Мултинационалне корпорације у вртлогу економских национализама: И Кина и свет

Националистичка реторика је у порасту широм света већ дуги низ година. У Сједињеним Државама је то илустровано изборима Доналда Трампа 2016. и 2024, у Британији Брегзитом, док се у  многим другим земљама повећао електорални значај популистичких, односно националистичких партија.

Феномен пораста национализма није само политичко питање, већ и велики изазов за транснационалне компаније (ТНК), пре свега се манифестујући кроз негативан утицај на поверење инвеститора, промене регулативе за пословање недомицилних фирми, те могућност да глобалне корпорације, преко својих лобистичких структура, искористе национализам као прилику да ставе своје домаће и међународне ривале у неповољан положај.

Чиналко, Хуавеј, Фолксваген, Интел

Све су бројније анализе утицаја националистичких сентимената на одлуке компанија по питању уласка на глобално тржиште и последичне експанзије нових технологија (што се често може бити перципирано као опасност за националне интересе). У студији из 2025, којом су обухваћене компаније из 27 држава, показало се да ТНК различито реагују на националистичке ставове у својој матичној земљи у односу на национализам у државама у којима послују.

Најтежи случај је када је национализам јак и у матичној земљи компаније, као и у држави у којој жели да обавља своје операције. У тим околностима отежано је успешно увођење нове технологије, тако и због отежаног прихватања у локалној заједници, као и потенцијалног разилажења са приоритетима прокламованих од стране домаће администрације.

Током последње две деценије било је много примера компанија које су због националистичког расположења – било код куће или у иностранству, отежано пословале. Истина, нису изостале ни позитивне приче о успеху упркос тешким околностима у том погледу.

Политички односи Кине са другим државама су најинтересантнији. Алуминијумска компанија Чиналко, на пример, није успела да купи аустралијски Рио Тинто 2008. због забринутости Камбере због утицаја Пекинга на то државно предузеће.

Кинески Хуавеј се такође суочио са потешкоћама у својим напорима да прошири 5Г технологију, делимично због националистичких осећања у САД и Аустралији због наводних претњи по националну безбедност и потребе за технолошким суверенитетом.

Показало се, такође, да када се комбинују национализам и технолошки напредак, они могу створити осећај техно-национализма (када земља даје приоритет технолошком напретку како би ојачала своју глобалну моћ). Ово може додатно утицати на одлуку ТНК у вези са потенцијалном експанзијом на одређеним тржиштима.

Фолксваген је била компанија која некада била водећи играч на кинеском тржишту електричних возила. Последњих година се та корпорација суочава са великим изазовима када је у питању одржавање свог тржишног удела у Кини. Наиме, Пекинг се фокусира на подршку домаћим произвођачима – на тај начин потискујући немачку компанију.

ТНК се све чешће фокусирају на заштиту своје интелектуалне својине приликом формирања међународних партнерстава, посебно приликом преноса осетљивих технологија страним партнерима. Тако је Интел одговорио на притисак америчке владе за самодовољност на тржишту полупроводника повећањем домаће производње, истовремено смањујући зависност од страних добављача. Иако је такав приступ донео знатне бенефите, пре свега по основу повољнијег инвестиционог положаја те корпорације, повећали су се проблеми у пласманима те фирме на кинеском тржишту. 

У овом, како и у бројним другим примерима, показало се да усвајање националистичког погледа на глобалну конкуренцију може довести до зачараног круга препрека технолошком напретку и развоју међународног бизниса.

„Купуј домаће“

У обимном истраживању кинеских научника прикупљено је 40 хиљада годишњих извештаја јавних предузећа од 2000. до 2021. Анализиран је реторички национализам фирми, а фокус је био на „менаџерској дискусији“, где се детаљније описује учинак и стратегија компанија. Коришћена је најсавременија метода машинског учења која може да израчуна 100 речи које најближе „представљају“ националистичка осећања. Након провере скупа података, свакој компанији је дата оцена „национализма“.

У својој првој анализи, тим је открио да фирме које су у државном власништву, старије, веће, профитабилније, са више индивидуалних инвеститора и нижом продајом из иностранства, показују виши ниво национализма. Додатно, показало се да су компаније са вишим оценама национализма повезане са бољим учинком. Међутим, супротно ономе што би посматрач могао очекивати, национализам није био последица владиних субвенција – већ је био генерисан мотивацијом фирми да се допадну домаћим инвеститорима и потрошачима.

Кинеске компаније се већ годинама суочавају са све изричитијим захтевима европских и других влада да пренесу напредније технологије домицилним партнерима и да набављају више компоненти из локалних ланаца снабдевања. У Бриселу се расправља о правилу „купуј европско“ за локални садржај за уговоре о јавним набавкама.

Ипак, многа кинеска предузећа ће покушати да задрже своје највредније операције код куће. Јефтинија радна снага и државне субвенције нису једини разлог – Кина нуди ефикасне индустријске кластере, јефтину и обилну енергију, модерну инфраструктуру и економију обима. С тим у вези, поставља се питање зашто би неко отворио посао у, на пример, Француској, са њеним високим трошковима и захтевним синдикатима?

Упркос свему наведеном, већина кинеских инвестиција су добродошле. Међутим, обећања кинеских фирми да ће изградити потпуно локализоване локације за напредну производњу су прилично оптимистична, барем за земље Запада у које би инвестиције требало да оду (у Бриселу се процењује да ће кинеске фирме углавном испоручивати компоненте за финалну монтажу, те би да у склопу подршке домаћим инвестицијама требало размотрити „национални интерес“).

„China goes global“

У сваком случају, у Пекингу, али и у другим престоницама, пословни шефови и званичници очекују да ће се током 2026. често слушати фраза „China goes global“ („Кина постаје глобална“). У многим случајевима то ће имплицирати да ће се кинеске подружнице страних фирми директно такмичити са својим матичним компанијама.

Наиме, са све мањом профитном маржом у Кини, многе фирме морају да траже веће профите у иностранству. Некада самоуверене немачке аутомобилске компаније сада извозе електричне аутомобиле из Кине у земље ЕУ, који су кинески по свему осим по имену. Ови модели нису само 40% јефтинији за производњу у кинеским фабрикама, већ се у великој мери ослањају на кинеске иновације. И поједине јапанске компаније у домену електронске индустрије користе толико технологије произведене у Кини да се може рећи да су кинеске.

Док су деведесетих и двехиљадитих западне компаније настојале да профитирају на бази ниских трошкова у Кини, као и продајом на њеном великом домаћем тржишту, данас, пак, све више европских компанија улаже у Кину „ради опстанка“. Делимично покушавајући да се снађу у геополитичким тензијама производњом „у Кини, за Кину“, двоструко више фирми сели производњу у Кину него што смањује активности у тој земљи.

Још важније, корпорације такође сматрају да морају бити „у Кини, за свет“. Скоро свака западна фирма активна у глобалној трговини сада се суочава са барем једним (готово) равноправним конкурентом из Кине. Ти кинески ривали имају предност због приступа хипер-конкурентним кинеским добављачима и индустријским кластерима. Набавка најбољих компоненте по најповољнијој цени, просто подразумева коришћење кинеских ланаца снабдевања.

Ако су економски разлози за глобализацију „произведено у Кини“ јаки, у неким од индустрија та политика постаје опасна. Тако би се у блиској будућности све више подружница са седиштем у Кини могло суочити са жалбама да жртвују глобалну продају својих матичних компанија, што ће изазвати страх од губитка радних места код куће.

Проблем је да ће заједничка улагања са седиштем у Кини све више потпомагати развој интелектуалне својине светске класе или генерисати вредне податке који се не могу делити са њиховим мултинационалним власницима (и обрнуто) због кинеских и западних закона о безбедности. Последично, „произведено у Кини“ може донети велике профите за акционаре мултинационалних компанија. Међутим, домицилне владе ће морати да буду убеђене да је оно што је добро за њихове највеће компаније добро и за њихову земљу.

Тешки дани за транснационалне корпорације

На свој начин, Америка, Кина и Европа постају све протекционистичкије. Њихов циљ није да окончају спољну трговину, већ да извуку што више користи од ње. Трамп је натерао многе од савезника да обећавају огромна улагања у његову земљу. Ипак, у Јужној Кореји, једној од његових мета, инсајдери брину о политичкој реакцији. Наиме, иако се нови амерички погони могу показати профитабилним за корејске произвођаче аутомобила, политичка страна приче указује да и просечни гласач из Јужне Кореје треба да види видљиве добитке за себе.

Очекује се да ће током ове и наредних година све више кинеских компанија отворити или проширити прекоморске операције, покушавајући да ублаже трговинске тензије стварањем радних места у иностранству. Неке операције ће дистрибуирати производе у потпуности произведене у Кини, као што су ценовно приступачна електрична возила пуна гаџета или високо-перформансне батерије. Други ће слати полуготове комплете у фабрике за монтажу далеко од куће, преносећи тек толико вредности да буду виђени као локални произвођачи.

Оно што се чини извесним је да ће наредне године бити тешке за мултинационалне компаније, јер ће им економски национализам отежавати пословање. Земља у којој глобална корпорација обавља своје основне активности постаје све важнија, како се политичко поверење на националним нивоима сужава. Док јавно мњење може толерисати да једна земља доминира у, на пример, стоном тенису, као што то ради Кина, сагласност за тако нешто када су у питању бенефити глобализације из године у годину слаби. Чини се да ће тестови патриотизма биће све тежи за (велике) транснационалне корпорацијe.