„Чувала сам друга Тита“: Криста Ђорђевић, дворска дама Карађорђевића и једина Госпођа југословенске револуције

На самом почетку процеса глобалне дигитализације многи аналитичари су предвиђали потоп штампаних медија, нарочито се задржавајући на детаљним описима суровог и неизбежног ишчезнућа књига. Четврт века и кусур касније, многи дневни листови и недељници више не постоје, а већина преживелих новина више се не бори за број продатих штампаних примерака на киосцима, већ за бројност „посета“ званичној веб-страници и што више кликова. Међутим, књиге не само да су преживеле дигиталне прапорце него  су се у ове две пандемијске године показале као неизоставан део основног комплета прве помоћи.

А преживели су и женски часописи!

На први поглед, на шареним страницама ових магазина једва да има шта да се прочита, али се чини како нас управо то привидно одсуство конкретнијег садржаја упаковано у једноставну, сладуњаву форму ошарењеног света лепоте и здравља тера да их прелиставамо све време се осећајући као да прислушкујемо разговор две задовољне другарице.

И управо је због тог необавезног приступа најразличитијим темама завиривање у старија издања ових часописа каткад исплативије од проучавања какве архивске грађе.

Узмимо, на пример, „Практичну жену“ од 15. јула 1978. године, на чијим је храпавим страницама, уз редовне рубрике посвећене моди, исхрани и здрављу, под насловом „Чувала сам друга Тита“ објављен разговор са Кристом Ђорђевић.

 „Молим вас, само ме немојте хвалити... Немојте заиста...“, почиње свој чланак новинар Милорад Антонић и наставља. „Тако нам је рекла Криста Ђорђевић пре него што нас је примила у свој скромни стан у Кондиној 24/II у Београду. Иако у већ поодмаклим годинама, живи сама, још увек је расположена за разговор и сећања на време када је радила као истакнути предратни и ратни илегалац, како каже – као ратни патриота. Недавно је председник Републике Тито одликовао Кристу Ђорђевић Орденом Републике са златним венцем за њен дугогодишњи револуционарни рад, за заслуге на пољу јавне делатности које су допринеле развитку самоуправне Социјалистичке Југославије...“

Према оцени уредништва „Практичне жене“, прича о жени која је своје грађанско порекло, материјално богатство и стечено образовање у целости подредила циљевима револуције била је оно што би тих летњих дана '78 требало да заокупи пажњу оних који пожеле да прелистају најновији број једног од најтиражнијих југословенских листова. Док су седеле под хаубом у фризерском салону, путовале возом, аутобусом, авионом, или се већ сунчале негде дуж јадранске обале, Југословенке су тако могле да прочитају и следеће редове:

„Озбиљна, одговорна, поверљива и веома комуникативна Криста Ђорђевић је одувек била симпатизер Партије. Рођена је у Загребу а пореклом је из породице Шумановић. Њен супруг др Ђурица Ђорђевић један је од професора Медицинског факултета Београдског универзитета. После доласка у Београд активирала се на оснивању друштва 'Цвијета Зузорић'. У београдским интелектуалним круговима брзо је стекла углед међу онима који нису симпатисали корумпиране, ратне богаташе. Дружила се са студентима и изнад свега ценила племенити дух, бунт и спремност за борбу и одрицање. Заволела је револуционарни покрет и помагала га како је могла и знала...“

Ни готово тридесет и пет година касније о Кристи Ђорђевић не знамо много више од онога што је испричала новинару „Практичне жене“. Иако је за собом оставила неколико аутобиографских записа, а о њој су, између осталих, у својим мемоарским записима писали Добрица Ћосић и Родољуб Чолаковић, стиче се утисак како је сваки нови покушај да се исприча прича о бурном животу Кристе Ђорђевић тек још један попис бројних недостајућих делића слагалице без којих ће портрет сестре од стрица Саве Шумановића и једине истинске Госпође југословенске револуције остати заувек недовршен.

Кћи хрватског подбана и супруга првог српског венеролога

Др Светислав Шумановић (Шид, 1860-Загреб, 1945), рођени брат оца Саве Шумановића, био је познати загребачки адвокат, ожењен Катарином Лађевић (Карловац, 1867-Загреб, 1894), са којом је имао ћерку Христину Кристу. Др Шумановић је био један од оснивача Српске банке у Загребу и члан првог Управног одбора ове банке, да би касније постао и дугогодишњи председник тог тела.

У периоду од 1903. до 1907. године обављао је функцију подбана у влади грофа Куена Хедерварија и више пута је био биран као заступник Шидског среза у хрватском сабору. О амбицијама и дометима његовог политичког деловања тадашња и хрватска и српска штампа давала је различите оцене, али је за причу о његовој ћерки јединици довољно навести део говора који је током расрпаве о уређењу интерконфесионалних односа др Шумановић одржао у Сабору краљевина Хрватске, Славоније и Далмације 3. фебруара 1899. године.

„Високи саборе! Ја данас дижем свој глас у питању најузвишеније грађанске дужности, у питању најузвишенијих грађанских осећаја, у питању првог постулата данашњег друштва, у питању једнакости и равноправности. Ја се надам, високи Саборе, да реч моја и глас мој неће остати глас вапијућег у пустињи. Ја се тому надам и надати се морам, јер нећу да верујем да би могао народу владати смер, који се противи темељној основици друштва данашњег времена.“

Христина Шумановић је рођена седам година пре овог очевог саборског говора. Рано оставши без мајке, школовала се по аустријским интернатима, научила да свира клавир, да би потом студирала језике у Бечу.

Први светски рат провела је у Загребу, где се, након завршених студија медицине у Бечу и краћег рада у болници у Инсбруку, још 1912. вратио њен будући супруг Ђорђе Ђурица Ђорђевић.

Рођен 1885. године у Грубишном Пољу, доктор Ђорђевић је у Загребу започео да се бави приватном лекарском праксом, али је упоредо радио и на кожном одељењу Закладне болнице. Током рата, у ову и у друге болнице успео је да склони и од слања на фронт сачува мноштво младића, међу којима се нашао свеже амнестирани зенички сужањ и будући вајар Сретен Стојановић, рођени брат доктора Младена Стојановића.

 „Када смо стигли у Загреб, др Ђурица Ђорђевић ми је био спремио другу војну болницу код докторке Зец, али пошто је болница требало да иде у Трст, он ме је пребацио у пету болницу“, пише у својој аутобиографској књизи Стојановић и даље се присећа:

„Ту сам лежао ради испитивања болесних плућа. На акт о потери за мном одговорено је да сам болестан и да лежим у војној болници. За то време смо радили у Загребу на припреми ослобођења... Мој брат и остали другови спремали су се за студије, али мени се није ишло у школу док се рат не заврши. У међувремену, на једном састанку... рече ми др Ђурица да је код њега на вечери био Владо Ћоровић и да је причао о моме таленту за скулптуру. Питао ме је да ли бих ја отишао у Беч да се усавршим у дрвету, па када успем, да ћу моћи тиме издржавати и наставити своје школовање на универзитету.“

Стојановић одмах по ослобађању од војне службе заиста и одлази „у Беч са својим пријатељима и меценом др Ђурицом и његовом госпођом.“ Из Беча ће Стојановић, а све о трошку свога пријатеља и добротвора, ускоро стићи до Париза, где наставља са вајарским усавршавањем, док ће одмах по стварању Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца др Ђурица и „његова госпођа“ прећи у Београд. 

Лекарске мисије у Јужној Србији

Стотину и нешто година након завршетка Првог светског рата наша шира јавност и даље мало тога зна о начину на који је текла тадашња обнова и изградња у новоствореној заједничкој држави. Велике ратне операције, које са собом доносе систематска и велика разарања, биле су вођене само на територији предратне Србије, па би било интересантно видети на који начин је финансирана обнова оштећених и изградња нових зграда, путева, мостова и пруга и колико људи је у тим радовима учествовало.

Крај разарања и страдања, те формирање јединствене војне и цивилне администрације на територији која се сада простирала од Вардара па до Триглава омогућили су људима попут др Ђурице Ђорђевића да се у потпуности предају раду који ће целокупном друштву омогућити што бржи опоравак а онда и развој.

Тако је др Ђурица одмах по доласку у Београд преузео руковођење Клинике за кожне и венеричне болести, потом је учествовао у оснивању и развоју Катедре за кожне и венеричне болести при Медицинском факултету, а захваљујући његовом пионирском ангажману, у Србији је забрањено постојање бордела, а уведени редовни и бесплатни прегледи „сексуалних радница“.

Али, поред пионирског рада у области венерологије и ангажовања на оснивању Медицинског факултета у Београду, др Ђурица Ђорђевић је у првој половини треће деценије ХХ века био иницијатор и главни протагониста одласка већих лекарских екипа у забачене и најнеразвијеније делове Србије и у Македонију. Са њим је, на неке од ових експедиција, путовала и супруга Криста.

У дводелном тексту „Век чисте савести“, објављеном у „Политици“ крајем јула 1981, поводом смрти Кристе Ђорђевић, њен вишедеценијски пријатељ Родољуб Чолаковић пише како је „из удобне родитељске куће кренула с мужем по селима и варошицама Србије да се, као његов помагач, бори против разних болештина које су харале послије рата.“

Сем обављања прегледа тамошњег локалног становништва, лекари су се нарочито бавили изучавањем појаве широко распрострањеног ендемског сифилиса.

Прва таква „лекарска екскурзија“ бавила се лечењем становништва у околини Пожаревца 1924. године, већ наредне године већа група лекара отишла је у Македонију, да би 1929. године на ред дошла област Санџака.

„Причала је о свему што су тада морали издржати са зачуђујућом ведрином, понекад и хумором“, записао је у своме некрологу Госпођи њен саборац Родољуб Чолаковић, „али у свему је било једно осјећање – требало је србијанском сељаку бар нечим вратити дуг за све оно што је поднио у ратовима 1912-1918.“

Пишући о учешћу у македонској „лекарској екскурзији“, лекар Јеврем Недељковић се у некрологу др Ђурици Ђорђевићу, објављеном 1936. године у часопису „Медицински преглед“, присетио и онога што се дешавало одмах по њиховом доласку у Скопље.

 „По ручку, док смо се ми одмарали, Ђурица је био на послу. Цело поподне је употребио да обиђе све утицајне људе у Скопљу. Команданта армије, команданта места, санитетске старешине војне и цивилне, претседника општине, свештена лица итд. Кад смо дошли на вечеру, Скопље је било освојено. Увек је тако радио. Чим би стигао у ново место, одмах би отишао највећем по чину претставнику власти, а доцније редом обишао све људе који имају ма каквог значаја.“ 

Павиљон „Цвијета Зузорић“ на Калемегдану

Описани modus operandi др Ђурице Ђорђевића многе ће вероватно навести на не тако оригиналну помисао како Нушић, заправо, и није писао комедије, него данас тако популарну и одомаћену аутофикцију. Али сем што би и долазак „лекарске екскурзије“ у Скопље или Санџак очас посла претворио у урнебесну комедију или оштру сатиру „Бранислав Нушић је и пре и после Првог светског рата био покретач многих наших хуманих и просветних удружења, многих културних и просветних акција. Удружење пријатеља уметности 'Цвијета Зузорић' је такође његова замисао.“

Тим речима почиње ваљда и једини сачувани (а највероватније и стварно једини) ауторски текст Кристе Ђорђевић, насловљен „Оснивање и делатност удружења пријатеља уметности 'Цвијета Зузорић'“ и објављен у књизи „Београд у сећањима 1919-1929“, коју је 1980. године објавила СКЗ.

 „Као начелник Уметничког одељења Министарства просвете, једног поподнева, у фебруару 1922, позвао је известан број београдских госпођа на састанак... Поред госпођа присуствовали су и композитор Милоје Милојевић, сликар Бранко Поповић и књижевник Тодор Манојловић.“

Ово сведочанство Кристе Ђорђевић о оснивању друштва, изградње павиљона на Малом Калемегдану и разноликим програмима који су у том здању приређивани, историчарка Радина Вучетић је користила као један од извора током писања монографије „Европа на Калемегдану“. Њена књига, међутим, није само садржајан и свеобухватан поглед како на саму историју „Цвијете“, тако и на целокупну културну сцену међуратног Београда, већ повремено и нека врста готово конспиративне, подземне повести о Кристи Ђорђевић, „сиве еминенције“ овог уметничког удружења.

Управо захваљујући упорном трагању Радине Вучетић и за најситнијим путоказима које је за собом оставила жена у чијој је кући, почетком Другог светског рата, сва је прилика, била скривена једна од три радио-станице којима су овдашњи агенти Коминтерне одржавали везу са „Ћаћом“ (Москвом), овај текст је и започет причом о културолошком значају женских часописа.  Ипак, након ишчитавања свих наведених извора који се у фуснотама књиге „Европа на Калемегдану“ тичу Кристе Ђорђевић не можете а да не осетите како се суочавате са намерно створеном празнином.

Криста Ђорђевић је за собом, сем наведеног текста у зборнику „Београд у сећањима“ оставила једну кутију у којој се налазе програми, позивнице и улазнице за манифестације организоване у уметничком павиљону, те интервју о деловању Удружења пријатеља уметности „Цвијета Зузорић“, који је, како је у 362. фусноти навела Радина Вучетић, водио „Милорад Џелебџић 10. фебруара 1957, од 18 до 20 часова у њеном стану у Кондиној 24. Интервју је обима 35 куцаних страница и видно га обележава време у коме је настао, те не даје увек објективну слику о људима и догађајима који се помињу.“

Кутија Кристе Ђорђевић чува се у Легату Лазара Трифуновића на Одељењу за историју уметности Филозифског факултета, а тридесет и пет куцаних страница интервјуа у Збирци мемоарске грађе у Историјском архиву Београда.

О свим осталима пословима којима се без сумње бавила „сива еминенција“ и, пред сâм почетак Другог светског рата, председница Удружења љубитеља уметности „Цвијета Зузорић“, једноставно нема примарних извора. Зато се у наставку приче о госпођи Кристи Ђорђевић морамо ослонити на сећања њених сабораца и један фељтон „Политике“. 

Фундамент савремене уметности

Удружење „Цвијета Зузорић“ је своје концерте, изложбе, књижевне програме и тематске балове у првим годинама деловања организовало на различитим локацијама у Београду, али се све то време радило на стварању административних и материјалних услова за изградњу уметничког павиљона. Након разних перипетија и одлагања, Министарство просвете је расписало конкурс за идејно решење, на коме је изабран пројекат архитекте Бранислава Којића.

Свечано полагање камена темељца обављено је 6. новембра 1927. године, а том приликом је у темеље похрањена повеља коју је, између осталих, потписала и Криста Ђорђевић. Радове је изводило предузеће „Фундамент“ архитекте Милана Секулића.

„Уметнички павиљон завршен је крајем 1928“, пише Криста Ђорђевић у своме прилогу у књизи „Београд у сећањима“.

„Ускоро је, веома свечано, отворена прва изложба. Том приликом је вајар Сретен Стојановић, у име уметника, изразио захвалност иницијаторима. Обећао је да ће уметници, као трајан знак захвалности, израдити портрете заслужних: Нушићев (Сретен Стојановић), доктора Ђурице Ђорђевића (Марино Тартаља), Олге Станојевић (Иван Радовић), Кристе Ђорђевић (Живорад Настасијевић). Сва обећања нису извршена. Нешто је заборављено, нешто покушано па није доведено до краја. Сретен Стојановић је једини предао Нушићу бисту и она је постављена у Уметничком павиљону.“

Мецена и пријатељ Сретена Стојановића је, дакле, финансијски помогао и изградњу уметничког павиљона у коме ће до 6. априла 1941. бити организовани многи уметнички програми.

„Једна од веома значајних манифестација за коју је идеја потекла од Књижевне секције“, истиче у своме тексту Криста Ђорђевић, „била је изложба књига... Велику салу Павиљона за ту прилику декорисали су уметници. Чланови Управе су продавали књиге. Било је и самосталних издавача, као што су надреалисти са својим издањима. У малој сали биле су изложене наше старе књиге, које нам је уступила Народна библиотека.“

Па ипак, најзначајнији догађаји који су се одржавали у Павиљону биле су многе велике самосталне и групне изложбе које ће представљати важне датуме у историји наше савремене уметности. 

Хумора мало више, хумора!

Важан а тужан моменат у причи о Кристи Ђорђевић је прерана смрт др Ђурице Ђорђевића, који је преминуо од последица можданог удара у пролеће 1935. године.

Као продекан Медицинског факултета био је домаћин француском професору Дебреу, који је у Београду требало да одржи неколико предавања. Први мождани удар др Ђурица је доживео док је држао поздравни говор у част високог госта. Али уместо да се одмах лечи, он је прво испунио све обавезе а потом је издржао у кревету свега неколико дана.

Доктор Недељковић га је последњи пут видео, како сведочи у своме некрологу у „Медицинском прегледу“, на Лазареву суботу. Срели су се на улици, Недељковић се зачудио што га види на ногама, др Ђурица га је прекорио због толике бриге и ипак пристао да му овај прави друштво током шетње.

„Уместо да иде својој кући, заокренуо је у Симину улицу, и ушао у бр. 14. Питао сам се куда ме то води и какво ми изненађење приређује? Отворио је врата и нашли смо се у неосветљеном претсобљу. Кроз стаклену преграду угледали смо доајена наше књижевности г. Нушића, како се предано забавља са једном мачком.“

На велики петак др Ђурица је отпутовао у Аранђеловац. Пре одласка је у телефонском разговару тешио једног болесног колегу:

„Треба само чувати добро расположење. Хумора мало више, хумора!“

Преминуо је наредне ноћи, у сну, а све оно што је у годинама које ће провести без свога мужа чинила Криста Ђорђевић биће ништа друго до једно дирљиво и посвећеничко испуњење његовог аманета. 

„Лола је био невероватан“

„Поносила сам се патриотизмом мога оца, супруга, целе породице“, рекла је Криста Ђорђевић у разговору са новинаром „Практичне жене“ у лето 1978. године. „Заволела сам тај млади, напредни свет јер сам у њима видела невероватну упорност, озбиљност, истрајност.“

А „тај млади, напредни свет“ Криста Ђорђевић је била у прилици да упозна управо током свога све видљивијег, данас би се рекло, ивент менаџерског ангажовања у Удружењу „Цвијета Зузорић“, које се временски поклапа са појавом нових уметничких тенденција чија естетика никако није могла да се одвоји од политике. Једноставније речено: Криста Ђорђевић је прво одшкринула, а потом и широм отворила врата уметничког павиљона на Малом Калемегдану верницима идеје комунизма.

Тако је, на пример, већ почетком 1935. године у „Цвијети“ одржана изложба загребачке уметничке групе „Земља“, током које се десио, како каже Радина Вучетић „и један ексцес с нескривеним идеолошким набојем“, јер је сликар Крсто Хегедушић одбио понуду маршала Двора да их посети кнез Павле. Сâм Хегедушић се касније сећао како су се, када су за то чуле, „бабе од 'Цвијете Зузорић'“ разбежале од страха. Све „осим Кристе Ђорђевић“.

Објашњење за овакву њену храброст можемо објаснити чињеницом да је Криста Ђорђевић била у блиским односима са кнежевом супругом, кнегињом Олгом, док Вјенцеслав Ценчић у својој књизи „Енигма Копинич“ тврди да је управо Госпођа била нека врста официра за везу на релацији Двор – КПЈ.

Колико год било немогуће до краја утврдити веродостојност ове тврдње, сасвим је сигурно да је једна од „веза“ између Кристе Ђорђевић и КПЈ била управо једна „баба од 'Цвијете Зузорић'“! Реч је о Тоници Рибар, мајци Иве Лоле Рибара, чији је брат Ивица излагао своје радове у Павиљону у оквиру наступа уметничке групе „Десеторица“.

„Лола је био невероватан! Знате ли ви да је он преваспитао читаву своју породицу? Јесте, човече, јесте!“, рећи ће Криста Ђорђевић у фељтону Васка Ивановића, који је у марту 1977. године „Политика“ штампала у шест наставака под насловом „Предратни и ратни досије комунисте, илегалца, конспиратора, госпође Кристе Ђорђевић“.

Случај комедијант је хтео да Криста Ђорђевић говори за „Политику“ након што је повредила кук. „Пала је на неосветљеном степеништу павиљона 'Цвијета Зузорић', чији је један од оснивача била, једном давно...“ 

„Долазим ускоро – Валтер“

А „једном давно“, у зиму 1937-38, Иво Лола је у кућу Кристе Ђорђевић у улици Страхињића Бана довео илегалца Родољуба Чолаковића.

„У кући је било пространо и удобно“, написао је Чолаковић у поменутом некрологу, „било је истинске топлине домаћег огњишта. Живећи последње двије године по сиромашним париским хотелима, одмах сам уочио ту разлику и осјетио се лагодно у Кристиној радној соби, у којој смо разговарали о мом смјештају, наравно илегалном, у њеној кући. Она путује, рекла је, али то не смета. Ја сам њезин даљи рођак на пролазу кроз Београд и остаћу у њеној кући неколико дана. То је прича за кућну помоћницу... Рекла је то мирно и пословно као да свршава свој обичан свакодневни посао, а знала је да сам илегалац и одговорни функционер КПЈ. На њеном лицу није било ни трага забринутости – мирно, помало строго, што је ублажавало младалачки сјај тамних очију. Само онај који је као илегалац живио у туђим кућама зна шта значи такво држање домаћина.“

Чолаковић је те зиме остао сам у кући Ђорђевића на Дорћолу, чији је ентеријер био украшен дуборезима Сретена Стојановића, јер је госпођа Криста по налогу Партије као курир ишла на још једно путовање у Париз. Тамо је предавала или преузимала пошиљке у књижари „Хоризонт“, коју је водио Живојин Павловић, потоњи писац књиге „Биланс совјетског термидора“.

Током једне од својих посета Паризу веза јој је пренела како један друг жели да разговара са њом. „Чекаће вас на том и том месту. Имаће у рукама отворене новине. Те и те“, испричала је новинару „Политике“ 1977. године.

„На заказаном месту срела сам друга који је желео да се упозна са мном. Држао је у рукама новине те и те. Отворене. Био је тај друг у необично елегантном оделу, с великим прстеном на руци. Леп, драгоцен прстен!“

Човек са великим прстеном јој је рекао како ће можда ускоро доћи у Београд, те да ће бити благовремено обавештена о његовом доласку.

„Од мог повратка из Париза, прошло је било доста времена. Једног дана, примила сам кратко писмо из Цариграда. У писму је стајало: 'Пословно сам био спречен да дођем кад сам обећао. Долазим ускоро – Валтер.“

После неколико дана, собарица је обавестила Кристу Ђорђевић да извесни инжењер Бабић моли за пријем.

„Никаквог инжењера Бабића нисам познавала. Пошла сам у сусрет  непознатом госту. Био је то човек који ми је писао из Цариграда. Валтер, то јест инжењер Бабић, односно онај с којим сам се упознала у Паризу... Много касније, мислим да је то било 1942. године, дознала сам ко је био мој гост; на једној табли био је излепљен плакат: 'сто хиљада златних марака ономе ко...' На слици је био мој некадашњи гост. То јест, Јосип Броз Тито.“

У међувремену је тај исти гост Кристи Ђорђевић током једне од својих посета предао на чување кофер и рекао јој: „Ако нешто скривате (а овај кофер ваља да сакријете), добро је да знате шта кријете. По могућности и зашто то чините.“

А у коферу је било „много златника и златних полуга. Касније сам дознала да је то била партијска благајна.“ Ово коферче је у кући Ђорђевића дочекало јутро 6. априла 1941. године, када је током бомбардовања срушена до темеља а велика и вредна збирка уметничких дела која су красила зидове здање у улици Страхињића Бана заувек изгубљена. Криста Ђорђевић се за прво време преселила код Сретена Стојановића, да би једно време била и код Марка Ристића. Међу оно мало ствари које је успела да извуче испод рушевина била је и њена биста, рад Сретена Стојановића. 

Кодирано име Госпсфа

 „Криста Ђорђевић је страгарским и дреновским сељацима, и јастребачким партизанима, и Титу, Ранковићу, Чолаковићу и Стамболићу – била Госпсфа.“

Госпсфа?!

Након прича о обављању тајних курирских задатака, скривања висококотираних комунистичких илегалаца у кући на угледној буржујској београдској адреси, где је Коминтерна држала једну од својих радио-станица а КПЈ све своје златне резерве, сасвим је логично да су ратне околности и окупација са собом донели и потребу да Криста Ђорђевић коначно добије и своје кодирано, илегално име!

Много је, међутим, логичније да се ради тек о пукој а грубој штампарској омашци, јер ће само неколико редова касније, Добрица Ћосић у своме мемоарском запису „Госпођа Криста Ђорђевић“ објаљеном у његовој књизи „Пријатељи“ (коју су 2005, као једно од тадашњих бројних киоск-издања, објавили „Политика“ и „Народна књига“) написати како је „својом личношћу, културом, понашањем, Криста Ђорђевић одбранила грађанску и духовну категорију – Госпођа.“

Писац „Деоба“ у овом тексту дубоке а опет суздржане оданости Госпођи за Кристу Ђорђевић каже да је била „ситна, витка, црнпураста жена, увек с пунђом“ и додаје:

„У рату се укрштају људске судбине и остварују сусрети, незамисливи у миру. Тако су окупација и партизански покрет спојили мене са Кристом Ђорђевић.“

Крајем 1942. године Криста Ђорђевић је због велике полицијске провале илегалне организације, по директиви њене везе Петра Стамболића, морала под хитно да се склони из Београда. Према Стамболићевим упутствима, у Врњачкој Бањи је требало да ступи у контакт са илегалцима који би је пребацили у партизане.

„Стигла сам само до Крушевца“, причала је Криста. „Некакав мост је био порушен. Ка Врњачкој Бањи се није могло, тамо су се водиле борбе. Остала сам у Крушевцу. Никакве везе није било, никога нисам познавала. Шта да чиним? Сетила сам се Драгослава Јовановића Шпанца. Упознали смо се пред његов одлазак у Шпанију. Пожалио ми се тада, да му је брат у болници: неке невоље с ногама. Лекари не предузимају ништа јер су лекови и апарат, потребан за лечење, скупи, болница нема средстава. То смо средили. Није много помогло, на жалост, Тилету су (тако се звао брат Драгослава Јовановића) касније ампутирали обадве ноге.“

У Крушевцу је живела једна од сестара Драгослава Јовановића и Криста је тамо затекла Светислава – Тилета, који ју је повео са собом, кући, у село Страгаре.

Дворска дама у Страгарима

„У таквим неприликама“, пише Ћосић, „када се од сваког зависило и од сваког и најгоре очекивало, када ниједно зло није било чудо, прочуо се шапат: У Страгаре, код Тиле Јовановића, дошла дворска дама! Сељаци су знали да су дворске даме у Лондону, с краљем и његовом мајком, али да нека дворска дама може бити у Страгарима, томе се нико није надао. Тај догађај је изазвао збуњеност, сумњу, најапсурднија нагађања. У нашој околини, Страгаре је постало значајно место, а кућа Тиле Јовановића, која је имала и 'Шпанца', за којег се слутило да је међу партизанским вођама у Србији, постала је тајна која се одгонетала сељачком, надреалистичком маштом.“

Језик којим Ћосић неком врстом завереничког полушапата таложи повест о своме ратном сусрету са дворском дамом, усред оне Србије коју је у својим делима описао довољно веродостојно да она то ни до данас не може да му опрости, сасвим подсећа на ткиво каквог романа. Ћосић је у то време млади илегалац чији је задатак да својим претпостављенима преноси све оно што му Госпођа исприча да је чула у вестима Радио Лондона. Испрва крајње суздржана и шкрта на давању било каквих информација о себи (само је Тиле Јовановић знао њено право име), Криста Ђорђевић током времена постаје све разговорнија.

„Приповедала ми је о својим пријатељима, уметницима, сликарима, вајарима, писцима и музичарима – Сретену Стојановићу, Сави Шумановићу, Јовану Бјелићу, политичарима Ивану Рибару, Владимиру Симићу, Слободану Јовановићу и генералу Симовићу, кнегињи Олги... Приповедала ми је о Бечу, Паризу, Лондону, Риму, европским музејима и галеријама, о књигама које је прочитала и које чита. За многа од тих имена, установа, књига и појмова, први пут сам чуо од ње. Она ми је у страгарским ноћима под окупацијом, приповедањем о култури и уметности, значајним људима, Европи и свету, мени непознатом, далеком узбудљивом, будила жељу да га упознам и наду да ћу у слободи и ја живети Госпођиним светом.“

Госпођа међу четницима

Жељу пак да упознају Госпођу изразили су припадници локалног четничког одреда тако што су једне ноћи напали Тилину кућу. И сама Криста Ђорђевић у „Политикином“ фељтону и Ћосић у своме тексту овај догађај описују најприближније у жанру изворног вестерна. Тај насртај је одбијен, четници су се повукли, али уз услов да Госпођа сутра дође у четнички штаб, који се налазио у селу Милутовац.

И ту се Криста Ђорђевић и Добрица Ћосић донекле разилазе у описивању онога што се тог јутра десило у Милутовцу. Имајући у виду пословичну конспиративност и шкртост на речима осведочене илегалке, а онда и узвишенији начин „обраде теме“, овде предност ипак дајемо Ћосићевом виђењу догађаја који је описао на основу онога што су му испричали сама Госпођа и Тила Јовановић.

„А ујутру, око десет сати, Тила је наредио да му се у чезе упрегне коњ. Браћа су га попела у чезе, попела се и Госпођа, па је Тила потерао коња на друм за Милутовац, и од куће до куће дозивао комшије и пријатеље, рођаке и своје надничаре да пођу са њим у Милутовац у четнички штаб и одбране Госпођу. Страгарци су се одазвали Тилином позиву, па се за чезама образовала повећа група сељака који су их пратили, Штаб четничке бригаде тих дана налазио се у кући попа Љубисава Ђулаковића, а ту се уз попа Љубисава и команданта бригаде капетана Васовића нашао и учитељ Јеротије, истакнути четнички пропагандист. Тила је утерао чезе у попову авлију, и затражио од стражара да позове капетана и попа да изађу из куће. Када су се појавили, он им се обратио: 'Ево, довео сам вам госпођу Кристу Ђорђевић, дворску даму краљице Марије, пријатеља Слободана Јовановића и генерала Симовића. Поразговарајте с њом о томе због чега сте је осудили на смрт.' Командант Васовић, учитељ Јеротије и поп Љубисав били су збуњени. Први се снашао поп, пришао чези и пружио руку Госпођи, помажући јој да сиђе с чезе и поведе у кућу. Ту је, причала ми је Госпођа, понуђена кафом и упитана зашто је у Страгарима и шта ту ради. А она је члановима штаба Друге трстеничке бригаде Југословенске војске у отаџбини, поред осталог, рекла: Ѓосподо, пре него што извршите одлуку коју сте донели, саветујем вам да о мени потражите мишљење наше владе у Лондону. Обратите се господину Слободану Јовановићу, генералу Симовићу и господи Милану Гролу и Момчилу Нинчићу. Претпостављам да имате везу с нашом владом.' Поп Љубисав и учитељ Јеротије су одмах започели са извињавањем, које се завршило речима команданта Васовића: 'Ѓоспођо, ви сте сада слободни. Када од наше владе добијемо извештај о вама, позваћемо вас на разговор.'“ 

Београд-Јастребац-Бари-Лондон-Београд

Ако је извештај из Лондона икада и стигао, Криста Ђорђевић је тада већ увелико била у партизнаима. Прво се још истог тог дана вратила у Београд, опет код Сретена Стојановића, да би након што јој је једна жена донела поруку Добрице Ћосића да одмах пође са њом, најзад стигла на Јастребац, где је био смештен штаб у ком ју је дочекао Петар Стамболић. Како примећује Ћосић, Госпођа је „од оружја носила само свој црни дамски штап.“

 „Саопштено ми је да је одлучено да одлазим у Бари на опоравак. Већ сам навикла да у таквим околностима не вреди рећи ни реч.“

У Барију се поново сусрела са инжењером Бабићем, кога су сада већ сви звали маршал Тито. Срели су се на аеродрому, где је, према речима Кристе Ђорђевић, Тито управо био испратио Черчила. Чим се вратила са аеродрома, у штабу су јој наредили: „Јави се Макиједу, да ти направе униформу. Путујеш у Лондон!“

„У Лондону сам остала више месеци. Моја је мисија била да од краљевске владе преузмем Црвени крст. Уз доста натезања око формално-правних послова, успели смо да преузмемо све надлежности ове организације, новац и магацине.“

У фељтону у „Политици“ нема ни речи о томе да ли је у оквиру поменутог „натезања“ било, можда, и говора о оном извештају који су од владе у избеглиштву наводно тражиле старешине четничког одреда из Милутовца.

„А безногог, часног и паметног Тилу Јовановића“, пише Добрица Ћосић, „заклали су четници првих дана августа 1944.“

Ћосић наводи и како је Госпођа, „у елегантној партизанској униформи, сашиваној од енглеског војног штофа, у блузи, сукњи и чизмама“, стигла у ослобођени Београд крајем октобра исте године. 

Једина која је вратила

 „Месец дана касније“, наставља Ћосић, „на Конгресу жена антифашиста, Криста Ђорђевић је изабрана за првог председника Антифашистичког фронта жена Србије. По оснивању Уједињених нација у Њујорку, као представник Југославије, именована је за сталног члана Социјалног комитета УН. Ту је дужност вршила неколико година, доносећи ми из Њујорка свеске, зелено мастило, чоколадну кафу“.

Током ових боравака у Њујорку, Криста Ђорђевић се срела и са сликарем, писцем и земљаком, Сремцем из Руме, Бориславом Богдановићем, оцем Питера Богдановића, потоњег славног филмског редитеља, аутора „Последње биоскопске представе“.

„Потом је била председник Црвеног крста Србије, а политичку каријеру је окончала као начелник у Савезном комитету за културне везе са иностранством, чији је председник био Марко Ристић. Учланили су је и у Комунистичку партију 1950, кад је учлањен и Иво Андрић.“

Ћосић овај податак бележи са приметном горчином, али не само да наводи погрешну годину (јер је Госпођа постала члан Партије 1952), већ оћуткује како је две деценије потом Криста Ђорђевић новогодишње ноћи редовно проводила у кругу праве мале партијске ћелије, коју су, сем тада већ обудовелог Андрића, чинили Родољуб Чолаковић и његова супруга Милица, те Александар и Лула Вучо.

„Јавни живот завршила је као председник Друштва пријатеља Народног музеја, коме ће тестаментом поклонити слике Саве Шумановића, свога брата од стрица, и све што је имало уметничку вредност у њеном скромном, после рата обновљеном домаћинству.“

У том домаћинству, са Кристом Ђорђевић живели су Ћосић и његова супруга Божица, све до рођења њихове кћерке Ане, у чијој кући се и данас налази Госпођина биста, дело Сретена Стојановића.

Али пре свих тих послератних послова, Криста Ђорђевић је одмах по повратку у Београд успела да испод рушевине у Страхињића Бана пронађе део садржаја оног партијског коферчета. Истопљени комад злата предала је лично маршалу Титу, са којим се последњи пут срела у пролеће 1977. године, у време дуготрајног опоравка од оног лома ноге на степеништу „Цвијете Зузорић“.

„Све ми се било смучило од тог лежања“, испричала је новинару у последњем наставку фељтона, „мада су се лекари трудили око мене, као и око осталих, наравно. Тражила сам да ме отпусте на кућну негу.

'Ни говора о томе – рекао је шеф – Ваше стање још није такво...'

Два дана касније, настала је некаква узбуна, одвукли су ме управнику.

'Спремајте се, рекао је, дошли су по вас, позвани сте...'

Пред болницом су ме чекала кола које је по мене послао Тито. Тако сам отишла у госте. Лепо је било.“

Заједно са објављивањем последњег дела фељтона о Кристи Ђорђевић, „Политика“ је штампала и неколико исправки, међу којима се налази и она коју је редакцији упутио Петар Стамболић:

„У нашем тексту стоји да је друг Тито, коментаришући Кристин гест (кад је Партији вратила злато партијске благајне које јој је пред рат дато на чување), рекао: 'Многи нису вратили'. Друг Тито је, међутим, рекао: 'Она је једина вратила'.“...