После неолиберализма: Међународни економски систем у свету национализама štampaj

После Другог светског рата, на конференцији у Бретон Вудсу одржаној у јулу 1944, пре скоро тачно осамдесет година, зачете су и основане међународне економске организације. Њима се настојало да се избегну катастрофалне економски ефекти протекционизма који је продубио и продужио Велику депресију и можда довео до рата. Правила су се заснивала на идејама фиксних девизних курсева, умерене тарифне заштите, могућности задуживања ради решавања привремених проблема платног биланса, деполитизације економског одлучивања, а под надзором Међународне банке за обнову и развој (Светске банке) и за прикупљање средстава у богатим земљама за финансирање појединачних економских пројеката у сиромашнијим земљама.

Стотине, можда и хиљаде књига написане су на ту тему. Из мојих недавних читања (која су често била мотивисана различитим дилемама), навешћу само три референтна наслова: „Управљање светом“ Марка Мазовера, „Није довољно“ Семјуела Мојна (моја рецензија овде) и „Цена мира“ Зака Картера (моја рецензија овде). Поред тога, креатори су планирали да направе Међународну трговинску организацију, која тада није створена, али је „замењена“ Општим споразумом о царинама и трговини (GATT) који је поставио правила о царинама, дампингу, субвенцијама итд, која су регулисала светску трговину .

Систем се променио када су САД одлучиле да напусте паритет долара и злата (под Никсоном), флексибилни девизни курсеви заменили су фиксне курсеве, а трговина је постала много либерализованија, укључујући, у многим случајевима, отварање капиталног рачуна (тј. могућност трансфера капитала из једне земље у другу). До 1980-их, под утицајем Тачер/Реган револуција у две земље најутицајније у економској политици, пада комунизма и поновног укључивања Кине у глобални економски систем, дошло је до даље либерализације размене, док је деполитизација позајмљивања пројеката замењена кредитима Светске банке за структурно прилагођавање (SAL), који су били директни готовински зајмови владама у замену за неолибералне политичке реформе.

Ово је био сигнал одступања од ранијих правила деполитизације. Када је кредитирала пројекте, Светска банка је заиста, или привидно, покушавала да избегне политичке услове и инсистирала је на једноставној економској одрживости. Наравно, могло би се тврдити да економска одрживост подразумева строга тржишна правила, али то није био експлицитан услов.

Са падом комунизма, неолиберална правила су обухватила читав свет и што се тиче међународног развоја била сажета у десет принципа познатих као Вашингтонски консензус (првобитно дефинисан од стране Џона Вилијамсона као одговор на дужничку кризу у Латинској Америци). Ова правила су, између осталог, укључивала: ниже тарифе и забрану дискриминације међу трговинским партнерима (правило бр. 5), смањену државну потрошњу и елиминацију субвенција (правило бр. 1), деполитизацију привреде и одсуство индустријске политике (правило бр. 2), дерегулацију свих привредних активности (правило бр. 9) и приватизацију (правило бр. 10).

Ова правила, чак и ако су испрва дефинисана у вези са развојном кризом у Латинској Америци, у принципу су примењивана на све земље подједнако. Она су, у умовима својих зачетника, представљала здраве економске принципе „које су заступали сви економисти који исправно мисле“, и који су били подједнако важећи за Уједињено Краљевство као и за Бангладеш, за Сједињене Државе као и за Габон.  

Тако су ствари стајале донедавно. Шта год да мислите о овим правилима, она су била релативно једноставна, јасна и универзална. Њих су подржале земље политичког Запада које су имале апсолутну гласачку већину у ММФ-у и Светској банци, са САД које су могле да ставе вето на одлуке које им се не свиђају.

Уз тренутне геополитичке тензије, међународна економска политика Запада је у процесу драматичних промена. Уместо отвореног светског трговинског система, садашњи приступ захтева стварање трговинских блокова међу политичким савезницима. Ово је у супротности и са првим и са другим оквиром међународног економског система који је настојао да раздвоји трговину од политичких односа, поучен катастрофалним стварањем политички раздвојених трговинских блокова између два светска рата.

Актуелне политике отворено прихватају или позивају на политизацију економских одлука прихватањем економске принуде као нормалног оруђа. У САД су тренутно на снази 38 режима санкција који утичу на око 50 земаља, стотине ентитета и вероватно хиљаде појединаца. Европска унија не заостаје много. Кина користи сличну принуду у односу на неколико азијско-пацифичких земаља.

Позиви на праксу све заступљеније индустријске политике „раздвајања“ (decoupling) технолошких суверенитета и политички мотивисане забране трговине или улагања сегментирају међународне економске односе у функцији чисто геополитичких и такозваних безбедносних интереса.

Поента је да је у пракси неолиберални међународни режим који је наступио 1980-их – мртав. Главне земље које су дефинисале његова правила престале су да их се придржавају. Тако се суочавамо са чудном ситуацијом у којој главни архитекти и оснивачи неолибералног међународног поретка више не верују у њега и не примењују га, али некако се система, по свему судећи, и даље придржава остатак света.

Ово је неодржива ситуација. Не постоји начин на који мисија Светске банке у афричкој, латиноамеричкој или азијској земљи може озбиљно да се жали на владине субвенције, трговинску дискриминацију, заплену имовине политичких противника, трговинске блокове или индустријску политику, док се исте такве политике спроводе од стране креатора међународног економског система. Контрадикција се може заташкати на неко време, али се не може заувек игнорисати. Ако се међународна неолиберална правила више не сматрају одговарајућим за Сједињене Државе и Европу, треба ли их сматрати правилима за остатак света?

На ово питање једноставно нема тренутног одговора. Нова правила морају бити створена и уведена или ће цео систем постати некохерентан и интерно контрадикторан толико да на крају уопште неће постојати никакав „систем“. Свет ће се вратити оптимизацији појединачних земаља према правилима џунгле.

Међународни идеолошки аспект одлука које доносе САД и Европска унија сами доносиоци одлука ретко узимају у обзир, јер размишљање о остатку света и развоју не окупира превише политичаре који се баве Кином, Русијом, националном безбедношћу и слично. Али проблем идеолошког развоја неће зато нестати.

Креатори бретонвудског поретка су 1944. схватали његов значај и створили су систем који је одговарао потребама времена и имао на уму интернационалистичку, чак и космополитску тежњу. Ако се свет сада креће ка политици националне самодовољности и националног интереса изнад свега, онда међународни систем уређен правилима не само да нема смисла, већ и не може постојати. Или може завршити у потпуној ирелевантности, на начин као што је то било са Лигом народа.

Извор: Global Inequality and More 3.0