Још једном о ТВ серији „Тврђава“: Антиратна прича о ратнохушкачаким временима

Свака велика тема састоји се од небројено делова, појединости и ситница које се попут коцки у мозаику, камен по камен, слажу у јединствену целину. Један такав угаони камен чини серија Тврђава.

Временски се наслањајући на емитовање документарног серијала Култура Срба у Хрватској, коме је свој лични печат дао и позоришни редитељ Никита Миливојевић, Тврђава нас већ неколико недеља оставља немим, али нипошто равнодушним. Упркос огромном броју детаља које додирује – описујући стварне догађаје и прототипове личности који су обележили трагичан крај 20. века на нашим просторима – она се у својој сржи, из самог средишта ствари, бави суштином.

Тврђава је истовремено и национална сага окренута тумачењу прошлости и снажна антиратна прича у данашњем раздобљу све гласнијег ратног хушкања, али и једна врста декларације, програма утемељеног на љубави и породици, окренутог будућности.

Као у античким грчким драмама, у серији Тврђава огледа се низ фундаменталних супротности и нијансираних контраста путем којих се одвија прича, развијају ликови, али и истражују најсложеније теме. У њој је, кроз причу о забрањеној љубави Србина и Хрватице, ненаметљиво али упечатљиво, приказан читав низ поларитета, антиномија и дихотомија, којима се одликовало југословенско и српско друштво у последњој деценији прошлог века.

Аутори серије, сценаристи Горан Старчевић и Мирко Стојковић, и редитељ Саша Хајдуковић, применили су свих осам Лидел Хартових максима стратегије индиректног приступа и публику освојили бирањем „најдуже заобилазне стазе“ као „најкраћег пута кући“ – пута до срца гледалаца.

Више од званичне историје

Другачија од свега што је до сада снимљено, серија Тврђава је најбоље написани некролог Југославији. Ова на поштен начин испричана прича износи уметничку истину која о злокобном крају ове земље – која се срушила као Вавилонска кула иако су њени становници говорили истим језиком – говори више него већина историјских докумената.

Jасно вреднујући, али на маргину фабуле смештајући улогу хрватског фактора, Тврђава на првом месту представља унутарсрпски дијалог и, како је то на овим страницама приметила Биљана Србљановић, „позив на достојанствен разговор“. Иако југословенску идеју недвосмислено приказује као српску утопију, Тврђава не исмева њене искрене протагонисте међу својим јунацима, нити племените мотиве таквог њиховог уверења.

С друге стране, аутори нису штедели оне који су у времену зла злоупотребили њихову наивност, изиграли поверење и поткусуривали своје рачуне њиховим слабостима. Серија Тврђава, тако, можда најсликовитије, дочарава нихилистичко становиште званичног Београда – маћехински однос лишен основних моралних вредности – према судбини српског народа који је остао ван административних граница авнојевске Србије.

Срби у Книну тако су се нашли ухваћени између одлазеће Југословенске народне армије и надолазеће тајне полиције и њених паравојних формација. Њих је, у име Југославије, а увек са могућношћу одрицања сваке врсте одговорности званичне политике руководства у Београду, под своје преузела она група људи који су истовремено припадали свету подземља, а имали додира са тајном полицијом.

У канџама међународних и домаћих „фактора“

Они су, пак, неки случајно а неки намерно, прекодринске Србе упорно наводили да стекну погрешан утисак да иза њих и њихових замисли и планова стоје званична политика и њен први човек лично. Ухваћени у замку интрига и сплетки овог подземног света, нашли су се и главни јунаци ове серије.

Са становишта међународних односа – дипломатије и безбедности, веома је значајан и упечатљив интуитивни осврт који аутори Тврђаве пружају на још недовољно расветљен феномен немачког ревизионизма и мрачну улогу ове земље у истрајном поткопавању јужнословенске идеје и крвавом разбијању југословенске државе. Наговештавајући да ова појава, другим средствима и са другим циљевима, траје и до данашњих дана.

Кроз сваки гест, гримасу и изговорену реч опскурног агента немачке обавештајне службе, аутори серије између редова указују на пресудан утицај историјских предрасуда које су обликовале прошлост, делују на садашњост и упорно настоје да одређују будућност народа на нашим просторима.

Кардинални елемент серије Тврђава и осовина око које се све окреће јесте прича о љубави с оне стране владајућих друштвених правила. Ова дијахронијска и ванпросторна тема, увек и свуда актуелна и блиска непромењивој људској природи, још од времена Овидијеве Метаморфозе представља најважнији извор чудесних прича за све драмске писце од античких времена до данас. Од Шекспира и његових Ромеа и Јулије, чија је митологија у суштини античка, до серије Тврђава и њених Луке и Дарије.

Главни јунак Лука, попут Пирама, Јасона или Орфеја, неретко страда због своје непромишљености и погрешних процена, а протагонисткиња Дарија, попут Тизбе, Медеје и Еуридике, као оличење оданости, представља неупитни симбол њихове постојане љубави.

Дарија Вучко као античка хероина

Читава глумачка екипа Тврђаве, којој не мањка бардова српског глумишта који су „на ти“ са камером, заслужује похвале. Међутим, за писца ових редова, који не припада свету филма и позоришта и лишен је куртоазне обавезе да подилази уметничким сујетама, а нарочито не популарним чаршијским укусима, централна личност серије је њена главна јунакиња.

Као и сваку велику античку хероину, аутори серије учинили су њен лик фасцинантним, дајући јој моћ љубави која се налази у основи снаге да се одупре тегобном притиску свог оца, пређе преко прељубе и не допусти да она и њен вољени постану жртве свеукупног посрнућа које се одвија око њих. Један од најупечатљивијих аспеката расног глумачког дара дебитанткиње Дарије Вучко је то што је Дарију Тољ из серије учинила веродостојном као женом.

Својом физиономијом и држањем, Вучкова је живом учинила вечиту истину да је у животу жена потребна већа храброст него у животу мушкараца, а убедљиво одиграном бременитошћу повукла снажну паралелу између порођаја и борбе у рату – недвосмислено указујући да прво захтева више храбрости од другог.

Напослетку, али никако најмање важно, признање заслужује Радио телевизија Србије. Она је овом серијом гледаоцима пружила садржај високог квалитета, осетно подигла лествицу домаћег драмског стваралаштва и тако, и себи и другима, поставила високе стандарде. Серија Тврђава је доказ да је РТС имао слуха да ауторском тиму пружи поверење и неопходну слободу да своју замисао оствари до краја. На тај начин, српска национална телевизија је у домену телевизијске продукције оправдала улогу медијског јавног сервиса.

Била би велика штета да серија Тврђава остане покопана у четири зида српског јавног простора а њена огромна стваралачка снага не буде приказана међународној публици. А то је већ задатак српске јавне и културне дипломатије...

Аутор је дипломата