Где се боље живи, у Србији или у Русији?

У московској самопослузи на ободу града једна од јефтинијих минералних газираних вода (1,5 литар) кошта 49 рубаља или 63 динара, резани хлеб од 400 грама се плаћа (у динарској противредности) 55 динара, литар једног од наjјефтинијих стерилизованих млека има цену од 95 динара, 2 килограма конзервираних корнишона 206 динара, литар стерилизованог парадајза 101 динар, 300 грама киселог млека 85 динара, литар сока од брескве 206 динара, 250 грама сира фетаксе у расолу 206 динара, паковање од десет јаја 108 динара, килограм убедљиво најјефтинијих јабука, ајдара, 111 динара, литар кефира 110 динара (јогурт није могуће наћи).

Већ на први поглед је јасно да су цене у маркетима предграђа Москве значајно више од оних у Београду, неке од поменутих чак и двоструко. За ширу слику можете погледати сајт Перекресток, који нуди огроман број производа са ценама у рубљама, које множењем са 1,29 претварате у динаре. Када су у питању услуге, у једном од најпознатијих туристичких места Москве, улици Арбатова, у кафеу Старбакс, цена најмањег капућина је 210 рубаља или 271 динар (истовремено, у чувеној „Шоколадници" цена капућина је 230 рубаља или 297 динара), еспресо кафа кошта 130, односно 145 рубаља (168-187 динара), а велики макјато (од 354 милилитра) 330 рубаља (426 динара), што је ипак више од цена у Београду (иначе, тзв. турске кафе нема у Русији, као и у већини других држава).

Ако претпоставимо да су престонице две земље убедљиво најскупље за живот, иако Москва више одудара од просека Русије него Београд од просека наше земље, могли би на основу компарације малопродајних цена у маркетима на ободу главног града Руске Федерације са оним у центру Београду доћи до неке доста грубе слике трошкова живота у две државе.

Некретнине

Поређење цена некретнина у два града открива нешто што је углавном познато, а то је више него двоструко већа цена стамбеног квадрата у Москви, што и није изненађење имајући у виду саму величину града (12,5 милиона становника). Наиме, на крају 2020. просечна цена квадратног метра у Москви износила је 236 хиљада рубаља (односно 2.622 евра), док је у последњем кварталу претходне године цена квадрата у српској престоници, у складу са DOMEX-ом (НКОСК), била 1.212 евра. Колике су цене кућа, барем оних које нису мега луксузне виле, није могуће сазнати из простог разлога јер је Москва град у коме нема кућа, за разлику од наше престонице у којима урбана насеља попут Душановца, Врачара или Бежанијске косе.

Просечна нето плата у Србији је била 537 евра у јануару ове године, док је у Русији у истом месецу износила тек нешто више: 551 евро. Међутим, нето плата у Москви је двоструко виша од просека за Русију и износила је чак 96,8 хиљада рубаља просечно током 2020. (приближно 1100 евра), док је плата у главном граду наше земље са просечних 665 евра у јануару 2021. тек за 24% виша од просека Републике. Имајући у виду да су до пре 7 година разлике у платама између две земље биле двоструке у корист Русије, тренд у Србији охрабрује.

За посетиоца Москве који се потруди да обиђе малопродајне објекте, а и на основу свакодневног искуства многобројних Срба који живе у овом граду, нема сумње да су цене огромне већине артикала, и посебно услуга, знатно више него у Београду.

Посебно је скупље изнајмљивање стана у Москви. Наиме, статистика каже да се за једнособан стан у Москви плаћало 36 хиљада рубаља или 410 евра просечно у 2020, што је грубо двоструко скупље него у Београду. Трошкови одласка у кафее и ресторане су извесно већи него код нас, али не и драматично скупљи.

Наиме, релативном паду практично свих цена изражених у еврима, а посебно оних у кафићима, ноћним клубовима и нелуксузним ресторанима, допринела је депресијација рубље (прво благо од краја 2008, интензивније током 2013, посебно снажно 2015-16, те опет од фебруара 2020, са почетком кризе узроковане пандемијом). Руска монета изгубила је преко три петине своје вредности у односу на валуту еврозоне у протеклих тринаест година, што је последично довело до тога да цене изражене у еврима постану мање, иако је инфлација била убрзана.

Треба додати да су неке услуге, попут таксија (популарног Јандекс-а), нешто повољније него у Београду (нпр. вожња од аеродрома Шерметјево до севеороисточног дела Москве (Измаилово), која је трајала 80 минута коштала је 1.950 динара; пут до Новог Сада, за који би требало и мање времена, био би скупљи).

Такође, музеји и позоришта су јефтини, посебно имајући у виду њихов светски признат квалитет, и такорећи су на дохват руке (у Москви је регистровано 716 музеја, 506 позоришта, 220 биоскопа), што, имајући у виду богату традицију Русије у овим културним делатностима и јаким субвенцијама државе, није изненађење.

У Русији се грејање плаћа само током грејне сезоне и током тих месеци оно је јефтиније него у Србији у којој се грејање углавном плаћа током читаве године (анегдотално сазнање је да се греје тако добро да многи отварају прозоре јер је превруће, поготово у пролеће).  

Како објаснити знатно више цене у Русији?

У покушају да објаснимо зашто су цене у главном граду Руске Федерације значајно више од оних у Београду, поћи ћемо од тога да, када су питању просечне плате, Москва знатно више одудара (навише) од просека своје земље него Београд од Србије. Део објашњења лежи и у нижој незапослености у Русији (која деценијама увози радну снагу из бивших совјетских република), која износи „природних" 5%, док у Москви незапосленост фактички не постоји.

Ипак, чини се да додатни фактор може да објасни чињеницу да су по подацима Светске банке релативне цене у Србији маргинално више од оних у Русији: то је веома ниска цена одређених роба и посебно услуга у највећој земљи света, нарочито енергената, односно горива, за индивидуалне потрошаче, јавног транспорта, комуналних услуга, те већа покривеност трошкова здравствене заштите од стране државе, а исто важи и за школе и вртиће.

Наиме, ако је БДП по становнику по куповној моћи Русије 44% виши него у Србији, то грубо показује и колико је виши стандард просечног Руса од просечног Србина, а будући да је разлика у БДП-у по тржишним курсевима значајно нижа у корист Русије (33%), те да су релативне цене приближне (као и нето плате), једино објашњење је да су јавне услуге које се покривају из фискалних прихода у знатно већој мери обухватније него у Србији.

Здравствена нега

На пример, Русија нуди универзалну здравствену негу својим грађанима, што значи да влада плаћа за прегледе или лечења (Русија има више болничких кревета и лекара по особи од многих западних држава и, наравно, Србије). Истина, квалитет здравствене бриге је низак у мањим местима, али је на доста високом нивоу у великим градовима (али, и поред тога је нижи него на Западу). Могућност да се бира приватни лекар, као алтернатива јавном здравству, постоји само у највећим градовима, али то генерално зависи од специјализације лекара (рецимо, стоматологија је скоро сва приватна, као што је случај и у Србији).

У односу на Запад, у Русији породиље имају боље услове, а њихов ниво је базиран на основној заради - жене добијају плаћено породиљско одсуство од чак 18 месеци (истина, у висини од тек 40% просечне плате), док је „матерински капитал", односно финансијска сума која се добија као подршка након рађања детета, такође издашна. Плаћени одмор је загарантован законом као и у Србији, а свако има право на најмање 14 плаћених националних празника, знатно више од српских девет. Ако празник падне, на пример, у уторак, Руси ће често добити слободан понедељак да би „спојили" дане, као што је случај и код нас. Ипак, треба рећи да многи Руси, уосталом као и Срби, не иду на одмор јер не могу то себи да приуште.

Просечне цене роба и услуга у Русији су на две петине оних у САД (тачније 39,5%) ове године. Релативне цене су сличне, али нешто више, у Србији са 42,6% просека цена у САД (тако указује међународно упоредива методологија Светске банке која се коригује сваких пет година). Дакле, Србија је нешто скупља од Русије, пре свега због веома јефтиних малопродајних цена енергената у највећој земљи на свету, и, како показују пројекције ММФ-а, та разлика ће се повећавати у наредних пола деценије будући да ће релативне цене у Србији благо расти (на 44,2% оних у Америци), док ће у Русији опадати (на 37,4% америчког просека).

Овај тренд није изненађење јер ММФ пројектује да ће наша земља имати знатно виши просечни раст у периоду почевши од ове и закључно са 2026. (4,2% према руских 2,5%), те ће се те године приближити Русији по нивоу БДП per capita, заостајући само 10%, док ће, гледајући БДП по куповној моћи (по становнику), предност Русије бити виша (30%), али такође опадајућа.

Враћајући се у прошлост, однос је био све неповољнији за Србију: у 2014. БДП per capita је био више него дупло већи у Русији, а БДП по куповној моћи за 75% виши. За оне мало више упућене у структуру привреде најмогољудније словенске државе, није изнанеђење ако константујемо да је ово махом последица преполовљавања цена нафте и гаса, које чине скоро две трећине извоза ове земље и до 2014. половину њених буџетских прихода. С друге стране, Србија је последњих година остварила солидне стопе раста, те је просечна стопа раста БДП Србије након 2014. знатно виша од оне коју остварује економија Русије добрим делом ослоњена на енергетски сектор, који је у кризи услед стагнатне тражње.

Иначе, руски БДП по становнику ове године процењен је на 11.654 долара а српски на 8.747. Када се у обзир узму ниже цене у обе посматране земље (у односу на САД, која је од стране Светске банке узета као референтна), онда добијамо БДП per capita по куповној моћи који износи 29.485 за Русији и 20.545 за Србију.

Како смо већ поменули, малопродајне цене су генерално много ниже у Русији и Србији него на Западу, али су мање и руске и српске плате. Кад се узме у обзир куповна моћ, западњаци могу купити више са својим расположивим новцем него што могу Руси или Срби, што се може видети на основу поређења БДП по куповној моћи, који је два до три пута виши у земљама западне Европе или САД.

Индивидуална потрошња

На крају, да би имали што је могуће комплетнији увид у релативни животни стандард у две братске земље, послужићемо се вероватно најбољим показатељем за то: стварном индивудуалном потрошњом, показатељом који објављује ЕУРОСТАТ, и који поред БДП-а по куповној моћи укључује и услуге које не плаћамо директно, пре свега здравствене и образовне.

Последња година за коју имамо податке је 2019. и тада је Србија по том индикатору била на скоро половини просека ЕУ (тачније 49%), док је по БДП по куповној моћи наша земља стојала слабије са 41% ЕУ просека. Ако реалистично претпоставимо да је стварна индивидуална потрошња у Русији виша од БДП по куповној моћи пропорционално једнако као у Србији, те имајући у виду да је по подацима ММФ-а БДП по куповној моћи 2019. био за 50% виши у Русији него у Србији, онда је стварна индивидуална потрошња у највећој земљи света била на 73% просека ЕУ, по чему се Русија сврстава нешто изнад Хрватске, Мађарске, Летоније и нешто испод Пољске или Грчке.

Последично, изгледа да прича неолиберала о невиђеном успеху тржишних реформи у транзиционим земаљама источне Европе тешко држи воду, чак посматрајући податке које сами објављују.