Џефри Сакс: Нисам Путинов корисни идиот, Србија је у праву, економија је геополитичко оружје štampaj

„У свести Американаца не постоји неутралност, већ само: или си с нама или си против нас.“ „Амерички концепт униполарног света је неодржив, никада једна сила у историји није дуго владала светом.“ „Сукоб Америке с Кином и Русијом глобалну привреду кошта хиљаде милијарди долара.“ Ово су само неки од ставова професора на Колумбија универзитету Џефрија Сакса поводом актуелне украјинске кризе. Неки од њих чули су се у понедељак у Београду на дебати коју је организовао Центар за међународну сарадњу и одрживи развој Вука Јеремића.

А светска каријера Џефрија Сакса почела је 1985. године и то захваљујући једној реченици: „Ако си паметан, зашто не одеш у Боливију.“ Та опаска се чула из публике на једном семинару на Харварду средином 1985. године, док је за таблом стајао тада млади професор Џефри Сакс. Ту земљу тада је тресла хиперинфлација од 24.000 одсто. Џефри Сакс је долетео у Ла Паз и шок терапијом брзопотезно инфлацију смањио на 9 одсто.

Цена Саксове шок терапије била је отпуштених 25.000 државних службеника и 27.000 рудара. Али, „професор у фармеркама“, како су га тада звали, хиперинфлацију је зауставио за само годину дана. Након тога, исти рецепт успешно је применио је у Пољској почетком деведесетих. У Совјетском Савезу и бившој Југославији, међутим, шок терапија Џефрија Сакса није била тако успешна.

„Ако питате зашто исти савети имају различите ефекте на различитим местима, то није због економије, већ због геополитике“, каже Џефри Сакс у разговору за Око магазин.

„Главна ствар коју сам ја 1989. препоручивао у бившој Југославији, Пољској, Совјетском савезу и касније Русији, била је глобална сарадња са регионом у кризи да бисте изашли из хаоса. Оно што сам саветовао у сваком од тих случајева, укључујући и Југославију, била је финансијска помоћ споља, како би се помогло да се у нестабилној ситуацији финансије стабилизују. Када сам то саветовао у Пољској, то је примењено. Пољска је била амерички савезник. Када сам то предложио за Совјетски Савез и Русију, Вашингтон је то одбио. Америка није желела да Совјетски Савез изађе из економске кризе тако брзо. Када сам то предложио за Југославију, Европа је то одбила. Европа није желела да Југославија преживи. Желели су да је виде разбијену. Тако да то није економија. То је геополитика“, каже професор Сакс.

Најпознатији аутор шок терапија на свету, данас о шок терапијама и економији, међутим, врло ретко говори. Пре неколико недеља био је гост Централне банке Мађарске, па је тада, осврћући се на то време  искрено рекао: „Захваљујући 'човеку са великом цигаром', ја сам направио каријеру.“ Мислио је на Пола Вокера, шефа америчке централне банке, који је пре 40 година оборио инфлацију, али су због раста камата многе земље банкротирале.

Широм света Сакс је затим саветовао разне владе (боравио је у више од 125 земаља света) и био је специјални саветник Генералног секретара Уједињених нација Бан Ки Муна. Касније се у својој каријери бавио сиромаштвом, климатским променама, директор је Earth института.

Последњих годину дана пажњу професора Џефрија Сакса преокупира геополитика. Највећа претња светком миру су Сједињене Америчке Државе, говори Сакс откако је 24. фебруара прошле године кренуо рат у Украјини .

Због својих ставова о рату у Украјини Џефри Сакс је за америчке медије скоро постао persona non grata. Недавно је за америчку агенцију Блумберг рекао како Американци стоје иза напада на Северни ток у септембру прошле године. Након што га је новинар неколико пута прекинуо, професор Сакс љутито је рекао : „Жао ми је, знам да вас нервира ово што говорим, али с ким год у свету да разговарам о томе, сви мисле да су Американци то урадили“.

Али, то није први пут да Џефрија Сакса прекидају у последњих годину дана. На Демократском форуму који је, у сарадњи са Њујорк тајмсом, крајем септембра одржан у Атини, Џефри Сакс је рекао како је Америка најагресивнија држава на свету још од 1950. године до данас.

„Џеф, Џефри, заустави се“, рекао му је модератор Јарослав Куиш, иначе новинар из Пољске. Након што је Сакс наставио да говори, Куиш је викнуо: „Професоре, ја сам модератор, зауставите се одмах.“ Сакс се ту и зауставио. 

АНИЦА ТЕЛЕСКОВИЋ: Професоре Сакс, видела сам снимке на којима вас моје колеге новинари прекидају усред реченице. Они сматрају да су Ваши ставови контроверзни. Ви сте један од најбољих и најпознатијих економиста на свету. Како сте постали таква невоља?

ЏЕФРИ САКС: Живимо у тренутку кад су неке ствари дозвољене у медијима, а неке нису. Наравно, то је због мојих ставова о рату у Украјини. У Сједињеним Америчким Државама о томе постоји званично мишљење. Ако не делите то мишљење, они не желе да вас чују. Понекад вас позову за коментар, али када кажете нешто за шта знате да је истина, они то не желе да чују. И то онда прави забуну.

Али када некога ко долази са Запада овде питамо ко је највећа претња за мир у свету, уобичајен одговор је Владимир Путин. Ваш одговор је нешто другачији?

Мој одговор је да је овде реч о сукобу две суперсиле. И да је тај сукоб могао да се предвиди још пре 30 година, када су Сједињене Америчке Државе, након што је окончан Хладни рат, кренуле с проширењем НАТО-а. Многи су тада упозоравали: „Станите, немојте да изазивате нови хладни рат.“ Један од највећих историчара 20. века Џорџ Кенан рекао је 1997. да проширење НАТО-а већ гура САД и Русију назад у нови Хладни рат. То проширење НАТО-а се настављало све даље и даље и онда је Џорџ Буш Млађи 2008. године заиста направио страшну грешку инсистирајући да се НАТО прошири на Украјину и Грузију. Оно што је занимљиво јесте да су европски лидери у то време знали да је та идеја ужасна, многи од њих и даље су активни, али о томе не говоре јавно. То је гурнуло САД и Русију у овај сукоб. Крајем 2021. рат у Украјини могао је, али и морао је, да буде избегнут. Председник Путин изнео је неке примедбе са којима се ја у многоме слажем и које су биле разумне. На пример: „Немојте ширити НАТО на Украјину.“ Да се о томе преговарало, овај рат би био избегнут. 

Немојте ме схватити погрешно, не желим сад ја вас да прекинем, али да ли то значи да ви сматрате да је рат легитиман Путинов одговор на то?

Мислим да је рат био предвидив и да је могао бити избегнут. Рат, сам по себи, није одговарајући начин да одговорите на НАТО претње, али истовремено је САД преусмерила милијарде долара за наоружање. То је разлог зашто је Украјина релативно ефикасно прегурала претходну годину, јер је Америка Украјинце наоружала до зуба. Без тога не би било рата. Рат не би био могућ. Не тражим изговоре за рат, али оно што говорим јесте да не треба тражити изговоре за крах америчке дипломатије, јер америчка дипломатија јесте крахирала. Кад је Путин изнео своје примедбе 2021. године, ја сам назвао америчке лидере и рекао: преговарајте како бисте избегли рат. Међутим, они су одбили да преговарају. 

Да, поручили сте им: срам вас било. Али због Ваших ставова зову вас и Путиновим корисним идиотом. С друге стране, чини се да Ви мислите да су идиоти негде другде. Рекли сте да такозвани европски лидери користе економију као геополитичко оружје?

Никога нисам назвао идиотом, али оно што говорим јесте да су последице наших великих грешака биле предвидиве. Ја сам већ био ангажован у Совјетском Савезу пре 33 године, када сам био саветник Горбачова. Био сам и економски саветник Јељцина. Био сам саветник и украјинског председника Кучме. Саветовао сам, дакле, обе стране. И знам да је пре више од 30 година Запад обећао да неће ширити НАТО ка Истоку ни за један инч. Али то обећање су прекршили, и када су то учинили паметни људи су знали да је то страховита грешка. Затим су они наставили да крше обећања и ширили НАТО даље ка Истоку, све даље и даље док се нису саплели о жицу са Украјином и Грузијом. Јер је Путин врло јасно рекао 2007. и 2008: „Станите, ово је наша црвена линија, престаните да претите проширењем НАТО-а. Ми не желимо војне базе у нашој близини, не желимо да будемо окружени НАТО-ом: Украјина, Румунија, Бугарска, Турска, Грузија, потпуно сте нас окружили у Црном мору“. Он је то објаснио. Требало је да знамо да то води у рат, али нисмо имали довољно осећаја. 

Србија је једина земља у Европи која није увела санкције Русији. Шта је са остатком света? Јесмо ли усамљени?

Ви сте већина. Већина света није увела санкције Русији. Око 150 земаља света то није учинило. У режиму санкција су Америка и њени савезници. Дакле, САД, Канада, Велика Британија, Европска унија, Јапан, Кореја, Аустралија, Нови Зеланд, Сингапур. И то је скоро цела листа. Али 150 земаља света су на другој страни. Оне само желе да овај рат престане, не желе да заузимају стране у сукобу: за Русију или за Украјину. Оне само истичу како тргују са обе стране, како не мрзе никога, истичу како нису ни на страни Запада ни на страни Русије, већ су на страни мира. Зато што је овај рат претња за све нас, али и за цео свет. Он подрива светску економију, и постоји велика претња уништења која може да ескалира сваког дана. Србија је на страни већине, то је сигурно. Али о томе се не чује много јер западни медији доминирају, а они су у складу са погледима америчке владе.  

Почетком деведесетих сведочили сте економском уништењу Русије. Може ли Србији сада да се догоди исто, ако одбије Европски план за Косово, који неки зову ултиматумом?

Нико не би требало да уцењује било кога у данашње време. То је поента. Било би невероватно погрешно од Европске уније да уведе санкције како би покушала да диктира нечији одговор у веома компликованој дипломатској ситуацији. То је смешно, надам се да ћете нешто успети да учините. Не верујем да они то и могу, зато што је за тако нешто неопходна већина у Европској унији, где се одлуке доносе једногласно. Тако да нисам сигуран око тога. У пракси не бих бринуо, али, у принципу, то би био невероватно погрешан приступ. 

У књизи „Крај сиромаштва“ приметили сте како геополитика одређује економију. Умало сте постали саветник Анте Марковића у критичном тренутку за опстанак Југославије. Видите ли неку сличност између тог и овог времена?

Био сам ангажован на такозваном структурном плану Анте Марковића почетком деведесетих година. Тај план би, економски гледано, сигурно радио. Али политички оквир му то није дозволио. У Југославији је била и хиперинфлација, која је могла да се заустави, али ван Југославије било је оних који су желели њен распад, а унутар Југославије није било политичке подршке да се на федералном нивоу план реформи примени. То је била реалност. Оно што сам у то време саветовао било је добро економски, али за примену тога била је неопходна политичка подршка, која је изостала. 

Зашто мислите да је актуелна економска криза гора од оне из 2008. године?

Ова криза није примарно економска. То је геополитичка криза. Ми смо ближе нуклеарном рату него што смо били 1960-их година. Веровали или не, ближи смо нуклеарном рату него што смо били у октобру 1962, у време Кубанске кризе. Мала група људи у неколико земаља цео свет је изложила претњи нуклеарног рата. 

Шта је сада ваша шок терапија за америчку економију. Рекли сте: повећајте порезе, немојте штампати новац.

У америчком контексту увек говорим да је неопходно повећање пореза. Јер то је систем направљен по мери богатих, који не воле баш да плаћају порезе, а онда сиромашни људи немају чак ни здравствену негу. То није начин да се изгради пристојно друштво. Ја живим у Њујорку, у мом комшилуку, према последњим рачуницама, живи 42 милијардера. Добро, нису баш толико близу мене, не станујем у делу где су милијардери, они живе на другој страни града. Они не плаћају пуно пореза, што значи да друштво не функционише на одговарајући начин. Ја већ деценијама говорим да бисмо морали да имамо веће порезе. Уместо тога политичари воле да кажу: „Ми ћемо дати пореске олакшице.“ Тај приступ не обезбеђује довољно прихода, и због тога наш дуг расте. Пре 30 година био је око 35 одсто, сада је достигао 100 одсто бруто домаћег производа. Зато што политичка класа у Америци, у обе партије, у суштини подржава богате, даје им пореске олакшице, оно што треба да се плати плаћа тако што се задужује, и дуг наставља да расте. То није пут да се изгради пристојно друштво. 

Пре неколико недеља у Мађарској сте рекли да живите déjà vu стагфлације, као на почетку ваше каријере. Али шта то значи за нас, за мале економије као што је Србија, у околностима високе инфлације и ниског привредног раста? Гледамо ли ми у могући déjà vu, или репризу раста камата, високе инфлације, проблема с дугом?

Суштински, ми ћемо имати економску кризу све док овај рат буде трајао, а ако рат ескалира економска криза биће још гора. Ако тензије између Кине и Америке наставе да расту ситуација ће бити све гора и гора. 

То кошта хиљаде милијарди долара?

Уништили смо светску економију због геополитичког конфликта. Седамдесетих година прошлог века светска економија је била уништена углавном због кризе на Блиском истоку, одатле су дошла два велика нафтна шока, раст цена нафте. Данас је ово глобална геополитичка криза. Рат у Украјини, тензије између Америке и Кине, део су исте приче. САД је у сукобу са две земље које сматра непријатељима и то разбија светску економију. Наравно, свако плаћа цену тога. 

Али чега би, у том смислу, морале да прибојавају мале економије као што је Србија?

Уместо да се прибојавају, Србија и 150 земаља света, које нису део овог сукоба, треба да инсистирају да се конфликт реши политички, а не ратом. И главна порука би сада требало да буде: „Ми желимо да овај рат престане.“ Уместо да рат престане одмах, ми имамо „абрамс“ и „леопард“ тенкове, сад се говори и о млазним ловцима. То је спирала ескалације, а они нам говоре: не брините, не брините. Ми желимо да свако у овом хаосу каже: „Престаните да ратујете, седите за преговарачки сто.“ То је питање на коме лидери светских сила треба да покажу одговорност. До сада они то нису показали. Да ли је председник Бајден бар једном позвао председника Путина од 24. фебруара прошле године? Колико ја знам, није. Ниједном нису разговарали. Ниједном један другоме нису рекли: како да избегнемо катастрофу? Они међусобно не разговарају. То је неодговорно према остатку света.