Како на Косову 12. јуна 1999. умало није почео Трећи светски рат: НАТО против Русије на приштинском аеродрому Слатина

Приштина, 12. јун 1999. Црвени „сузуки свифт“ лагано је клизио ка руском оклопном транспортеру, на којем је догађаје који су се около одвијали незаинтересовано посматрао руски падобранац. Неколико пута је скренуо поглед ка аутомобилу који му је прилазио и тек када је возило дошло на десетак метара раздаљине, лактовима је лагано померио митраљез у смеру црвеног аутомобила. Тек да путницима стави до знања с чим би могли да имају посла. 

Неколико стотина метара од Руса, у трави поред пута која им је досезала до колена стајали су британски војници, који су не претерано ревносно контролисали људе намерне да крену пут приштинског аеродрома, на којем се већ извесно време вијорила руска застава.

Британци су у први ешалон послали чувене ратнике Гурке, који су за појасом носили једнако славне ножеве „кукри“ и хвалили се геслом: „Боље умрети, него бити кукавица.“ На другој страни били су руски падобранци, који су на Косово прешли из мисије СФОР-а у БиХ. Јединицу су махом чинили ветерани рата у Авганистану.

И у самој Приштини било је прилично хаотично. Из запаљених кућа, овог пута српских, вијорио се дим, док су са обода града одјекивали рафали паљбе из аутоматског наоружања. Иако је припадницима Ослободилачке војске Косова било забрањено да наоружани улазе у град, подујевски командант Рустем Мустафа „Реми“ поставио је штаб у насељу Грмија.

Руски падобранци су дан раније ознаке СФОР-а на брзину префарбали у КФОР и преко Србије ушли на Косово. Док су се кретали пут Косова, на Западу су заказиване седнице влада, јер овакав потез очигледно нико није предвидео. У Приштини их је дочекала одушевљена маса Срба, а конвој је отишао пут аеродрома Слатина.

Недуго потом, норвешки и британски специјалци ушли су као претходница у Приштину. Због свеопштег страха у том тренутку улице града биле су потпуно пусте. Норвешки војници су први ступили у везу са Русима и о томе обавестили британског генерала Мајкла Џексона, високог, сувоњавог и благо погрбљеног професионалног војника, који ће после косовског искуства бити прекомандован на место команданта Оружаних снага Велике Британије.

Рано тог јутра главнина британских снага ушла је у Качаник, а затим и у Приштину. Када су два британска џипа по снажном пљуску коначно стигла до Чаглавице, села на улазу у Приштину, Руси су већ увелико заузели положаје на аеродрому.

Пошто су се некако пробили кроз одушевљену масу Албанаца која их је дочекала на приштинским улицама, Британци су кренули ка руским положајима. Стигли су до пута који из Косова Поља води ка аеродромској згради и ту се зауставили. Неколико тешких тенкова „челенџер“ распоредили су по околини, дуж пута су стајале Гурке, а иза њих падобранци.

Руси су уз контролни пункт за улазак на аеродром поставили оклопни транспортер; слично су поступили и Британци, неколико стотина метара даље. Излокани асфалтни пут између њих представљао је ничију земљу.

У једном тренутку са приштинског аеродрома зачула се снажна грмљавина. Један за другим, са писте је полетело шест „мигова 21“ и кренуло пут централне Србије. Британци су у околину аеродрома послали још неколико тенкова и борбених возила, а изнад глава ретких посматрача оног што се одвијало све време патролирали су хеликоптери НАТО-а.

Полетању „мигова“, како се касније испоставило, претходили су бурни сати у самом врху Северноатлантске алијансе. Главнокомандујући снага НАТО-а у Европи, амерички генерал Весли Кларк, позвао је генералног секретара Алијансе, Хавијера Солану, и предложио му да се британски и француски падобранци хеликоптерима пребаце на Слатину и на силу преузму контролу над аеродромом.

Генерал Џексон је, према каснијим сведочењима, у неколико наврата довео у питање Кларкова овлашћења да такву акцију нареди, а дипломате су страховале да би циљеви ове операције далеко превазишли оквире о којима су се чланице НАТО-а нимало лако договориле, па је постојала озбиљна опасност да неке земље једноставно одбију учешће у акцији. Први су тиме, наводно, запретили Французи. Чекајући наредбу, британски падобранци су врело послеподне провели у хеликоптеру недалеко од Скопља, пре него што је команда у потпуности одустала од акције.

„Због тебе нећу почети Трећи светски рат“, реченица је коју је Џексон наводно упутио Кларку, пошто је из Лондона добио подршку премијера Тонија Блера и министра одбране Џорџа Робертсона, као и одлуку Владе да британске снаге заузму положаје око аеродрома, опколе га, али не и да блокирају писту.

Таква процена показала се тачном, јер су без логистичке подршке Руси брзо остали без намирница. О снабдевању падобранаца бригу је две седмице касније преузео КФОР.

Спуштању тензија нимало нису допринеле ни изјаве руског генерала Леонида Ивашова, који је тврдио да је Русија спремна да на Косово пошаље хиљаде војника. Руси су, истини за вољу, у стање пуне приправности ставили неколико војних база и неколико транспортних авиона Ил-76, али је могућност да заиста стигну до Приштине постала само теоретска када су захтев Москве за прелет одбиле редом Мађарска, Румунија и Бугарска.

Упркос чињеници да су Руси на Слатини били практично опкољени, генерал Кларк је и даље инсистирао да НАТО заузме аеродром, тврдећи да има подршку највиших званичника међународне заједнице. Британски командант се у међувремену састао са руским командантом Виктором Заварзином, а после тог сусрета тензије међу директним учесницима ове кризе готово су нестале.

Упоредо су вођени преговори о будућем ангажману руских снага. Москва је инсистирала да руски контингент на Косову добије посебну зону одговорности, те да не подлеже заједничкој команди, што је НАТО одбио објашњавајући да ће на тај начин доћи до поделе Косова.

Из приштинских излога у којима се рекламирао биоскопски програм нестао je плакат за филм Преговарач, чије приказивање је требало да почне 24. марта.

Почетком јула, две стране постигле су компромисни споразум о статусу руских снага у саставу КФОР-а, према којем су руске јединице биле под командом команданта КФОР-а, али не и НАТО-а.

Руси су на Косову остали до средине 2003. године. Руководили су аеродромом у Приштини и војном болницом у којој је лечено више од 10.000 људи. Најпознатија епизода из њиховог патролирања Косовом је свађа са Рамушом Харадинајем, после које је један од команданата ОВК место догађаја напустио са масницама на лицу.

Два месеца касније, Кларк је смењен са места главнокомандујућег НАТО-а. Касније, када је најавио да ће покушати да се домогне кандидатуре демократа за председника САД, генерал Хју Шелтон, који му је као начелник америчког Генералштаба 1999. био надређени, на једном јавном скупу је рекао да Кларк има „проблеме са интегритетом и карактером“ и да зато никада не би гласао за њега.

Последњи авион ваздухопловства тадашње СР Југославије, једна „утва“, са приштинског аеродрома одлетео је 16. јуна 1999. године.