Ко контролише подземне раскрснице глобалних дигиталних и финансијских мрежа?

Поред своје импресивне економске и географске величине, меке моћи својих културних индустрија, огромног нуклеарног арсенала, САД су у последње две деценије дошле до новог и веома снажног извора утицаја – контроле „подземних“ раскрсница глобалних дигиталних и финансијских комуникационих мрежа.

У недавно објављеној и већ нашироко цитираној књизи: „Подземна империја – Како је Америка користи светску економију као оружје“ (Underground Empire: How America Weaponized the World Economy), Хенри Фарел и Абрахам Њумен детаљно анализирају све интензивнију праксу Вашингтона да шпијунира и санкционише страна предузећа и државе, како ривале, тако и савезнике.

Кључни датум је 11. септембар 2001, када се десио терористички акт који је подстакао САД да виталне путеве светске економије и интернета претвори у оруђе доминације над иностраним ентитетима, тиме олакшавајући основни циљ Беле куће – одржавање глобалне супремације.

Својеврсни парадокс опасног процеса коме сведочимо је у томе да су и телекомуникационе компаније и банке водили људи који су били либертаријански настројени и који су заиста желели да креирају системе ради избегавања политичког надзора. Десило се управо супротно: интернет мреже, финансијска инфраструктура и глобални ланци снабдевања, које су првобитно успоставиле приватне фирме, на крају су искоришћене као оружје (weaponized) од стране влада, посебно америчке.

Дигитална инфраструктура

Долар, једна од ретких валута коју су прихватиле скоро све велике банке, монета је коју многе компаније де факто морају да користе ако желе да послују на међународном нивоу. Да би се спољна трговина фактурисала, односно учинила могућом, банкама је у највећем броју случајева нужан приступ америчком финансијском систему, што подразумева и поштовање регулативе постављене од стране Вашингтона.

Међутим, постоји још један, мање познат разлог зашто САД имају тако огромну економску и политичку моћ. Већина светских каблова са оптичким влакнима, који преносе податке и поруке широм планете, пролазе кроз територију коју контролише Вашингтон. Агенција за националну безбедност (НСА) је тако у могућности да поседује евиденцију о огромним пакетима података широм света, те стога Вашингтон лако може да шпијунира оно што скоро сваки бизнис и свака друга земља ради. Управо све чешћа употреба финансијских санкција произилази из спознаје да ривалске државе, односно њихове корпорације, угрожавају интересе САД.

Чињеница да лавовски део међународног дигиталног саобраћаја и финансијских трансакција пролази кроз каблове и банке које контролишу САД ставља тој држави на располагање обим критично важних информација која ниједна влада у историји није имала.

Друге земље, наравно, могу и шпијунирају Америку. Кина напорно ради да пресретне информације о напредној америчкој технологији, али нико не шпијунира боље од Вашингтона. Упркос најбољим напорима Пекинга, Кина није у стању да украде довољно тајни да би парирала америчкој моћи. САД и даље доминира кључном интелектуалном својином – не толико софтвером који покреће тренутне полупроводнике, већ софтвером који се користи за дизајнирање најсофистициранијих чипова, критично важних за евентуални напредак у најважнијој технологији данашњице.

Једанаести септембар

Интернет је проистекао из пројекта америчке владе у Северној Вирџинији, осмишљеног 1969. да олакша сарадњу међу универзитетским истраживачима. Приватни предузетници, који су управљали инфраструктуром на којој ће функционисати интернет, у фамозној паркинг гаражи отворили су радњу из које се те године преносило преко 90% целокупног интернет саобраћаја.

Иако се „net“ експоненцијално ширио, лавовски део интернет саобраћаја је и даље ишао преко САД. Међутим, активно искоришћавање те околности почело је тек након терористичког акта 11. септембра 2001. Наиме, када су америчке обавештајне агенције пронашле начин да пресретну приватну комуникацију осумњичених терориста, није био неопходан превелики притисак да би националне телеком компаније (као што је Verizon/MCI) одобриле НСА приступ свом међународном кабловском саобраћају.

Тако је један догађај узроковао, или пак само убрзао, тренд уласка света у нову еру владиног надзора. Парадокс је да je овај непроцењив извор моћи Вашингтона настао углавном случајно, те да су потпуно нежељено тај процес утрле приватне компаније, које су се последично нашле у својеврсним „кавезима“ држава. Оно што је уследило – закони о приватности су брзо ажурирани како би се омогућило широко прикупљање података у име националне безбедности – било је логички наставак започетог.

Истина, корпорације повремено успевају да добију противуслуге: тајни буџет НСА је 2011. укључивао 394 милиона долара намењених за плаћања приватним компанијама, као што је Verizon/MCI, у замену за приступ подацима; у августу 2022, Амерички Конгрес је одобрио 54 милијарде долара директних субвенција за помоћ индустрији полупроводника, чији ће највећи корисник бити „Интел“.

Реакција америчког естаблишмента на потез Едварда Сноудена 2013, када је бивши оперативац НСА открио огромну количину компромитујућих тајних докумената организације у којој је радио, пластично је указала на важност контроле података.

Обавештајне агенције нису биле једине које су биле корисници новооткривене моћи. Непосредно након 11. септембра 2001. Министарство финансија САД, које је до тада сматрало да свако политичко мешање у рад финансијских тржишта угрожава кредибилитет Америке, такође се активирало.

Наиме, када се видело да је отмичарима послат новац редовним банковним трансферима који су пролазили кроз SWIFT (систем који светске банке користе ради међусобне размене порука), Министарство финансија је захтевало да му приступи. Иако су слични захтеви били одбијани у прошлости, овог пута, у тренуцима опште панике, било је другачије (како су закони ЕУ о приватности спречавали европске владе да неселективно прикупљају податке у замену за добијање приступа SWIFT подацима базираним у Белгији, америчке обавештајне службе пристале су да „поделе податке“ са својим европским колегама).

Нервни центар банкарске индустрије

Тако је Вашингтон изненада добио невиђен увид у тајне финансијске трансакције у реалном времену (то што се SWIFT сматра „нервним центром глобалне банкарске индустрије“ није случајно). Неколико година потом, као одговор на сумње да се Иран ослања на SWIFT за финансирање свог нуклеарног програма, захтев Беле куће да се банке Исламске Републике искључе из истог промптно је одобрен (Ирану је тако отежано да наплаћује извоз сирове нафте, што је драматично отежало економску ситуацију те земље). Охрабрено успехом, Министарство финансија САД све чешће је примењивало исти рецепт, прво са Северном Корејом, затим са Суданом, Белорусијом, Мјанмаром, те Русијом.

Оно што је парадокс са SWIFT-ом јесте да је управо он настао 1970-их као одговор (западних) Европљана на покушај америчке „Citibank“ да наметне свој платни систем остатку света. На неки начин неутрална, Белгија је изабрана за седиште SWIFT-а, са циљем супротстављања америчкој финансијској хегемонији. Ипак, то није спречило америчке банке да до краја 1970-их успоставе међународни клириншки систем који је долару дао статус глобалне валуте.

С почетком рата у Украјини, САД и њени европски савезници предузели су два радикална корака која су могли да изведу само они који контролишу главне токове глобалних финансија – искључили су већину руских банака из SWIFT-а и замрзнули су око половину руских девизних резерви.

Успех америчких безбедносних агенција у контроли података подстакао је коришћење сличних метода и против страних банака. Тако је праћење путања профита прикупљених криминалним активностима довело до бројних оптужби за „прање новца“ против азијских и европских банака.

Индикативан је и пример „Хуавеја“. Наиме, до пре само неколико година амерички званичници и спољнополитичке елите били су у паници због глобалне експанзије те фирме. Изгледало је да је компанија, која има блиске везе са кинеском владом, спремна да снабдева 5Г опремом већи део планете, а амерички званичници су били забринути да би ово ширење ефективно дало Кини моћ да прислушкује остатак света – баш као што то Америка ради деценијама.

„Сасвим случајно“, Вашингтон је сазнао да је „Хуавеј“ тајно пословао са Ираном и да је стога прекршио санкције САД. Бела кућа је потом била у могућности да искористи свој посебан приступ информацијама о међународним банкарским подацима како би пружила доказе да су компанија и њена главна финансијска директорка Менг Ванџоу (ћерка оснивача компаније) починили банковну превару тако што су лажно рекли HSBC-у да њена компанија не послује са Ираном.

Канадске власти, поступајући по захтеву САД, ухапсиле су Менг Ванџоу 2018. године, а Министарство правде САД оптужило је и „Хуавеј“ и Менг за превару и друга кривична дела. Додатно, Бела кућа је користила ограничења на извоз америчке технологије да би извршила притисак на TSMC (тајвански компанију која испоручује многе кључне полупроводнике) како би се „Хуавеју“ прекинуо приступ најнапреднијим чиповима.

Након три године кућног притвора, Менг је склопила споразум којим је признала многе оптужбе зарад слободе. Али до тог тренутка, „Хуавеј“ је био знатно ослабљен, а изгледи за доминацију кинеских 5Г мрежа су нестали – барем у блиској будућности.

(Зло)употреба дигиталних платформи

Колико се мало пажње до пре само две деценије придавало доминацији над технолошким платформама, указује то што је најнапреднији светски произвођач чипова TSMC лоциран на Тајвану, острву које је формално део Кине и које је удаљено непуних 140 километара од њених обала. Та „грешка“ се исправља и већ годинама Бела кућа пажљиво „прати“ ову тајванску корпорацију. Колика је важност те компаније за америчку безбедност указује и један од „планова за ванредне ситуације“: у случају кинеске инвазије план подразумева превентивно дизање у ваздух постројења TSMC-а, пре него што буду заузети од кинеске армије.

„Оружавање“ дигиталних платформи је за многе изненађујуће, јер није предвиђено да мрежама доминира неколико моћних играча. Атрактивност мрежа лежи управо у њиховој децентрализованој природи, која обећава већу отпорност и праведнију расподелу моћи. Наиме, на то указује и почетни (утопијски) дизајн тржишта крипто валута, замишљеног као огромна децентрализована мрежа имуна на уплитање владе, у којој су односи моћи замењени непоткупљивим кодом.

Постојање великог број повезница у оквиру мрежних система, иако од виталног значаја за отпорност, је скупо. Повезано с тим, након неког времена мреже имају тенденцију да конвергирају на неколико централних чворова који омогућавају најјефтинији трансфер података. На пример, е-пошта послата из једног дела Бразила у други вероватно ће прећи преко оптичких каблова у Мајамију уместо да вијуга дуж бразилске мреже бакарних жица.

У паралелном тренду, нови учесници гравитирају оним чворовима који су већ добро повезани, због чега нови центри података имају тенденцију да се групишу око постојећих. Теоријска лепота мрежа бива убрзо поткопана добро познатим „људским подстицајима“. Тако је од раног утопијског идеала криптоекономија прерасла у олигопол који води шачица великих посредника, од којих је сваки очигледна мета за регулацију.

Дигитална ера и релативизиција граница

Ипак, жеља коју је Вашингтон показао да искористи своју позицију за геополитичку предност уплашила је чак и његове најближе савезнике, који су ужурбано тражили начине да смање своје ослањање на долар, америчке банке и интернет инфраструктуру у чијем је средишту САД.

Напори Русије и посебно Кине у том домену су, очекивано, били најинтензивнији. Пекинг је створио сопствену верзију SWIFT-а, међутим мало је вероватно да ће је стране, посебно западне банке икада усвојити. Разлози су, поред инерције и лакоће пословања у већ изграђеној и преко сто пута већој платформи, и у томе што су потенцијалне злоупотребе Пекинга вероватно мање предвидљиве од оних које испољава Вашингтон.

Дакле, ризици политике коју спроводи Бела кућа нису занемарљиви. Наиме, ако Вашингтон користи своје алате пречесто, то је својеврстан подстрек другима да интензивније раде на урушавању тренутног међународног поретка.

На пример, „оружавање“ долара против превише земаља мотивише те земље да се удруже и усвоје алтернативне методе међународног плаћања. Повећана забринутост због америчког шпијунирања подстиче највеће конкуренте Вашингтона да размотре полагање оптичких каблова који заобилазе САД. Додатно, превише ограничења на амерички извоз извесно мотивише иностране фирме да траже друге изворе технологије.

У једном од мрачних сценарија, Кина би очајнички могла да се „брани мраком“, односно пресецањем међународних финансијских и информационих веза са добрим делом света. Наравно, то би деградирало улогу Кине као радионице света, коју би у средњем року било тешко заменити, што би произвело огромне економске трошкове за цео свет.

Оно што је извесно новост, јесте да се предност у конфликтним ситуацијама сада може постићи притиском на тачке конвергенције у глобалном финансијском или дигиталном систему. Место где се те тачке налазе, значи западне земље, одређује и ко може да их притисне – углавном Вашингтон. Линија фронта се померила у конференцијску салу, са технократама као новим ударним трупама.

Дигитална ера је требало да укине простор, а уместо тога изгледа да су политичке границе сада важније него икад. Имајући напред наведено у виду, понекад је тешко повући линију разграничења између овог специфичног типа утицаја карактеристичног за прве деценије 21. века – који потиче од фајбер оптичких каблова, центара података и доларских клириншких кућа – и конвенционалнијих врста моћи.

Повезано с овим, оно што се често заборавља јесте да се савремена дигитална економија у ствари састоји од опипљиве материје. Сваки селфи, видео и вирални мем, као и свака наизглед тајна комуникација криминалних босова чува се негде на физичком серверу. Тзв. облак (cloud), не живи у облацима већ се налази у центрима података који су међусобно повезани километрима веома танких стаклених нити, утканих у дебеле каблове закопане под земљом или протегнутих преко дна океана. Непропорционално велики део тих центара података налази се на америчком тлу, на местима као што је Ешбурн у Вирџинији.

Дакле, упркос напорима бројних влада да се заштите од злоупотреба Вашингтона, долар је и даље глобална валута, а критични чворови интернет инфраструктуре су на америчком тлу. Наиме, није лако смањити („малигни“) утицај који креирају већ укорењени центри моћи. Корисници гравитирају оним мрежама које нуде највише потенцијалних веза, јер мрежна моћ настаје и шири се са све више корисника.

Имајући у виду ефикасност мрежа са седиштем у САД, Вашингтон ће још веома дуго задржати своју позицију у центру дигиталне економије, баш као што ће супремација долара још дуго остати неупитна услед дуго грађене финансијске инфраструктуре која је под доминантним утицајем Запада.