Прве ауто-трке око Калемегдана и последње изложбе Богдана Шупута и Саве Шумановића: Мрачна сенка над ведрим Београдом

„Београд ових дана личи на право аутомобилско логориште, а тркачка стаза око Калемегдана на опседнут град у коме фантастичним брзинама јуре нека огромна чудовишта која је створила модерна техника. У току јучерашњег тренинга најпопуларнији возач на свету 'летећи Италијан' Нуволари возио је поред Небојшине куле преко 200 километара просечно на сат, а Ланг, Милер и Браунхич постигли су ту просечну брзину још у току прошлих тренинга.“

Редови којима „Политика“ најављује почетак велике ауто-трке око Калемегдана сасвим су довољни да сви љубитељи лаких нота приватне историје изумрлих друштвених заједница осете свима добропознату и помало егзотичну атмосферу црно-белих филмских журнала који сведоче о томе како се некада живело и боље и лепше.

Али, када прочитамо да је тркачки циркус тадашњег формата Формуле 1 кроз главни град Краљевине Југославије прохујао у недељу 3. септембра 1939. године, схватићемо да се и над овај ситни, безазлени поп-догађај из наше не тако далеке прошлости надвија неумитна сенка оне велике, светске историје. Јер, док су се Београђани спремали да гледају „33 аутомобила, четири светска шампиона, 66 мотоцикла у 9 узбудљивих трка“, Други светски рат је улазио у свој трећи дан.

„Председник Пољске Републике г. Мошћицки прогласио је ратно стање. У званичним круговима изјављује се да се ради о унутрашњој политичкој мери а не о објави рата... Немачка Врховна команда издала је вечерас овај извештај са бојишта: Напредовање немачких трупа на свим фронтовима донело је данас брзе успехе. Јужна група у горњешлеском индустријском басену приближава се Бакли пошто је заузела Плес. Северно од тога пробијена је пољска линија... Ројтерс јавља: Пољска амбасада у Лондону сопштава да је немачко ваздухопловство јутрос поново бомбардовало неутврђене градове. Бомбардовање је проузроковало много жртава међу цивилним становништвом...“

Ово су само неке од агенцијских вести које је тог 3. септембра „Политика“ објавила на својим првим страницама. Већ сутрадан, листови широм света објавиће вест да су Француска и Велика Британија објавиле рат Немачкој.

И док су се ратне машинерије светских сила тек загревале а мотоцикли и аутомобили већ увелико и све брже јурили око Калемегдана, на данашњем Студентском тргу, у згради у којој се данас налази Филолошки факултетет све је било спремно за свечано отварање велике изложбе Саве Шумановића.

Мртва природа с мирисом бензина и кики бомбонама са укусом кајсије

О овом је, на седамнаестој страни, између вести о једном загонетном убиству у Загребу и најаве коњских трка и изложбе ждребади у Нишу, писала и „Политика“:

 „Данас пре подне у 11 часова, у седам дворана Новог универзитета на Краљевом тргу, биће отворена изложба слика господина Саве Шумановића. На изложби биће изложено преко четири стотине актова, пејзажа, мртвих природа, композиција... Приликом отварања изложбе г. Саве Шумановиће говориће г. Тодор Манојловић, књижевник, о сликарству излагача... Изложба г. Шумановића, која се данас отвара, трајаће до 22. септембра.“

Мало више простора отварању Шумановићеве изложбе даје лист „Време“:

„За све ово време док није излагао, Сава Шумановић је преживљавао тешку душевну кризу, гигантску борбу човека са самим собом. Али није био неактиван. Шумановић никад није престао да слика, јер је сликарство било његов унутрашњи императив... Кроз сликарство он је непрестано манифестовао жилаву вољу да себе одржи на окупу, да савлада болесну осетљивост нерава и егзалтираност; он се сликајући борио против оболелог организма и можда само захваљујући сликарству успео да оздрави и да се сада, на највећу радост својих пријатеља и поштовалаца, најзад појави са колективном изложбом... Од данас ће љубитељи сликарске уметности моћи да се диве монументалним Шумановићевим композицијама, изванредним актовима и топлим сремским пејзажима, почев од оних обасјаних раним јутарњим сунцем, па све до меким сумраком обавијених житних поља и лаганих шумских превоја... Посетиоци његове изложбе наћи ће ни мање ни више но десет великих композиција 'голих', поред 'Жене у фотељи', 'Жене са јастучићем', 'Жене крај крпаре', 'Виолетног јастука', 'Зеленог јастука', итд., као и десетак слика из доба академског, фовистичког манира, за које сâм уметник вели да су плод мучног живота, кроз који је прошао... Заједно са тим сликама, изложба обухвата равно 401 уљано платно и то: велике композиције, актове, пејзаже, мртве природе и портрее...“

„Време“ доноси и Шумановићеву изјаву:

„'Било би много више да нисам био болестан' – као извињавајући се, каже нам уметник. Овако, за сада је доста и ово. Главно је да ме људи не забораве потпуно, да знају да сам жив и да сликам.“

У „Политици“ је тог 3. септембра, поред најновијих извештаја са првих фронтова Другог светског рата, најава почетка великих ауто-трка око Калемегдана, припрема за прославу рођендана краља Петра Другог и почетка Великог јесењег сајма, објављена и оваква реклама:

Па ипак, мимо ове бизарности, дуготрајну горчину у устима данашњег читаоца тадашње штампе оставља управо та готово кобна подударност отварања последње изложбе можда и највећег српског сликара са отварањем светске кланице у којој ће крајем августа 1942. настрадати и сам Шумановић.

Човек не може а да се не упита да ли се те септембарске недеље рулање моћних мотора спортских аутомобила који јуре стазом што пролази на тек неколико стотина метара од здања где у нарушеној тишини стоји преко четири стотине Шумановићевих дела осећало као стезање омче око врата?!

„Хоћу да Вам опишем како сам радио слике“

Из извештаја о оба догађаја објављених у „Политици“ наредног дана, упркос новим вестима са европских ратиштậ, све и даље подсећа на мирнодопску атмосферу времена спорта и разоноде.

У романима „Лагум“ Светлане Велмар Јанковић и „Грешник“ Добрице Ћосића, насталим у годинама које су претходиле распаду СФРЈ, и ауто-трке око Калемегдана и отварање Шумановићеве изложбе увелико представљају метафору готово опипљиве слутње драматичних догађаја који ће још једном сурово утицати на судбине појединаца, целих народа и човечанства уопште.

Јунакиња „Лагума“ присећа се тог дана као привидно мирнодопске и привидно смирене недеље, која је, у ствари, била „први прави дан Другог светског рата“, а Ћосић глас радијског репортера који слушаоцима преноси ток ауто-трке уплиће у ток драматичног састанка припадника илегалне ћелије КПЈ.

„Над Београдом у овом часу више нема птица у ваздуху. Невиђено! Сад су миш и мачка у истој рупи од ове апокалиптичне грмљавине. Урлају машине, лете чудовишта, тишином небеса над нашим рекама грми будућа апокалипса... Повијају се јабланови и тополе искићене децом. Обзнањује се величанствена, страшна будућност – двеста, триста, пет стотина, хиљаду километара на час! Човек ће и телом досегнути брзину своје мисли... Нечувено!“

И док четворица најславнијих возача на свету, Херман Ланг, Манфред фон Браунхич, Милер и Нуволари обилазе Бошка Марковића, јединог домаћег такмичара у главној трци, а сликар и тенисер Иван Радовић покушава да тај призор пренесе на сликарско платно, Тодор Манојловић говори на отварању изложбе Саве Шумановића.

Књижевник, књижевни и ликовни критичар, теоретичар и драмски писац, Тодор Манојловић се убраја међу највеће европејце српске модерне културе. Шумановић га је изабрао за говорника јер је Манојловић својим ликовним критикама на неки начин и одредио суштинске токове и промене, етапе и преокрете у сликаревом раду, пишући и о његовој изложби одржаној у септембру 1928. године. О изложби коју је отворио 3. септембра 1939. године, Тодор Манојловић ће писати у два маха. Први пут сажетије у часопису „Телеграм“, а потом опширно, на страницама „Српског књижевног гласника“:

 „Сава Шумановић је један од оних најособенијих, најизворнијих и најсмелијих модерних сликара, код којег су ти сјајни квалитети уз то спојени са једном стваралачком моћи, једном плодношћу која већ и сама за себе задивљује... У својој великој колективној изложби коју смо јесенас могли да разматрамо у пространим белим дворанама Новог универзитета, он је сабрао био не мање од четири стотине десет платнâ... Сава Шумановић је пантеиста, уметник чија се чулност и духовност спајају, сливају у једну једину пламтећу емоцију, у један једини неодољиви полет ка лепоти – која се чаробно остварује у његовим светлим, визионарским сликама.“

Посетиоцима изложбе био је доступан каталог, где је објављен и Шумановићев текст насловљен „Уместо предговора“, у коме сликар оставља потресно сведочанство о историји своје болести која је суштински утицала на природу његове уметности.

„Хоћу да Вам опишем како сам радио слике, које излажем и у каквим приликама сам живео за то време. После моје потпуно распродане изложбе, која је била септембра месеца 1928. у Београду, кренуо сам натраг за Париз иако тешко душевно болестан. У Паризу сам живео од 1925, где сам имао свој атеље, све до мога оболења у месецу фебруару 1928. Тада је зимска париска грозница, учинила, да сам полудео, а предуслови за моју болест били су, слаба дохрањеност, духовна премореност и неуспех у животу... Читав мој живот у Паризу од 1925. била је оштра борба у себи самом, против жалости, сентиментализма, те сам радио слике у ведром тону, са веселим колоритом. Али све то није помогло, преживот је био толико ружан, толико огаван и жалостан, да је достајала једна јака грозница, па да сву моју „одбрану“ сруши... Када је у 1930. години јануара месеца криза новчана, постала необично оштра, а моје духовно стање све горе, морао сам да напустим Париз... Добротом госпођице Терезе Трез, која је преузела мој атеље, исплативши ми трошкове инсталације, уредио сам своје ствари и вратио се из Париза у Шид, жестоко мучен као и сво време својом болешћу... Након два месеца проведена код куће, морао сам отићи у болницу у Београд. Лечио ме је у тој мојој болести господин Др Андра Николић, а становао сам на клиници господина Др Раденка Станковића... Лекар ме је сматрао најтежим болесником, али потпуно безопасним за своју околину, јер сам био доброг одгоја, па сам и у болести био добра владања... У болници сам почео радити наново и то аквареле са Вождовца. Када сам се вратио кући после три месеца проведена у болници, онда су почеле моје праве муке... Мој отац био је одавна болестан (камен у мокраћном мехуру) али иначе човек прилично одржан мирним животом. То је био крај моје матере мој најиздашнији мецена, који је само на мој други боравак у Паризу, потрошио више од 250.000 дин. (а ја сам на тој изложби у Београду добио за све моје продане слике 48.000 дин.)... Зато сам и ја хтео да принесем своју уметност, да тако кажем, на жртву моме оцу. Хтео сам да радим што јефтиније, да сачувам новаца за потребе његове болести, јер су се приходи нашег малог иметка нагло смањили...“

Тако се арлаукању снажних мотора спортских аутомобила са оближње тркачке писте придружују потресни тон Шумановићеве исповести и тихи, необавезни жамор људи који су уместо на Калемегдан, тог недељног преподнева дошли на Нови универзитет.

Савина сестра од стрица 

Београдска штампа не бележи имена званица које су присуствовале свечаном отварању Шумановићеве изложбе. Светлана Велмар Јанковић у своме роману, поред измишљених ликова, као једног од присутних помиње архитекту Александра Дерока. Из Шумановићеве преписке о којој је већ било речи на овоме сајту знамо да је те недеље изложбу посетила његова земљакиња и познаница, професорка Јулијана Јулкица Бошковић. Претпостављамо да је на отварање изложбе дошла и сликарева сестра од стрица Криста Ђорђевић, која је у то време, између осталог, била и председница Удружења „Цвијета Зузорић“.

Рођена 1892. године у Загребу, Криста Ђорђевић је студирала језике у Бечу, да би се после завршетка Првог светског рата удала за лекара Ђурицу Ђорђевића, са којим је првих година брака обилазила многа места у Србији и помагала у пружању помоћи болесним и ратом унесрећеним људима. Доктор Ђорђевић је био један од оснивача и првих професора Медицинског факултета у Београду.

Брачни пар је помагао младе даровите уметнике, међу којима је најпознатији био вајар Сретен Стојановић, брат доктора Младена Стојановића.

Пре него што је постала председница управе Друштва пријатеља уметности „Цвијета Зузорић“, институције која је израсла у централну уметничку установу у Београду, Криста Ђорђевић је учествовала у финансирању изградње уметничког павиљона на Малом Калемегдану.

После смрти свог супруга 1935. године, наставила је да помаже сиромашне студенте, а познанство са Ивом Лолом Рибаром ју је довело у додир и са Јосипом Брозом Титом и Родољубом Чолаковићем. Поред познанства са комунистима, Криста Ђорђевић се, између осталих, дружила са Сретеном Стојановићем, Милошем Црњанским, Миланом Ракићем, Петром Коњовићем, Јованом Бијелићем, Иваном Рибаром и његовом супругом Тоницом, Слободаном Јовановићем, генералом Душаном Симовићем, Миланом Гролом, Момчилом Нинчићем и кнегињом Олгом.

Београдска штампа није забележила сусрет Саве Шумановића са сестром од стрица, али су у „Политици“ у неколико наврата објављивани чланци о великом успеху изложбе. Шумановић је прво намеравао да скрати трајање изложбе, да би напослетку, његови радови остали доступни бројним посетиоцима до раније зацртаног датума. Међутим, ни тог 22. септембра, а ни у данима који су уследили, новине се више нису бавиле успехом изложбе.

Од „оног несретног Хага“ до Малог Калемегдана

А тачно два месеца пре него што је Шумановић почео да скида своје радове са зидова дворана Новог универзитета, „Политика“ је извештавала о отварању изложбе наших сликара у Хагу, којој је присуствао и песник Сибе Миличић, тадашњи генерални конзул Краљевине Југославије у Ротердаму.

„Изложба у Хагу одржана је у простору Kunstzaal на адреси Prins Mauritsplein 21-22 од 17. јуна до 7. јула 1939. године. На изложби је своје радове изложило седаманест наших уметника, међу којима су били и Милена Павловић Барили, Отон Глиха, Пеђа Милосављевић, Петар Лубарда, Љубица Цуца Сокић и Богдан Шупут.“

Цуца Сокић (1914-2009) присетила се ове изложбе у свом последњем великом интервјуу:

 „Било је то у овом несретном Хагу, где сада муче наше људе. Баш када смо тамо излагали, почео је Други светски рат. Хитлер је напао Пољску. Једва су се слике вратиле... Из Париза сам се вратила уочи самог рата. Већ је био сав замрачен. Све је било ‘обучено' у некакве плаве хартије. Није било осветљења...“

Рођен 1914. године у Сиску, Богдан Шупут је од своје девете године живео у Новом Саду. Ту је завршио гимназију, да би потом уписао Краљевску уметничку школу у Београду, где су му његови професори 1937. године, након оснивања Академије ликовних уметности, нудили место асистента. Шупут је, међутим, хтео поново да оде у Париз, где је први пут био о трошку Матице српске, која га је послала на Париску међународну изложбу као младог талентованог уметника.

По поновном доласку у светску престоницу сликарства, Шупут 1938. године учествује у оснивању Удружења југословенских ликовних уметника који живе у Паризу.

Шупут је из града светлости који се полако „облачио“ у већ помињану плаву хартију заувек отишао увече 20. јуна 1939. године, да би у Нови Сад стигао четири дана касније.

Већ у новембру, његова три рада изложена су на Дванаестој јесењој изложби сликарских и вајарских радова београдских уметника у Уметничком павиљону „Цвијета Зузорић“. Крајем године, на иницијативу Ивана Табаковића а захваљујући ангажовању Јурице Рибара, дошло је до окупљања младих уметника. Брат Иве Лоле је у почетку намеравао да та група има социјални карактер и да ради у духу социјалистичког реализма.

Ова идеја убрзо је сасвим одбачена, али је настала група „Десеторица“, чији су чланови били: Цуца Сокић, Јурица Рибар, Алекса Челебоновић, Богдан Шупут, Даница Антић, Душан Влајић, Никола Граовац, Миливој Николајевић, Бора Грујић и Стојан Трумић.

Први задатак групе било је организовање заједничке изложбе, и то баш у уметничком павиљону којим је руководила Криста Ђорђевић.

Изложба је отворена 25. фебруара 1940. године, а због великог интересовања публике, уместо до 7, трајала је до 9. марта. Свечаном отварању присуствовала је и кнегиња Олга, супруга кнеза Павла и пријатељица Кристе Ђорђевић. Кнегињу је кроз павиљон провео управо Шупут, чије је радове у своме приказу изложбе истакао Пјер Крижанић:

„Богдан Шупут је несумњиво најизразитији таленат на овој изложби. Он је по своме ставу и најсамостанији, одајући мање него други трагове утицаја. Осећање стварности које он уобличава средствима солидног познавања заната даје његовим сликама драж доживљености. Способност изразите карактеризације... Добар цртеж, употпуњен диференцираним тоновима и бојама, нарочито у мртвој природи 'Лобање' и у фино изатканом колористичком ћилиму предела 'Срем' даје утисак кондензованости и чврстине, начин рада на поменутом пејсажу показује да Шупут има довољно даха да своју уметничку замисао проведе до краја... Искрена опојеност природним лепотама без извештаченог артизанства чини нам овога сликара блиским.“

„Путеви историје су такови...“

Сремски пејзаж, није тешко погодити, Шупута чини блиским и Сави Шумановићу, који се након завршетка своје велике изложбе вратио у Шид, одакле је са госпођицом Јулкицом Бошковић размењивао већ помињана писма, у којима је сликање тамошњих винограда честа тема.

У свом последњем писму својој познаници са последње изложбе, писаном у априлу 1940. године, Шумановић говори о свом виђењу пејзажа зараћеног света, који све више подсећа на његову слику „Пијани брод“:

Шумановић је у својим предвиђањима много тога промашио, али се његова црна визија покоравања православних Срба све брже претварала у стварност. Али, док је он настављао да слика у Шиду и чека своју страшну судбину, Богдан Шупут се ка своме трагичном крају непрестано кретао.

Након друге заједничке изложбе „Десеторице“, која је с великим успехом одржана у Загребу у септембру 1940. године, Шупут је у новембру отишао на одслужење војног рока у Сарајево. Ту га је затекао напад Немачке на Југославију, после чије капитулације је заробљен и послат у војни заробљенички логор у Немачку.

Након многих интервенција својих пријатеља и познаника, успео је да издејствује пуштање на „слободу“. Стигао је у Нови Сад након једанаест дана пута, слаб и исцрпљен. Његова последња слика „Тополе у Дунавској улици“ настала је у његовом новосадском стану, одакле је са прозора сликао оно што види.

Убијен је са својом мајком и тетком током „ледених дана“ Новосадске рације јануара 1942, када су мађарски фашисти стрељали и под дунавски лед бацили преко три хиљаде Срба и Јевреја.

На Велику Госпојину, 28. августа 1942. године, Саву Шумановића су са са још 150 Срба из Шида ухапсиле усташе и одвеле у Сремску Митровицу. Сви су после мучења стрељани, највероватније три дана касније. Сахрањени су у масовну гробницу.

Госпођа револуције

Криста Ђорђевић је преживела Други светски рат, а шта је све током окупације и по ослбођењу урадила, једноставно не може да стане на сậм крај једног текста.

Треба, ипак, знати, да је по повратку у Београд успела да испод рушевина своје у шестоаприлском бомбардовању погођене куће пронађе део злата које јој је у фебруару 1941. године на чување поверио Тито.

Била је изабрана за прву председницу Антифашистичког фронта жена Србије, радила је при нашој мисији у Уједињеним нацијама. Народном музеју у Београду је 1973. године поклонила све слике свог брата од стрица Саве Шумановића, као и друга уметничка дела из свог дома, међу којима су биле слике и скулптуре прикупљене поклонима самих аутора – Сретена Стојановића, Мила Милуновића, Пеђе Милосављевића, Марка Челебоновића, Ивана Табаковића, Миће Поповића и других.

Круг који је својим бурним животом описала ова, како је Добрица Ћосић рекао, „у рату илегалска и партизанска сарадница, у миру помајка, а свагда Госпођа“, за нас би и данас требало да буду далеко значајнији од трагова кочења које су те ипак страшне недеље 3. септембра 1939. године, јурећи око Калемегдана, за собом оставили спортски аутомобили.

Ипак, када вас пут нанесе поред зграде Филолошког факултета, покушајте да чујете арлаукање свих тих предратних спортских болида. Потом прошетајте до „Цвијете“ на Малом Калемегдану, није преко света. Док корачате, присетите се чињенице како том шетњом повезујете места на којима су два велика српска сликара одржали своје последње изложбе у Београду.