Економски ефекти Сијеве посете Москви: Лимити стратешког партнерства

Си Ђинпинг је дошао у Москву уживајући у сјају претходног великог дипломатског достигнућа — приближавања Ирана и Саудијске Арабије уз посредовање Кине. Пекинг је такође недавно представио мировни план од 12 тачака за решавање рата у Украјини. Пекинг има огроман утицај на Москву. Међутим, мало је вероватно да ће Си бити спреман да посредује у окончању рата у Украјини против воље Русије. Поред тога што, за разлику од Ријада и Техерана, Кина не посредује између две стране спремне да постигну договор, интерес Пекинга је да не уради ништа што би Москва перципирала као противно њеним интересима.

И став САД на неки начин иде на руку Кини. Наиме, Вашингтон је од почетка против кинеског посредовања потенцирајући да би кинески мировни план, у коме се не говори ништа о повлачењу страних трупа из Украјине, легитимисао ситуацију на терену дајући времена Русији да спреми своје оружане снаге за нову офанзиву.

За Кину је стратешка безбедност земље, која је уско повезана са добрим односима са Русијом, изнад консидерација о негативним ефектима већ погоршаних економских односа са Западом. Посета председника Сија Москви је, поред осталог, сигнал Вашингтону да нико не може одређивати Пекингу шта су његови државни приоритети. С тим у вези, индикативно је да Кина користи руску терминологију да опише тренутни сукоб. Америка се приказује као идеолошки ратни хушкач, који дели свет на пријатеље и непријатеље и који је фокусиран на очување сопствене хегемоније. Тај, доста успешан наратив, такође помаже Пекингу у борби за „глобални југ“. 

Економија пре свега 

У заједничкој изјави Путина и Сија две земље се обавезују да наставе јачање војне размене и сарадње уз редовно организовање заједничких поморских и ваздушних вежби. Међутим, оно што посебно брине Пентагон је најава продубљивања сарадње две стране у атомској технологији, због могућности да се поремети постојећа глобална равнотежа у нуклеарним арсеналима. Наиме, Путин и Си су у Москви презентовали дугорочни договор о наставку развоја такозваних реактора на брзим неутронима, што се у Вашингтону види као кључна карика за кинески програм наоружања, у контексту намере Пекинга да се до 2030-их изједначи са САД (и Русијом) у погледу стратешких нуклеарних капацитета. Осетљиво питање би могло бити евентуална испорука кинеског оружја – посебно артиљеријских граната и пројектила. У потписаној заједничкој изјави кинеског и руског лидера велича се и „објективан, непристрасан став“ Пекинга о рату у Украјини.

Путин је очекивано похвалио кинески економски модел као „много ефикаснији“ од модела других земаља, као и снажно растућу билатералну трговину која је достигла рекордних 185 милијарди долара претходне године (од тога лавовски део „отпада“ на кинески увоз руске енергије који је порастао 54% током 2022, на преко 81 милијарду долара). Повезано с тим, у прва два месеца 2023. Русија је престигла Саудијску Арабију постајући највећи кинески снабдевач сировом нафтом (сличан случај је и са извозом руског гаса у Кину), а оно што охрабрује обе стране је скоро извесна трајекторија даљег интензивирања економских односа две земље.

Оно што је, барем по обимности, био главни део разговора у Кремљу је свакако интензивирање привредне сарадње две земље. Када су у питању будуће инвестиције, оквирно је договорено 80 значајних и перспективних билатералних пројеката у вредности од око 165 милијарди долара, највише у енергетици.

Ипак, разговори су показали асиметричност позиције две стране, што се огледа у томе да је продубљивање економских веза нешто што за Пекинг није од исте ургентности као за Москву. Русија жели да изградња гасовода „Снага Сибира 2“, који ће снабдевати Кину преко Монголије, почне што пре. С тим у вези, тренутно се можемо ослонити на изјаву Александра Новака, највишег енергетског званичника Руске Федерације, који је рекао да се Кремљ нада да ће током 2023. потписати тај споразум.

Кључни проблем остаје цена, као што је то било и до потписивања уговора о „првом гасоводу“ на који се чекало до за Русију кризне 2014. Наиме, када се Москва суочила са санкцијама због припајања Крима 2014, Русија и Кина су потписале споразум о гасоводу „Снага Сибира“, који је почео са радом 2019. Слично би се могло десити и ове године. Наиме, планирани гасовод „Снага Сибира 2“ дао би Русији могућност да преусмери пласман природног гаса, чији је извоз у Европу тек на петини нивоа из 2021.

Очекује се да ће обим увоза рутом „Снага Сибира 1“ достићи максимални капацитет од 38 милијарди кубних метара до 2025, док би заједно са планираним гасоводима количински извоз према Кини могао достићи 98 милијарди кубика (оптимистично, тек 2030), што је нешто мање од две трећине износа који је испоручиван Европи закључно са 2021. Иначе, Монголија је већ јула 2022. саопштила да је завршена студија изводљивости гасовода „Снага Сибира 2“ и да ће изградња почети 2024. Оптимистично, гасовод, са годишњим капацитетом од 50 милијарди кубних метара, могао би бити пуштен у рад 2030.

Снижене цене по којој Кина добија руске енергенте добар су индикатор асиметрије у односима две земље, мада је, истина, сличан случај са економском сарадњом коју Русија има и са већином партнера у последњих годину дана. Повећан извоз сирове нафте и гаса у Кину, иако је свакако од критичне важности за Кремљ, указује и на повећану зависност Москве од Пекинга након што је њена економија у великој мери одвојена од Запада.

Нема сумње да је за Москву економски ослонац на суседа на Истоку од круцијалног значаја, не само за победу у рату, већ и за функционисање привреде земље. Наиме, помоћ Кине у превазилажењу ефеката америчких санкција је практично незаменљива, будући да у ту земљу одлази највећи део извоза руских природних ресурса и из те државе стижу кључне технологије неопходне за руски индустријски сектор.

Чини се извесним да ће Русија и Кина наставити напоре да промовишу алтернативе долару као глобалној валути. Реално је да ће до краја године јуан постати водећа трговинска валута Руске Федерације, док ће главни сервери за Русију бити произведени од стране „Хуавеија“.

Иначе, после ембарга Запада Русија се окренула кинеским произвођачима за увоз микрочипова, 5Г опреме и индустријских машина. Иако подаци указују да је Русија током 2022. увезла око пет милијарди долара електронске опреме и компоненти из Кине, јасно је да добар део увоза  полупроводника иде преко Турске или УАЕ (нпр. диоде и транзистори). Та тактика има за циљ заштиту Кине од ризика секундарних санкција САД. Наиме, иако су многе водеће кинеске технолошке компаније, као што је „Хуавеј“, укинуле извоз у Русију, широј јавности непознати кинески произвођачи заузели су њихово место (Руси су склони и заобилажењу санкција; ако нпр. компанија тражи компресор „Сименса“, можда ће два мање квалитетна компресора из Кине бити довољна добра замена). Кинеска технологија је такође једина руска опција за наставак екстракције већег дела енергије коју Кина увози из Руске Федерације. 

Лимити стратешког партнерства 

Извесно је да ће Кина куповати више нафте и гаса од Русије у наредној деценији и да ће инвестирати у развој тешке индустрије у руском региону Далеког истока. Сарадња између две земље ће се проширити и на области као што су финансије, пољопривреда, нуклеарна енергија, дигитална економија, ваздухопловство и истраживање Северног пола, као и туризам и образовање.

Ипак, чињеница је да Кина сада купује више нафте и гаса од Русије по нижим ценама. На пример,  иако је Кина увезла за 24% више сирове нафте из Русије у прва два месеца 2023, за то је платила 11,7% мање, што је последица боље преговарачке позиције Пекинга услед западног ембарга (на то указује просечна увозна цена из Арабије која је у исто време порасла за око 4%).

Наиме, иако је просечна цена руске нафте коју је увезла Кина износила 73,6 долара по барелу, што је далеко виша цена него што Русија успева да оствари на другим тржиштима (49,5 долара по барелу), ипак је и та цена далеко повољнија за Пекинг у односу на ону коју плаћа другим добављачима „црног злата“.

Иначе, да руске компаније зарађују више од продаје нафте него што су процене западних аналитичара указује и одлука Кремља да од априла промени обрачун пореза на извоз нафте, што би требало да генерише додатних 8 милијарди долара годишњег прихода за руски буџет (на ову указују и подаци индијске царине који сугеришу да рафинерије у земљи плаћају више цене за „Урал“, а руска зарада је увећана тиме што се услед западног „cap-а“ фирме из те земље баве и пословима транспорта и осигурања).

Пример планираног гасовода „Снага Сибира 2“, чији почетак реализације очигледно касни због спора око цена и услова изградње, указује на то да он неће бити адекватна замена за „Дружбу“ или „Северни ток“. За Русију ће бити и тежак задатак да пресели део свог индустријског сектора ка још увек неразвијеном региону Далеког Истока, али изгледа да Москва сада нема другог избора услед санкција Запада.

Додатно, Пекинг, имајући у виду своје компаративне предности,  потенцира на зони слободне трговине између две земље, те на већој подршци Москве за иницијативу „Појас и пут“ (Пут свиле) са Евроазијском економском унијом. 

Ризици транзиције ка мултиполарности 

Један од најутицајнијих руских политиколога и бивши директор Карнегија у Москви, Дмитриј Трењин, потенцира да је посета Сија Москви критично важан догађај у борби за окончање америчке водеће позиције у међународном систему који пролази кроз кризу размера светског рата. Као одговор на руско-кинески изазов, САД спроводе стратегију одбране глобалне хегемоније мобилишући и дисциплинујући своје бројне савезнике широм света.

С друге стране, иако су односи Москве и Пекинга далеко од чврсте блоковске дисциплине, лидери обе државе свакако разумеју да морају да спрече план Вашингтона да прво порази Москву, а затим да „крене на Пекинг“. С тим у вези, иако је Кини критично важна економска сарадња са САД и ЕУ, америчка упозорења и претње Кинезима због помоћи коју пружају Русији могу бити контрапродуктивна, сматра овај аутор, који очекује виши ниво координације између Пекинга и Москве.

Трењин види више праваца у којима треба усмерити напоре две земље. Један је смањење улоге америчког долара у међународним трансакцијама, други је унапређење рада незападних институција (БРИКС, Шангајска организација за сарадњу) како би се смањила економске и политичке зависности многих земаља на Блиском истоку, Азији, Африци и Латинској Америци од САД и њених европских савезника (овде треба додати да већ годинама две нације координишу своје активности у ОУН и осталим међународним организацијама). У области војне безбедности, Русија и Кина могу имати користи кроз ближу сарадњу а једна специфична област је дијалог о политици (не)ширења нуклеарног наоружања.

Трењин закључује да Путин и Си сносе огромну одговорност да се транзиција ка мултиполарном свету догоди без оружаног сукоба између великих сила. Надајмо се да ће лидерства све три силе наћи начин да динамичне промене у својим односима држе под контролом.