Авети другог светског рата: Алберт Шпер, нацистички вођа који је победио у Другом светском рату

У центру Берлина, у меморијалном комплексу „Топографија терора“, септембра 2022. била је отворена изложба посвећена једној особи. Њен назив је: „Алберт Шпер у Немачкој: суочавање са немачком прошлошћу“.

Изложба, која је премијерно постављена четири године раније у Нирнбергу, није била превише атрактивна, без посебних је раритета и архивалија, фотографија, аудио записа, дигитализованог филмског материјала, видео интервјуа са историчарима, али на њој је много текста. Сажетост средстава одговара суштини намене: ова изложба није о Алберту Шперу, већ против њега. Аутори каталога били су Мартина Кристмајер и Александер Шмит.

Алберт Шпер је био и остао вероватно најпотцењенија личност Трећег рајха. И сам је учинио апсолутно све што је било могуће да би остао у историји запамћен управо тако – као потцењен. У Нирнбергу је био сигурнији кандидат за вешала од већине других оптужених, али није обешен. Провео је 20 година у затвору, написао два светска бестселера, Сећања из Трећег рајха и Дневници из Шпандауа, постао милионер и редован гост телевизијских и радијских студија и полузваничних пријема. Он је једини оптуженик Суда у Нирнбергу који је после суђења и одлежане казне имао прави други живот.

Шпер је био једини нацистички лидер који је победио у Другом светском рату.

Редослед речи

Алберт Шпер је успео у готово недостижном: заједно са Трећим рајхом изгубио је светски рат, али је добио лични рат за сопствену будућност и жељену перспективу на своје место у историји. Његове књиге, безбројни интервјуи које је дао, сведочења и јавни иступи, све што је радио и говорио од маја 1945, било је део борбе да у историју уђе под властитим условима.

Историчари и публицисти су затим почели да га оптужују да је угао који је наметао лажан, да је цела његова фабула, коју је започео да конструише одмах по завршетку рата, такође фалсификат. Садашња изложба, као и обимна нова Шперова биографија Магнуса Бреткена која јој је претходила, Алберт Шпер – Немачка каријера, само сумирају доказе за то. Аутори и кустоси берлинске изложбе настављају да се боре са Шепровим конструктима – али ипак су приморани да следе редослед речи које се односе на његову биографију онако како их је сам Алберт Шпер распоредио.

А сваки биографска одредница о њему отвара се на следећи начин: „Алберт Шпер је био немачки архитекта који је одредио развој архитектуре у време националсоцијализма. Од 1942. био је министар наоружања Трећег рајха. На Нирнбершком процесу осуђен је као ратни злочинац на 20 година затвора.“

Дакле распоред речи је: архитекта, министар, оптуженик, затвореник. За Шпера је било веома важно да на почетку стоји: „архитекта“.

Архитекта Трећег рајха

Архитектура је место и околност Шперовог сусрета са Хитлером. Урбанистичко планирање била је њихова заједничка манија. Манија је и прва компонента Шперовог алибија.

Када Шпер пише своје мемоаре, он зна да је као архитекта уништен, поражен. Уништен у дословном смислу те речи: од свега што је изградио, савезничка бомбардовања су оставила нетакнуте тек три или четири зграде које је пројектовао. Оно што авијација није докрајчила, уништила је политика – нова канцеларија Трећег рајха коју је пројектоваом за неколико година разбијена је у ситне каменчиће.

Али најважније што је Шпер радио није уништено, већ је остало неостварено: остали су планови, цртежи, модели Хитлерових грађевинских и урбанистичких снова чију практичну реализацију вођа Рајха је био спреман да повери свом дворском архитекти.

Фирер је, наиме, будућност Рајха видео у трансформисаним градовима: Линц је требало да буде главни музејски светски центар, Нирнберг центар националсоцијализма, Берлин израз мистичне „Германије“ и престоница аријевског света која би у архитектонском смислу превазишла Беч и, посебно Париз, који је био предмет Хитлерове вечне зависти. Према Шперу, једина особа у историји с којом би Хитлер био вољан да замени место био је барон Жорж Ежен Осман.

Најупечатљивији елемент планиране трансформације немачких градова била је гигантска величина апсолутно свега, од улазних врата до трибина на стадиону – тријумфалних лукова, зграда министарстава, позоришта, пантеона, биоскопских сала... 

Гледајући уназад након одлежане казне, Шпер у својим Сећањима иронично наводи милионе кубних метара земље, десетине хиљада тона мермера за облагање зграда, стотине хиљада километара, одричући се своје папирнате архитектуре: „Данас ревидирам слику наших намера, видим да све то не само да би било лудо, већ и досадно“. Шпер наводи и разлог: градови су за Хитлера били места презентације, а не живота. „Хитлерову страст према изградњи за вечност пратила је потпуна незаинтересованост за транспортне структуре, стамбена насеља и зелене површине“, пише Шпер. „Друштвена димензија урбанизма му је била неинтересантна и према њој је био равнодушан.“

Али иронија с којом Шпер говори о заједничким плановима с Хитлером само наглашава неодољиво искушење с којим је он у Трећем рајху био суочен, добивши на располагање све грађевинске ресурсе империје. Шпер на себе из тог времена гледа са уздахом жаљења.

Странице посвећене архитектонској манији која га је ујединила с Хитлером најузбудљивије су у његовим Сећањима. На њима избија грозничаво осећање неограничених могућности које и не морају да се односе на стварност. Романтични врхунац ове грознице јесте откриће „вредности рушевина“, које би остале иза зграда подигнутих за миленијумски Рајх.

Наиме, за своје главне пројекте Шпер прави и скице које показују како ће ове зграде изгледати као рушевине обрасле маховином, и планира, заједно са Хитлером, производњу специјалних материјала који ће омогућити да њихове зграде величанствено старе и пропадају вековима.

Архитекта Шпер себе представља као уметника који је пронашао идеалног купца, али се, авај, испоставило да је купац ђаво. У улози ђаволове жртве, каквом се Шпер представља, и милиони његових сународника били су спремни да се препознају.

Али слика заведеног уметника-идеалисте коју је Шпер створио има озбиљне мане. Тако, на пример, план да се Берлин претвори у церемонијалну аријевску престоницу, Шпер описује као Хитлерову маничну фантазију. Међутим, план за такав град је био стваран, а да би се он спровео, значајан део немачке престонице је морао претходно бити уништен. Иако је у Берлину крајем 1930-их недостајало око 100.000 станова, 50.000 је у ту сврху требало да се сруши.

Сам Шпер је 1938. за то пронашао решење, које је подразумевало принудни раскид уговора о закупу са јеврејским станарима. Биро Генералне грађевинске инспекције Берлина, на чијем је челу био, направио је релевантне спискове и током наредних месеци „ослободио“ је око 18.000 станова, депортујући око 75.000 становника Берлина. С почетком рата, планови за реорганизацију града одложени су до даљњег, али депортације Јевреја су настављене истим темпом.

Министар наоружања

Најкраћа епизода Шперовог живота трајала је од фебруара 1942. до априла 1945. године. Због ње је и завршио на суђењу у Нирнбергу, не због берлинског славолука победе који је пројектовао.

Наиме, 8 фебруара 1942. срушио се авион у коме је био немачки министар наоружања Фриц Тот. Неколико сати касније, Хитлер је предао ово министарство Алберту Шперу. Целокупна производња војне опреме, муниције, резервних делова, испоруке и дистрибуција наруџбина за војну индустрију, изградњу путева и копнених утврђења, контрола производње електричне енергије и воде, све то било је подређено „главном градитељу“ Рајха.

Министарство наоружања којим је руководио Шпер давало је, у ствари, материјалну подршку немачким јединицама на фронту, у почетку само копненим, али су постепено у његову надлежност дошли и авијација и морнарица.

За Шпера је именовање за министра наоружања наводно било изненађење, последица Фиреровог хира. Касније је то описивао као немогућ изазов, који заправо уопште није требало да буде намењен њему. Али на то је аријевски човек могао да одговори само онако како му је дужност налагала: да прихвати огроман задатак и пропадне под његовом тежином – или да постане супермен.

Шперов посао министра наоружања био је да организује посла. У процесима производње и управљања првенствено га је занимала јасноћа шеме. Шпер је цртао структуре својих министарских одељења и комисија налик на план за зграде, тако да би оне могле бити универзално применљиве.

Али, за разлику од архитектонских скица за своје грађевине, Шперове управљачке шеме и модели били су ефикасни само под релативно редовним околностима. Када су линије фронта почеле да се урушавају, и Шперово планирање је затајило.

Ако је Шпер као архитекта у сопственом уму био заблудели уметник, онда Шпер као министар изгледа као несаломиви технократа са осећајем дужности уз потпуно одсуство интересовања за цену успеха, уз професионалну беспрекорност комбиновану са политичким и моралним слепилом. Слепа оданост дужности била је други део његовог нирнбершког и постнирнбершког алибија.

Али успех Шперове министровања није био заснован на чињеници да се његова технократија показала посебно ефикасном, већ на чињеници да је имао на располагању милионе обесправљених радника. За услове рада и живот логораша које је његово министарство упошљавало није бринуо.

Шпер је имао среће: до почетка суђења у Нирнбергу није било потпуне статистике о смртима на принудном раду у индустрији наоружања под његовом управом. Такође, није постојала потпуна документација из концентрационог логора Мителбау-Дора, чији су заточеници служили на полигону за производњу и тестирање ракета V-2, једном од Шперових главних пројеката.

На том послу умрло је укупно око 20.000 затвореника из логора Мителбау-Дора. С друге стране, 8.000 људи били су жртвa лансирања ракете V-2. Ово је једино оружје у историји човечанства чија производња је довела до више жртава него његова употреба.

Оптуженик у Нирнбергу

У сали Трибунала у Нирнбергу Алберта Шпера је лако промашити – чини се да заузима најмање места на оптуженичкој клупи. Било да се ради о видео снимцима испитивања или фотографијама које су га ухватиле у судници, Шпер на њима као да се губи, изгледа као „мали човек“, иако је био виши од већине оних који су седели или стајали поред њега.

Уз то, он изгледа као човек коме је немогуће одредити колико има година, упркос чињеници да је био међу најмлађим оптуженицима. На почетку Нирнбершког процеса, Шпер је имао 40 година.

Али за истражитеље Трибунала он је био уочљива фигура – ​​у позитивном смислу. Шпер ништа не одбија, он даје одговоре на сва питања, или бар покушава да их да. Он не пориче очигледно, не жали се на пропусте у памћењу, не пада у хистерију. Он је дубоко шокиран, као што може бити шокирана свака особа када открије да је његова лична несавршеност постала део незамисливе подлости. Он је у нирнбершкој судници оличење нормалности, која је само једно време скренула на пут зла.

У име ове слике, ове позе, Шпер на суђењу изговара своју кратку завршну реч. Тачније, чита са листа који држи дрхтавим рукама. Упркос чињеници да је говор написан унапред, он се зауставља, прави кратке паузе, као да заиста схвата пун значај онога што се догодило и онога што изговара.

Шпер је у судници веома озбиљан, узбуђен али прибран – као да на себе и ситуацију у судници гледа некако са стране. Изговара речи које сведоче о болној спознаји и шоку – шоку не због могућности смртне казне за њега, већ од незамисливости свега што се у Рајху догодило. Он потпуно признаје своју умешаност у све што се догодило, али на један посебан начин. Како су неки аутори приметили, он сада личи на Рип Ван Винкла из приче о холандско-америчком сељаку који је срео неке мистериозне Холанђане, попио њихово пиће и заспао, да би се 20 година касније пробудио у промењеном свету, пошто је преспавао америчку револуцију. Алберт Шпер у Нирнбергу изгледа као да се попут Рипа Ван Винкла управо пробудио из сна, поред себе затекао планину лешева, угледао своје руке обливене крвљу, па онда се пита: Боже, јесам ли ја ово урадио? Да, наравно, али нисам сам, сви смо, и мене су укључили, зар не?

Његово покајање није преувеличано, чини се да само још један гест у том смеру да је учинио оно би испало лажно. Али Шпер није лажан. Он емитује измаглицу. „Чега је све било, за ових 12 година“, пита се Шпер. „То је неопростиво и несхватљиво. Ево стојим овде и покушавам да схватим како се то могло догодити. И шта да радите сада – не са мном лично, радите са мном шта хоћете – него шта да радите да бисте избегли сличан ужас у будућности.“

И на крају нико се не чуди што овај оптуженик не говори као саучесник у злочину већ као наставник у разреду док диктира пасус из уџбеника историје: „Оно што се десило научиће цео свет не само да мрзи диктатуру као облик владавине, већ и да је се плаши“.

Није познато да ли је Шпер свесно или интуитивно осмислио наступ у Нирнбершкој судници. „Али да нисам размишљао, не бих преживео“, признаo је касније. И он и његов адвокат Ханс Флекснер добро су разумели где су најболније тачке оптужбе, односно у којим случајевима би Шперово лично признање за њега постало смртна казна, а где би могао да се извуче. Зато је, преузимајући одговорност за многе ствари, Шпер две ствари безусловно негирао: да је знао за услове у којима су живели и радили затвореници концентрационих логора, и – посебно – да је знао за Холокауст.

У ери друштвених мрежа ово можда звучи чудно, али је „знање о нечему“ за судије у Нирнбергу била околност од великог значаја. У то време Шпер није могао бити осуђен за оно за шта није знао. Међутим, пресудно је ипак било нешто друго: Шпер је убедио суд не у своју невиност, већ да је „нормалан“, неко с ким се може. Он то не изговора, али иза онога што каже, јасно се разуме: „Још ћу ти добро доћи.“

И заиста, Западу су добродошле бројне технократе Трећег рајха ранга нижег од Шперовог: аутор немачког ракетног програма, инжењер Вернер фон Браун, који је био Шперов подређени, још током нирнбершких суђења радио је у САД, где је повео и стотинак других добродошлих стручњака, Шперових упосленика.

Затвореник у Шпандауу

У архиви Шпигла од 760 референци које се односе на Алберта Шпера. Од тога је тридесетак из година његовог заточеништва, с тим да их је већина индиректних, не односе се на самог Шпера већ на опште околности Трећег рајха. Ни остали затвореници војног затвора у Шпандауу не помињу се пречесто. Било их укупно седморица, да би после 1957. остала њих тројица – Шпер, Рудолф Хес и Балдур фон Ширах.

За Шпера је време у затвору представљало двадесет година заборава у јавности, јер само заборав му је давао шансу да се врати. Али да се врати – коме? Пре свега, он је отац и муж, глава породице. Очигледно се у великој мери ослањао на своју породицу, на супругу Маргарету и шесторо деце који су живели у Хајделбергу. Сваке недеље они му у затвор шаљу нову породичну фотографију.

Године 1955. његов најстарији син Алберт, који носи очево и име и презиме, почиње да студира архитектуру у Минхену. „Архитекта Алберт Шпер“ – да би се неко средином 1950-их звао тако како се звао овај двадесетогодишњи минхенски студент, морао је имати чврсту психу и непоколебљив осећај припадности породици и везаности за оца.

Други син, који је на рођењу 1940, наравно, добио име Адолф, у једном тренутку, без много буке, прекрстио се у Арнолд. Троје од шесторо Шперове деце написало је мемоаре, из којих произлази да је за њих однос према оцу био изузетно тешко и трауматично искуство, али га се нико од њих није одрекао.

Шперова улога као затвореника јесте улога очевица који се покајао и који је у процесу искупљења – он је све схватио и све памти. У затвору је провео двадесет година градећи темеље за своју другу каријеру и нови живот.

Увод у други живот

Званично, затвореницима из Шпандауа било је забрањено да пишу било шта осим писама породици, службених сведочења и захтева затворским властима. Шпер међутим записује фрагменте својих сећања на тоалет папиру и остацима омота пакета које прима од породице. Склопивши пријатељске односе са једним од запослених у затвору, оно што је Шпер написао овај редовно односи „на слободу“ и шаље не Шперовој породици, наравно, већ његовим бившим колегама из бироа Генералне грађевинске инспекције.

Од ових комадића папира настаће касније две књиге – Сећања из Трећег рајха, објављена 1969, и Дневници из Шпандауа, објављени 1975 – које ће Шперу омогућити тријумфални повратак.

Двадесет година заборава и искупљења биле су за Шпера године латентне и енергичне активности с циљем припреме за будућност. Из Шпандауа су на листовима тоалет папира изношени не само фрагменти сећања на догађаје из времена Трећег рајха, већ и прецизна пословна упутства уз помоћ којих је Шпер обновио и одржавао контакт са онима који су требали да му помогну у будућем животу.

А било је много људи који су то желели: до 1966. године, када је Шпер изашао из затвора, формирао се читав један клуб његових симпатизера. Док је био у затвору, овај круг је делимично финансирао школовање његове деце и дневне трошкове породице.

Нису сви у овом кругу били пронацистички реваншисти. Међу њима било је и оних за које је Шпер био представник старе угледне хајделбершке породице, архитекта треће генерације. „У Хајделбергу после рата Шперови уопште нису имали лошу репутацију; била је то, пре свега, овдашња стара породица“, писала је касније Шперова ћерка Хилде Шрам, која ће направити политичку каријеру у Зеленој странци и постати потпредседница берлинског градског парламента.

Међу Шперовим симпатизерима било је и заинтересованих друге врсте. На пример, новинари и издавачи, који су чекали да из Шпандауа изађе вредан живи сведок епохе.

Моћ репутације

Берлинска изложба из 2022. посвећена Шперу у „Топографији терора“ почиње управо од тренутка Шперовог изласка из затвора, где га на излазу чекају стотине телевизијских камера.

Када је у поноћ 1. октобра 1966. Алберт Шпер изашао из затвора, одмах је постао медијска звезда. Први интервју дао је за Шпигл и за то био плаћен. На крају разговора је рекао: „Оно што сам вам овде рекао – а разговор се води на ваш захтев – требало би да буде и последње што ће се од мене чути за сада“.

Наравно да то није био последњи интервју који је Шпер дао, али након њега сваки новинар коме је било дозвољено да поставља питања истакнутом нацистичком функционеру аутоматски се осећао поласканим, привилегованим и захвалним. Следећи интервју са Шпером објавио је Штерн шест дана касније. У њему стоји: „После 20 година у Шпандауу, Алберт Шпер тражи нови почетак у животу. Он каже: 'Обожавао сам и плашио се Хитлера...'“

Интервјуи са Шпером су се обично продавали као ексклузивни, иако у њима није било скоро ничег ексклузивног. Било да се радило о Плејбоју, НДР-у или Квику, Шпер је као стари салонски нациста увек пливао у истој води када би се повела реч о његовој улози у Трећем рајху.

Прича о другој каријери Алберта Шпера прича је о стотинама хиљада продатих примерака књига, огромним хонорарима и медијском успеху човека који је једном давно подлегао искушењима, попео се на врхунац злочиначке моћи, али је потом све схватио и за све се искупио. Зато никоме више није падало на памет да Шперово име наведе на списку оних који су чинили врхушку Трећег рајха – Хитлер, Гебелс, Геринг, Химлер, Борман...

Шпер јесте припадао тој листи, али се с ње извукао. Историја га је прецртала. И не само њега.

Улога новинара у прању биографије 

Главни Шперови помоћници у томе били су новинари. Пре свих Јоаким Фест, касније један од уредника листа Франкфуртер алгемајне цајтунга. Он лично није имао симпатија према нацизму, али је за Шпера урадио главну ствар: као „ghostwriter“ он је невидљиви коаутор Шперових мемоара, за шта је добио свој део хонорара од продаје.

Фест је као писац био неупоредиво талентованији од Шпера, али је Шпер био много паметнији и убедљивији као манипулатор. Јоаким Фест је тај који је помогап Шперу да створи имиџ који се добро продавао наредних 50 година, и наставља да се продаје до данас.

Фест није могао да одоли првокласном материјалу који му је понуђем. Шпер му је испричао толико тога и тако детаљно да новинар није посебно проверавао колико је, и о чему, Шпер ћутао. Шпер је свој послератни новац зарадио не само легалном продајом својих Сећања и Дневника, већ и тајном продајом слика које је прикупио током година „аријенизације“ имовине јеврејских колекционара. За то се сазнало тек након Шперове смрти 1981, али ни на кога није оставило неки велики утисак.

Познавао сам Јоакима Феста (1926-2006). Потицао је из католичке, темељно антинацистичке и антихитлеровске породице, и био је упечатљив, висок, маркантан и елоквентан човек. Објавио је више успешних и добро продаваних књига о нацизму, а Хитлерова биографија коју је написао 1973. налазила се недељама на врху бестселера и постала незаобилазно штиво за све који на било који начин изучавају вођу Трећег рајха. Уз то, то је била прва велика Хитлерова биографија после оне Алана Булока из 1952. године, и прва коју је написао један немачки аутор.

Фестова књига о Хитлеру појавила се у време када се млађа генерација Немаца суочавала са нацистичким наслеђем и изазвала је контроверзу међу немачким историчарима, јер је Фест, политички конзервативац, одбацио тада доминантно мишљење да су узроци Хитлеровог успона на власт углавном економски. Уместо тога, веровао је да нацизам свој успех дугује чињеници да су милиони Немаца затварали очи пред оним што је Хитлер чинио или су га у томе  активно подржавали.

После ове књиге, Фест је постао уредник културе у ФАЗ-у. Под његовим уредништвом вођен је познати „сукоб историчара“ о карактеру нацизма, где је на једној страни био Ернест Нолте, а на другој Хабермас и остали.

Фестова биографија Хитлера била је заснована на извору првог реда: Хитлеровом архитекти. Још 1999. године, када је већ било доказано како и у чему је Шпер лагао, Фест је објавио једнострану Шперову биографију. 

Историчар Магнус Брехткен, који је све ово наведено изложио у својој књизи о Шперу, оцењује: „Шпер је био идеално пројекционо платно за милионе Немаца који су желели да испричају потпуно исту причу о дистанцирању од националсоцијализма као и он.

Да, Шпер је био свестан свих злочина националсоцијалиста. Да, Шпер је био умешан у масовна убиства Јевреја. Нацистички министар је био џентлмен? Да ова превара није тако неизрецива, била би добра шала.“

Неколико година пре ослобађања Алберта Шпера, у Израелу је суђено Адолфу Ајхману и он је осуђен на смрт. Линија одбране је била слична Шперовој – обојица технократа пред судом су се позивала на отприлике исте аргументе и осећај дужности који их је одвео ка злочину. Израз Хане Арент „баналност зла“ заувек ће остати Ајхманов споменик. Али за Шпера, који је умро од можданог удара две деценије касније, 1981. године у скупом лондонском хотелу после још једног интервјуа за Би-Би-Си, „баналност зла“ ​има другачије конотације.