Ко је спремнији за свет без поретка, Вашингтон или Пекинг: Ризици економског удаљавања Запада од Кине и Русије

Трампов економски рат против Пекинга, који је интензивирао Бајден, те ембарго Запада према Русији, драматично су изменили пејсаж глобалне (гео)политике. Разбијање економских веза Запада са Русијом, које нису ни изблиза биле тако обухватне као са Кином, започето 2014, систематски се подстиче (добар пример је тзв. кап на цену сирове нафте типа Урал). Дикаплинг (decoupling) са Пекингом, који би био превише скуп, фокусиран је на поједине високе технологије где Америка и савезници имају предност.

На „раздвајање“ Запада од Русије и Кине указују подаци о опадајућој међусобној трговини. Док је 2021. Русија обезбеђивала 45% гаса и 27% своје нафте за ЕУ, у првом кварталу 2023. те бројке су смањене на 17% и 3%.

Иако је доларски робни извоз Кине у САД између 2018. и 2022. остао практично непромењен, његов пад у првој половини ове године за чак четвртину, као и чињеница да се ради о износима који не укључују инфлацију која је била веома висока последњих година у Америци, показује да се релативни значај те земље као добављача за САД знатно смањио.

Последично, бележи се драстичан пад удела Кине у увозу САД 2018-2023. са 21,3% на 13,1% (удео америчког извоза који иде ка Кини се практично није променио са 7,3%). Пала је америчко-кинеска трговина у робама и услугама приказана као удео у БДП-у САД, са 3,7% БДП-а 2014. на 3% 2022, с тим што се највећи део смањења десио након 2018, са почетком повећања царина на кинеску робу.

Иако у протеклом делу ове године значајно опао кинески извоз у ЕУ, што се делимично може повезати са напорима за „дерискинг“ од Пекинга, увоз ЕУ из Кине, укључујући осетљиву технологију и критичне минерале, растао је последњих година. Међутим, то повећање није тако импресивно каквим се показује у западним медијима, који вероватно покушавају да створе слику о презасићености робом из ове земље.

Наиме, упркос тврдњама да се извоз Кине у ЕУ скоро дуплирао 2018-22. то ни изблиза није реалност. Наиме, на основу података ЕУРОСТАТ-а израчунали смо да, ако се тренд минималног раста робног извоза ЕУ у Кину израженог у еврима у првих пет месеци 2023. (повећање од 1,2%) задржи, заједно са знатним падом увоза из Кине од 11,2% у истом периоду, укупни робни извоз ЕУ у ту земљу износиће 230, а робни увоз 558 милијарди евра. Дефицит у размени ЕУ и Кине износиће 323 милијарди евра (ниже од 396 милијарди у 2022, али знатно више од 184 милијарди у 2018).

Поредећи то са 2018, робни извоз ЕУ у Кину биће у номиналном износу повећан за 11% а увоз за 41%. Будући да се ради о вредностима у еврима, а имајући у виду високу инфлацију у Еврозони (посебно током последње две године), јасно је да се увоз из Кине није драстично повећао (волумен извоза је приближно за петину виши у посматраних пола деценије). И удео Кине у робном увозу ЕУ, који износи чак петину, практично се није променио од 2018. (удео Кине у извозу ЕУ је за 10,7% био два процентна поена виши 2018. него што ће бити у 2023, ако се тренд из првих пет месеци ове године задржи).

 Колико је раздвајање економија реално? 

Нема сумње да је погоршање односа између Вашингтона и Пекинга учинило мултинационалне корпорације забринутијим због геополитичких ризика. Као последица тога, у првој половини ове године Мексико и Канада су трговали више са Америком него са Кином, први пут за скоро две деценије.

На први поглед се чини да је мапа глобалне трговине промењена на штету Пекинга, што је камен темељац спољне политике Беле куће. Међутим, упркос великим напорима Вашингтона да преобликује спољнотрговинске токове, што је и евидентно у статистици, знатан део онога што се дешава је другачији. Наиме, уместо да буду прекинуте, добар део трговинских веза између Америке и Кине су одржане, али у запетљанијим облицима.

Иако friend-shoring наизглед даје резултате, јер се трговина са државама као што су Индија, Мексико, Тајван и Вијетнам снажно повећала, проблем је у томе што се и размена између њих и Кине такође увећала, сугеришући да су те земље често места за препакивање или пак склапање кинеске робе. То указује да су разгранати кинески ланци снабдевања, укључујући и оне у домену високе технологије, и даље од велике важности за САД.

Чвршће финансијске и трговинске везе између америчких савезника у источној Европи, АСЕАН-у или Мексику са Кином, парадоксалан су резултат америчке жеље да их учини слабијим. Ове државе су идеалној ситуацији — имају прилив кинеских инвестиција и репроматеријала, и извозе готове производе на Запад.

Јасно је да кинеска предузећа премештају делове својих операција у друге земље (исте фирме које су радиле завршну монтажу у Кини сада обављају исти посао у Вијетнаму, Камбоџи, Бангладешу или Тајланду). Међутим, то што се дефицит у спољној трговини САД сада повећао са другим земљама, као и укупно, није довољна утеха за Пекинг, будући да ће добар део зараде кинеских компанија остваривати корпорације регистроване у земљама источне, југоисточне и јужне Азије.

Дакле, циљ Беле куће да наштети Пекингу се остварује, и поред огромних трошкова за амерички бизнис и потрошаче. Индикативан пример тешкоћа с којим се суочава Кина су мултилатералне контроле извоза које су договорили Јапан, Холандија и САД и које су додатно закомпликовале планове Пекинга да производи напредне чипове.

Када се посматра размена Запада са Русијом, она је такође већа него што сугеришу официјелни подаци. Наиме, ЕУ још увек индиректно (на пример преко Индије) увози нафту из Руске Федерације. Међутим, циљ је био да се направи што је могуће већа штета Русији, а то што и саме земље ЕУ купују нафту произведену у тој земљи, али по нижим ценама, свакако није нешто што ремети основни план.

 У сваком случају, растућа западна кохезија у погледу сузбијања моћи Пекинга и Москве је озбиљан изазов за Кину и Русију. Ипак, тежина Запада у глобалној економији се смањује, док Русија и Кина продубљују своје међусобне односе, те везе са другим државама попут Ирана, Саудијске Арабије, Индије. Сама величина кинеске економије, која ће постати глобално водећа око 2030. и која је највећи трговински партнер за више од 120 земаља, највећи је проблем за Вашингтон. Иако је руска привреда десет пута мања од кинеске, важност Руске Федерације у снадбевању света енергентима и утицај на формирање цена истих (поред осталог кроз ОПЕК+), не може се занемарити.

Ризик антагонизације Пекинга и Москве 

После негативних искустава током пандемије Ковид-19, те прекида испоруке руског гаса према ЕУ, Запад све више посматра међузависност не као стабилизујући фактор у својим односима са Кином и Русијом, већ као потенцијалну рањивост. Ипак, напори Вашингтона и савезника да брзо промени курс могли би донети нове изазове. Наиме, већа економска независност охрабрује државе да делују агресивније. Пекинг и Москва, у ситуацији када имају мало тога да изгубе, могли би да постану активнији у оспоравању западног утицаја, те да додатно продубе своје партнерство (укључујући и многе земље у развоју у своју орбиту).

У дужем временском оквиру могућност да Пекинг заузме Тајван је све вероватнија, јер ће Кина временом постати способнија да апсорбује економску одмазду Запада. Пекинг би такође могао мање да оклева да наоружава противнике САД, укључујући Русију. Са Кином све даље од Запада,  „Глобални југ“ ће бити више склон да усваја њене технолошке платформе и јача билатералне трговинске везе (поред осталог, повећаним учешћем у геоекономским подухватима, укључујући Иницијативу „Појас и пут“), те да буде мање застрашен америчким секундарним санкцијама.

Ослањајући се на 40 студија случаја сукоба великих сила између 1790. и 1991, политиколог Дејл Копланд је закључио да је ниво међузависности мање важан у објашњавању избијања непријатељстава него што су то била очекивања о његовој путањи. Наиме, ако лидери верују да ће трговина бити прекинута у блиској будућности, они могу размотрити драстичне мере, чак и рат, како би заштитили дугорочну безбедност државе.

Иронија судбине је да би економски притисак Запада временом могао учинити Кину и Русију агресивнијим конкурентима, самим тим умањујући капацитет Запада да обликује међународни систем (на пример, Москва може проценити да има мало тога да изгуби од интензивирања рата у Украјини или покретања сајбер напада на земље чланице НАТО-а). Последично, поједини аналитичари из Вашингтона сматрају да би незападне државе могле бити опасније ако нису барем минимално интегрисане у западни поредак (на пример, трилатерални дијалог о контроли наоружања који укључује Кину, Русију и САД изгледао је вероватан пре деценију – сада не).  

Стога, Вашингтон и Брисел би требало би да размотре како да успоставе одрживију конфигурацију међузависности са стратешким конкурентима. Имајући у виду размишљање кинеских стратега, који све више дефинишу циљ њихове земље као опстанак у свету без поретка, што имплицира губитак вере да се западноцентрични систем може реформисати, центри моћи на Западу би требало да буду проактивнији у напорима да очувају постојећи међународни поредак.У Вашингтону се сматра да повратак конкуренције великих сила захтева побољшање савеза и институција у срцу поретка после Другог светског рата који је помогао Америци да победи у (првом) Хладном рату. Такав реформисани глобални поредак требало би да обухвати већи део света, остављајући земље попут Кине, Ирана, Северне Кореје или Русију изолованим.

Свет без поретка 

С друге стране, стратези у Пекингу, чије мишљење изгледа више усклађено са тежњама већинског дела планете, сматрају да је, услед жеље већине земаља за суверенитетом и идентитетом, формирање блокова у стилу Хладног рата нереално, те ће се уместо тога створити фрагментиранији (мултиполарни) свет у коме ће Кина бити један од полова моћи.

Чини се да Пекинг има прецизнију слику стварности, будући да се садашња ера битно разликује од ере Хладног рата. Прво, данашње идеологије су много слабије и Кина и САД све више личе једна на другу по питањима од индустријске политике и трговине до технологије и спољне политике.

Друго, Пекинг и Вашингтон не уживају исту глобалну доминацију као Совјетски Савез и САД након 1945. године (НАТО земље, Аустралија и Јапан те СССР, Кина и источни блок заједно су 1950. године чинили 88% глобалног БДП-а, док данас све ове земље чине тек 57% светског БДП-а). Треће, данашњи свет је изузетно економски међузависан, што отежава формирање стабилног поретка блокова који су карактерисали Хладни рат, већ је вероватније да би „треће земље“ сарађивале са обе стране. Наиме, током Хладног рата Запад је био ефикасан у мобилисању земаља у развоју против Совјетског Савеза (на Блиском истоку, у северној Африци, југоисточној Азији и Африци).

Веома различити одговори Кине и САД на рат у Украјини указују на разлике у размишљањима Пекинга и Вашингтона. Кинеску перспективу деле многе земље, посебно на „Глобалном југу“, које не верују у тврдње Запада да подржава поредак заснован на правилима и које сматрају да Бела кућа селективно примењујесвоје норме (напад на Ирак 2003. је добар пример). Потпуно се другачије понашају Кинези, који у односу са земљама у развоју дају приоритет улагањима у инфраструктуру, не мешајући се у унутрашња питања истих.

Додатно, док је дуги низ деценија, ангажовање са светом било углавном економско, данас кинеске дипломате посредују у примирју између Техерана и Ријада. Поједини кинески научници Блиски исток сматрају „лабораторијом за пост-амерички свет“, верујући да је овај регион онакав какав ће цео свет изгледати у наредних неколико деценија: место где ће се услед релативног опадања САД, друге глобалне силе такмичити за утицај.

Како то види Али Вајне у ауторском тексту за Форин аферс, најцитиранијем научном часопису који се бави међународним односима, Запад би требало да прихвати да Кина и Русија вероватно не могу бити поражене, те да напори за економску и дипломатску изолацију истих могу бити контрапродуктивни. Америчке победе у стилу 1945. и 1991. тешко да се могу поновити, и сваки покушај да се иде у том правцу може произвести глобалну катастрофу. Оно што се намеће као мудра политика за Запад је управљање ризицима који произилазе из међусобне повезаности али и дикаплинга.

Остаје питање да ли би евентуално инкорпорирање незападних земaља и мање измене западног „на правилима заснованог“ поретка, биле довољне да би се исти сачувао. Марк Леонард, директор угледног Европског савета за спољне односе (ECFR), који сматра да би, ако свет заиста улази у фазу одсуства поретка, Кина могла бити у најбољем положају да просперира, имплицитно указује на сумњу у такав исход.