Геополитика против економије: Шта жели Брисел, шта Вашингтон, а шта Пекинг?

Само неколико сати након говора председника САД о брзом отпопљавању односа са Кином на крају самита Г7 у Хирошими одржаног од 19. до 21. маја 2023, Пекинг је наредио делу својих инфраструктурних компанија да престану куповине од „Микрона“, америчког произвођача чипова. Разлог је завршни комунике Г7, из којег је јасно да ће се Кина наћи под појачаним економским притиском најразвијенијих земаља Европе, Северне Америке и Јапана, упркос промени вокабулара, у коме се decoupling мења са de-risking-ом.

Самит Г7 показао је успех САД и Јапана у убеђивању европских земаља попут Немачке и Француске да заузму агресивнији став против Кине. Наиме, већ пре самита Г7, Јапан, САД и ЕУ су координисали добар део политика према Кини, покушавајући да нађу баланс између „националне безбедности“ и економских интереса.

Тако, уместо потпуног економског раздвајања од Кине, Запад стратешки идентификује области у којима сарадња наводно представља стратешки ризик. Истина, не постоји потпуна сагласносту услед већег ослањања ЕУ на Кину, па се тако чланице Г7 нису сложиле око нових контрола извоза или инструмената против тзв. принуде. 

Европски „де-рискинг“ од Кине

Нова терминологија потиче од председнице Европске комисије. Наиме, у свом можда историјском говору од 30. марта 2023. о односима ЕУ и Кине Урсула фон дер Лајен позвала је на „де-рискинг“ од Кине. Покушавајући да прикаже смањивање зависности од Пекинга као мање радикални отклон од (америчког) декуплинга, она је рекла да ЕУ не жели да прекида економске, друштвене, политичке или научне везе. Нагласила је да је Кина витални трговински партнер за ЕУ – чинећи 9% робног извоза и више од петине робног увоза ЕУ (20,8%) – те да, иако неравнотеже расту у корист Кине, већина билатералне трговине робом и услугама остаје обострано корисна и „неризична“.

Повезано с овим, у Бриселу се сматра да економско раздвајање не би било ни пожељно ни изводљиво, узимајући у обзир огромну билатералну трговину те хиљаде европских компанија са филијалама и фабрикама у Кини. Стога се препоручује приступ у коме ЕУ намеће веће баријере у областима у којима Кина крши слободну конкуренцију или где Брисел процени да постоје осетљива безбедносна питања. Наиме, намера је да се механизмима већег скрининга, трговинских инструмената и нових одбрамбених алата, смањи изложеност и повећа резистентност према Кини.

Европске институције већ припремају два нова алата за „одбрану трговинског суверенитета“. Тако је у недавно предложеном индустријском акту ЕУ увела одређене баријере за кинеске произвођаче технологија у домену обновљивих извора енергије када исти учествују у јавним набавкама на европском тржишту. Додатно, Законом о критичним сировинама ЕУ жели да се мање ослања на кинеске капацитете у том домену. Ипак, ти потези су доста опрезни и свакако неупоредиви са онима које повлачи Бела кућа. Наиме, нема консензуса у Бриселу за декуплинг, будући да се сматра да се лавовски део трговине са Кином мора одржати, а да ЕУ истовремено може да повећа своју резистентност у неким стратешким секторима. Разлог за ово је што је, са још увек растућим значајем за европске компаније, кинеско тржиште постало стратешки важно за корпорације из ЕУ.

Природна тежња Пекинга да се учини мање зависном од света, а свет више зависним од ње, за ЕУ је посебно проблематична код сектора као што су брза железница и технологија обновљиве енергије, када су у питању критичне сировине као што су литијум или кобалт, или код технологија попут квантног рачунарства, роботике или вештачке интелигенције које ће бити кључне за економску и националну безбедност. Како је циљ Брисела економија, и посебно индустрија, која је конкурентнија и отпорнија, везе са Кином треба ограничавати у областима у којима трговина и инвестиције представљају ризик за ЕУ: одређене осетљиве технологије, роба дуалне намене или пак улагања која долазе са „присилним“ трансфером технологије или знања.

Стога се предложени Закон о критичним сировинама, који има за циљ да диверзификује и обезбеди снабдевање ЕУ истим, чини смисленим. На пример, постоје области у којима се ЕУ ослања на једног јединог добављача – Кину – за 98% залиха ретких материјала, 93% магнезијума и 97% литијума. Додатно, потражња ЕУ за овим материјалима ће нагло порасти како се дигитална и зелена трасформација убрзавају; предвиђа се да ће батерије које напајају електрична возила у ЕУ повећати потражњу за литијумом за 17 пута до 2050.

Други део стратегије смањења ризика је боље коришћење постојећих трговинских инструмената ЕУ. Последњих година Брисел је увео мере у домену безбедности, било да се ради о 5Г, директним страним инвестицијама (SDI) или контроли извоза. ЕУ располаже правилима којима се могу сузбијати економске дисторзије, посебно кроз Уредбу о страним субвенцијама. Додатно, очекује се да ЕУ ускоро развије циљани инструмент за излазне инвестиције, који би се односио на мали број осетљивих, потенцијално војних, технологија. 

Суочавање с Кином

Јасно је да Брисел, у неугодној позицији услед пооштравања конкуренције између САД и Кине, покушава да дефиниште „кохерентну стратегију“ за суочавање са Кином. Ипак, док је позиција Урсуле фон дер Лајен и Жозепа Бореља, високог представника ЕУ за спољну политику, као и доминантног дела администрације у Бриселу „про-атлантистичка“, то се не може рећи за већи део оних који држе главну реч у обликовању политике ЕУ, а то су политичке и бизнис елите на националним нивоима.

Како помирити ове две струје и како наћи баланс између чини се нужне блискости са Вашингтоном, али и одржавања економски интензивних односа са Пекингом питање је од милион долара. Оно што је ново од фебруара 2022, јесте рат у Украјини, и с тим повезана процена аналитичара у Бриселу да би Кина то могла искористити кроз јачање своје геополитичке позиције, посебно ако Москва не оствари победу. Став да би Брисел требало да „одговори“ на глобалне амбиције Пекинга је неоспоран, али кључ је дефинисати интензитет одговора.

Оно што постаје јасно је да је тзв. питање Кине много важније и сложеније од питања Русије. Растућа перцепција у средишту ЕУ јесте да је амбиција Кине ништа мање него да изгради нови светски поредак са Пекингом у центру. Како сматра председница Европске комисије, за Пекинг императив безбедности и контроле надмашује логику слободног тржишта и отворене трговине, са алтернативном визијом светског поретка у коме би права појединца била подређена националној безбедности. Такав приступ Пекинга се, по Урсули фон дер Лајен, већ видео са Иницијативом Појас и пут („Пут свиле“), новим међународним банкама или другим институцијама предвођеним Кином, као и по посредовању између Саудијске Арабије и Ирана, те кроз подршку Москви у украјинском конфликту. Последично, тренутна стратегија ЕУ према Кини са својим троструким приступом „партнер-конкурент-ривал“ требало би да већу тежину додели овој трећој компоненти.

Да Пекинг препознаје сву опасност промене политике Брисела указује и изјава Министра дипломатије Кине Ћин Ганга који је  „де-рискинг” описао као де-синицизацију, односно као одвајање од сарадње, стабилности и развоја. Додатно, проблем за Брисел су и кинеске контра-мере. На пример, недавни предлози ЕУ за увођење санкција кинеским компанијама због подршке Русији дочекани су упозорењем Пекинга да ће на њих адекватно узвратити, те кажњавајући корпорације из ЕУ. Кина је иначе повремено користила своју тржишну моћ као оружје – добар пример је de facto бојкот литванских производа након отварања представништва Тајвана у Виљнусу 2021). 

Шта жели Пекинг? 

Према колумнисти Фајненшел тајмса Мартину Сендбају, Пекинг у политичком смислу жели да подели Запад који је зближен ратом у Украјини. Економски, Кина жели да спречи било какве потезе ЕУ да ограничи приступ те земље заједничком тржишту. Са циљем да што више одржи економске везе и парцијалну зависност ЕУ од Кине, Пекинг подржава напоре Европљана да се дистанцирају од Вашингтона, подстичући њихову огорченост што спољнополитички приоритети Вашингтона и комерцијални интереси САД превише утичу на одлуке земаља Европе.

Нада ЕУ је да би Си Ђинпинг могао да убеди Путина да попусти око Украјине, али како потенцира Сендбај, ако Брисел не може веродостојно да прети економским интересима Пекинга, Кина ће по природи својих интереса деловати против стратешких циљева ЕУ. У том смислу, својерврсна претња Урсуле фон дер Лајен да би ЕУ могла блокирати кинеске бизнис аранжмане са Европом ако Пекинг остане на садашњем курсу,  нови јеи агресивнији приступ, барем бриселске елите.

Ипак, биће тешко приволети чланице ЕУ да се окупе иза овог борбенијег становиштва. На неки начин Бриселу на руку иде нешто блажи тон из Вашингтона, где се барем на реторичком нивоу ублажио дискурс (сада се „декуплинг“ сматра катастрофалним). Међутим, изјава министарске финансије САД да ће та земља економску политику подредити националној безбедности и људским правима, позивајући на сарадњу у борби са глобалним изазовима као што су климатске промене и дужничка криза, тешко да је ишта ново у односу према Пекингу. Оно што јесте новина је повећан напор ка креирању заједничког трансатлантског приступа.

Међутим, пуно ствари указује да ЕУ није вољна да своје економске амбиције преобликује под још увек нејасним системским претњама Пекинга, како су оне перципиране у Белој кући. С тим у вези су и Макронове опаске да Европа није „вазал“ САД, односно поновно афирмисање стратешке аутономије ЕУ, те критика „оружавања” долара што ствара додатне трошкове европским компанијама (приморавајући их да одустану од пословања и прекину везе са трећим земљама или да се суоче са озбиљним секундарним санкцијама). Председник Европског савета Шарл Мишел у принципу дели позицију француског председника.

Проблем за креирање трансатланског кохерентног приступа Кини правиће и „корпоративна Европа“, која ће тешко дозволити да се ограничава економска сарадња са Кином (амерички бизнис је попустио будући да се већ пет година ствара двопартијски консензус у Конгресу САД да Кина угрожава америчку глобалну доминацију).

Шта жели Брисел?

Дакле, у политичкој економији ЕУ стратешки приоритети дефинисани од стране дела горњег ешалона бриселске елите нису усклађени са меркантилним интересима великих корпорација у кључним државама ЕУ, као и са укорењеним инстинктима средњег и доњег дела администрације у Европској комисији и многим мањим европским економијама за продубљивање трговине. Наиме, приступ тржишту Кине за многе корпорације из ЕУ је од есенцијалног значаја, не само по питању извоза, већ и за ширење производње у тој земљи.

У том смислу, индикативна је изјава извршног директора Мерцедес-Бенза који сматра да би прекид веза са Кином био „незамислив за скоро целу немачку индустрију“. Важност Кине је огромна и немачки гигант БАСФ улаже око 10 милијарди евра у економију која је највеће и једно од најбрже растућих тржишта за хемијске производе. Повезано с претходним, у истраживачком извештају који је недавно објавио један аустријски think tank, процењује се да би Немачка, у случају декуплинга с Кином забележила пад БДП-а од 2% годишње (еквивалентно губитку од 60 милијарди евра).

Индикативно је да су европске SDI у кинески аутомобилски сектор достигле рекордних 6,2 милијарде евра, док су инвестиције у све остале секторе износиле тек 1,5 милијарди евра током 2022 – што је велика промена у односу на 2018, када су SDI у ауто-индустрију износиле 1,7, те 5,5 милијарди евра у остале секторе. Тако снажан пораст указује како је ауто-сектор постао доминантан у европским инвестицијама у Кини, упркос погоршању веза између Брисела и Пекинга. Наравно, профит од трговине углавном иде корпоративним акционарима у ЕУ, али не европским радницима, малим компанијама, као и земљама које су тренутно везане за немачки ланац снабдевања аутомобилима. Како то често бива, оно што је добро за „Фолцваген“ није нужно добро и за Европу.

Ипак, иако стране компаније покушавају да одбране свој удео на највећем светском тржишту аутомобила, кинеске компаније, потпомогнуте државним субвенцијама и вертикално интегрисаним ланцима снабдевања, све су доминантније (у категорији електричних возила, 8 од 10 најбољих електричних модела продатих у Кини 2023. године су кинески брендови). Повезано с претходним, док једни повећавају инвестиције, амерички „Форд“ ће смањити улагања у ту земљу услед конкуренције локалних ривала код електричних возила.

Да ситуација ипак није ружичаста за европски бизнис у Кини, како због нараслих геополитичких тензија тако и услед нове рестриктивније регулативе Пекинга, на то указује и померени фокус коропорација из ЕУ које су тренутно усресређене на ублажавање ризика и на изградњу отпорнијих ланаца снабдевања (док су до пре неколико година биле заокупљене могућностима улагања у Кину). Последично, ефикасност кинеског тржишта се смањује како све више компанија, како би ублажиле ризике, одваја своје операције у Кини од својих глобалних операција.

Док највеће европске компаније настављају да инвестирају (само четири компаније су чиниле више од трећине улагања ЕУ у Кину између 2018-2021), већина већ активних у Кини само одржава своје присуство, док скоро ниједна нова европска фирма није ушла на кинеско тржиште у последње три године. На крају 2022. кумулативни износ инвестиција ЕУ у Кину у последњих 20 година износио је око 165 милијарди евра – отприлике исти износ који компаније из ЕУ улажу у САД сваких 12 месеци.

Истина, кинеске гринфилд инвестиције у Европи су у процвату, растући чак 53% током 2022, што је углавном последица неколико великих пројеката, готово искључиво концентрисаних у аутомобилском сектору, односно у изградњи погона за батерије у Немачкој, Мађарској, Британији и Француској. Повезано са претходним, за ЕУ је проблем да је планирани прелазак на обновљиве изворе енергије и фазно одустајање од мотора са унутрашњим сагоревањем, као и дигитална трансформација или напредак у биотехнологији, 5Г и 6Г, наноматеријалима, тешко могућ ако дође до раздвајања од Кине.

Упркос импресивним цифрама, трговина између две економије је знатно испод потенцијала. На пример, иако је Кина огромно тржиште, европски извоз у ту земљу је релативно мали (230 милијарди евра у 2022) – тек мало виши (за 23%) него извоз у осмомилионску Швајцарску. Такође, робни извоз ЕУ у САД је далеко већи (509 милијарди евра) и дуплиран је у односу на  2012. Додатно, ЕУ бележи константно растући дефицит са Кином – увоз од 626 милијарди евра се повећао два и по пута током последњих 10 година, док је раст извоза у ту земљу био упола спорији (ради компарације, увоз из САД од 358 милијарди евра је значајно нижи, иако се дуплирао од 2012).  

Релативно слабљење Европе 

У 2008. долар се плаћао тек 63 евроцента; у мају ове године америчка валута вреди 92 евроцента. Пре деценију и по привреда ЕУ била је нешто већа од америчке, а потом је дошла „евро-склероза“. Тако је 2022. америчка економија, изражено у куповној моћи, била 25% већа од привреда ЕУ и Британије. САД су данас много богатије од ЕУ – БДП по глави становника по паритету куповне моћи је скоро 50% виши него у ЕУ.

Дакле, током последњих петнаестак година економска, технолошка и војна моћ ЕУ у односу на САД је слабила, а рат у Украјини је само показао дубоку зависност Европљана од Американаца у домену безбедности, упркос (декларативним) напорима ЕУ да постигне „стратешку аутономију“. Јасно је да Европљани немају сагласност о кључним стратешким питањима и да се лидерство Вашингтона намеће као практичан избор.

Као што је и у (првом) Хладном рату, Европа била централно место надметања суперсила, Бела кућа опет очекује да ће ЕУ прилагодити политику америчкој стратегији обуздавања Кине. Док су многи у ЕУ, посебно горњи ешалон бриселске администрације, суштински спремни да прате курс Вашингтона, те сходно томе предлажу једиствену, дисциплиновану и снажну позицију у односу на Пекинг, Макронов пут у Кину априла 2023, као и Шолцов новембра 2022, указују да постоје снажни отпори таквом спољнополитичком позиционирању.

И на строго интелектуалној равни такође постоје одређена неслагања око виђења спољне политике ЕУ, посебно њеног односа према Кини. Индикативно је размишљање Марка Леонарда, једног од водећих људи у утицајном think tank-у Европском савету за спољне односе (ECFR). По њему, битка за глобалну превласт није између демократија и аутократија, већ између различитих модела глобалног поретка. Наиме, западни лидери верују да бране поредак заснован на правилима од ревизионистичких сила као што су Кина и Русија, односно да се свет поларизује између демократија везаних за владавину права и агресивних аутократија, те да Запад треба бољи наратив да убеди остале земље (у развоју) да, поред осталог, рат у Украјини има значајне импликације за њих.

С друге стране, Кина развија „другачију верзију демократије“, чији је основни циљ еманципација „Трећег света“ од доминације Запада. Док Вашингтон жели да кроз глобалну поларизацију повећа свој утицај, Пекингу одговара што фрагментиранији свет. Наиме, Кина не жели да замени позицију САД, већ да буде перципирана као пријатељ земљама у развоју које теже већем утицају на планетарној позорници. Повезано с тим, Брисел би требало да узме у обзир утицај Кине на земље у развоју, од којих је већина оклевала да подржи западне санкције Русији и код којих се појачала слика Кине као неагресивне силе (ове земље често виде геополитички утицај Кине као противтежу Западу, а самим тим и ЕУ).

Порука коју жели да пошаље већи део политичке елите Запада постаје све јаснија. Наиме, када појединци на одговорним функцијама у ЕУ и САД данас причају о декуплингу или де-рискингу од Кине, они заправо шаљу поруку пословним круговима како да подесе своје инвестиције и очекивања у будућности, наговештавајући им политичке проблеме у случају „превеликог“ ослонца на велики кинески производни капацитет. То је врста меканог гуркања привреде да сама нађе нове могућности, тј. нове ланце снабдевања. Очекује се да се бизнис на лакши и јефтинији начин унапред припреми на лошије политичке односе развијеног Запада и Кине, што је свакако боље него да их сачека нека акутна криза у тим односима која би довела до већих поремећаја тржишта.

Оно што постаје нова реалност јесте да западни политичари, укљућујући практично обе странке у САД и добар део водећих политичких странака и изабраних лидера у земљама ЕУ, а не пословне елите, доноси одлуку за коју процењује да је дугорочно добра за њихове грађане или барем елите. Да ли су у праву показаће време и посредно њихова бирачка база.

На крају, само реафирмисање улоге Г7 на можда историјском самиту у Хирошими, означава нову еру дефинисану ривалством суперсила. И овога пут, као и у Хладном рату, САД окупљају савезнике у Европи и Азији за борбу за одржавање хегемонског статуса Запада.