Може ли Русија да издржи западне санкције: Економија под опсадом

Брза ескалација финансијских санкција против Русије представља досада најамбициозније коришћење западног економског оружја. Чланице ЕУ већ разговарају о потенцијалном новом пакету санкција за кажњавање Москве, а међу метама су блокада лука за руске бродове, замрзавање имовине породица олигарха, суспензија гласачких права Русије у ММФ-у.

Западне санкције су условиле снажан поремећај у функционисању привреде РФ, те последични суноврат руске монете и драстичан пад Московске берзе. Поред избацивања из SWIFT-а, западно санкционисање Централне банке (ЦБ) Русије би могло да угрози саме темеље економије земље. Руска Централна банка је изгубила приступ према 60% својих 643 милијарде долара девизних резерви, а остало јој је злата у вредности од 135 милијарди долара у својим трезорима, 84 милијарде долара кинеских хартија од вредности, те око 30 милијарди долара у конвертибилним валутама у готовини.

Чак је и продаја злата отежана, резервна позиција ММФ-а је недодирљива за Москву, док би и продаја кинеских обвезница могла да буде компликована. Преосталих 30 милијарди долара у готовини је премало да спречи навалу на банке, у којима руски корпоративни и индивидуални депоненти имају 280 милијарди долара на рачунима (у доларима и еврима). Имплозија би се могла десити преко распада ланаца снабдевања, како ће предузећа тражити доларе за плаћања. Успешан део привреде, произвођачи природних ресурса и добара високе вредности, пословаће у доларима, али ће већина морати да прибегне трампи и трпи прекиде снабдевања, обустави рад и изазове раст незапослености. 

Нафта и гас

Међутим, најгоре по Русију тек следи ако се реализује намера САД и неких европских земаља, попут Британије и Данске, да сломе противљење Немачке и Италије, те да се забрани увоз руске нафте и гаса. Противљење земаља ЕУ није изненађење, јер Русија испоручује 10% потреба ЕУ за рафинисаним нафтним производима, док више од петине сирове нафте које увози ЕУ долази из Руске Федерације. Ипак, услед ових најава цена гаса бележи вртоглави раст четврти дан заредом, те се у понедељак 7. марта 2022. исти на спот берзи плаћао преко три хилљаде долара за 1000 кубних метара (еквивалент цени сирове нафте од 500 долара по барелу) - рекорд свих времена и преко три пута више него првог дана од почетка рата у Украјини.

И цена сирове нафте драстично расте, достижући рекордне нивое након 2008. (и растући за трећину од почетка рата), пошто многи тржишни учесници једноставно одбијају да тргују руском нафтом (чак и ако западне владе то нису санкционисале), вероватно због конфузије шта је законски дозвољено и страха од губитка „репутације". Процењује се да најмање 2 милиона барела дневно руског извоза нафте не налази купца, што је четвртина укупног извоза сирове нафте и нафтних рафинисаних производа Русије.

Додатна препрека трговању руском нафтом је отпремање исте. Совкомфлот, руска компанија коју контролише држава и која је највећи светски власник средњих танкера, углавном се избегава. Друге кључне компаније и менаџери танкера, укључујући Maersk Tankers и Torm, за сада не преузимају нове руске уговоре о транспорту нафте. Додатно, многе банке такође одбијају да послују са руском нафтом.

За Москву је био охрабрујући наставак куповине нафте од стране највеће европске нафтне компанија Shell Plc 5. марта, иако по највећем попусту од чак 28,5 долара по барелу, уз правдање ове корпорације да ће наставити да тражи алтернативе, али да се то не може десити брзо због значаја РФ за глобално снабдевање. Слично се понео и француски Total Energies, који је остао на руском тржишту и поред масовног егзодуса западних компанија из РФ, што фирма објашњава фактом да је течни природни гас (ЛНГ) централни део стратегије те фирме.

Иако САД, Јапан и ЕУ повећавају дипломатски притисак на Арабију и УАЕ да одмах повећају производњу, то не даје резултате и ОПЕК+ се држи свог плана који подразумева раст производње за само 0,4 милиона барела дневно. Чак се Јапан држи својих руских енергетских споразума, не пратећи мере Запада.

Поред енергената, цене индустријских метала и житарица драстично се повећавају, те је Блумбергов индекс сировина у највећем је недељном расту од 1960.

Платина је достигла рекорд, злато је пробило 2000 долара за унцу због привлачности овог метала као сигурног уточишта, а паладијум је достигао највишу вредност свих времена. Алуминијум је на рекордним вредностима последњих дана, јер је интензивирање сукоба у Украјини изазвало страхове од смањења снабдевања металом из Русије, која је трећи светски произвођач алуминијума и никла, који је из сличних разлога достигао једанаестогодишњи максимум. Угаљ и палмино уље су достигли нове рекорде или вишегодишње максимуме, док је пшеница скочила на четранестогодишњи максимум.

Очигледно је да су оштре санкције примењене на многе руске корпорације прекинуле неколико критичних ланаца снабдевања ресурсима, а имајући у виду статус те земље као највећег добављача на тржишту нафте, гаса, метала, житарица и транспорта, то се у драматичном изразу прелило на цене.  

Ефекти потенцијалног нафтно-гасног ембарга  

Сектор нафте и гаса представља петину руске привреде. Русија извози око 5 милиона барела сирове нафте дневно (од чега око половине иде у Европу) и још 2,7 милиона барела нафтних деривата. Укупни приходи од извоза енергената били су близу 240 милијарди долара у 2021, чинећи скоро половину руског робног извоза.

За Москву рационална опција у случају половичног ембарга на увоз гаса, није потпуни прекид снадбевања земаља ЕУ овим енергентом. Наиме, Русија не може да се окрене другим тржиштима јер не постоји техничка могућност да вишкове гаса испоручи Кини или другим државама. Стога не чуди да се председник Русије огласио саопштењем да ће земља наставити да испоручује гас на светска тржишта. 

Ни чињеница да ће санкције против руског банкарског сектора нанети штету западним фирмама и банкама које послују у Русији, док ће забрана извоза високотехнолошке робе погодити многе западне произвођаче, неће бити таква да битно редукује релативну економску снагу Запада у односу на Русију.

Многе западне банке, рафинерије, бродовласници и осигуравајуће компаније понашају се као да је руска нафта већ санкционисана, отказујући испоруке и поруџбине. Дакле, чак и без ембарга недостатак купаца могао би приморати Русију да смањи производњу нафте када се њена складишта попуне, а то би имало потенцијално разорне последице по руске производне капацитете (затворене нафтне бушотине тешко је поново покренути).

Санкције против руске нафтне индустрије имале би већи утицај од ограничавања токова природног гаса јер су приходи од нафте већи и самим тим важнији за њен државни буџет. Према International Energy Agency (ИЕА), приходи од пореза и извозних тарифа везаних за нафту и гас чинили су 45% буџета Русије у јануару 2022. Узимајући у обзир тренутне тржишне цене, укупни приходи од извоза сирове нафте и рафинираних производа у марту би могли да износе скоро 700 милиона долара дневно.

До сада је било неких поремећаја у извозу руске нафте, док фактички није било негативних утицаја на извоз течног гаса. Током протеклог месеца дневна вредност извоза руске нафте порасла је за око 100 милиона долара дневно. Руски суфицит на текућем рачуну био је око 19 милијарди долара у јануару 2022, или око 50% већи од уобичајеног. Иначе, зарада од продаје природног гаса у иностранству износила је око 55 милијарди долара 2021, што је око четвртине руских извозних прихода од енергената.

Међутим, како је нафта релативно заменљива глобална роба, испоруке које иду на Запад би могле да заврши негде другде. Друге азијске државе могу купити нафту из Русије, посебно Тајланд и Индија (која је већ последњих дана преузимала руску сирову нафту уз велики попуст), док Русија има посебне аранжмане о снабдевању са земљама попут Кубе.

Тржишта већ реагују на делимични нафтни ембарго обарањем цене руске нафте за значајан број испорука, али услед тога глобалне берзанске цене сирове нафте снажну расту. Исто се дешавало када су санкционисане венецуеланска и иранску нафта: те државе су налазиле купце, али по сниженим ценама. Процена ИЕА да би производња нафте широм света могла релативно брзо бити повећана за три милиона барела дневно, обесхрабрујућа је за Русију.  

Општа забрана куповине руског гаса имала би непосреднији утицај на ЕУ, која је 2021. чак 45% увозних потреба намиривала из Русије, и стога је мање вероватна. Русија шаље гас у Европу у вредности од око 450 милиона долара дневно (по садашњим ценама) преко три велика гасовода. За разлику од нафте, европски купци су наставили да наручују руски гас и чак су настојали да максимизирају оно што узимају по дугорочним уговорима са Гаспромом, јер је то тренутно вишеструко јефтиније од куповине на спот тржишту. Међутим, компаније са флексибилнијим краткорочним уговорима о снабдевању већ су почеле да траже алтернативне изворе снабдевања, што је довело цене на највиши историјски ниво. 

Европска унија би током лета вероватно била у стању да преживи велике прекиде у испоруци руског гаса, на основу комбинације повећаног увоза ЛНГ-а (у ограниченој мери то је технички могуће) и мера на страни потражње, као што је смањење индустријског гаса. Међутим, то би имало високу цену за економију ЕУ и могло би чак довести до тога да најизложеније земље морају да предузму хитне мере. Ако би се обуставиле испоруке руског гаса продужила до наредне зиме, за ЕУ би било теже да се избори. На страни понуде су доступни неки резервни увозни капацитети, али би достизање обима потребног да се у потпуности замене руске испоруке у најбољем случају било веома скупо, а у најгорем физички немогуће.

Гаспром редовно саопштава да транспортује гас у Европу нормално преко Украјине у складу са захтевима купаца. Ипак, руске испоруке ЛНГ-а Европи поремећене су првих дана марта услед неизвесности да ли бродови могу да искрцају терет у европским лукама, поред осталог и због непознаница око санкција уведених Москви.

Москва верује да је за Европу прекасно да се ослободи зависности од руског гаса јер су је деценије ослањања на енергенте из Русије оставиле неспремном за то. Ипак, без обзира да ли Кремљ затвара славине у знак одмазде за санкције или ЕУ самоинцијативно престаје да купује, Брисел се већ припрема за будућност са много мање руске енергије. 

Цена санкција

Санкције Русији ће извесно скупо коштати Европу, где се очекује спорији раст и већа инфлација са растом ризика од стагфлације до 2022-2023. Еврозона ће платити велику економску цену, чак и ако криза буде кратка. На пример, са растом цене нафта слаби евро, будући да последични раст инфлације те удар на економију еврозоне преко цена енергената смањује потрошњу.

Ипак, као главни ризик, који би истина био контрапродуктиван за саму Русију, западни аналитичари виде могућност да Руска Федерација, као главни добављач фосилних горива у ЕУ, у неком моменту ограничи или прекине извоз нафте, а посебно гаса, као контрамеру. С тим у вези, ЕУ саставља нову енергетску стратегију за смањење зависности од Русије.

Ствар за Запад отежава то што је Кина, која купује чак 1,6 милиона барела руске нафте дневно, одбила да уведе финансијске казне Русији и вероватно ће јој помоћи да преброди санкције лимитираним додатним куповинама нафте, гаса и пшенице. Додатно, велике економије у развоју, попут Мексика и Турске, одбиле су да санкционишу Русију, док државе попут Индије, Саудијске Арабије и Уједињених Арапских Емирата, настоје да остану неутралне. Додатно, многе рафинерије, посебно у Европи, конфигурисане су за прераду руске, а не сирове нафте из Залива.

Санкције против руске Централне банке биће изазовно спровести, јер нико не зна тачно где она држи своје резерве. Добар део њих је скривен на непрозирним офшор тржиштима, можда кроз трансакције са ЕУ или швајцарским банкама.

За Москву је охрабрујући аранжман с владом Индије, којим ће делимично заобићи санкције. Индија би ускоро могла дати зелено светло за билатералну трговину две државе у њиховим националним валутама.

И производња чипова могла би бити отежана текућом кризом, будући да су паладијум и неон два ресурса кључна за њихову производњу. С обзиром на то да Русија испоручује преко 40% светске понуде паладијума, а да Украјина производи 70% светске понуде неона, може се очекивати да ће се глобална несташица чипова погоршати ако војни сукоб потраје. Индикативно је да руска компанија Norilsk Nickel, кључни добављач никла и паладијума, два метала која су кључна за батерије и полупроводнике за електрична возила, није санкционисана.

За Запад свакако није добра вест да је услед рекордних цена црног злата зарада енормна. Наиме, према извештајима Росњефта за 2021, оперативни трошкови компаније износе 2,7 долара по барелу, док Rystad Energy процењује укупне варијабилне трошкове производње руске нафте (без пореза и капиталних трошкова) на 5,7 долара по барелу. Дакле, чак и ако би цена пала на десетину своје вредности, Росњефт би могао да настави да ради, наравно не рачунајући потребне инвестиције дугорочно.

Санкције су практично окончале сваку реалну шансу да глобалне банке продају руску имовину, а отписивање имовине се чини као реална опција. Глобални инвеститори (пензиони и хеџ фондови, алокатори сувереног дуга), који држе руску имовину процењену на 170 милијарди долара налазе се пред губитком. Пуна изложеност Запада преко његових компанија, као и његових послова са руском централном банком, процењује се на око 400 милијарди долара.

Како западне санкције прете да погоршају ланце снабдевања, подигну инфлацију и повећају шансу за дужничке кризе (и услед очекиваног пооштравања монетарне политике на Западу), опсесија кажњавањем Русије могла би да заврши кажњавањем целог света. Аналитичари JP Morganа сматрају да би нафта могла скочити на 185 долара ове године, док су сличног мишљења и експерти Mitsubishi UFJ Financial Group Inc, који сматрају да би то могло изазвати глобалну рецесију. Goldman Sachs процењује да би перзистентан раст цена нафте за 20 долара снизио БДП Еврозоне за 0,6% и за САД за 0,3%.      

Знак наде за Москву представља и то што, иако је трговина високоризична и представља опасност по углед, инвеститори почињу да купују руске обвезнице које су пале на снижене цене, кладећи се на њихов опоравак. У случају интензивирања кризе, појачани руски сајбер напади на западне компаније и виталну инфрастуктуру изгледају реално. На крају, затварање руског неба, чије заобилажење се и током Хладног рата показало као веома компликовано, биће прескупо за западне авиокомпаније. 

Очекивани ефекти  

Упркос својим тежњама за већом економском самодовољношћу последњих година, Русија и даље има значајне економске везе са глобалном економијом, и самим тим и изложеност. Иако је зависност Русије од трговине опала у последњих 20 година, а промениле су се и руске извозне дестинације у корист Истока а на штету Запада, то ипак не мења базичну једначину огромних трошкова које ће тренутне санкције нанети Москви.

Јасно је да уведене санкције Западних земаља имају за циљ да негативно утичу на финансијске, енергетске, саобраћајне и посебно технолошке капацитете Русије. Мере су осмишљене тако да ставе руску привреду под притисак и дугорочно приморају руско руководство на уступке, поред осталог и услед евентуалног притиска народа, а још више олигархије.

Када је реч о трговини, циљ је да се она лимитира, на шта ће утицати редуковане финансијске могућности корпорација и банака, које ће у мањој мери моћи да је финансирају. Могуће је да ће, и поред снажног раста цена исте, бити ограничен и извоз хране имајући у виду да су 2021. Русија и Украјина су чиниле 28,5% глобалног извоза пшенице, 19% извоза кукуруза и 80% извоза сунцокретовог уља. Руска економија ће имати и значајне губитке код односа размене, јер ће се смањити цене у извозу и повећати у увозу. 

Да би санкције биле ефикасне морају бити мултилатералне, што значи да укључују широку коалицију влада и морају их спроводити земље које имају широке комерцијалне односе са циљаним режимом, које морају прихватити ризике и трошкове који проистичу из њихових акција. Будући да је добар део ових услова испуњен, санкције би могле да имају разоран ефекат на руску привреду, те да умање стратешке способности Русије тако што ће нанети штету моћном енергетском сектору и војним индустријским компанијама.

Намера Запада је да мере против Русије имају сличан утицај као санкције Ирану, чији је БДП 2018-2019. по становнику опао за 15%. Ипак ирански извоз нафте у пријатељске земље се наставио и економија није пропала и након деценија притисака. Индикативно је да када је Иран 2012. искључен из SWIFT-а, земља је остала без скоро половине прихода од извоза нафте, а спољна трговина пала је за 30%.    

Могући руски одговор 

Банкарски колапс, раст цена, посебно увозних роба и драстичан пад животног стандард прети Русији. Западне санкције ће извесно гурнути Русију у дубоку рецесију, а кључно питање је колико је народ спреман да трпи. Власти покушавају да минимизирају могућности да капитал побегне из Русије, уз ограничења наметнута странцима који продају имовину и домаћим резидентима који износе новац у иностранство. У покушају да заустави одлив капитала и колапс рубље, руска Централна банка увела је провизију од 30% на девизне трансакције, поред контроле капитала.

Агенције Фич и Мудис спустиле су економију Русију на такозвани junk status, након што је Стандард & Пурс предузео сличан корак прошле недеље. Наводи се да ће санкције ослабити спољне и јавне финансије Русије, озбиљно ограничити њену флексибилност у финансирању и значајно смањити тренд раста БДП-а.

Када се заврши почетни кризни период прилагођавања, очекује се да ће санкције имати хроничан утицај на Русију, ограничавајући раст, увоз и могућност да се троше приходи од извоза енергената, што ће и даље стварати трговински суфицит. Привреда, која ће постати изолованија, извесно ће се ослањати се на трговину са савезницима. С тим у вези, гласање у ОУН о предложеним санкцијама Русији показује да ће земље, укључујући Кину, Индију и Уједињене Арапске Емирате, које се нису придружиле Западу вероватно наставити да сарађују са Русијом кроз нпр. бартер трговину или ће пронаћи алтернативна решења за плаћање.

Непосредни економски шок ће узроковати смањење БДП-а од 35% у другом тромесечју те пад од 7% у целој 2022, предвиђа JPMorgan. Растућа политичка и економска изолација ће смањити потенцијал раста Русије у наредним годинама. Goldman Sachs процењује да ће инфлација достићи 17% ове године, док је прогнозиран пад БДП-а од 7%, са јавном и приватном домаћом потрошњом у минусу од 10%.

Међутим, Клеменс Графе, економиста за централну и источну Европу у Голдман Саксу, сматра да ће се непосредна криза за Русију ублажити након шест до девет месеци када буде зарадила довољно од продаје нафте и гаса да надокнади губитке по основу замрзавања руских девизних резерви. Тада би Кремљ могао да управља економијом која је много више фокусирана на домаће ресурсе, користећи приходе од енергије за куповину критично потребног увоза, највероватније из Кине.

Овај експерт сматра да ће дугорочни тренд руског раста опасти са 2,75% годишње на 1%, пошто ће уведена ограничења увоза технологије отежати одржавање раста продуктивности на претходним нивоима, што ће бити слично смањење као што је било услед пада СДИ од 2014. Нагло смањени увоз омогућиће да приходи од енергената буду коришћени за одржавање стабилности рубље. Генерално, руски трговински суфицит, тј. коришћење конвертибилних валута од продаје енергената за неопходан увоз из земаља и фирми које су спремне да је снабдевају, ће бити кључан за вођење „економије под опсадом". Имајући искуство Хладног рата, када су сличне мере биле примењиване деценијама, Москва има пуно искуства и самим тим могућности да ублажи негативне последице Западних санкција.

Ако би се одржале тренутне цене нафте (које цене природног гаса прате), онда би грубо зарада по основу извоза енергената могла бити међугодишње повећана за преко трећине и можда чак 50%, наравно под условом да ембарго Запада који се већ разматра не ступи на снагу. С тим оптимистично пројектованим  приходом у овој години, само по основу извоза енергената Москва (која је војно базично сигурна) могла би далеко лакше да се суочи са свим изазовима који су пред њом и чак неке од њих да предупреди својом не тако лошом финансијском позицијом. Поред критичне улоге наставка продаје нафте и гаса, став, односно евентуална подршка Пекинга, у доброј мери ће одредити глобалну позицију Русије у годинама пред нама.