – пре свега Индију, Пакистан и Бангладеш, односно регију где тренутно живи 1,8 милијарде људи, или скоро четвртина светског становништва. Око петсто милиона њих зависи од једне једине реке – моћног Ганга. За Хиндусе је то најдрагоценија река, за коју се верује да је Шивина кћерка која се спушта с неба низ Шивину косу. Њена вода је толико света да се ниједан хиндуиста не усуђује да лаже или вара када држи воду Ганга у руци. Па је тако одувек место за пензионисање. Или кремацију.

Доктор Б. Д. Трипати, стручњак за животну средину и загађење воде на Банарас Хинду универзитету, процењује да се поред Ганга сваке године кремира 32.000 људских лешева са до триста тона полусагорелог људског меса просто баченог у воду. Постоји веровање да вода Ганга може прекинути самсару – круг лутања – и пружити вам мокшу, илити вечно ослобођење, претварајући смрт у позитиван догађај. Колико је пак то позитивно за оне још живе, упитно је.

Мерења нивоа раствореног кисеоника у води Ганга су на више места била близу нуле. Да то поближе објаснимо. Ако ти нивои падну испод пет милиграма по литру, рибе неће моћи дуго да преживе. Када је ниво од нула до један милиграм по литру, вода се сматра септичком – немогућом за опстанак било каквог живог света у њој. Ипак, мистични Ганг има и даље моћ да ствара нови живот... у облику нежељених бактерија.

Још 2008. откривене су две супербактерије у Њу Делхију: НДМ-1 и НДМ-4 (НДМ је скраћеница од металобеталактамазе из Њу Делхија). Толико је алармантно било њихово брзо ширење, више од било које друге врсте отпорности на антибиотике широм света, да је изазвало и глобално упозорење СЗО.

Некада изузетна по необјашњиво високим концентрацијама бактериофага (вируса који убијају штетне бактерије), што је и могућа основа веровања о њеним исцелитељским моћима, Ганг је данас по неким проценама најзагађенија река на свету. И идеална средина за развој нових патогена с потенцијалом да нас све побију.

Лично сам у Непалу имао прилике да видим све горе наведено на реци Багмати, која је за овај народ најважније природно добро и подједнако света као Ганг Индусима. А третира се као отворена септичка јама у коју се баца све. Гледао сам спаљивање покојника на ломачама постављеним на каменим платформама које вире из реке и како се сав тај гареж, кости и месо просто сруче у воду да би се ослободило место за следећег. Видео сам да се канализација, укључујући и (фармако)индустријски отпад, улива директно у воду из које се напајају земља, стока и људи. И коначно, гледао сам вернике који се купају – и старце и децу – у реци која је можда некад исцељивала душу и тело, а сада их само трује. 

Хиперактивни гргечи

Људи и животиње глобално троше више од сто хиљада тона фармацеутских производа сваке године, што је тежина од отприлике петсто плавих китова „капиталаца“. Њихова производња и транспорт узрокују значајну емисију угљен-диоксида и других гасова који утичу на климатске промене, односно глобално загревање…

Сами фармацеутски производи имају широк утицај на животну средину. Лекови могу дубоко да промене наше расположење и понашање – што могу бити њихове нуспојаве, или пак цела поента одређеног лека, као код оних за смирење. А слично удисању пасивног дима, многе рибе и други акватични организми пливају у коктелу активних фармацеутских састојака који контаминирају реке и потоке. Као да све досадашње токсичне материје којима смо их тровали нису биле довољне.

У студији на гргечима у Шведској 2013. године, публикованој у престижном научном часопису Сајенс, изнесени су докази да је оксазепам – врста бензодиазепина коришћеног у терапији анксиозности а присутног у то време у реци Фирис – изазвао значајне и забрињавајуће промене код ових риба. Уобичајено стидљиви гргечи који воле групе постајали су хиперактивни, смели, халапљиви усамљеници.

То је имало индиректне последице по њихов раст и опстанак, па и деликатну равнотежу воденог екосистема. Гргечи су брже исцрпљивали своје ресурсе хране, а развили су и апетит за сам лек па су се све чешће задржавали у зони истицања канализације. Најзад, неприродно неустрашиве рибе чешће су биле и лаке мете предатора.

Слично истраживање на речним раковима у САД, публиковано 2021. године, доказало је да циталопрам, широко коришћени антидепресив, изазива недвосмислене промене понашања ових бескичмењака – који такође постају разиграни, вазда гладни... и неопрезни. Штавише, они су, услед све чешће излучиваних остатака пилула против психолошких поремећаја код људи, постали... срећни.

Интерсекс рибе

Последњих година пажња је усмерена на супстанце које се испуштају у животну средину а могу пореметити нормалну ендокрину, то јест хормонску функцију риба и дивљих животиња.

Једна бизарна карактеристика риба изложених загађењу које омета хормонски баланс јесте присуство женских јајних ћелија које расту у тестисима мужјака – стање по имену „интерсекс“. Интерсекс или међуполне рибе појављују се широм света, чак и у резерватима за дивље животиње, што илуструје моћ воденог загађења да се инфилтрира и у та наводно нетакнута подручја.

Неке врсте риба, као што су риба-кловн (да, управо она из Потраге за Немом), поједине шкарпине и главочи, природно су хермафродити и имају способност да промене пол како би повећале своје шансе за репродукцију. Међутим, када су женска јаја присутна у мушким рибама које нису хермафродитне, као у случају интерсексуалних јединки, то може да их учини неплодним. 

Феминизација риба

Људи користе хиљаде хемикалија, и њихов ефекат на свет природе је још недовољно схваћен. Међутим, показало се да око двеста тих супстанци доводи до феминизације риба. А главна и свеприсутна супстанца одговорна за то је етинил естрадиол, синтетички хормон који се налази у пилулама за контрацепцију.

Етинил естрадиол није само моћна хемикалија – са ефектима на екосистем чак и у минималним дозама – већ је и изузетно тежак за уклањање из отпадних вода. Ово је глобални проблем јер су феминизоване мушке рибе откривене код најмање 37 врста у језерима и рекама широм света. У Великој Британији је то била важна тема раних 2000-их, када је у великом истраживању агенције за заштиту животне средине констатовано да је половина риба у енглеским рекама почела да мења пол.

И данас, после деценије иницијатива и акција пречишћавања, на 60% локација у рекама ове земље, мужјаци бодорке – мале, издржљиве, сребрнасте рибе – претрпели су ендокрини поремећај, при чему мужјаци производе женске протеине и почињу да развијају јаја у свом репродуктивном систему. А чак 90% узорака мушке рибе показало је високе концентрације женских протеина, биомаркера за изложеност естрогену.

Ни паркови природе и друге зоне без људи нису изопштени од интерсекс феномена, као што је 2016. године потврдила Америчка служба за рибе и дивље животиње. Они су у 19 националних паркова на североистоку Сједињених Држава открила да 60-100% испитаних мужјака малоустог бранцина показује међуполне карактеристике. Ове материје, уз помоћ неодговорних појединаца и компанија, или саме за себе, некако увек нађу пут и до најзаштићенијих места.

С огромним бројем различитих лекова који се све масовније прописују и немогућношћу чак и сасвим модерних процеса пречишћавања отпадних вода да их у потпуности елиминишу – животиње наших река, мора и океана невољно морају да прате и светске трендове у промету и потрошњи лекова. (…)

Таблетоманија 

У претходних стотину година, глобални просечан животни век се више него удвостручио. С друге стране, друштвене, економске и културне промене утицале су на развој стања и бољки скопчаних са напретком цивилизације – као што су гојазност, дијабетес, рак, кардиоваскуларне и аутоимуне болести, што се огледа и у статистици потрошње појединих категорија лекова.

Према подацима Организације за економску сарадњу и развој (ОЕЦД), у годинама 2000-2017. потрошња лекова против високог крвног притиска порасла је у просеку за 70%, утростручена је потрошња средстава за снижавање холестерола, удвостручена потрошња антидијабетика, антидепресива и седатива. Такође је примећено повећање употребе лекова без рецепта, за шта је одговорна чињеница да су ови лекови лако доступни и приступачни, мада не нужно и јефтини.

Ми данас посежемо за леком кад год нас нешто заболи или нам и најмање засмета. То је скопчано и са ултимативним конформизмом који фармаколошким решењима компензује непријатне промене животног стила. Све то, поспешено суптилним рекламирањем, води нас ка свету у којем је зависност од терапија много већа и дубља од класичних адикција. У питању је својеврсна психофармаколошка штака које ћемо се тешко и нерадо икада више лишити.

Истовремено с људском, таблетоманија се пренела, односно пренели смо је, и на домаће животиње. Нисмо се до сада бавили посебно ветеринарским лековима, али рецимо само да велике количине производа као што су антибактеријски и антифунгални лекови, као и паразитициди из аквакултуре и пољопривреде, такође могу допринети притиску на животну средину. Посебно зато што – за разлику од лекова за хуману употребу, који обично ипак прво пролазе кроз постројење за пречишћавање воде – ветеринарски лекови често и лако пронађу свој пут директно у земљиште и површинске воде. Нажалост, недовољно знање о овом проблему и слаба мотивисаност доносиоца одлука спречавају већа улагања у опрему која би спречила да се овакве супстанце – било за употребу код људи или животиња – уопште нађу у животној средини.

Диклофенак за лешинаре

У овом контексту морам истаћи један катастрофалан пример – кризу индијских лешинара. За мање од деценије, 1990-их и раних 2000-тих, популација лешинара у југоисточној Азији стрмоглавила се са четрдесет милиона на тек 19.000 јединки; њихово место су заузели дивљи пси, чији се пак број само у Индији повећао за најмање пет милиона, а који су 38 милиона пута више него иначе ујели људе, изазивајући додатних 47.000 смрти од беснила и коштајући економију 34 милијарде долара. Смртност код људи у регији је порасла за чак 4% у време највеће кризе 2000-2005.

Шта се, ког ђавола, десило?

Погађате већ: крив је неки лек. Диклофенак, антиинфламаторно средство и лек против болова, уведен је крајем 20. века у Индији, Пакистану, Непалу и Бангладешу за лечење болесне стоке. Али када су лешинари почели да једу лешине говеда које су примале лек, птице су развиле неочекивано и фатално обољење бубрега.

У року од неколико година, број лешинара се срозао за невероватних 99,9% широм јужне Азије, што је најбржи пад дотад забележен за било који још постојећи род птица. Неколико појединачних врста лешинара је у том процесу доведено на ивицу изумирања. Уз то, нестанак лешинара имао је огромне социоекономске последице широм региона. Без ових „ђубретара природе“, милиони тона животињских лешева остају непоједени сваке године.

Куле тишине

Занимљиво је да су и припадници Парси заједнице у Индији, који су вековима остављали покојнике изложене у високим Кулама тишине, услед опадања популације лешинара били приморани да напусте ове древне обичаје. Учинили су то из хигијенских разлога – јер је сада потребно шест месеци да тела нестану.

Остављена да труну на сунцу, сва ова животињска тела (и понеко људско) представљају озбиљан ризик по здравље јер су потенцијално легло заразних болести и подстичу умножавање бројних штеточина (читај: пацова).

Када је индијска влада све то схватила, забранила је диклофенак у ветеринарској медицини, а следиле су је и околне земље. То је било 2006. године, а лешинари се у овим земљама никада више нису повратили, па чак и дан-данас умиру због злоупотреба овог лека.

И наш је национални симбол са средњовековних, али нажалост не и данашњег грба Србије – белоглави суп – могао да доживи исту судбину да од 1990-их пожртвовани појединци, а пре свега др Саша Маринковић, наш водећи орнитолог кога имам част да зовем пријатељем, нису дали све од себе да га спасу. Између осталог, и од тровања истим тим лековима. У прелепом кањону Увца данас стотине српских супова, величанствених краљева неба, са распоном крила од три метра, поносно лете, одлазе на Блиски исток, и враћају нам се. Обиђите их некад. 

Хемијске бебе, пластични људи

Још једна досад тек овлаш дотакнута тема – медицинска средства. Односно, пластика. Од пандемије ковида-19, хируршке и маске типа Н95, неопходне у спречавању ширења САРС-КоВ-2 вируса, представљају такође огромну количину пластичног отпада који се не може рециклирати. Додајте на то и пластичне боце, кесе, посуде за храну, рукавице и шоље, и ево додатног загађења мора пластиком. До 2025. године однос укупне масе риба и пластике у океанима биће 3:1, са преко 250 милиона тона овог материјала у води, док ће се до 2050. у морима налазити више пластике него рибе.

„Велики пацифички тепих од смећа“ – гигантска површина Тихог океана прекривена пластиком која расте од 1970-их – има тренутну површину од 1,6 милиона квадратних километара, односно величине је Ирана, или два Тексаса, или пак нама ближе Турске.

А шта је са микропластиком – односно свим тим ђубретом уситњеним до нивоа комадића мањих од пет милиметара, или нанопластичних честица величине 1-100 нанометара?

Пре свега, она завршава у телима морских животиња, изазивајући бројне проблеме – од механичких, па до отпуштања токсичних хемикалија – као, на пример, ендокрних дисриптора фталата и бисфенола. А значајан део, укључујући и онај пореклом од најразличитијих медицинских средстава, и ми поједемо, попијемо, па чак и удахнемо! Највише тога уносимо флашираном водом за пиће. И то углавном из рециклираних боца – односно, пластике градирано све лошијег квалитета.

По неким студијама које је подржала и објавила чувена организација за заштиту животиња и природе World Wildlife Fund, WWF, могуће је да унесемо чак и до 2.000 честица укупне масе од преко пет грама недељно – што је тежина и величина једне стандардне кредитне картице. Са засад непознатим последицама.

Пре три године, микропластика је први пут откривена у људској плаценти (односно постељици) код четири жене из Италије. Данас је, реално, свуда – и у свима нама.

Вечне хемикалије

Коначно, фармацеутски производи нису једини хемијски загађивачи у системима животне средине. Водени и копнени организми су изложени мешавини лекова, али и небројених других токсичних супстанци, укључујући пестициде, биоциде и опште индустријске хемикалије. Ипак, једна група једињења посебно забрињава, а користи се и у производњи лекова и медицинских средстава. То су такозване „вечне хемикалије“.

Овај застрашујући термин се односи на 10.000 и више пер- и полифлуороалкил супстанци – скраћено ПФАС. ПФАС су велика, сложена група синтетичких хемикалија које се користе широм света од 1950-их. Везе угљеник-флуор, међу најјачим у органској хемији, дају ПФАС-у корисна својства за прављење производа који одбијају уље, мрље и воду, а отпорни су и на топлоту – као што су, на пример, тефлонско посуђе, теписи, боје и лакови, средства за чишћење, материјали за паковање, одећа и обућа и нарочито – омотачи и стабилизатори свих могућих лекова.

Ове супстанце загађују воду и земљиште и изазивају оштећење јетре, поремећаје имуног и хормонског система и одређене карциноме, угрожавају плодност и репродукцију животиња и људи, и ометају развој фетуса.

Некима треба и више хиљада година да се разграде – отуд: „вечне хемикалије“. Најгоре од свега, оне се акумулирају не само у природи већ и у нашим телима. Здравствени трошкови везани за ПФАС процењују се на 52 до 84 милијарде евра годишње – и то само у Европској унији. У себи их има 98% људи на планети, укључујући и свих једанаест високих званичника и политичара ЕУ који су се тестирали на њих у јануару 2024. године, како би подигли свест о овој теми.

Посебно забрињава чињеница да буквално бивамо задојени „вечним хемикалијама“ од рођења. Први контакт с њима бебе често добијају преко мајчиног млека.

Недавно предложена универзална забрана „вечних хемикалија“ у ЕУ имала би негативан утицај на иновације и доступност лекова, за чију производњу су за сада незаменљиви, упозорила је фармацеутска индустрија пре него што је предлог ипак, управо због те интервенције... ограничен.

Напослетку, шта ми као појединци можемо да урадимо поводом свега овога? Па, прилично. Пре свега, понављам савет и молбу да не просипамо лекове у канализацију или их не бацамо као обично ђубре – јер нам се могу вратити на неочекиване начине. Лекови су дизајнирани да промене људску физиологију у малим дозама и тако могу да представљају посебно јаке загађиваче. Можда би стога требало да почнемо да своје тело посматрамо као извор, али и депонију фармацеутског отпада? И као што кроз безброј иницијатива то радимо све више са животном средином уопште – пробајмо да утичемо на то да се и фармацеутско загађење смањи. Учинимо то личним примером, утицајем на политичаре, активизмом и просто свешћу да проблем постоји, и да можемо и морамо да га решимо.