Улога имиграната у економском расту земаља које су их примиле: Разлози (анти)миграционих политика štampaj

Тек што је поново ушао у Белу кућу Доналд Трамп је суспендовао добијање азила, зауставио пријем избеглица, покренуо процeдуру око укидање држављанства по рођењу, те извршио притисак на критичне државе Латинске Америке да изврше неопходну координацију са Вашингтоном око напора за депортације илегалних миграната.

И многе европске земље, са приливом све већег броја миграната, преиспитују своју миграциону политику како би узеле у обзир политички притисак, односно отпор имиграцији од стране сопствених грађана. Француска је имала жестоку дебату око закона којим су пооштрена правила за мигранте; Италија је забележила пораст броја имиграната и изградила два центра у Албанији за смештај до 36 хиљада миграната годишње (Уставни суд Италије је оборио ту одлуку).

Немачка такође настоји да ревидира своју миграциону политику упркос томе што је имала користи од миграната у сектору рада (у Немачкој мигрантска радна снага доноси око 60 милијарди евра додатних пореских прихода годишње, што је далеко више од укупног износа који је потребан за социјална давања имигрантима). Ипак, најновији предлог закона који позива на строжа правила о миграцији, и који су заједно подржали победник избора ЦДУ-ЦСУ, заједно са АфД-ом, тесном већином је одбијен у Бундестагу 31. јануара ове године.

Већ деценијама је имиграција врућа друштвено-политичка тема у практично свим земљама Запада (али и у Русији, државама Персијског Залива, Јужноафричкој Републици), пре свега услед перципираних културолошких и безбедносних последица по домицилно становништво.

На пример, раст броја илегалних досељеника води ка порасту прекограничних кривичних дела као што су преваре у вези докумената, трговина људима и кријумчарење илегалне робе и оружја, са свим негативним реперкусијама на перцепцију имиграције од стране јавности. Додатно, снажнији прилив имиграната углавном резултира великом потражњом за стамбеним простором, што доводи до виших цена некретнина и кирија, тиме стварајући негативне последице на домицилно становништво.

Оно што је индикативно је да се од стране политичких елита обећане акције у правцу редуковања прилива становништва из других земаља по правилу своде на одређене неделотворне мере. Последично, поставља се питање да ли западна друштва, или пак одређени слојеви тих друштава имају велике бенефиције повезане с приливом стране популације.   

Мотиви миграција и главни миграциони токови

Генерално, пресељавање у другу земљу је веома скупо, што објашњава зашто само мали део становништва мигрира. Трошкови миграције укључују географске и лингвистичке баријере, које заједно објашњавају велики удео варијација миграционих токова.

Главни разлог зашто људи мигрирају су разлике у приходима између земаља порекла и одредишта. Богатије земље привлаче више имиграната, посебно из земаља са млађом популацијом. Земље са нижим дохотком по глави становника се суочавају са емиграцијом, али само ако нису превише сиромашне, јер у том случају људи бивају заробљени у сиромаштву будући да су лишени ресурса потребних за покривање трошкова пресељења у другу државу.

Удео миграната у светској популацији у последњих 60 година био је око 3%, док се њихово учешће у високо развијеним привредама значајно повећало, са 7% на 12%. Када је реч о Европској унији, у најразвијенијим чланицама ЕУ удео нерезидентне популације је још виши.

Мигранти се најчешће крећу унутар свог матичног региона (нпр. из источне у западну Европу или из Мексика у САД), али се значајан део међународних миграција одвија на великим удаљеностима, а посебно из сиромашних ка богатим регионима света (на пример, од јужне Азије до Блиског истока, из Африке ка Европи, из Јужне Америке ка САД).

Процене су да ће се до половине овог века повећати миграцијски притисци ка напредним економијама, посебно из Африке и са Блиског истока ка ЕУ. Наиме, Европа пружа најбоље услове за придошлице од свих других богатих региона света и то је разлог зашто ће, упркос анемичном економском расту, и даље бити главна дестинација за мигранте, који су неретко суочени са економском и политичком нестабилношћу и, пре свега, сиромаштвом.

Позитивни ефекти доласка имиграната

Студија ММФ-а разматра економски утицај миграције на земље примаоце и налази да миграције генерално побољшавају економски раст и продуктивност у земљама домаћинима. Досељеници у развијене привреде повећавају производњу и продуктивност (и краткорочно и средњорочно). Показује се да повећање прилива имиграната за један процентни поен (у односу на укупну запосленост) повећава производњу за скоро 1% у наредних пет година. Наиме, имигранти доносе на тржиште рада разноврстан скуп вештина и, у релативном смислу, су (економски) боље мотивисани за рад, што повећава продуктивност.

Студија ОЕЦД указује да ефекат миграција зависи од интеграције досељеника на тржиште рада. Генерално, имигранти доприносе више у порезима и доприносима него што владе троше на њихову социјалну заштиту, здравство и образовање.

Када је у питању Америка, бројни економисти као кључан разлог зашто је та земља након пандемије Ковида наставила брз економски раст, уз истовремено обарање инфлације, наводе рекордан број миграната који је дошао у ту државу. Не само да огроман број досељеника улази у САД, већ је и њихова стопа запослености далеко већа него у земљама ЕУ, што имплицитно указује на много мање фискалне расходе (читај, социјална давања досељеницима) повезане са миграцијом у Америку, посебно када је у питању нелегална имиграција у САД.

Слични су налази и чувеног истраживачког центра Пју (PEW). Протеривање чак и мањег дела од 11 милиона илегалних странаца (око 5% америчке радне снаге) би имало снажне негативне импликације на пољопривреду, угоститељство и грађевинску индустрију Америке (сама претња депортацијама већ је довела до мањка на тржишту радне снаге у аграру). Додатно, инфлација би била убрзана. Наиме, лишене јефтине радне снаге, поменуте привредне гране, али и бројне друге, би морале да повећају плате да би привукле више радника, или да подигну цене да би одржале профите.

У сценарију у коме је Трамп у стању да у потпуности преобликује имиграциони систем (доводећи до нето губитка укупне популације) економски раст у 2025. би био за чак 0,4% нижи, док би инфлација могла да порасте до 1,5% током три године. У другом, мање радикалном сценарију, у ком имиграција успорава али популација и даље расте, економски раст у 2025. био би мањи за један промил. И дугорочно гледано ефекти смањења имиграција би били веома негативни: ниво реалног БДП-а у 2034. био би нижи за 2,1% у првом сценарију и 1,5% у другом. Поента је јасна: америчка економија се снажно ослања на приступ јефтиној радној снази миграната.

И када је Европа у питању, бројне студије указују на позитивне ефекте имиграције. Показује се да се огледају у већем учешћу досељеника у радној снази, повећаној потрошачкој тражњи, те вишим пореским приходима. Овај ефекат је посебно изражен код висококвалификованих миграната, као што су ИТ инжењери и научни истраживачи. Како би оптимизирале имиграциону политику, европске земље треба да ојачају мере социјалне интеграције како би максимизирале економски допринос имиграната и, истовремено, ублажиле повећане социјалне фрикције.

Резултати истраживања које је обухватило свих 27 земаља ЕУ и период од 2008-2020. указују да имиграција и здравље миграната морају постати кључни елемент европског економског раста. Наиме, показало се да број имиграната има (позитиван) ефекат на раст БДП-а, те да је тај ефекат већи за досељеничку популацију у доби између 15 и 64 године.

Јасно је да имиграција ублажава проблеме повезане са убрзаним старењем популације у државама развијеног Запада. Укључивање миграната у секторе као што су грађевинарство, пољопривреда, логистика, и посебно здравство, може довести до профитабилног учинка смањујући економски притисак (на пример, предвиђа се да ће до 2030. године ЕУ недостајати 2,3 милиона лекара и медицинских сестара, а имиграција ће бити кључ за попуњавање ове празнине).

Ипак, постоје бројни економски ризици повезани са имиграцијом. На пример, недостатак језичке обуке или подршке при запошљавању онемогућава имигранте да уђу на формално тржиште рада, чиме су бенефити имиграције неутралисани растом социјалних издатака по основу прилива досељеника. С тим повезано, потребна је активна политика тржишта рада и мере усмерене ка социјалној интеграцији усељеника (нпр. подучавање језика, лакша валидација стручних титула).

Међутим, овде је немали ризик да послови домицилних радника у одређеним тржишним сегментима могу бити под ударом конкуренције из далеких земаља. Последично, издашнији фискални расходи те разне политике на тржишта рада се користе за преквалификацију или финансијске стимулансе онима који остану без послова.

Додатно, док неки региони земаља имиграције услед прилива недомицилне радне снаге доживљавају привредни бум, други реони исте државе могу ући у спиралу депопулације. Неуједначен економски развој у оквиру дате земље може проузроковати друштвену нестабилност.

Имиграција у контексту класне прерасподеле

Оно што може делимично да објасни зашто је имиграција тако важно политичко питање је да она веома различито утиче на поједине сегменте друштва, генерално фаворизујући плутократију на уштрб сиромашнијих делова домицилне популације. Најутицајнији немачки социолог левичарске оријентације, Волфанг Штрек (Wolfgang Streeck), потенцира проблематичност „фрејмовања“ – отварања националних граница као моралне обавезе од стране урбаног, „космополитског“ грађанства и либералних глобалиста (који су, по природи, анти-националистички и анти-етатистички).

Док левичарска (либерално) оријентисана „средња класа“ ужива у предностима повећане понуде јефтине радне снаге, традиционална радничка класа је практично натерана на сарадњу са протекционистичким крилом капиталистичке класе и остацима антилибералне (националистичке) деснице. Наиме, отворена имиграција чини државну интервенцију против сиромаштва и неједнакости скупљом и мање ефикасном, на тај начин чинећи расподелу прихода и „животних шанси“ мање егалитарном. Није изненађујућа недавна јавна подршка Штрека левичарском Покрету Саре Вагенкнехт, који је по питању имиграције на прилично сличним позицијама као екстремно десни АФД.

Генерално, теза бројних критичара имиграције је да светске елите подржавају имиграцију јер не плаћају трошкове који произилазе из ње. Наиме, за лако мобилне елите и посебно глобалне плутократе, који уживају предности слободног и једнообразног „глобалног села“ (лишеног националних граница), визија оваквог света изгледа привлачно.

Са друге стране, већина грађана која је везана за локалну економију, национални језик и одређени политички апарат преко којег могу да контролишу своју колективну судбину (што подразумева и обилне социјалне трансфере ка сиромашнијим слојевима), мање је одушевљена таквом перспективом. Они, на пример, слике живота у предграђима Малмеа у Шведској или Сен Денис у Паризу, где је дошло до урушавања друштвене кохезије и базичне безбедности, приписују огромном присуству имиграната. Не изненађују да се тако нешто фреквентно користи у памфлетима противника имиграције.