Српско нуклеарно питање: Вуче ли нуклеарке сам ђаво или је то енергија за вечна времена

„У 21. веку не треба бежати и од нуклеарне енергије.“ Ову реченицу је након колапса у Термоелектрани „Никола Тесла“, који се догодио у ноћи између 12. и 13. децембра 2021. године, на ванредној седници Владе одржаној у Палати Србија изговорио нико други до тадашњи директор ЕПС-а Милорад Грчић.

То што је стао ТЕНТ, срце српског електроенергетског система, био је повод да се размотри и сигурност снабдевања струјом током наредних деценија. Увођење нуклеарне енергије као једне од опција је, наравно, легитимно питање, али је тог дана на том месту Милорад Грчић вероватно био последња особа која је то требало да предложи. Јер управо на тој седници Владе, којој су присуствовали и директори електроенергетских предузећа, постављено је и питање одговорности за колапс у ТЕНТ-у. 

„Надам се да си свестан и своје одговорности“, рекао је председник Алексaндар Вучић и погледао ка другој страни великог округлог стола, тамо где је седео Милорад Грчић. Тадашњи директор ЕПС-а само је потврдно климнуо главом.

За великим округлим столом у некадашњој згради СИВ-а нико није питао шта би било да смо у тој ноћи између 12. и 13. децембра 2021. у енергетском систему Србије имали оно што је Грчић предложио – нуклеарку?

Питање изградње нуклеарки и увођење нуклеарне енергије као опције, наравно, надилази ову сцену с краја 2021. године. Нуклеарна дилема већ деценијама се креће између „не“, које носе ризици управљања овом електраном, и „да“, које доноси чисту и стабилну енергију. 

Мораторијум на снази

Пре отварања економско-енергетско-еколошке дилеме везане за нуклеарну енергију, важна је и она правна. Јер, у време одржавања те седнице владе, децембра 2021. године, на идеју о изградњи нуклеарки важио је правни мораторијум. Тај мораторијум важи и данас.

А све и да је тада укинут, још дуго времена би морало да прође док се у Србији не изгради прва нуклеарна електрана. Изградња нуклеарки је и дуг и скуп процес. У просеку траје 14 година и има неколико фаза у којој је тек последња – пуштање електране у рад. Прва препрека на том нуклеарном путу је правне природе.

По Закону о забрани изградње нуклеарних електрана из 1995. године није могуће доносити инвестиционе одлуке, израђивати инвестиционе програме и техничку документацију. Ова забрана не односи се на научно-истраживачи рад (члан два).

Прво законско „не“ за нуклеарне електране било је донето осам година пре овог закона – 1987. године. С тим што је тај први правни мораторијум био и временски орочен. Драган Јовановић, новинар недељника НИН који је у то време предводио антинуклеарну кампању, 28. новембра 1987. године, у тексту под насловом „Коначно – мораторијом“, славодобитно је написао: 

„Микулићева влада је, после годину дана 'завлачења', коначно у прошлу недељу, у сутон викенда, неком чудном, као изнуђеном брзином, утврдила Нацрт закона о мораторијуму на изградњу нуклеарних централа у Југославији до 2000. године.“

Цена прогреса

Овоме је, уочи и након пуштања у рад нуклеарне електране „Кршко“ 1983 године, претходила јавна расправа о сврсисходности даљег развоја нуклеарне енергије у земљи, и износили се аргументи за и против, укључујући питања исплативости, безбедности, стручности, проблема одлагања нуклеарног отпада...

Академик Павле Савић, оснивач Института за нуклеарне науке „Винча“ и један од највећих заговорника нуклеарне енергије, суочен крајем седамдесетих у разговору за НИН са питањем о ризицима које нуклеарни реактори са собом носе, одговорио је:

„Ето, човек се служи шибицом, а могао би њоме и кућу да запали. Безбеднијег постројења од нуклеарног реактора, односно, нуклеарне централе – нема. Наравно, ако се реактором стручно рукује. И код нас и у свету било је акцидената на нуклеарним реакторима, али су они избили не само због тога што прогрес узима жртве, већ и због комотног понашања“, рекао је професор Павле Савић додавши да је „нуклеарна енергија једино решење за вечна времена овог света“.

Јула 1985. медији су известили о одлуци да се у Југославији изграде још најмање четири нуклеарке, од којих би две требало да почну са радом до краја века. Најава међународне лицитације за изградњу прве две нуклеарке најављена је за почетак наредне, 1986. године, а изградња прве, „Превлака“, за почетак 1987. године.

Чернобиљска катастрофа

А онда се 26. априла 1986. године догодио акцидент у Чернобиљу у Украјини, који је, чини се, на све то ставио тачку. Клатно је прешло на страну противника нуклеарки и дошло се на идеју о мораторијуму.   

Законском „не“ за нуклеарке претходиле су и демонстрације еколога широм Југославије. Већ у мају 1986. „Политика“ је писала о штрајку љубљанских еколога који позивају Извршно веће СР Словеније да установи комисију која ће оценити штету и уложити захтев за одштету код владе Совјетског Савеза, пошто последице чернобиљске катастрофе нису биле само неколико стотина хиљада озрачених у Украјини, већ се радиоактивни талас даље ширио Европом, говорили су не само љубљански еколози.

Недељник НИН је отворио дебату о нуклеаркaма, а у Београду, на Факултету политичких наука, одржан је антинуклеарни протест. 

„Политика“ је 30. маја 1986. известила како „млади траже да се обуставе све активности усмерене ка градњи нуклеарних електрана и да се аргументи нуклеарних стручњака изнесу пред јавност“. Митинг је одржан у амфитеатру ФПН-а, а професор Радош Смиљанић је отворио скуп рекавши како „они који заговарају нуклеарне технологије морају да се појаве пред јавношћу, не због историје већ због опредељивања становника ове земље“.

„Под фирмом стручности не могу да се задужују још нерођени, а рођени немају права на ту одлуку“, преноси „Политика“ Смиљанићеву изјаву. 

С друге стране, баш као и данас, енергетски стручњаци су истицали како ће раст привреде и развој технологије који се очекује у будућности изискивати све више струје. Тако „Политика“ пре четири деценије преноси став Миодрага Чеперковића, председника Пословне заједнице за енергију, како ваља ценити наше хидропотенцијале, баш као и значајна налазишта угља, али да треба имати на уму да је хидропотенцијал ограничен и да се резерве угља не обнављају, те да ће им једног дана доћи крај, а уколико не желимо да упаднемо у кризу са неслућеним последицама, онда морамо да припремо план за коришћење нових извора енергије, који укључује и изградњу нуклеарки.

Чеперковић је још почетком осамдесетих за „Политику“ израчунао како би повећање националног дохотка три до пет одсто до краја 20. века подразумевало и да се инсталирани електроенергетски капацитети удвоструче.    

И данас може да се чује исти аргумент као и пре четири деценије, па и од председника Александра Вучића, да Србија за 10 година неће имати струје уколико не буде градила нуклеарке, јер је за раст привреде неопходан и стабилан и сигуран извор енергије (Национални енергетски и климатски план заснива се на проценама да БДП до 2050. буде већи од 105 милијарди евра). 

Чувари формуле

Још у то време, дакле пре катастрофе у Чернобиљу, југословенска и београдска штампа отварала је питање безбедног управљања нуклеаркама. Један од повода за преиспитивање југословенског нуклеарног плана и ризика који он са собом носи био је и акцидент у Винчи, о коме је Драган Бјелогрлић снимио филм „Чувари формуле“, a који се догодио 15. октобра 1958. године.

Акцидент се десио само пет месеци пошто је 17. маја 1958. године, у 09.05 часова ујутру, председник Јосип Броз Тито званично пустио у рад нулти реактор. „Политика“ је тада известила да је међу стручњацима који су тада сачекали Тита у „Винчи“ била и Росанда Дангубић. Иронијом судбине, и она је била једна од шесторо озрачених који су се затекли поред реактора када се догодио акцидент, изазван, по свему судећи, „људским фактором“.

Два дана после акцидента у Винчи, име Росанде Дангубић и имена још петоро њених озрачених колега у „Политици“ није објављено. Тек је у углу на 5. страни овог београдског листа објављена кратка Танјугова вест под насловом „Повређени неки радници при раду са нултим реактором“:

„При раду са нултим реактором у Институту за нуклеарне науке 'Борис Кидрич' у Винчи јуче је шест сарадника који рукују реактором било изложено радиоактивном зрачењу изнад дозвољене дозе. Савезна комисија за нуклеарну енергију формирала је посебну комисију која ће испитати цео случај. Сарадницима, који су били изложени великом зрачењу, указана је лекарска помоћ и предузете су мере за њихово лечење.“ 

Озрачени су захваљујући везама Павла Савића са Институтом „Кири“ убрзо послати у Париз на лечење.

Од шесторо озрачених, петоро се вратило кући након што је први пут у историји медицине на њима примењена експериментална метода пресађивања коштане сржи. Млади научник Живота Вранић преминуо је у Паризу.

Југословенска штампа је потом опширно писала о озраченима и њиховом третману у Паризу, али и о француским донорима. „Борба“ је тако 2. децембра 1959. известила да је на Дан републике 29. новембра у Панчеву склопљен брак између Росанде Дангубић и Милорада Ристића: „Ништа необично у томе не би било да супруга Росанда није под ретким околностима избегла смрт и, захваљујући науци и француским грађанима, створила брачну заједницу. А кумови на свадби били су француски донори: Одет Драги, мајка четворо деце и Рајмон Кастаније, механичар из предграђа Париза.“

„Борба“ је објавила и слику насмејаних младенаца и њихових кумова из Париза.

Модернизација и страхови

О безбедносном контексту нуклеарне енергије две деценије касније је у споменутом интервјуу за НИН говорио академик Павле Савић, бранећи план према коме је до краја 2000. године у Југославији требало изградити чак 12 нуклеарки. 

Занимљиво је да је Павле Савић тада повлачио паралелу између изградњу нуклеарки са изградњом прве железнице у Србији, коју данас као илустрацију отпора модернизацији често спомиње и председник Александар Вучић:

„Мислим да се догађају исте ствари као у време прве железнице. Када је прва железница требало да крене, говорило се и у озбиљним научним круговима о томе како ће железница донети велике ризике, како је сам ђаво вуче, како при великој брзини (а ишла је 15 километара на сат), мора страдати људски организам, како ће жене побацивати, па су дизане и ограде уз железничку пругу да људи не би кварили очи од 'јуреће' железнице. Тако је, отприлике, и са ризицима од нуклеарних централа“, рекао је тада Павле Савић. 

Године 1983. године пуштена је у рад нуклеарна електрана „Кршко“, на граници Словеније и Хрватске. Осталих 11 нуклеарки о којима се говорило никада није изграђено.

Средства за изградњу електране у Кршком обезбеђена су од немачке одштете за Други светски рат, према Брионском споразуму који су склопили председник Југославије Јосип Броз Тито и немачки канцелар Вили Брант. Припреме за њену изградњу су трајале 20 година, а за извођача радова на конкурсу 1972. је изабрана америчка компанија „Вестингхаус“. Уранијум за рад централе је допреман бродом преко Ријеке, а делимично обезбеђен и из рудника Жировски врх код Љубљане, пре него што је 1990. уведена забрана на његово копање. Планирано је да електрана има радни век до 2023. године, али је након ремонта добијена дозвола за продужење на 20 година.

Распојасана штампа

Ипак, после катастрофе у Чернобиљу све су тиши били гласови „за“ нуклеарну енергију, а све јачи гласови „против“. У новинској архиви може се пронаћи како је Павле Савић остао на истом становишту и непосредно након чернобиљске катастрофе, рекавши да ни након ове несреће Југославија не треба да одустаје од изградње нуклеарки.

После Чернобиља, новинар НИН-а Драган Јовановић водио је оштру полемику са члановима Савезног извршног већа, како се тада звала федерална влада.

У једном од текстова из 1987. године, он владу савезног премијера Бранка Микулића описује као „пронуклеарну“, али, како објашњава, „штампа и јавност су се толико распојасале“ да крајње сумњив нуклеарни програм више није могао да се брани.

У Јовановићевим текстовима у НИН-у налази се и траг о томе ко је и када први пут поменуо реч „мораторијум“ у вези са нуклеаркама. Био је то Дејан Димов, саветник Привредне коморе Југославије и члан штаба београдских „Зелених“.

„И тог часа, сећам се, завладао је тајац и шок у оној великој сали Палате Федерације која је предвиђена само за прворазредне политичке скупове и одлуке“, написао је тада Јовановић.

Француски партнери

Палата Федерације данас носи назив Палата Србија, и у истој сали где је први пут пре четири деценије споменуто увођење мораторијума пре неколико дана потписан је документ који би могао да доведе до његовог укидања.

Наиме, 29. августа ове године, приликом посете председника Француске Емануела Макрона, министарка енергетике Дубравка Ђедовић Хандановић потписала је Писмо о ангажовању за процену потенцијала за развој цивилног нуклеарног програма у Србији, у оквиру Меморандума о разумевању Француске електропривреде (ЕДФ) и Владе Србије.

Истовремено, Министарство енергетике припремило је нацрт закона, који је тренутно на јавној расправи, а који предвиђа и суспендовање мораторијума на изградњу нуклеарки. Нацртом Закона о енергетици, који је припремило Министарство енергетике, у члану 103. предлаже и програм развоја нуклеарне енергије.

А први корак ка изградњи нуклеарке заправо се догодио у априлу ове године у Јелисејској палати. Приликом посете председника Александра Вучића Француској потписан је Меморандум о разумевању између Владе Србије и ЕДФ-а о успостављању сарадње у енергетској транзицији.

Национални енергетски и климатски план

У међувремену, у том правцу „развоја цивилног нуклеарног програма“ било је још неколико међукорака. Један од њих је Национални енергетски и климатски план, који је Влада Србије усвојила у јулу ове године, а којим се нуклеарна енергија уводи као један од сценарија за разматрање. Како се наводи у овом стратешком планском документу, разматра се „увођење нуклеарних електрана капацитета до 1.000 МW у електроенергетски систем Србије након 2040. године, како би се подржао пут декарбонизације до 2050. године“.

У студији се мери и утицај различитих сценарија на бруто домаћи производ (БДП), односно све оно што грађани и привреда створе за годину дана. Тако се наводи да ће сценарио који подразумева већи удео обновљиве енергије довести до већег повећања БДП-а у односу на сценарио који предвиђа мањи удео обновљиве енергије. Позитивне промене на привредни раст уочавају се до 2030, „након тога, позитивна промена постаје агресивнија до 2045. године (мало осцилира између 1,7 и 2,2%) и показује незнатни пад између 2045. и 2050. године“.

У овом сценарију, током целог временског хоризонта БДП расте за више од 1,2% у односу на сценарио у коме је удео обновљиве енергије мањи. Међутим кад се у тај сценарио (већи удео обновљивих извора енергије) након 2040. године уведе и нуклеарна опција, то ће довести до „константног умереног успоравања због новонасталих трошкова коришћења нуклеарне енергије“, наводи се у овом стратешком документу. Дакле, уколико Србија 2040. године буде имала нуклеарку, БДП ће ићи силазном путањом.

„Уопште посматрано, коришћење нуклеарне енергије јесте скупље (укључујући оперативне трошкове и трошкове изградње), па увођење ове скупље технологије, заједно са амбициозним циљевима ублажавања, у одређеној мери ограничава раст БДП-а“, наводи се у националном енергетском и климатском плану.

Додаје се и то да сценарио увођења нуклеарки доводи и до благог пораста незапослености на средњерочном и дугорочном нивоу до 2045. године. Ипак, укупан утицај на смањење запослености је релативно мали (0,4%).

„Нуклеарна опција представља скупу алтернативу, углавном због трошкова изградње, оперативних трошкова и трошкова одржавања“, наводи се у овом документу.

Цена нуклеарки

А колико изградња нуклеарке кошта могло је да се види на стручној расправи „Нуклеарне електране у енергетици Србије“ која је у Српској академији наука и уметности (САНУ) одржана у новембру 2022. године.

Како је тада изнео Миодраг Месаровић, редовни члан САНУ, у Мађарској је то инвестиција од 12,5 милијарди долара за инсталисану снагу од 2.400 мегавата. У Белорусији за исти капацитет цена је тада процењена на 11 милијарди долара, док је за двоструко већу инсталисану снагу у Турској двоструко већа и цена – 22 милијарде долара. Нуклеарна електрана „Hinkley Point“ у Великој Британији, снаге 3.200 мегавата, коју граде Кинези, кошта око 28 милијарди долара, речено је тада.

Председник Александар Вучић рекао је недавно да би изградња четири модуларне нуклеарне електране Србију коштала око 7,5 милијарди евра. О коликим парама је реч сведочи и податак да то чини више од 10% БДП-а.

Ако су нуклеарке тако скупе, и у почетку негативно утичу на БДП, зашто се, онда, граде? Шта су аргументи „за“ нуклеарке? Они су данас исти као крајем седамдесетих година.

Аргументи „за“

Оне, као и производња струје из угља, на пример, представљају базну енергију која је стабилна, за разлику од обновљивих извора енергије (сунце, ветар, вода) који су нестабилни. Односно, сунца и ветра нема увек, зато и стабилно снабдевање струјом из зелених киловата тешко да је могуће без нуклеарне једначине, као базе. Поготово ако се зна да се до 2050. године у Европи укида производња струје из угља. Тај план део је и српских електроенергетских стратешких докумената, попут Националног енергетског и климатског плана.

Такође, нуклеарке су мање осетљиве на промене цена горива. Уз то, неопходна је мања количина свежег горива, а фактор искоришћења снаге већи је него у електранама на променљиве обновљиве изворе. Уз то, приликом изградње нуклеарки, на пример, захвата се много мање земљишта него што је потребно за изградњу термо или соларне електране.

Такође, нуклеарке су једини базни енергетски извор који не производи CO₂, не емитује гасове стаклене баште и може ефикасно да замени термоелектране на угаљ, које би требало да престану да постоје 2050. године. 

Ипак, у трошкове производње спадају и трошкови збрињавања радиоактивног отпада и разградње нуклеарне електране након истека радног века нуклеарке. И то је један од ризика који такође мора бити разматран пре него што се Србија упусти у реализацију таквог енергетског подухвата. Пре тога мораће да се ураде детаљне анализе.

У том правцу, Министарство енергетике је 18. јуна расписало тендер за Израду прелиминарне техничке студије ради разматрања мирнодопске примене нуклеарне енергије у Републици Србији. Према тендерској документацији, ресорно министарство инсистира на томе да ова студија обезбеди темељну компаративну и кредибилну опциону анализу доступних технологија на тржишту, укључујући мале модуларне реакторе (СМР) као и реакторе конвенционалног типа, и размотри најбоље расположиве нуклеарне технолошке опције за Републику Србију.

Вредност овог посла је 14,16 милиона динара. Наводи се и да нуклеарна енергија може да обезбеди стабилно снабдевање електричном енергијом са ниским садржајем угљеника.

Ризици

Ипак, у коментарима са јавне расправе (а извештај је јавно доступан на сајту ресорног министарства) наводи се да ће „за нуклеарну централу бити потребно ишколовати неколико хиљада стручњака, али исто тако ће и комплетна привреда бити драматично напрегнута и усмерена на покушај укључивања у пројекат нуклеарне централе чиме ће сасвим извесно бити озбиљно онемогућено да се иста та привредна друштва усмере ка новим технологијама другог типа“.

У другом коментару се напомиње да је „за евентуално разматрање изградње нуклеарних електрана препрека постојећи закон о забрани њихове изградње који је нужно укинути, првенствено због потребе поновног школовања кадрова за ову област због потреба заштите од зрачења, које постоје независно од изградње нуклеарне електране у Србији“

Као један од ризика у коментарима са јавне расправе наводи се и то да ће ова мера „сасвим извесно истиснути активности многих малих и средњих предузећа у области нових обновљивих извора енергије, исцрпиће огроман део буџетских средстава и онемогућити озбиљне захвате у областима енергетске ефикасности“. Додаје се и то да ће ова мера драматично повећати увоз „јер је све повезано са нуклеарном енергијом директно и недвосмислено увоз“.

У југословенском нуклеарном плану, као једна од могућих локација за изградњу нуклеарке спомињала се локација између Смедерева и Ковина на Дунаву. Иста локација на стручним скуповима спомиње се и данас.

Током скоро четири деценије промениле су се и наука и земља и привреда и власт, али су, чини се, аргументи за и против у начелу остали исти. Али су се променили и медији, па је готово немогуће и једне и друге аргументе наћи на једном месту.

У медијској фисији нејасно је треба ли нам струја  заснована на цепању атома. Нејасно је „вуче ли нуклеарке сам ђаво“, што би рекли противници нуклеарки крајем седамдесетих, или је то „енергија за вечна времена“, што би рекао Павле Савић? Јасно је једино, речником физике, пре свих стратешких планских докумената и закона који су у процедури: неопходна је фузија аргумената „за“ и „против“.