Мининална зарада против минималне потрошачке корпе: Шта све можеш у Србији ако примаш минималац

„Ако говоримо о животном стандарду грађана, ја сам свестан тога да људи тешко живе. Али, ма колико да је незадовољство велико, ми, и због властитог самопоуздања и због поштовања резултата које смо постигли, треба да кажемо да постоји напредак. Јер, то је чињеница. Напредак, ма колико мали, ипак постоји. Он постоји и у односу на стање у привреди, на произвођаче, за оно што они могу да добију за своје производе, цене које су сада економске цене, али и на страну потрошача који својим новцем, својим тешко зарађеним платама, треба да обезбеде своју егзистенцију. Ако погледате однос зараде и минималне потрошачке корпе, тај однос се мењао толико да је, ако говоримо на нивоу јуна месеца, скоро једна просечна плата довољна да се купи једна минимална потрошачка корпа за четворочлану породицу.“

Ово није рекао председник Александар Вучић.

Ово је 12. августа 2002. рекао тадашњи премијер Зоран Ђинђић. У септембру 2000. године, биле су потребне две просечне плате да би се покрила минимална потрошачка корпа, подсетио је тада Ђинђић у намери да илуструје напредак.

Деведесете и одмах после њих

Просечна плата 2000. године била је свега 2.000 динара, а у лето 2002. године, када је Зоран Ђинђић држао конференцију за новинаре о стандарду у згради Владе Републике Србије, просечна плата износила је непуних 10.000 динара.

С обзиром на то да је из данашњег тренутка тешко закључити колико је новац тог лета вредео, видео архива РТС-а чува и снимак на коме Зоран Ђинђић, поводом 500 дана владе, показује табеле и графиконе. На њима се види да је, рецимо, у лето 2002. године била неопходна 1,95 плата да би се купио фрижидер, за машину за прање веша требало је 2,32 просечне плате, а за телевизор 1,93 просечне плате. На крају Ђинђићеве табеле види се и да је за куповину аута ('југо скала' 101/55) требало издвојити чак 28,25 просечних плата.

„Ако погледамо ово прво мерило, видећемо да је, рецимо, 1996. било потребно скоро три просечне плате да би се купио један фрижидер. Године 1999. скоро пет просечних плата, а 2002. године у првих шест месеци довољне су само две плате. То значи, кроз читавих тих шест или седам година, данас вам најмање плата треба да бисте купили тај производ. Исто је са електричним штедњаком, машином за прање рубља, колор телевизором или аутомобилом 'југо'. Рецимо, ако говоримо о машини за прање рубља, 1996. године вам је било потребно 4,5 плате, 1999. године 6,2 плате, а 2002. године 2,3 плате. Значи, доста треба да радите да бисте купили једну машину за прање рубља, али много мање него што је било потребно за претходних шест година“, рекао је тада Ђинђић.

Трка за бољим животом

И данас званична статистика прави сличне рачунице. Тако подаци Министарства трговине показују да је мају ове године за један фрижидер било неопходно потрошити трећину просечне плате, за електрични шпорет и машину за прање веша исто толико. На телевизор се овог маја трошила петина просечне зараде (20%), док је за куповину аута ('шкода фабија' 1,2) требало 21,3 просечне зараде.

То показује да с протоком времена стандард расте, али оно што се не мења је наша трка за бољим животом. Просечна плата се више, као у Ђинђићево време, не користи као мера за покривање минималне корпе. Она данас, према подацима Министарства трговине, скоро да покрива две такве корпе (у мају 107.705 динара наспрам 55.869). Али, та два податка данас се сматрају потпуно неупоредивим јер се стандард мери тако што се минимум упоређује са минимумом, а просек са просеком, што и јесте релевантније.

Тако гледано, ни после четврт века трке за бољим животом креатори економске политике у Србији још не могу да кажу да минимална зарада покрива минималну потрошачку корпу.  Иако је још прошлог лета то најавио председник Александар Вучић.

„Моја молба Влади, ако постоји могућност – ја сам о томе разговарао и са Синишом Малим и са Милошем Вучевићем – да се покрије минимална потрошачка корпа минималном зарадом по први пут у историји Србије, што би значило да буде негде преко 53.000 динара минимална зарада, можда 53.500 или тако некако“, рекао је Вучић 24. августа прошле године у  касарни „Васа Чарапић“ на Бањици.

Нешто слично прошлог лета рекао је и тадашњи премијер Милош Вучевић, након састанка Социјално-економског савета у Палати „Србија“, након ког је договорено да се минимална зарада повећа 13,7%: „Оно што ће први пут бити постигнуто јесте да минимална зарада у 2025. години покрива минималну потрошачку корпу.“

Посустајање минималца

То се, међутим, још није догодило. Минимална зарада минималну потрошачку корпу покрила је само у јануару ове године, када је износила 56.672 динара а минимална корпа, према подацима Министарства трговине, била је 55.085 динара. После јануара, током ове године минимална плата ниједног месеца није била довољна да покрије потрошачку корпу: у фебруару је износила 55.421 динар, а минималац је био 49.280 динара; у марту је минимална корпа коштала 55.527 динара, а минимална плата била је  51.744 динара; у априлу је тај однос био сличан, па је минимална корпа била 55.746, док је минималац био 54.208 динара. Последњи податак о минималној корпи Министарство трговине објавило је за месец мај. Тада је износила 55.869 динара, док је минималац био 54.208 динара.

„Жао ми је због тога, урадићемо све да то направимо. Пошто се то никада у историји није десило и нико у историји то није успео да направи, ми ћемо успети“, рекао је председник Александар Вучић, 10. јуна гостујући у емисији Око на Радио Телевизији Србије.

Од почетка године цене су расле брже од минималца, па је то можда један од економских разлога зашто је Влада донела уредбу којом ограничава марже, а истовремено се од 1. октобра очекује да минималац буде већи 9,4%. Са 475 евра ће бити повећан на 500 евра, како то у европској валути рачуна министар финансија Синиша Мали. Ново повећање минималне зараде најављено је за јануар 2026. године.

Колико радника данас прима минималац, знамо само по проценама. Јер, Републички завод за статистику не располаже податком о броју запослених који примају минималну зараду. Како кажу у писаном одговору за Око магазин, минималну зараду прима запослени који је, претходно, потписао уговор са послодавцем да ће његов рад бити плаћен по минималној цени по часу рада, а коју утврђује Социјално-економски савет, тело које чине представници државе, синдиката и послодаваца.

„Минимална нето зарада је обрачунска категорија и не представља нужно износ који ће бити исплаћен раднику и то зато што запослени који прима минималну зараду има право на увећања утврђена Законом о раду и то по основу: рада на дан празника који је нерадни дан, рада ноћу, прековременог рада, минулог рада, топлог оброка, регреса за годишњи одмор и сл. Сходно томе минималан износ за исплату ће бити у износу минималне нето зараде увећане за топли оброк, регрес, минули рад и још евентуално за остала увећања уколико их има“, наводи Републички завод за статистику.

На седници Социјално-економског савета, одржаној 9. септембра, по питању повећања минималца није постигнут консензус јер су синдикати захтевали да минимална зарада буде 70.000 динара, а послодавци су били против. Ипак, званичан предлог Владе биће да минимална зарада у Србији буде увећана за 10,1 одсто и да од 1. јануара 2026. износи 64.554 динара, односно 551 евро.

Привредници и минималац

На основу података из Истраживања о зарадама које се заснива на подацима из обрасца Пореске пријаве за порез по одбитку (образац ППП-ПД), могу се обезбедити подаци о дистрибуцији запослених према висини зараде. А ако се зна да је прописана минимална плата за јун 2025. године била 51.744 динара, онда се из тих података види и колико радника је на минималцу. Ту унакрсну рачуницу може да изведе РЗС.

„Од укупног броја запослених којима је обрачуната зарада за јун 2025. године, око 5%, односно приближно 95.000 запослених, остварило је нето зараду мању или једнаку том износу“, наводе из РЗС за Око магазин.

Управо тај податак користе и представници власти када говоре о томе колики број радника прима минималац. Обично том податку додају и чињеницу да је 2012. године број радника који примају минималац био неколико пута већи и износио око 400.000 људи.

Са друге стране, за привреду је раст минималца увек трошак. И уколико се 1. јануара минималац повећа на 550 евра, Небојша Атанацковић, почасни председник Уније послодаваца Србије, тврди да трећина привредника то неће моћи да преживи, јер нема довољно прихода да то исплати, па ће неке фирме због тога морати да угасе производњу или траже друга решења. Атанацковић рачуна да ће са јануарским повећањем минималца минимална плата бити за десетину већа од минималне корпе. Број радника који ће због тога можда добити отказе, није израчунао.

Али, ови аргументи привредника нису новост. Тако је, рецимо, бивши министар трговине Томислав Момировић у време када је био у привреди, пре него што је почео да се бави политиком, поводом најаве повећања минималца 2019. године на друштвеној мрежи Твитер написао: „Влада може да донесе одлуку да минимална плата буде 5.000 евра, али на тај начин не може да се повећа стандард. Свако повећање минималца је расподела, неки буду отпуштени, а некима се повећа плата.“

Ако се гледају подаци о расту плата, у новијој историји прелазна година за раст минималца била је 2017. када је минималац био већи од 22.000 динара. Пре тога, од 2012. до 2016. године, минимална зарада скоро да није расла. Са 20.240 динара, колико је износила 2012, током година примене мера фискалне консолидације које су подразумевале и смањење плата и пензија, минималац једва да је 2016. године стигао на 21.296 динара. Минимална корпа, на пример, је 2012. године коштала 33.609 динара, а 2016. достигла је 35.093 динара.

А ако би се раст минималца мерио у процентима, највише је порастао 2008. године, уочи избијања велике светске финансијске кризе (20%), у време владе Мирка Цветковића. Тада је износио 13.572 динара. То је било у време када је Партија уједињених пензионера направила политички договор са тадашњим председником Борисом Тадићем о повећању пензија, па су раст пензија морале да прате и плате. Тај раст пензија многи сматрају иницијалним фискалним грехом због кога је Србија у пролеће 2012. године, како је то написао Фискални савет у једном од својих извештаја, клизила према кризи јавног дуга „која може да се догоди до краја године“.

Повећање минималца које нас очекује у октобру можда сада заиста први пут у историји буде довољно за покривање минималне потрошачке корпе на дужи рок. Али, шта могу бити изазови који се са значајнијим растом минималца могу отворити?

Раст минималца може да утиче на раст инфлације. Уосталом, то и Народна банка Србије наводи у свом последњем Извештају о инфлацији. У делу у коме образлаже зашто се последња прогноза о расту цена разликује од претходне мајске прогнозе, минималац се наводи као један од фактора.

Такође, раст минималца повећава трошкове рада, посебно за оне секторе привреде који ангажују нискоквалификовану радну снагу. То може бити и сектор трговине, који ће имати трошкове по основу нове уредбе, али и неки сектори производње који такође по новој уредби морају да задрже фактурисани ниво цена на дан 1. август 2025. године. Они инвеститори који су у Србију дошли због јефтине радне снаге попут, рецимо, Дрекслмајера, који је најавио одлазак, јефтинију радну снагу могу да, на пример, потраже у региону.

Шта улази у минималну потрошачку корпу

А шта ће моћи они радници који примају минималац? Шира јавност обично не зна структуру минималне потрошачке корпе, а то није тајна. Ту статистику сваког месеца води  Министарство трговине. Од 55.869 динара, колико је минимална потрошачка корпа износила у мају, чак 26.692 динара одлазило је на храну. У минималну потрошачку корпу месечно улази свега један килограм пиринча, 4,5 килограма пшеничног брашна и 22 хлеба.

Минималну корпу купује она породица која месечно троши пола кила спанаћа и 5,5 кила купуса, 7,5 килограма кромпира, 1,4 кила парадајза и 1,5 кила пасуља. У минималну корпу стаје само 200 грама лимуна, кило поморанџи и килограм банана месечно. Од воћа, ту је и 5 кила јабука. У минималној корпи минимално је и меса: 400 грама јунетине, 1,8 килограма свињетине, 2,8 кила пилетине, 200 грама јунеће џигерице, 300 грама суве сланине и исто толико сувих свињских ребара.

Минималну потрошачку корпу троши она породица која месечно купи 13 литара млека и свега три литара јогурта, два килограма сира и 48 јаја. На списку слаткиша за минималну корпу су само 200 грама млечне чоколаде, 600 грама кекса „Птибер“, 100 грама бомбона и 150 грама еурокрема.

Дакле, реч је о занемарљивим количинама хране и веома ниским трошкова комуналија. Толиким да бисмо у стварном животу тешко нашли породицу која месец може да прегура са овако малим количинама намирница. А минимална зарада уведена је да би се пред законом заштитили најсиромашнији слојеви становништва.

Ако не рачунамо јануар ове године, који је био изузетак, хоће ли овог октобра онај радник који прима минималац први пут успети све што улази у потрошачку корпу да плати? Друго је питање постоји ли уопште радник који, рецимо, месечно на телефон потроши 1.068 динара, за ресторане и хотеле месечно 454 динара, на трошкове образовања 142 динара, на рекреацију и културу 1.925 динара, а за становање, воду, струју, гас и гориво свега 1.025 динара, како то мери статистика.