Стрес као најгори човеков пријатељ: Кад живот искочи из шина

Свако је под стресом, о њему сви говоре, иако се ретко ко прихвата задатка тумачења речи – стрес. Као и многе друге речи које су биле у моди после већих научних открића, тако је и стрес стекао своје место у речнику свих људи овога света, без обзира на њихово образовање и место на друштверној лествици.

Када је реч о стресу, он се понекад користи као синоним за нервну напетост, што он никако није. Сви, наравно, знају да је живот људи који доносе важне одлуке испуњен стресом као и да су разни породични проблеми, гужве у саобраћају, одлазак у пензију, болест или смрт рођака и пријатеља стресне ситуације. Израз стрес, као и речи срећа, успех или грешка, за различите људе имају различито значење.

Да ли је стрес једноставно притисак на нечију личност, или је то напор, умор, бол, страх, потреба за концентрацијом, понижење због осујећености у намерама, или пак, захтев за потпуно преформулисање животног пута и циљева? Одговор је и да и не. Свака од поменутих ситуација изазива стрес али се ниједна од њих не може означити као дефиниција, будући да се реч стрес примењује потпуно подједнако на сваку од њих.

Очигледно је да стрес настаје као резултат више чинилаца који се поједничано, бар у техничком смислу, називају стресорима. Распознавање фине разлике између стресора и стреса вероватно је најважнији корак у покушају научне анализе најчешћег биолошког, односно животног феномена који свако од нас врло добро познаје из личног искуства. Нисмо далеко од претпоставке да би стрес могао бити нека од основица из које се ствара нова научна филозофија опхођења у животу, тј. рационална профилакса и терапијска наука људског понашања и стила живота. 

Стрес као одговор 

Стрес је неспецифични одговор тела на постављене захтеве. Да би се ова дефиниција боље разумела добро је размотрити смисао израза специфичан и неспецифичан. Сваки захтев који је постављен телу у неку руку је јединствен, тј. специфичан, за разлику од одговора који није увек истоветан.

Када смо изложени хладноћи дрхтимо, не би ли тако произвели нешто више топлоте, а крвни судови у кожи сужавају се да би се одавало што мање топлоте. Када смо појели више хране него обично, концентрација шећера у крви расте изнад нормалих вредности. Тело одговара тако што лучи инсулин који сагорева шећер и његову концентрацију враћа у нормалне оквире.

Сваки дати лек и хормон имају специфично дејство: хормон адреналин повећава крвни притисак, убрзава пулс и симултано повећава количину шећера у крви, док хормон инсулин смањује концентрацију шећера у крви. Сви поменути чиниоци, почев од хладноће, претеране количине унете хране, лекова или хормона имају нешто заједничко: они траже прилигођавање тела новој ситуацији. Тело се мора адаптирати на проблем, без обзира на његову природу. Тело се прилагођава на неспецифичан начин.

Неспецифичан начин – шта је то? То је као кад се, на пример, мере тежине неких предмета различитих облика и боја. Њихова боја и облик који им дају специфичност, немају никвог удела на тежину, али кретање језичка ваге увек показује неку тежину, без обзира на облик или боју, тј. на специфичности мерених прердмета. Кућни апарати са специфичним функцијама, попут фрижидера, лампи, телевизора или других електричних справа, зависе од једног јединог, заједничког, неспецифичног чиниоца – од електричне струје.

Другим речима, са становишта стресора, тј. фактора који проузрокују стрес, пријатна или непријатна ситуација, као и физички чиниоци с којима је суочено тело, нису ни од какве важности. Једино што је битно јесте интензитет захтева за прилагођавањем и адаптацијом на новонасталу ситуацију. 

Суспрегнути импулси

Преисторијски човек преживљавао је у опасном свету због тога што је уз релативно велики мозак располагао разрађеним механизмима за промптни физички одговор на опасност.

Замислимо неандерталца како дремуцка на сунцу испред своје пећине, после успешног лова. Изненада, примећује сенку огромне звери. Он реагује без размишљања – његов аутономни нервни систем убрзава му рад срца, диже се притисак, у крв се убацују хормони који шаљу шећер према његовом мозгу и мишићима дајући им на тај начин енергију. Процес варења одмах престаје, тако да се енергија усмерава само за одбрану. Црвена крвна зрнца убрзано прихватају кисеоник, а отпуштају угљендиоксид. Наш предак напада уљеза својом најбољом мотком или, зависно од ситуације, бежи у пећину.

На исти начин реагују и животиње. Змија се увија и у скоку напада. Лав скаче према непријатељу, а јелен без размишљања бежи у џбуње. Међутим, када модеран човерк осети опасност и претњу, правила цивилизације и обичаји понашања у 21. веку, спречавају га да се препусти својим инстинктивним импулсима.

Наравно, он ће свој бес и незадовољство морати да прогута, за разлику од животиња или примитивних или пијаних људи који имају неразвијен или омамљен мозак, а који ће у конфликтним ситуацијама поступити као што је некад поступао наш предак чији су остаци пронађени у Неандерталу, лепој долини у Немачкој у близини Дизелдорфа.

Када претња није отклоњена или кад претеће околности нису решене, онда одбрамбене реакције нашег тела, било да су видљиве (општа напетост, израз лица, боја и влажност коже), било да су невидљиве (лучење хормона који својом повишеном концентрацијом подижу физичке потенцијале), постају хроничне, замарају тело и његове органе и после више година чине га истрошеним, а да притом циљ не мора увек бити постигнут. 

Адаптације и типови људи 

Модеран човек зна врло добро да осујећеност, тј. фрустрација и разне несреће погађају и тело и дух. Међутим, иако се наслућивало да болест не изазивају само виша сила нити микроби и други микроорганизми, о стресу као судбинском пратиоцу човека говори се тек од пре неких 78 година.

Први талас систематског истраживања стреса био је психосоматски покрет који је својевремно разрадио и дефинисао типове личности које најлакше подлежу болестима као што су гризлица желуца, неправилности рада срца, повишени крвни притисак, мигрена, артритис и други специфични проблеми.

Но, иако овај покрет још увек има значајно место у социјалној медицини, изгледа да није донео онолико користи колико се очекивало. Испоставило се да „коронарни типови“ не добијају баш увек коронарну болест, нити срчани удар погађа увек „личности склоне удару“, а да се и не говори о артритису и дијабетесу који не показују никакву корелацију са психолошким и антропометријским профилом „артритичких“ и „дијабетичких“ типова личности.

Због значајних открића у биохемији и молекуларној биологији, данас се истражују физички и хемијски путеви којима се стрес креће кроз организам. Оба приступа проблему су плодоносни тако да је између њих постављана права позорница на којој се одиграва борба за обуздавање стреса, попут хируршке сале, места где се због узбуђења и сталних стресова лако зарађује хипертензија и коронарна болест, а о склоности неких хирурга алкохолу који „потапа“ стрес говори се шапатом. 

Кључ надбубрежне жлезде

Када је Ханс Сели (Hans Selyе), човек који је данас права медицинска легенда, 1926. године из Прага, у коме је завршио медицину, дошао у Монтреал на Универзитет Мекгил, прво што је желео и могао да уради као млади асистент, било је откривање разлога због чега су сви болесни људи измучени и истрошени.

Сели је као патолог и ендокринилог веровао у неки заједнички чинилац који ни по чему не би морао бити специфичан за сваку болест појединачно, али који би могао доприносити њеном развоју.

Пошто је експерименталне мишеве излагао разним врстама стреса, почев од страха и галаме, или различитим и екстремним променама температуре, увек био добио исту реакцију – лучење хормона из надбубрежне жлезде, улкус у желуцу и дванаестопалачном цреву као и скврчавање тимуса, слезине и лимфних чворова. Што је стрес био гори то је и реакција била изразитија.

Кад је мишеве излагао лакшим ударима електричне струје добијао је потпуно исту реакцију. Исто се догађало и након убризгавање било каквих страних материја у тело мишева.

Постепено, Сели је утврдио да иако тело реагује општом реакцијом на стрес, почетак и ток реакције одређују надбубрежне жлезде које се после дуготрајног стреса увећавају јер једино тако могу да луче довољне количине хормона. Уколико се надбубрежне жлезде уклоне, а експериментална животиња изложи стресу (касније је утврђено да ово важи и за човека) смртни исход је неизбежан. Уколико, пак, тој истој животињи убризгате екстракт надбубрежне жлезде узете из телета, отпорност, тј. реакција на стрес повећава се у сразмери са количниом убризганог екстракта, односно хормона. 

Адаптација на стрес 

Када мозак сигнализира опасност, тј, пошто сте схватили да сте угрожени на било који начин, без обзира да ли је у питању дивља звер или пак претеће писамце, површина на доњој површини мозга која координише рад свих жлезди за лучење хормона позната као хипоталамус, шаље хемијску поруку хипофизи, најважнијој жлезди у телу човека, а ова лучи нарочити хормон звани АЦТХ који стимулише надбубрежну жлезду.

Данас и основци тврде да им због сталних запиткивања, учитељица набија адреналин и притисак у главу. Адреналин је продукт надбубрежне жлезде (латински, ad – до, изнад; ren – бубрег), а лучи се увек када тело заузима одбрамбену позицију. Сви животни процеси се дижу на виши ниво – крвни притисак расте, пулс и дисање се убрзавају, мишићи су напети – може се ступити у борбу или побећи. Тело је у фази узбуне.

 Након узбуне следи адаптација. Ако је нога сломљена, постепено се јавља оток око прелома. Тако оштећено место добија заштиту. Рана на телу почиње да црвени јер се око ње јавља запаљење и оток и тако убрзава затварање физичког оштећења, тј. отвора на површини тела. Поред тога, повећава се концентрација хормона из коре надбубрежне жлезде чиме се подиже отпорност на инфекцију. Читав ланац хемијских реакција које воде ка прилагођавању новонасталој ситуацији не траје бесконачно, будући да је енергија потребна и за најосновније процесе који, и иначе, одржавају тело у животу. Због тога адаптација траје само ограничено време.

Дуготрајни стрес, поготово када показује тенденцију преласка у хронично стање, исцрпљује тело. Он може довести до потпуног „пуцања“ личности, што би рекли тинејџери, а потом и до колапса.

Пошто је сасвим извесно да и физички и психолошки стрес изазивају општи, неспецифични одговор тела, произилази да их је тешко раздвојити. У стварности, тело и дух су нераздвојиви.

Проблем самопоштовања

У свакодневном животу општа адаптација организма проузрокована је најчешће друштвеним односима и местом у друштву које неко заузима. Начин на који се сагледава и процењује оно што нам се догађа одређује начин и интензитет адаптације на стрес.

У неким ситуацијама превагу односи когнитивна процена, тј. расуђивање на основу опажања, меморије претходних искустава, и слично. Културне норме у друштву, као и образовање, утичу на процес менталне обраде онога што се одиграва.

Осећај самопоштовања заснива се, наравно, на вредностима које важе у друштву, као и на вредностима које друштво придаје нечијем раду. Личности које држе до себе не решавају проблеме на мах. Решење проблема на мах може бити слично решењима којима је давао предност наш предак из Неандертала или ће зависити од културних норми уобичајених у датој средини.

У првом случају скраћује се време адаптације, јер је виком или мотком проблем како-тако привремено решен, док се у другом случају продужава дејство хормона и његових последица; адаптација је спорија јер вика, галама и мотке никако не иду уз лепо понашање и добро место у друштву. Цена је прилично висока. 

Ето разлога због кога су хероји индустријског друштва главне жртве артеријске хипертензије, дијабетеса тип 2, коронарне болести, инфаркта, алергија, псоријазе... 

Типологија личности по Фридману и Розенману

Средином седамдесетих година прошлог века, што би значило пре неких тридесет и пет година, доктори из Сан Франциска у САД Реј Розенман (Ray Rosenman), психолог, и Мејер Фридман (Meyer Friedman), кардиолог, изнели су прилично ексцентричну тврдњу због које дуго нису силазили са насловних страница многих најугледнијих светских новина.

Исхрана, вежбања, породичне болести и холестерол јесу важни, тврдили су они, али оно што је током година повећало број срчаних обољења јесте темпо живота. Човек је једина животиња која зна шта је време и која примећује његов ток, а наша цивилизација се одликује брзином и такмичењем. Уосталом, погледајмо како је било само пре стотинак година. Људи су јели далеко маснију храну, радили далеко више, били су много тежи и дебљи, али се о коронарној болести (ангина пекторис) и инфаркту говорило као о реткостима.

У последњих песедетак година завршено је много истраживачких студија, а накупило се и право брдо података који нам показују корелацију типова личности и њиховог физичког изгледа са, рецимо, најчешћом и најважнијом последицом продуженог стреса – болестима срца и крвних судова.

Испоставило се да људи, и мушкарци и жене, припадају, углавном, двема основним групама, тј. типовима.

Тип А одликује се интензивним хтењем, амбицијом, агресивношћу и жељом за такмичењем, као и инсистирањем на завршеном послу. Припадници типа А одају утисак добро контролисаних особа, али маска коју носе с времена на време попушта и може се видети напетост и нестрпљење.

Тип Б обично не гледа на сат, није заокупљен важним пословима, а у великом броју случајева не заузима важно место у друштву.

Највећи број особа прдставља мешавину типва А и Б при чему увек постоји превага на једну страну. 

Шта је животни циљ? 

Мађарски нобеловац Алберт Сент Ђерђи (Albert Szent-Györgyi) писао је пре неких 40 година : „У људској активности преовлађује потрага за срећом. С друге стране, срећа је, у суштини, стање у коме су испуњене све потребе, било да су оне материјалне било интелектуалне. Задовољство је испуњење неке жеље, при чему нема великог задовољства без велике жеље. Способност тражи сопствено коришћење.“

Животни пут и његов циљ вероватно представљају испољавање човека као личности, сходно његовом гледању на живот, као и постизање осећања сигурности. Да би се ово постигло мора се наћи оптимални ниво стреса под којим се живот одвија али и оптимални степен коришћења адаптационе енергије и прилагођавање њеног смера.

Потрага за прихватљивом и задовољавајућом филозофијом живота, мора почети самоанализом. Свако мора самом себи одговорити што је могуће поштеније: шта заиста хоћу од живота? Обично се имају два или више дугорочна циља од којих је један увек доминантан. Сви ти индивидуално различити циљеви јесу свесно или несвесно усмерени ка задобијању љубави околине.

Очигледно је да дугорочни циљеви имају две проминентне карактеристике: рад без кога нема исказивања личности и, наравно, плодови рада који се морају увећавати, иначе рад не би имао смисла. Филозофски, религиозни и политички идеали прилично су дуго, колико траје организовани живот, добро служили људима у трагању за дугорочним циљевима којима би се посветио цео живот.

Стварање материјалних добара (зарада, што би рекли), као и стварање и прикупљање добара, у суштини су манифестација егоизма. Уосталом, и најпримитивније животиње инстинктивно скупљају храну и ствари, не би ли осигурале сопствену сигурност. Акумулација хране као и изградња сигурног и удобног места за живот део је основног биолошког нагона. То је карактеристика мрава, пчела, птица, али и „капиталиста“ који скупљају новац да би га ставили у банку.

Слични импулси покрећу комплетно људско друштво које увећава дужину добрих путева, телефонску и интернет мрежу, ствара велике градове, а све да би живот био лакши, сигурнији и комфорнији.

Животни пут одређују инстинкти и емоције, али логика вођена интелигенцијом јесте једини начин за проверу средстава којима се неко служи да би остао на зацртаном курсу који води према циљу обично одређеном емоцијама. Однос између стреса, идеја и успешности њихових реализација је неизбежан, без обзира на циљ коме се стреми – ментална тензија, фрустрације, несигурност и бесциљност увек делују као стресори.

Жеља за признањима и зарадом, као и за стварањем материјалних добара, јесте добар циљ – и требало био да буде свачији, али, не једини и најважнији. Ако желе да избегну понижења, стресоре и стрес, ниједан прави човек нити права жена, било да су у друштвено признатој или мањи признатој професији, никада не би смели отићи на ону страну која не тражи ништа осим лукавства као најнижег степена интелигенције и да попут, рецимо, политичара буду puppet on а string, само због тога што нису имали снаге за успешно бављење пословима за које су квалификовани.

Што се тиче успеха у животу, вредности тог успеха и његове процене, није лоше присетити се приче из античког Рима. Филозоф и државник Катон Старији на изјаву једног свог пријатеља: „Скандал је да твоја статуа није још постављена у Риму“, одговорио је: „Више волим да људи питају зашто нема Катонове статуе, него: зашто је овај овде.“

Живот није увек онакав како га видимо. Он је онакав каквим га осећамо.