„Економист“ против економисте: Ко је оклеветао Дарона Аџемоглуа и какве то везе има са вештачком интелигенцијом

„Дајте економистима да попију, па ће вам после неколико пића неки од њих рећи своје право мишљење о овом великану. 'Велики део његовог теоријског рада је користан, али он своја истраживања користи да би промовисао популистичке политике које су већ испробане и које су доживеле неуспех', рекао је анонимно један од њих. А некима не треба ни алкохол да би рекли шта о њему мисле.“

Иако ове реченице звуче као извод из текста неког домаћег таблоида коме фале само болдована слова подвучена жутом или црвеном бојом па да читалац помисли да је реч о усплахиреној, можда и нарученој, сочној критици неког овдашњег економисте, овде то није случај. Ово је извод из чланка једног од најозбиљнијих економских недељника на свету о једном од најутицајнијих економиста света, који је за свој рад чак добио и Нобелову награду.

Лист који је ово објавио је британски „Економист“, а звезда текста је Дарон Аџемоглу, економиста турско-америчког порекла, којег је 2024. Нобелов комитет наградио за његов рад, заједно са Сајмоном Џонсоном и Џејмсом Робинсоном. Награду су добили за истраживање у коме објашњавају да ли су и зашто институције важне за привредни раст.

За домаћу јавност, то је она тема о којој, рецимо, у својим научним радовима често пише академик Павле Петровић, некадашњи председник Фискалног савета, управо позивајући се на неке наводе из Аџемоглуовог истраживања.

На једном предавању одржаном у мају 2025. године у Српској академији наука и уметности (САНУ), професор Павле Петровић је тврдио да се у случају Србије потврђују Аџемоглуове тезе.

„Добре институције подстичу привредни раст, као и раст продуктивности, односно технолошки напредак у земљама централне и источне Европе. Насупрот томе, лоше институције у Србији коче привредни раст и раст продуктивности. Када би се квалитет институција у Србији унапредио до нивоа земаља централне и источне Европе, стопа привредног раста повећала би се за око један процентни поен“, израчунао је професор Петровић.

Критике без потписа

Критички текст у „Економисту“ посвећен Аџемоглуу насловљен је: „Најутицајнији економиста на свету, а ипак неубедљив“. Анализа се углавном заснива на анонимним изворима, а једини именовани саговорник је Ноа Смит, аутор блога „Noahpinion“.

Текст о добитнику Нобелове награде за економију почиње неком врстом афирмативног увода, али је јасно да ће након тога уследити критика. „У тренутку када је позив стигао из Стокхолма, деловало је да је то већ одавно морало да се догоди“, реченица је којом чланак почиње. „Аџемоглу има тек 58 година, пише даље „Економист“, „већ неко време великан је економске науке, написао је седам књига, а међу њима и нову о демократији и економском утицају вештачке интелигенције. Његови ставови имају велику тежину међу другим економистима и у медијима.“

„Нико Аџемоглуа не оптужује за лоше истраживање, а камоли за академске малверзације. Он је очигледно геније“, наводе се у речи још једног анонимног економисте, уз похвалу да је нобеловац веома великодушан према млађим колегама. „Међутим“, каже „Економист“, „питање је да ли његов углед, статус на самом врху економске професије и интелектуални утицај који из тога произлази, заиста одговарају квалитету његовог научног рада“.

Институције и економија

Аџемоглу, иначе, сматра да постоје две врсте институција: екстрактивне и инклузивне. Ове прве су клијентелистичке и у њима су економска правила постављена у корист политичке моћи, и тако да концентришу богатство у рукама малог броја људи, без довољно владавине права. Ове друге, инклузивне институције у Аџемогуовој интерпретацији, јесу оне у којима власт није концентрисана у рукама елите, а владавина права и демократија доприносе привредном расту.  

У том контексту, за овдашњу јавност занимљиве су две критике Аџемоглуа. Прва је она Бранка Милановића, једног од највећих светских стручњака за неједнакост, који је Аџемоглуово научно истраживање описивао као „Википедију са регресијама“. Његова главна замерка јесте да се у њему пренебрегава раст Кине, као и неких других економија света у којима не постоје инклузивне институције онако како их Аџемоглу описује, али да у њима ипак постоји велики привредни раст.

Друга критика Аџемоглуа у овдашњој јавности била је успутна. На једном представљању Извештаја о инфлацији прошле године, гувернерка Јоргованка Табаковић рекла је да су „Нобелову награду за економију добили они који славе колонијализам“.

Сад је нешто слично освануло и у „Економистовом“ тексту:

„Тамо где су европски досељеници масовно умирали, можда због болести, колонизатори су успостављали 'екстрактивне' институције, такве у којима су моћ и ресурси били концентрисани у рукама малог броја припадника елите, како би се извукло што више ресурса. Међутим, у пријатнијим климатским условима досељеници су преживљавали. Колонисти су градили инклузивније институције, са уређеним путевима, школама и здравственим услугама. Те институције су опстале, па су области у којима је стопа смртности досељеника у колонијално доба била нижа – данас богатије.“

Аџемоглу одговара

Међутим, након што је текст у „Економисту“ објављен, Аџемоглу је добио велику подршку колега, међу којима и оних који су га критиковали. Тако је Бранко Милановић на друштвеној мрежи „Икс“ стао у његову одбрану и написао:

„Бесмислено је нападати укупан допринос Дарона Аџемоглуа економији, као што то очигледно чини 'Економист'. Он је, уз Пикетија, с правом један од најутицајнијих економиста у времену после Хладног рата, а његов допринос, чак иако се неко не слаже са свим његовим ставовима, апсолутно је фундаменталан.“

А онда се „Економисту“ јавио и сам Аџемоглу.

„Ваш недавно објављен текст о мени, 'Најутицајнији светски економиста, а ипак неубедљив', више је упечатљив по својој слабости него по непријатељском односу према мом раду“, прва је реченица његовог одговора редакцији.

„Критичко преиспитивање мојих истраживања и кључних идеја је добродошло, а има много тога у чему је сасвим оправдано не слагати се с њима, од питања улоге институција и колонијалног наслеђа до аутоматизације и последица вештачке интелигенције. Таква критика је неопходна за напредак науке. Међутим, овај текст, уместо тога, повезује лабаво повезане замерке и на основу њих сугерише да је мој научни рад непоуздан“, наставља Аџемоглу.

Он даље наводи да се кључни „Економистов“ закључак да је његов рад „необично неубедљив“ заснива на томе што су неименовани економисти, након неколико пића, наводно открили шта заиста мисле о њему. „Ниједна особа којој је понуђено пиће како бисте од ње извукли 'истину' о мени није именована. Да ли бисте објавили писмо у коме тврдим да ми је, после неколико пића, већина људи рекла како ваше новине више нису вредне претплате? Једина особа коју цитирате са таквим ставовима јесте блогер Ноа Смит. Што је прилично слаба основа за оцењивање читавог нечијег академског рада“, оштро одговара Аџемоглу.

Он подсећа новинаре „Економиста“ да је међу његовим критичарима и Френсис Фукујама. Он има неколико важних критика Аџемоглуовог научног рада, а једна од њих се, баш као и у случају Бранка Милановића, тиче Кине. Фукујама је, такође, подсећао да Кина деценијама има високе стопе раста упркос томе што нема оно што Аџемоглу зове „инклузивне институције“.

У свом одговору „Економисту“, Аџемоглу се позива баш на ту критику и пише да је она могла да буде полазиште за плодоносне расправе, као што је, уосталом, у прошлости и била.

„Такву врсту дијалога поздрављам и претпостављам да ваши аутори знају да су оваква неслагања део здраве академске дебате“, пише Аџемоглу и у последњој реченици редакцији поручује: „Можете ви то и боље.“

„Ако је ово најбоље што можете да понудите као критику мог опуса насталог током 33 године рада, онда је управо ваша критика 'необично неубедљива'“, пише Аџемоглу користећи синтагму којом је „Економист“ описао његов научни рад.

„Мета“ и „Економист“

А шта је можда мотив „Економиста“ да критикује Аџемоглуа и зашто га треба тражити у другом делу текста, који се читаоцу чини мање важним од расправе о институцијама, а који се тиче вештачке интелигенције?

Аџемоглу има и научне радове у којима критикује вештачку интелигенцију. Ако би се његов научни рад на ту тему свео на једну реченицу, он није против употребе вештачке интелигенције, али упозорава да она превише иде ка замени људи, а премало ка томе да раднике учини продуктивнијим.

С друге стране, један од акционара у „Економисту“ повезан је са компанијом „Мета“. Наиме, највећи појединачни акционар „Економиста“, са 44,3% власништва, јесте компанија „Ексор“, чији је извршни директор Џон Елкан. Он је почетком 2025. године именован за члана борда директора „Мете“, матичне компаније Фејсбука, Инстаграма и Вотсапа.

Е сад, кад то знамо, кроз ту призму можемо да читамо и овај део „Економистове“ критике на рачун Аџемоглуа:

„Аргументи господина Аџемоглуа о вештачкој интелигенцији, такође, песимистични су до те мере да губе уверљивост. У раду објављеном 2024. године он је израчунао да ће вештачка интелигенција тек незнатно повећати продуктивност у Америци током наредних десет година.“

Аџемоглу можда не сматра да ће вештачка интелигенција ускоро драматично убрзати раст продуктивности, али брине због њеног утицаја на демократију и радна места. Његова нова књига усредсређена је пре свега на потенцијалну друштвену штету коју би вештачка интелигенција могла да изазове, а мање на њене могуће користи, напомиње „Економист“.

И тек на крају „Економистовог“ текста назире се прави мотив:

„Колики је Аџемоглуов утицај на дебату о вештачкој интелигенцији види се и у недавном документу који су потписале десетине угледних економиста, а у којем се наводи да 'морамо да делујемо одмах' како бисмо 'усмерили вештачку интелигенцију у правцу у којем допуњује човека и користи друштву'.“

Ово подсећа на случај из наше штампе, кад је, на пример, својевремено дневни лист „Press“ критиковао Народну банку Србије због слабљења динара, што није било у интeресу само грађана, већ пре свега увозника. А чињеницу да је Мирослав Мишковић, председник „Делте“ и велики увозник, истовремено и сувласник „Pressa“ сазнали смо тек након што је овај лист угашен.

Отворено писмо о ограничавању AI

Важна ствар за читање између редова јесте да је Аџемоглу и један од потписника отвореног писма о ограничавању вештачке интелигенције, које је потписало више од 200 интелектуалаца, међу њима и 16 добитника Нобелове награде. Аџемоглу је шести потписник овог апела.

Ово писмо има три тачке. У првој се признаје да би вештачка интелигенција у наредних десет година могла драматично да повећа своје способности.

„То би могло да доведе до досад незабележене трансформације економије, веће од оне коју је донела индустријска револуција, али која би се одвијала у неупоредиво краћем временском периоду. Таква трансформација носи ризике, укључујући масовно укидање радних места, али и шансе, попут великог повећања животног стандарда“, наводи се у другој тачки.

Али за власнике великих технолошких компанија попут „Мете“, у чијем одбору директора седи и сувласник „Економиста“, најважнија је трећа тачка тог отвореног писма:

„Економисти, креатори политика и лидери технолошког сектора морају да делују одмах како би разумели економију трансформативне вештачке интелигенције и изградили подстицаје, заштитне механизме и институције неопходне да се развој вештачке интелигенције усмери тако да допуњује човека и доноси корист друштву.“

Отворено писмо носи назив „Ми морамо да делујемо одмах“, а „Економист“ се у својој критици Аџемоглуа пита „ко смо то 'ми'“.

„Ко треба да одлучи која врста вештачке интелигенције допуњује човека, а која не? Чак ни економисти који су потписали тај апел нису сасвим сигурни у одговор. Аџемоглу је толико велика звезда да његова слава понекад може да заслепи способност критичког расуђивања“, пише „Економист“.

У свом одговору и Аџемоглу наговештава да критика његовог научног рада у овом случају заправо има везе са његовом критиком вештачке интелигенције. Примећује да је тренутак у коме је текст објављен врло занимљив. Поклопио са објављивањем његове нове књиге „Шта се догодило са либералном демократијом?“

Ова књига истражује аспекте либералне филозофије, разлоге због којих је либерална демократија у прошлости била успешна, њену садашњу кризу, као и питање каква нова филозофија управљања би могла поново да покрене либерализам.

Аџемоглу примећује и да је „Економист“ објавио приказ његове нове књиге под занимљивим насловом „Man’s Best Frenemy: What AI has in common with dogs“ („Човеков најбољи (не)пријатељ: Шта вештачка интелигенција има заједничко са псима“), у коме се разматра питање како ће вештачка интелигенција обликовати нашу будућност.

„А ја сам у књизи само половину једног поглавља посветио вештачкој интелигенцији и демократији“, подсећа Аџемоглу, тврдећи да у овом „Економистовом“ чланку заправо није реч о представљању његове књиге, већ о покушају да се замагли њена главна порука и сведе на једну од омиљених тема овог листа – одбрану и подстицање развоја вештачке интелигенције.

Оно што, међутим, Аџемоглу не помиње у свом одговору можда баца додатно светло на разлоге због којих „Економист“ тако снажно брани вештачку интелигенцију и заговара њен развој: један од сувласника листа истовремено је и директор у „Мети“. Та околност свакако је важна када се читају и „Економистови“ текстови о Аџемоглуу.

Да, „Економист“ јесте најутицајнији економски недељник на свету. Али је, с обзиром на ову чињеницу, и његова критика Дарена Аџемоглуа, речено речником редакције овог листа, „ипак неубедљива“.

Међутим, и одговор једног од најутицајнијих економиста на свету, без навођења чињенице о повезаности редакције са великим технолошким компанијама, „ипак је неубедљив“.