Како смањити раст неједнакости који доносе нове технологије: Ширење, опорезивање и забрана

Проблем. Нова технологија, као и све технолошке иновације од индустријске револуције наовамо, има генерално за циљ да замени људски рад машинама. У том погледу вештачка интелигенција суштински се не разликује од аутоматизоване предилице уведене у текстилну индустрију 1820-их година: она замењује људски рад, мада то данас чини на много вишем нивоу људских вештина. (На многе начине овакав развој је био предвидљив, јер је током историје долазило до константног пораста нивоа вештина које су биле замењивана машинама – почевши од неквалификованих и репетитивних послова које су некада обављали робови, па све до све сложенијих облика рада.)

Са становиштва расподеле дохотка, проблем је у томе што замена рада капиталом доводи до тога да све већи део националног дохотка одлази власницима капитала. Ово, преведено на конкретне људе који тај доходак примају, значи да предузетници, проналазачи нових машина и инвеститори у нове технологије добијају несразмерно више. Инвеститори су, по дефиницији, људи који поседују капитал и припадају највишим слојевима у расподели дохотка. Због тога повећање удела капитала у укупном дохотку готово неминовно води ка повећању укупне неједнакости у приходима.

То, наравно, намеће питање: које мере треба предузети како би се зауставио или ублажио раст неједнакости у приходима? Постоје три начина на која се то може учинити: ширењем расподеле власништва над капиталом тако да ефекат раста капиталног удела не осете само најбогатији; већим опорезивањем највиших прихода капитала него што је то сада случај; и забраном одређених нових финансијских активности које доносе приход учесницима али су „директно непроизводне“.

У наставку ћу размотрити ове три могућности.

Ширење власништва капитала

Капитал је изузетно концентрисан. Доњи графикон показује да, у просеку, 77 одсто домаћинстава у развијеним и средње развијеним економијама нема никакве или има скоро никакав приход од капитала у готовини („скоро никакав“ значи мање од 100 долара по особи годишње). Важно је напоменути да се овде под капиталом подразумева искључиво финансијски или продуктивни капитал који власнику доноси новчани приход. Дакле, то се не односи на богатство у ширем смислу, које обухвата, на пример, некретнине, накит, уметничка дела, намештај и слично.

Земље са најширом расподелом прихода од капитала, односно са најмањим уделом домаћинстава која немају капиталне приходе, јесу Норвешка, Јужна Кореја и (што је занимљиво) Кина. Ипак, чак и у тим земљама, око половина домаћинстава не остварује никакве приходе од капитала. У Сједињеним Америчким Државама тај проценат износи скоро 60, док у другим развијеним земљама прелази 70%. (О томе сам детаљније писао овде.)

Проблем у вези са вештачком интелигенцијом, као што је већ поменуто, је следећи: ако тако мали број људи поседује финансијски и продуктивни капитал, од његовог растућег значаја имаће користи они који већ имају капиталне ресурсе, а то ће додатно оснажити оне најбогатије и повећати неједнакост. (Чак и ако се број домаћинстава без прихода од капитала не повећа, довољно је да се најбогатији још више обогате, па да неједнакост порасте.)

Како проширити власништво над капиталом? Ово питање је раније већ било разматрано, али без већих резултата. Маргарет Тачер је говорила о „капитализму за народ“. То се углавном завршило приватизацијом државних станова. Планови за акције запослених (ЕSOP) у САД били су још један начин да се власништво прошири на раднике. Резултати су такође били мали, али, као што је Изабел Совил истакла, то је углавном због тога што давање акција радницима није било финансијски подстакнуто: ако би компаније имале пореске олакшице када деле акције радницима, вероватно би било више ESOP планова. Заправо, нема очигледног разлога зашто извршни директори треба да буду плаћени акцијама компаније, а радници не.

У неким земљама су приватни пензиони фондови коришћени не само да би се избегли потенцијално финансијски неодрживи системи са дефинисаним накнадама, већ и да би се расподелио приход од капитала. На пример, као што се види на горњем графикону, у Уједињеном Краљевству удео домаћинстава без прихода од капитала смањује се са 84% на 79%, када се урачунају приходи од приватних пензија.

Све ове методе могле би се користити са јасним циљем да се власништво над капиталом прошири на већи број људи и тиме ублажи раст неједнакости, који би готово аутоматски уследио са већом применом нових технологија, укључујући и вештачку интелигенцију.

Опорезивање највиших прихода од капитала

Још један прилично очигледан начин да се обузда раст неједнакости јесте да се капитал више опорезује. Често се порез види као једино решење, али, као што сам имплицитно већ навео, опорезивање треба да буде само један од могућих приступа. Ниједан проблем не може се решити искључиво опорезивањем.

Парадоксално, приходи од капитала у САД тренутно се опорезују по нижим стопама него приходи од рада: на пример, маргинална пореска стопа на приход од рада до 100.000 долара годишње износи 24%, а за капитал 15%; за приходе преко 400.000 долара разлика је још већа: 35% наспрам 15%. Више о томе можете прочитати у сјајној књизи Реј Д. Медоф Други сталеж: Како је порески закон створио америчку аристократију (The Second Estate: How the Tax Code Made an American Aristocracy). Дакле, постоји велики простор за повећање пореза.

Други приступ, на много начина сличан опорезивању, јесте директно власништво државе у новим технологијама или иновацијама којима је држава значајно финансијски допринела – где је држава, у ствари, могла бити „анђеоски инвеститор“ (неко ко улаже свој новац у стартапе или мале фирме у раној фази развоја, често у замену за власнички удео у тој компанији). Такви доприноси често остају непризнати.

Маријана Мацукато је то убедљиво доказала на примеру многих компанија из Силицијумске долине у САД. Вероватно се слична ствар дешава и данас, и владе не би требало да се стиде да потврде своје право на део прихода од капитала. Одлука америчке владе да преузме значајан удео у компанији „Интел“ може се посматрати управо у овом светлу. Директно власништво државе је још лакше оправдати у земљама као што је Кина, где је улога државе, директна и индиректна, у подршци иновацијама још већа.

Забрана штетних нових технологија

Последњи начин да се спречи да нове технологије повећају неједнакост јесте да се забране неке спекулативне активности које су директно „непродуктивне“. Ово је свакако најтежи и најрадикалнији начин и треба га користити врло опрезно. Ипак, не треба га искључити као опцију.

Шта је „непродуктивна“ активност у економији, тешко је прецизно одредити. Теоретски, свака активност и сваки приход који произилази из добровољних трансакција између економских актера је оправдан. Али у пракси постоје ограничења. Продаја дроге или оружја је у многим земљама забрањена, иако се обе могу посматрати као активности између добровољних учесника.

Са новим технологијама, међутим, постоје активности (везане за криптовалуте и финансијске спекулације генерално) чији је једини циљ спекулација. Оне не повећавају количину добара или услуга, нити очигледно побољшавају расподелу ресурса. Многе такве активности више личне на лутрију: неки се богате, а многи осиромашују. Као што је Адам Смит у једном мало примећеном пасусу приметио пре више од 250 година: што је лутрија већа, то је више губитника.

Опција забране не би требало да се одбаци, али треба је примењивати мудро и само у екстремним случајевима – када је, на пример, опорезивање тешко или је активност толико штетна или пуна негативних спољних ефеката да забрана може бити оправдана.

Комбиновањем ова три приступа, у различитим пропорцијама и у различито време, владе могу имати шансу да раст неједнакости у приходима држе под контролом, а да притом не спутавају иновације ни увођење нових технологија.