„Историја као мистерија“ Мајкла Парентија: О производњи прошлости и важности неслагања

Мајкл Паренти у књизи „Историја као мистерија“ (недавно објављеној и на српском) показује како они који контролишу садашњост угрожавају разумевање прошлости. „Велики део написане историје је идеолошки сигурна роба“, пише он. То је оно што називамо мејнстрим, ортодоксном или званичном историјом. Појмови су слични али је поента иста – победници кроје прошлост по сопственој мери. 

Но, неслагање са доминантним виђењем историје позива на преиспивање уврежених мишљења. То је важна порука за данашњу демократију, која се не сме ценити по томе како производи сагласност већ како третира неслагање. 

Мајкл Паренти је, инaчe, међународно признати и награђивани аутор, предавач и активиста, познат по левичарском приступу анализи моћи, пропаганде и америчке спољне политике.

Широј домаћој јавности је постао познат након што је написао књигу „Убити нацију: напад на Југославију“ (2000), у којој тврди да се НАТО агресија није тицала људских права, већ ширења западне, тј. америчке хегемоније на Балканско полуострво.

Према његовом виђењу, и распад социјалистичке Југославије био је циљ западних економских интереса, који су овај простор видели као јефтино ресурсно подручје.

Када се гласови губитника утишавају или пропуштају кроз филтере, све је теже видети чиме се елите служе како би одржале моћ, каже Паренти. Његова намера је да филтере деконструише и укаже на примере накнадног пречишћавања историје.

Школство по мери бизниса

Анализирајући школске уџбенике у Америци, Паренти указује на њихов класни предзнак, односно недостатак критичке перспективе и доследна наклоњеност интересима бизниса. Тако се у првих сто година од постанка САД-a, радничке организације не помињу ни у једном од уџбеника. У каснијим уџбеницима помињу се синдикати, али махом као штетни, док су појмови штрајк, нереди и раднички немири малтене синоними.

Ђацима се усађује слика штрајкача као немирних агитатора, припадника опасних класа или, у најбољем случају, лењих и порочних људи. „Не само да се радници повезују са насиљем, већ је насиље једини контекст у коме се појављује организовани рад“, пише Паренти.

Док се анархизам и социјализам повезују са насиљем, прећуткују се огорчене борбе богатих против гласачког и других демократских права радника без имовине. Једна студија о уџбеницима историје из 19. и 20. века показује како мало њих уопште признаје постојање економске или политичке неједнакости. Уместо о сукобима интереса, говори се о „проблемима“: сиромаштва, загађења или расних немира, али без анализе узрока тих проблема.

Тек седамдесетих година 20. века уџбеници престају да приказују америчко друштво као искључиво бело и мушко, али и даље је мањкава обрада тема попут историјске улоге робовласништва или америчке спољне политике. Бивши робови приказани су као беспомоћни људи који не могу да преживе без вођства некадашњих господара, док о антиколонијалној природи вијетнамске борбе нема ни говора. 

Величају се амерички начин живота (american way of life) и слободно предузетништво, али се реч „капитализам“ готово и не користи. „Нема веће мистификације у капитализму од тишине која се одржава у вези са његовим пореклом“, пише Паренти.

Друштвени поредак подељен на газду и радника, земљопоседника и надничара, третира се као природан. „Говори се о ингениозности проналазача која је довела до 'првобитне акумулације капитала', а прећуткује се да је она постигнута мачем, пушком, вешалима и затвором“, упозорава Паренти. 

Коров нацизма 

Историја се не пречишћава само накнадно, већ и док се одиграва, пише Паренти. Било да је је реч о инквизицији, у чијим су документима прогони и мучења тек спорадично забележени, или оклевању Британије да објави тачне војне губитке током Првог светског рата услед страха од побуне – политичка победа је зицер за монополизацију историје.

Тежиште четрвтог поглавља књиге је на Западној Немачкој. Након уједињења 1990. године – које Паренти назива „анексијом“ Источне Немачке – почело је систематско чишћење званичних записа и библиотека од идеја супротних западнонемачком антикомунизму. Здања, споменици и истраживачке установе су рушени, премештани, пренамењивани и трансформисани. Један од бројних примера је Институт за антисемитизам, чији је материјал распродат на аукцијама, заједно са 78.000 томова о историји и политици левице. Покренута је и кампања извртања или брисања историјских записа сачуваних у антифашистичким меморијалима и музејима концентрационих логора.

Две деценије након Другог светског рата, критичко проучавање Трећег рајха се у Западној Немачкој није подстицало. „Тамошње школе готово да уопште нису подучавале о нацизму, док се у источнонемачким школама о томе заузимао изузетно осуђујући став“, пише Паренти.

На тај начин се период од 1933. до 1945. године чупа из континуитета немачке историје. Свођење нацистичке прошлости на демонизам Адолфа Хитлера многима је утешно, али је сазнајно неприхватљиво. Јесте нацизам био јединствена мешавина антипросветитељства, еугенике, биолошког расизма и антикомунизма – али није неуклопив у историју Немачке, а тиме и Европе. Није случајно Теодор Адорно, вративши се у Франкфурт 1949. године, упозоравао не на опасност од повратка фашизма у Западну Немачку, већ на његов опстанак у тој земљи. Суштински вектор ових догађаја био је, по свему судећи, антикомунизам.

Ово се можда најбоље видело у САД четрдесетих и педесетих година. Коначној забрани Комунистичке партије Америке претходила су затварања, ислеђивања и ухођења њених чланова. На удару су били глумци, војници, политичари и сви у чије се ставове сумњало. Као и дисиденти у Источној Европи, многи Американци осумњичени за прокомунистичке ставове морали су да потписују понижавајуће „заклетве лојалности“. Због тога би, пре осуде КГБ-а, Штазија и других комунистичких служби, требало знати да је и FBI надзирао неподобне – отварањем канцеларија на универзитетима и употребом мреже доушника, међу којима је био и Хенри Кисинџер.

Касније је, са падом Берлинског зида, свуда у Европи дошло до реактивације прошлости, сукоба националних сећања и рехабилитације квислинга. Све то, према Парентију, илуструје кампању „умањивања значаја, прикривања и, где год је то могуће, уништавања трагова антифашистичке културе“. 

Деполитизација политичког

У последњем поглављу своје књиге, Паренти указује на опасности од „психополитике“, којом се анулира и тривијализује политички садржај историје. То значи да се, при њеном новом читању, политички догађаји све чешће тумаче психолошким категоријама.

Један од пионира психополитике био је Харолд Ласвел (1902–1978), несертификовани психоаналитичар и политиколог са Универзитета у Чикагу. Познат је његов модел „политичког човека“, према коме на личне мотиве појединаца утичу породична констелација и рано одрастање. Ласвелов модел имплицира да је кључни чинилац политичког деловања проблематичан однос са ауторитетом.

Управо су у том кључу послератни политички догађаји свођени на психолошке проблеме његових учесника. То је утрло пут објашњавању осуда капиталистичке експлоатације као рационализације сукоба понетих из породице (Ласвел), студентских побуна 20. века као ирационалног непријатељства према заменским родитељским фигурама (Луис Фојер), а карактера Ернеста Че Геваре као детињастог, таштог и пуног љубоморе (како је стајало у извештајима CIA).

Није код ових и других тумачења које Паренти описује спорна само намера да се политичка суштина ствари деполитизује – већ и сама логика објашњења. „Психолошко објашњење крије заблуду 'потврђивања последичног': политички бунтовник се заправо буни против родитељског ауторитета. Доказ? Бунтовник се буни“, пише он. Тако нам се говори да људе покреће урођени нагон за моћи, љубављу или богатством, а докази се налазе у примерима људи који трагају за моћи, љубављу и богатством. „Тако се као доказ користи управо појава коју треба објаснити“, упозорава Паренти.

Због тога Паренти обрће Ласвелов модел: чак ни породице нису аполитичне, јер су преносилац политичких ставова и различитих класних, родних и расних предрасуда. Према Парентију, политичке силе утичу појединце који кроз васпитање интернализују одређене слике и политичке интересе политичког. Тако оне постају незаобилизни део личних мотива.

Ако историју пишу победници, Парентијева књига је позив на класно читање историје, и опомена да је и сећање побеђених важно јер пружа боље искуство учења.