Свет без Хабермаса: Немачки филозоф који је надживео своје либерално наслеђе

Тешко је људима ван Немачке дочарати колико је изузетну улогу имао Јирген Хабермас у тој земљи. Наравно, његово име се неизбежно појављује на мање-више бесмисленим листама најутицајнијих светских филозофа. Али не постоји други пример јавног интелектуалца који је био важан у свакој великој дебати – заправо, често је управо он покретао такве дебате – током шест деценија.

Нова књига берлинског културног историчара Филипа Фелша, преведена са немачког једноставно као Филозоф, са духовитим поднасловом „Хабермас и ми“, тврди да је Хабермас увек био савршено усклађен са различитим периодима немачке послератне политичке културе. То је изузетно достигнуће за некога његове дуговечности: Хабермас је 2024. напунио 95 година. Како Фелш примећује, да је Мишел Фуко живео толико дуго, могао би да коментарише председниковање Америком Доналда Трампа; да је Хана Арент доживела те године, могла би да прошири своја размишљања о тероризму и на напад Једанаестог септембра.

Једно признање филозофа на крају књиге то чини још упечатљивијим: Фелш наводи да jе, након негативних реакција на његове чланке о рату између Русије и Украјине, Хабермас по први пут имаo утисак да више не разуме немачко јавно мњење. Да ли се Хабермас променио, или се земља променила, удаљавајући се од пацифизма и „постнационализма“ које је филозоф деценијама заступао?

Хабермас је дуго био поларизујућа фигура. За многе са енглеског говорног подручја то је помало збуњујуће, јер га познају као филозофа успешне комуникације и чак консензуса; вероватно га знају и као аутора опширних, тешко разумљивих теоријских дела.

Иронично, управо Хабермасов дар за писање често отежава превођење његових идеја. Пре него што се посветио академском раду, Хабермас је био слободни новинар, а његове јавне интервенције – увек писане, никада на телевизији или радију – стилски су бриљантне полемике богате метафорама. Његове академске књиге је тешко превести управо зато што сугестивне метафоре у њима обављају филозофски посао.

Једна од тих књига, први пут објављена 1962. године и до данас продата у највише примерака од свих Хабермасових дела, има незграпан наслов Јавно мњење – истраживање у области једне категорије грађанског друштва, али њена главна теза делује једноставно: демократија није само ствар слободних и поштених избора; она пресудно захтева и отворене процесе формирања јавног мњења. У Хабермасовом стилизованом приказу, 18. век је период у коме је све већи број буржоаских читалаца почео да се слободно окупља у салонима и кафеима како би расправљао о књижевности. Временом су се разговори окренули политичким питањима. Док су се монарси раније указивали народу као његови владари, сада су грађани (барем мушкарци који су поседовали имовину) почели да очекују да држава заступа њихове ставове и делује у њихово име.

Често се заборавља да ова Хабермасова књига заправо прича причу о опадању и пропасти: капитализам je, са све већим ослањањем на манипулативне технике оглашавања и ширењем сложених структура административне државе, разорио слободну и отворену јавну сферу. Ипак, из данашње перспективе, шездесете године 20. века изгледају као златно доба масовних медија – што је и сам Хабермас признао у једном есеју из 2022. године о „новој трансформацији јавне сфере“. У њему је указао на контраст између наше ере такозваних „филтер мехурова“ и „пост-истине“ и света у коме су постојале широко уважаване и економски успешне новине, као и телевизијски дневници око којих су се читаве нације сваке вечери окупљале.

Како Фелш примећује, ова  књига – као и Хабермасов каснији филозофски радови о комуникацији – садржала је управо врсту поруке која је одговарала послератном добу, када су Западни Немци, излазећи из нацистичке диктатуре и старијих традиција покорности државном ауторитету, тек учили како да слободно расправљају. Као и многи аутори на левици, Хабермас је атмосферу ране Савезне Републике Немачке доживљавао као загушљиву: Конрад Аденауер, жестоко антикомунистички канцелар, обећавао је да више „нема експеримената“ и тихо је укључивао бивше нацисте у структуру нове државе, а за критичку штампу – а камоли за критичке интелектуалце – показивао је мало толеранције.

Данашњу Немачку карактерише необично велики број ток-шоу емисија на вечерњој телевизији које се сутрадан опширно коментаришу у новинама, јавни дебатни форуми су често субвенционисани од стране државе, новине многе колумне посвећују вишенедељним расправама међу професорима. Хабермас cе, супротно клишеу рационалистичког филозофа промишљања који би парламенте претворио у семинарске сале, изричито залагао за јавну сферу која је „дивља“ и у којој се могу изразити свакаква мишљења. Истовремено, такви форуми би требало да функционишу као „постројења за пречишћавање отпадних вода“, односно за филтрирање лажних информација и очигледно антидемократских ставова.

Хабермасово залагање за либерално-демократске процедуре – које су марксисти често исмевали као пуку „формалну демократију“ – учинило га је непријатељски настројеним према послератним интелектуалним трендовима у Француској, за које је сумњао да промовишу ирационалност и естетизовану политику без икаквих нормативних стандарда. Фелш описује како су почетком осамдесетих Хабермас и Фуко једном заједно вечерали у Паризу у „леденој атмосфери“. Изгледа да им је једина заједничка тема разговора била немачки филм: Хабермас је, каже Фелш, изразио склоност ка филмовима Александера Клугеа који се баве немачком прошлошћу на поуздано педагошки начин, док је Фуко волео филмове Вернера Херцога и његово слављење „екстатичне истине“ у истраживањима Африке и Латинске Америке, са очигледно ирационалним Клаусом Кинским у главној улози.

Није случајно што је Хабермас увек пазио да не негује нешто попут традиционалног немачког Geniekultа – култа генија – нити што понекад посеже за примером француских коментатора који тврде да је, у поређењу са Ничеом и Хајдегером, савремена немачка филозофија бескрајно досадна, и да у њој доминирају они које је француски филозоф Жил Делез назвао „бирократама чистог ума“.

Али Фелш, који је два пута интервјуисао Хабермаса у његовом модернистичком бунгалову у Баварској, навео га је да призна нешто изненађујуће: сваки његов новински текст, тврдио му је Хабермас, написан је из беса. Заиста, уместо као бирократу чистог ума који педантно одржава наслеђе Просветитељства, Хабермаса је боље разумевати као изразито политичку животињу – чак и помало импулсивног човека, али са поузданим лево-либералним политичким инстинктима. Поред генералне посвећености дијалогу и сарадњи, његова политичка визија подразумева еволуцију изван наслеђених идеја етничког национализма ка космополитском међународном правном поретку, чији је сваки аспект данас све више угрожен.

Почетком осамдесетих његови политички импулси довели су га до теме за коју је раније сумњао да је „способна за теорију“: до историје. Године 1986, у полемичком тексту који је изазвао једну од најважнијих расправа у послератној Немачкој, оптужио је четворицу историчара да покушавају да „нормализују“ немачку прошлост – као и немачку садашњост. Било је кључно, писао је, одупрети се сваком релативизовању Холкауста од стране конзервативаца који су изгледа мислили да би Савезна Република требало да усвоји неку врсту „нормалног“ национализма. Уместо тога, Хабермас је предложио да би Немци могли нешто посебно да науче из своје јединствено проблематичне прошлости прихватањем онога што је назвао „уставним патриотизмом“. Уместо поноса на културне традиције и херојска дела великих националних јунака, Немци су научили да заузму критички став према историји, из перспективе универзалних начела уграђених у либерално-демократски устав.

Такав патриотизам су конзервативци често одбацивали као нешто што је прикладно само за семинарске сале: као сувише апстрактан и, уз посебно неприкладну метафору, сувише „бескрван“. Ипак, нема сумње да је Хабермас изашао као победник у ономе што је постало познато као „расправа историчара“ (Historikerstreit), и да је његова идеја „постнационалне политичке културе“ заправо – ако и не под тим именом – прихваћена од стране све већег броја немачких политичара. На крају су се Хабермас и Конрад Аденауер нашли заједно пред истим циљем: Немачка чврсто усидрена на Западу, с тим што је Хабермас почео да је доживљава и као могућу авангарду у кретању ка космополитскијој будућности.

Читав овај пројекат доведен је у питање највећим шоком у Хабермасовом политичком свету пре руске инвазије на Украјину: потпуно неочекиваним уједињењем Источне и Западне Немачке, под надзором Хелмута Кола, историчара по образовању, који је, према Хабермасу, био централна фигура у покушајима „нормализације“ прошлости. Хабермас је био скептичан према уједињењу Немачке још педесетих година, када су социјалдемократе гурале идеју превазилажења поделе из времена Хладног рата. Године 1989. изгледало је да ће инсистирање на поновном стварању немачке националне државе срушити тешко стечено достигнуће уставног патриотизма и заменити га етничким национализмом.

Када је пао Берлински зид, Хабермас је признао да једноставно није осећао никакву „повезаност“ са Истоком. Према ставу који су многи сматрали покровитељским, тврдио је да револуције у Централној Европи нису донеле никакве нове политичке идеје, већ да су се једноставно сводиле на „сустизање“ Запада. Такође је био забринут да би централноевропске државе-нације, са појачаном осетљивошћу на поново стечени суверенитет, могле ослабити императив продубљивања космополитског поретка.

После тога је Хабермас постао страствени заговорник европских интеграција. Крајем седамдесетих година још је говорио да „није љубитељ Европе“, јер је оно што се тада звало Европска економска заједница било покренуто од стране демохришћана попут Аденауера и функционисало углавном као заједничко тржиште. Али Европска унија постала је ускоро нека врста полисе политичког животног осигурања за оне који су стрепели од било каквог постхладноратовског оживљавања немачког национализма. У мери у којој је Европа требало да постане политичка заједница, чинило се разумним претпоставити да ће та заједница, са својом разноликошћу националних култура, морати да буде повезана апстрактним политичким принципима – неком врстом европског уставног патриотизма. Почетком двехиљадитих, Хабермас је, заједно са тадашњим министром спољних послова Немачке Јошком Фишером из Зелених, водио кампању за европски устав – која се на крају показала неуспешном.

Хабермас је такође почео да мисли да се европски идентитет може дефинисати његовом посвећеношћу међународном праву – у противтежи Сједињеним Државама које су, после 11. септембра, деловале као да су изгубиле своја нормативна упоришта. Године 2003. он је заједно са Жаком Деридом, некадашњим филозофским противником кога је сумњичио за ирационализам и конзервативне склоности, баш као и многе друге француске теоретичаре, написао страствен апел за европско јединство. Европа је требало да се дефинише као правна и хумана заједница, захваљујући својим државама благостања – насупрот Америци Џорџа В. Буша која је раскидала окове међународног права. Хибрис америчких неоконзервативаца представљао је лично разочарање за интелектуалца који је у више наврата значајне формативне периоде провео у Сједињеним Државама, од онда када га је у Њујорку први пут дочекала Арент.

Други централни део европског идентитета који је Хабермас предложио била је посвећеност пацифизму. Фелш уверљиво тврди да је Хабермас остао изузетно доследан својим пацифистичким инстинктима: као противник поновног наоружавања Бундесвера педесетих година, као критичар Вијетнамског рата шездесетих и као заговорник оних који су почетком осамдесетих протестовали испред база у којима су биле распоређене ракете способне за нуклеарно наоружање. (Хабермас је био први истакнути теоретичар који је правдао грађанску непослушност у земљи у којој се кршење закона у име моралних начела сматрало крајње сумњивим.)

Истовремено, Фелш нас подсећа да је Хабермас оправдао све кључне спољнополитичке одлуке Немачке у периоду након уједињења: подршку Заливском рату, учешће у интервенцији на Косову и одлуку социјалдемократско-зелене владе да се 2002. године придружи америчкој „коалицији вољних“. За Хабермаса је рат био оправдан уколико је нудио макар наговештавај успостављања космополитског правног поретка, што je остављало прилично простора за различита тумачење. (То је бар донекле изгледало уверљиво у случају војних акција које су одобриле Уједињене нације; много је теже било применити ту логику на НАТО бомбардовање Београда 1999.)

Међутим, чини се да простор за тумачење у Хабермасовом оквиру није у стању да обухвати све начине на који је рат у Украјини променио политичку културу у Немачкој и Европи. Након што је Русија 2022. извршила инвазију на Украјину, Хабермас је у Зидојче Цајтунгу, листу левог центра, подржао опрезан приступ немачког канцелара Олафа Шолца по питању пружањa војне помоћи Кијеву. Хабермас је одувек био близак Шолцовој Социјалдемократској партији; њени лидери су тражили од њега савете, а понекад је и он вршио притисак на њих да преиспитају политике које је сматрао погрешним, као што је диктат мера штедње током европске дужничке кризе. Осим тога, између Хабермаса и одређених фракција унутар странке дуго је постојала веза заснована на заједничкој опредељености за антимилитаризам.

Ипак, Хабермасов позив на преговоре са Москвом 2023. био је широко нападнут, укључујући и нападе неких са левице. Украјински заменик министра спољних послова Андриј Мелник твитовао је да његови ставови представљају „срамоту за немачку филозофију“. Немачка је, као и већи део Европе, стигла до новог политичког императива подстакнутог Zeitenwende-ом– што је Шолцов израз за велики историјски преокрет и повратак идеји о војној самоодбрани. За Хабермаса, који је увек тврдио да је у политици боље и грешити инсистирањем на миру и међусобном разумевању, овај заокрет било је немогуће подржати. На крају књиге, Хабермас признаје Фелшу да више не разуме реакције немачке јавности.

Критичари Хабермаса често тврде да је одустао од своје дугогодишње посвећености радикално демократској и социјалистичкој агенди. Наводно, постао је тек навијач Европске уније; одбацио је свако марксистичко наслеђе, одустао је од демократизације економије и, можда најпогубније, постао оно што Немци зову staatstragend – стуб политичког естаблишмента. Када је 2001. добио једну од најпрестижнијих културних награда у земљи, велики део савезне владе присуствовао је свечаности.

Али Фелш сугерише да, ако Хабермасово наслеђе заиста одлази у прошлост, то има мање везе са начином на који се сам Хабермас мењао, а више са тим како се променио свет око њега. Његови страхови од националистичкије Немачке потврђени су успоном крајње деснице која отворено демонстрира историјски ревизионизам на начине незамисливе непосредно после Historikerstreit-а. Европска унија тешко да је узор постнационализма; њене амбиције да постане глобална „нормативна сила“ су у рушевинама – не успева чак ни да спречи крајње десне лидере, попут мађарског премијера Виктора Орбана, да подривају либералну демократију. Наде у космополитски правни поредак распршиле су се у новом добу ривалства великих сила. Истина, Хабермас се никада није залагао за било шта што би личило на тезу о крају историје, али његова темељна идеја о свету у коме влада freundliches Zusammenleben – пријатељски суживот – као реалистична утопија свакако је доведена у питање.

Ипак, било би погрешно закључити да је Хабермасова мисао имала смисла само у „сигурном окружењу“ некадашње Западне Немачке. Аргумент за нешто попут уставног патриотизма постао је заправо још важнији пред успоном нове тврде деснице. Европска унија у многим погледима не функционише, али њене институције и даље стоје на располагању за политички и морално амбициозне подухвате. (Знамо да Хабермас није успео да убеди немачке лидере да прихвате позив француског председника Емануела Макрона на изградњу суверене Европе.) Колико год Хабермас био разочаран у Сједињене Државе – које су, могло би се рећи, дуго биле прећутни гарант његовог погледа на свет – најбољи од њихових универзалистичких оснивачких идеала нису поништени.

Хабермас никада није био налик извесним наивним либералима из деведесетих: историја не доказује да су неке идеје тачне или погрешне; историја је пре непрекидна битка у џунгли јавне сфере. Задатак интелектуалаца није да буду оптимисти или песимисти, што је био начин на који су старомодни антимодерни мислиоци у Немачкој доказивали дубину својих мисли. Већ да буду и да остану критички будни.