Мој рођак, непостојећа особа: Прича из двaдесетог века štampaj

У време мог одрастања, mater familias у нашој породици била је моја тетка. Из разлога које је сувише компликовано објашњавати, она је била средишња фигура у породици моје мајке.

Била је зубарка и имала је разрађену приватну праксу још пре Другог светског рата. Удала се за инжењера и њих двоје су били типична имућна градска породица источноевропске средње класе. Преживели су немачку окупацију Београда, српски колаборационистички десничарски режим и долазак комуниста на власт, а у мом детињству живели су у веома великом и раскошном стану у центру Београда.

Били су први које сам познавао да су имали телевизор. Отац и ја бисмо током летњих поподнева 1960. године журно пешачили до њих да гледамо Вилму Рудолф, Валерија Брумеља и бацаче копља како обарају светске рекорде на Летњим олимпијским играма у Риму.

Неколико пута годишње, за славу или православни Божић, тетка би приређивала велике вечере за десетак или дванаест људи. Провела је извесно време у Француској и вечерама је приступала на француски начин: све је било лепо сервирано, с белим столњаком и уштирканим салветама, а на крају су долазили десерт и сир. Мислим да смо сви ми, па и ја као дете, од ње научили како вечера заправо треба да изгледа. И данас волим да то буде тако. Мрзим када домаћини изигравају „демократију“ па од свакога траже да донесе шта жели да једе, или када наруче некакву осредњу, напола спремљену храну. Моја тетка је вечере схватала озбиљно.

Тетка, њен муж и њихов син остали су део градске буржоазије. Добро им је ишло, а на заједничким вечерама нико никада није разговарао о политици. То сам приметио тек много година касније, али као детету ми одсуство политике уопште није сметало.

Само би се повремено, и то веома ретко, у разговору поменуло да су четири сестре имале и брата. Као и сва мала деца, мртве сам доживљавао као да су одувек били мртви – другим речима, као да никада нису ни постојали. Али како сам одрастао, и вероватно понешто запиткивао мајку, схватио сам да је постојао брат о коме се није говорило: дакле, биле су четири сестре и брат. Али где је био тај брат? Зашто о њему готово нико никада није говорио? Чак се и његово име ретко изговарало.

Ко је он био? Као и многи млади људи двадесетих година прошлог века, изабрао је војнички позив. Постао је официр војске Краљевине Југославије. Као и сваки официр, положио је заклетву на верност краљу. Али истовремено, тајно, био је комуниста, у време када је Комунистичка партија била забрањена, а њени чланови убијани, протеривани или затварани. Када је Немачка 1941. напала Југославију, храбро се борио. Из неког разлога његов пук се није предао, па није завршио у немачком заробљеничком логору, као већина српског официрског кора, укључујући и мог оца. Придружио се Титу и југословенским комунистима, који су се борили против фашиста и „домаћих издајника“. Ратовао је четири године, а војничко знање му је вероватно помогло да напредује у редовима Југословенске народне армије.

Године 1945. југословенски партизани, уз значајну и пресудну помоћ Црвене армије – што се данас често заборавља – ослободили су земљу. Партизани су сада били на власти. Мој рођак остао је официр, сада официр Југословенске народне армије, мада не знам који је чин имао – вероватно мајора или пуковника.

Године 1948. Стаљин је одлучио, из разлога који су заувек остали нејасни, да изопшти Тита и југословенске комунисте. Од чланова Комунистичке партије, а нарочито од оних у војсци и службама безбедности, које су представљале окосницу режима, тражено је да се изјасне: јесу ли за Тита или за Стаљина. Ни издалека није било извесно да ће Тито победити, а још мање да је Тито идеолошки у праву, а Стаљин у криву. Неки су се изјаснили за Стаљина, за друге се сматрало да би могли стати на страну Совјетског Савеза, док су трећи једноставно били оптужени да су просовјетски настројени од људи који су им завидели на положајима. Због тога су завршили у затвору.

Око 10.000 људи, сви кадрови Комунистичке партије, било је затворено, а најпознатије место заточења било је острво у Јадранском мору звано Голи оток – име које и на хрватском и на српском прилично добро дочарава изглед тог места. Многи су били изложени мучењу налик оном у Гулагу, само што је овога пута такав третман био намењен стаљинистима – или онима који су били проглашени за стаљинисте.

Мој рођак је, из разлога које не знам – а нисам сигуран ни да су их моје тетке знале – завршио на Голом отоку. Шапатом се говорило да су према њему били нарочито сурови зато што је већ једном прекршио заклетву да ће служити краљу, па су они који су га оптуживали за издају сматрали су да је и његова друга заклетва, да ће служити Титу и Југославији, била подједнако неискрена или прорачуната. Наравно, сматран је издајником. Што је, када је реч о идеолошком délit d’opinion, потпуна бесмислица. Али тако су људи тада размишљали, као што тако размишљају и данас.

Његова жена била је Словенка, такође комунисткиња, с којом је породица све време остала у веома добрим односима. Једном, око 1950. године, када је Тито посетио Љубљану, бацила се – дословно легла – пред Титов аутомобил како би скренула пажњу на судбину свог мужа. Наравно, припадници службе безбедности су је подигли и склонили, а затим јој рекли да то више не покушава. (Ништа друго јој се није догодило.)

Мој рођак је пуштен 1951. или 1952. године. Убрзо потом умро је од упале плућа или нечег другог чему његов организам, ослабљен током заточеништва, није могао да се одупре. Трауматизована породица закључила је да политику више никада не треба ни помињати, а камоли о њој расправљати.

Не знам где је сахрањен. Мислим да то нико не зна. Остао је присутан само у разговорима вођеним у пола гласа. Постао је права непостојећа особа, чак и у сопственој породици.