Чудновата улога потомка цара Лазара у Мајском преврату и пројекту канала Дунав-Морава-Вардар štampaj

Америчка штампа је пре десетак година забележила да је преминула Мери Мoри Лазаровић-Хребељановић, супруга кнеза Душана Хребељановића. Из текста објављеног 22. октобра 2012. сазнајемо да је рођена 1910, да је умрла у 102. години, да је служила у америчкој војсци, а да се за Душана из „Старе Србије“ удала 1955. Њен отац био је Eнтони Фиjала, који је 1903. водио познату „Fiala-Zeigler“ поларну експедицију, која је била две године заробљена на Арктику пре него што је спасена, а живела је у Шел Поинт Вилиџу, Форт Мајерс, Флорида.

Ово је епилог једне чудновате приче која укључује породицу америчког штампарског магната Рандолфа Херста, амбасадора Србије у Лондону, једну талентовану и амбициозну америчку глумицу, аустријског авантуристу и можда аустријског шпијуна, и на крају, ишчезлу српску средњoвековну династију Лазаревић-Хребељановић.

Прича укључује и једну спиритистичку сеансу у Лондону одржану марта 1903, само три месеца пред брутално убиство краљевског пара у Србији, од кога се ове године навршило 120. година. Догађај познат као Мајски преврат, када је група официра извршила раније сковану заверу и брутално ликвидирала краља Александра Обреновића и краљицу Драгу Машин, довео је до династичке смене на престолу Србије и био увод у деценију драматичних догађаја која је почела Анексионом кризом поводом Босне 1908, а онда преко два Балканска рата и Првог светског рата довела до стварања Југославије под династијом Карађорђевићa. О историјском значају и моралним аспектима овог чина дискусије не престају.   

Спиритистичка сеанса уочи Мајског преврата

Познати енглески писац Томас Вилијам Стед био је велики поклоник мистике и заљубљеник у „онострано“, али као такав није био изузетак од тадашњег викторијанског лондонског естаблишмента које је било заведено тајнама и окултним играма које је по салонима ширила руска аристократкиња мадам Блавацка са својим поштоваоцима и присталицама.

Стед је позвао своје пријатеље на окупљање за 20. март 1903. а централни догађај требало је да буде спиритистичка сеанса са већ афирмисаном пророчицом Џулијом Барчел. На сеансу је био позван и тадашњи амбасадор Србије у Лондону, Чедомиљ Мијатовић. Мијатовић је био славна личност српске политике, вишеструки министар, учесник Хашке конференције, председник Краљевске академије наука. Било је мало почасти које нису припале Мијатовићу, али он је, као и његов друштвени круг, имао широка интересовања и духовну радозналост.

Богумил Вошњак је Чедомиља Мијатовића описао као човека „који не спада у наше доба, елегичног и сентименталног“. Вошњак је у њему видео „нешто гусларско, нешто што никако није спадало у лондонску средину“. Професор Слободан Марковић, који је реафирмисао Мијатовића у нашем добу, назива га "викторијанцем међу Србима".

У сваком случају, Стед је замолио Мијатовића да се и он прикључи сеанси и да понесе са собом нешто што може да буде у вези са српским краљевским паром, што је овај и учинио, поневши са собом коверат у којем је био папир с ћириличном потписом краља Александра Обреновића. Мијатовић није могао да остане до краја сеансе, већ је коверат с краљевим потписом оставио свом пријатељу и његовој супрузи, с којима је дошао, а који су у каснијим извештајима са овог догађаја названи као „господин и госпођа Л“. 

Те драматичне ноћи госпођа Барчел је у видовњачкој екстази предсказала убиство српског краљевског пара од стране униформисаних особа. Када је следећег дана Мијатовић сазнао шта се догодило, он је марљиво прикупио сведочења присутних која су га уверила да се ради о озбиљној ствари, и 28. марта упутио краљу Александру телеграфско упозорење да му прети опасност по живот и да развија што је боље могуће односе с војском.

Све ово остало би непознато да два месеца касније, у ноћи између 29. и 30. маја (односно 10. и 11. јуна по новом календару) није заиста дошло до крвавог краљеубиства које је шокирало и згрозило тадашњу Европу. Након тога је и вест о лондонској спиритистичкој сеанси обишла Европу и свет, чему је посебно допринео и сам Мијатовић, пошто је одмах након атентата новинарима испричао детаље. Причу о овом догађају објавио је и Вилијам Стед у свом часопису „Ривју оф ривјуз“, а готово сви присутни потврдили су својим потписима истинитост догађаја.

Мајски преврат се тако уврстио у ред сензационалних, скоро натприродних догађаја, о којем се с великом страшћу причало и расправљало на свим континетима. Пророчица Џулија Барчел постала је позната и славна у целом свету, а неколико недеља по Мајском преврату у Лондону је објављена књига Београд – бели град смрти, историја краља Александра и краљице Драге („Belgrade the White City of Death. Being the History of King Alexander and Queen Draga”). Књигу је потписала Флора Нортеск Вилсон (Flora Northesk Wilson), али многи, међу њима и Слободан Марковић, указују да је њен прави аутор Чедомиљ Мијатовић.

Слободан Марковић у својој књизи наводи да је Мијатовићу током његове посете Србији 1914. српски официр и учесник у завери Стеван С. Шаинац, потврдио да је у ноћи атентата образована комисија која је пописала личну касу краља Александра и да је у њој нађен Мијатовићев телеграм упозорења, на који краљ није одговорио.

У свему овоме овде нас нарочито привлаче личности две особе, а то су „господин и госпођа Л“ који су дошли с Мијатовићем на сеансу и, пошто је он отишао, предали коверат Џулији Барчел. Њихов идентитет није откривен у књизи Београд – бели град смрти. Вилијам Стед, међутим, у свом тексту о овом догађају навео је да је реч о „господину и госпођи Лазаровић-Хребељановић“. „Господин и госпођа Лазаровић-Хребељановић“ – Еуген-Лазар и глумица Еленор Калхун – који су себе сматрали наследницима лозе цара Лазара, несвакидашње су личности које су имале своје место и одређену улогу у српској историји крајем 19. и почетком 20. века.   

Младалачка љубав Вилијама Рендолфа Херста

Американка Мабел Данлоп Грујић описала је раскидање веридбе америчке глумице Еленор Калхун са новинским и рударским магнатом Вилијамом Рандолфом Херстом и њену каснију удају за „претендента за наслеђе српске преткосовске династије“. Она је то знала захваљујући пријатељству с Вилијамовом мајком Фиби Херст, с којом се дружила од почетка века па до њене смрти 1919. Супруга рударског милионера, Џорџа Херста, Фиби Херст је била активна и предана у помоћи Фонду за спас Србије у Калифорнији током Првог светског рата, а Херстове новине често су писале о рату у Србији и у корист Србије.

Дејвид Насо у својој биографској књизи о Херсту описује како је почела његова романса са Еленор Калхун: „У децембру 1881, Вил је поново отпутовао на исток са својом мајком, која је одлучила да обиђе Европу са својом младом штићеницом Еленор Калхун, глумицом која се трудила да каже да је пранећакиња познатог сенатора из Јужне Каролине Џона К. Калхуна. Еленор је посетила Херстове у хотелу 'Бакингем' у Њујорку и отпутовала са њима у Бостон и Кембриџ где је Фиби, у ишчекивању да ће Вил положити пријемне испите, куповала намештај који би њеном сину могао бити потребан за његов апартман на Харварду. Еленор и Вил провели су неколико вечери у позоришту пре него што су се вратили, са Фиби, у Њујорк.“ Насо наводи да је Еленор била неколико година старија од Херста и много зрелија од њега. 

Прича се није на томе завршила. Вилијам није био вољан да се бави студирањем, него је што пре хтео да се опроба као новинар. Руководство Харварда, незадовољно његовим учинком, затражило је од њега да напусти универзитет уколико не поправи своје оцене. Биле су му потребне две године да убеди оца да га пусти да ради у листу „Сан Франциско Егзаминер“. Годину дана пре него што је почео да ради као новинар, он је запросио Еленор Калхун, коју је поново срео и у коју је био лудо заљубљен. 

Херстов биограф, Кора Олдер, написала је да ју је обасуо цвећем, пажњом и поклонима, иако то није било потребно, јер је она била опчињена њиме, исто колико и он њоме. „Они су имали сличне укусе, романтичну љубав према позоришту и литератури, обоје су били млади и омиљени”, написала је Олдер.

Мада је већ годинама била Еленорин ментор, Херсова мајка Фиби је почела кампању да прекине њихову везу. Она је мислила да су глумице жене слабог морала и да је Еленор ловац на богатство. У једном писму свом пријатељу је написала: „Чудићеш се зашто сам толико несрећна због мог младића. Он је тако безнадежно заљубљен у глумицу, мис Калхун. Просто је полудео за њoм, а она жели да се уда за човека који има новац... Ако бих ти рекла само пола од оног што се десило у овој афери, ти би био запрепашћен.“

После много притисака, уцена, наговарања, Фиби је успела да прекине ову везу. Део тог аранжмана била је куповина листа „Сан Франциско Егзаминер“. Када је 4. марта Џорџ Херст положио заклетву као нови сенатор из Калифорније, у заглављу листа се по први пут појавило име Вилијама Рандолфа Херста као власника новина. Био је то његов први велики посао: трговина првом љубављу за још већу љубав, калифорнијске новине. Херст ће потом постати и остати синоним за моћ штампе и медија. У ратним годинама подржавао је Србију, знајући, између осталог, да је његова велика младалачка љубав, Еленор Калхун, која се преселила у Лондон и тамо покушала да револуционише тадашње позориште, ангажујући се на страни жена које су се појављивале као независни продуценти и глумице-менаџери, постала страсни присталица српске ствари.

Сусрет са потомком цара Лазара

Како је написала у својој аутобиографији Палате и задовољства, Еленор Калхун је свог будућег супруга срела је док је на једном пријему разговарала са „писцем и угледним старим српским дипломатом у Лондону”, коме не наводи име, али је познато да је то био Чедомиљ Мијатовић. Мијатовић је прекинуо разговор с њом како би поздравио новопридошлог госта. Еуген Худечек Едлер фон Чернуцки, „српски принц Лазаровић“, како се представио Еленор Калхун, рекао јој је да не воли позориште и да никада није ишао да гледа ниједну представу, не знајући чиме се његова саговорница бави.

Куда год је ишла наредних дана, Еленор је наилазила на новог „српског познаника“, који се трудио да с њом прича што је више могућно: прво је говорио о општим питањима, а онда о Блиском истоку, Македонији и Србима уопште. Недуго потом новој познаници је саопштио жељу да се њоме ожени. Говорећи о личној ситуацији, није скривао ништа од потешкоћа у којима се налазио.

Након тога, Мијатовић и његова супруга позвали су Еленор Калхун у српску амбасаду, где су јој „много говорили о Лазаровићевим родитељима и њиховој линији“, као и о стварима које су се тицале „његове личности“.

Када се Еленор верила са „Лазаревићем“, Мијатовић и његова супруга су је „формално посетили и честитали на веридби“. Мијатовић јој је том приликом, у посети која је трајала око три сата, представио ситуацију у Централној Европи и како је она утицала на Србе. „Лазаревић” није био присутан на том сусрету, а Мијатовић је његовој вереници рекао да је покушао да се удружи са Аустријом као најбољим пријатељем Србије. Глумица је прокоментарисала да је то, према њеном сазнању, сасвим у супротности са идејама њеног будућег мужа. Мијатовићева супруга, Енглескиња Елоди, 17 година старија од супруга, која је превела многе српске народне песме на енглески, била је супротног мишљења од мужевљевог, и чврсто је веровала у све што је „Лазаревић” говорио, укључујући и његове идеје о Русији.

Чедомиљ Мијатовић је, иначе, био склон спиритизму и генеалошким конструкцијама и до њега стизали су различити авантуристи и претенденти на племићке титуле из разних наводних династија. Тако се у Америци 1916. упознао са  „принцом Стефаном Урошевићем“ који је тврдио да је потомак Стефана Уроша, иако овај није имао деце.

Мијатовић није ово радио због опсенарства, него желећи да утврди чињенице колико су наследника имали српски владари. Деца из њихових ванбрачних веза остајала су непозната, иако се добро знало да их је било, и то не у малом броју. У монархији је принцип наслеђивања један од њених темеља, због чега је Мијатовићу било важно да сазна ко су могући наследници, макар међу њима било и оних умишљених и фиктивних.

Борац за српску ствар

Мијатовић је „Лазаревића” упознао преко његове мајке Отилије, рођене Лазаровић. Она је више пута писала Мијатовићу, а обраћала се и архимандриту манастира Манасија, Кирилу, од кога је добила благослов да узме ново презиме „Лазаровић-Хребељановић“.

Њен син, „принц Лазаревић”, звао се заправо Еуген Худечек Едлер фон Чернуцки и био је католичке вере. Рођен је у Оломоцу 1869, а умро је у Хајделбергу 1941. Био је најпре ожењен са Маријом Луси Лујзом Шарлотом Серирје (1871-1900) с којом је имао троје деце. Душан Стефан Еуген де Чернуцки Лазаровић-Хребељановић и његов брат близанац Стефан Лазар Роберт де Чернуцки Лазаревић-Хребељановић, рођени су у Паризу 1896, а три године касније и њихова сестра, која је име добила по супрузи Чедомиља Мијатовића, Елоди. Душан Лазаровић-Хребељановић ће се 1955. оженити са Мери Мори Фијала, а америчка штампа ће ову вест објавити називајући младожењу југословенским принцом и потомком кнеза Лазара.

Еугеново треће дете из тога брака, кћерка Мара (Елоди) Хребељановић, рођена је 28. јануара 1899. у Паризу, где јој је отац, како је наводила, „Лазар Лазаревић Хребељановић живео као политички емигрант – противник династије Хабсбург“. У Енглеској је завршила средњу и музичку школу, а затим је у Њујорку 1929. стекла звање дипломираног биолога, а две године касније и магистра наука. Два њујоршка листа, „Њујорк Ивнинг Пост“ и „Њујорк Ворлд Телеграм“ пригодним чланцима пропратили су овај успех принцезе Маре Хребељановић, кћерке кнеза Еугена Лазаровића Хребељановића.

Почетком 1930-их преселила се у Немачку где је радила и учила у медицинским установама у Вирцбургу, Берлину и Хајделбергу. Ратне године провела је у Немачкој где јој је 1941. умро отац. По завршетку рата, добила је посао у америчком Црвеном крсту у Хајделбергу.

Објашњавајући порекло свог оца, „принца Лазаровић Хребељановић“, Мара Одила де Чернуцки Лазаровић Хребељановић, која се појављује и као уредник неколико његових књига, написала је доста детаља. Њен отац, како је наводила, Еуген Лазар де Чернуцки Лазаровић рођен је у хрватском делу Аустроугарске и био је син Франсиса де Чернуцког, који је потицао из породице српског порекла која се у 16. веку населила у Хабсбушкој монархији и 1583. добила племићку титулу од Рудолфа, краља Чешке (Бохемије) и Мађарске. Његова мајка, Одила Лазаровић, принцеза Хребељановић, била је „кћерка министра у аутономној хрватској влади“, а „принц Лазаровић-Хребељановић“ наводно је имао српске, руске, пољске и чешке крви, затим француске, немачке и мађарске, као и шпанске, преко своје бабе, која је била дона Марија де Гузман, у линији војводе Оливареса.   

Еуген је био поручник у аустријској војсци коју је напустио и постао велики критичар монархије. Одрекао се аустроугарског држављанства и наставио школовање у Паризу, где се оженио богатом Францускињом Мари Шарлот Серирје. Када су се венчали у новембру 1895. он је из свог имена изоставио презиме Худачек а придодао име Лазар и презиме Лазаровић. Када су следеће године добили близанце, којима је дао имена Душан и Стефан, у крштеници својих синова је забележен као „Еуген Лазар де Чернуцки Лазаровић, кнез Хребељановић“.

Елеонора Калхун за свог супруга пише да је године посветио „раду у Македонији“, „припремама устанка“ и „ослобођењу хиљадугодишње Старе Србије“, наводећи да су сва тамошња имена насеља, планина и река од давнина била српска док нису дошли Турци: „Лазаревићеве мисли и дела од раних дана били су посвећени раду у Македонији, интересима српског уједињења и развоју идеје Балканске лиге која би укључивала све балканске државе“. Тврдила је да је он веровао да балкански народи само уједињени могу да буду једина нада за индивидуални и колективни развој и снагу да избегну позицију монете за поткусуривање великих сила и објекат њихових амбиција и окупације. Он је, штавише, и дошао у Енглеску да би подстакао те идеје, писала је његова супруга.

Што је више слушала о Балкану и Србима, то јој се чинило да је то сцена највеће и најстрашније модерне драме на земаљској кугли. „Открила сам да су били демократе од најстаријих времена, да су већ тада, много пре Magna carte, имали неке форме представничке владе и судове много пре него што је та институција коришћена у Европи. Сазнала сам да једино они од свих европских народа нису прихватили ропство у средњем веку, чак и онда када је то била уобичајена ствар, него су се њему супротстављали, чак и против својих влада“, тврдила је Еленор. Њен брак био јој је подстрек да се бори за српску ствар.

Претендент на српски престо

У то време, европска и америчка штампа нагађала је о могућим претензијама „принца Лазаровић Хребељановића“ на српски трон. Он је свој став по овом питању саопштио у „Пал Мал Газети“ октобра 1903, где је објавио циљеве свог деловања: истеривање Турака из Европе, ослобођење Старе Србије и уједињење целе српске нације и њених територија у једну државу. Он је, уз то, такође саопштио да његов рад нема намеру да омета Карађорђевиће или било које друге српске владаре.

Еугенове амбиције нису биле без штете и по њега лично, а ни српски двор нису оставиле равнодушним. Многи су га сматрали аустријским шпијуном, па су чак и инсинуирали његову уплетеност у Мајски преврат и на друге начине осим преко наведене спиритистичке сеансе, иако има поузданих чињеница да је Еуген обављао и обавештајне послове, али за Британце и Американце. Али, оставимо то за сада по страни. 

Када је Еуген 1892. објавио своје захтеве за српском племићком титулом, за њих је сазнао и краљ Милан Обреновић који је у то време живео у Паризу. Цео случај ускоро је постао оптерећујући за аустријску, мађарску, а највише за српску владу, па је Еуген тада узео једногодишње одсуство из аустроугарске армије у којој је био официр, да би 1894. сасвим напустио војну службу. Истовремено му је одобрено отпуштање из аустријског и мађарског држављанства.

Овај инцидент је довео до размене дипломатских нота између српске и аустријске владе. Аустријска влада је у ноти упућеној српској влади истакла да је Еугеново отпуштање из војне службе, „чин посебног пријатељства према династији Обреновић у Србији“. Ово је Еугену у писму потврдио и Чедомиљ Мијатовић, након што га је Еуген позвао да му буде кум на венчању са Еленор Калхун, женом с којом га је српски посланик у Лондону и упознао.

Мијатовић му је тада написао да су „теорије о његовом српском племићком пореклу већ довеле до акција против њега“, те да је империјална аустријска влада указала да су њене акције „чин специјалног поштовања према српској краљевској династији“. У таквим околностима, објашњава даље Мијатовић, и поред тога што зна да „Лазаревић“ нема никакве претензије према српском трону, „ако бих био ваш кум, највероватнија последица била би моје хитно уклањање као српског амбасадора у Лондону“. Због тога га моли да на пријатељски начин прихвати ово одбијање. И поред тога, настављено је аустријско и српско шпијунирање Мијатовићевих контаката с „Лазаревићем“, па га је тако српски амбасадор у писму из 1899. обавестио да „краљ Милан и краљ Александар знају за наш сусрет и разговор 1897. године“, за шта је „аустријска влада покушала да узме заслуге“, упозоравајући га да је на „српском двору познат као човек који би могао да буде претендент на круну“.

Ти покушаји, како се чини, нису били за багателисање. Еугенова ћерка Мара, пишући на основу очеве преписке и материјала које је поседовала, навела је да су преци њеног оца напустили своје домове у Србији „током велике сеобе у време хришћанско-отоманског рата, који је вођен од 1593-1606. између Турске и савеза хришћанских сила централне и источне Европе, у којем су учествовале и Србија и Црна Гора, а само је неколико чланова породице преживело сукобе“, тврдила је Мара Лазаровић Хребељановић.

Последњи покушај породице да поврати старе поседе и оконча дуги егзил, учинио је у последњој четвртини 18. века њен прапрадеда, Јан Лазаревић. Стара породична коресподенција указује да је Јан Лазаревић 1771. срео кардинала Роана, француског амбасадора на царском двору у Бечу. Он је кардиналу изложио план који је требало да  пренесе француском краљу Лују XIV, по коме би Француска могла да надокнади губитке настале поделом Пољске тако што би подржала Србе у Херцеговини и Црној Гори који су се борили против Турске и како би се створила српска држава под француском заштитом.

Ова прича појавиће се касније у новинама, које су у августу 1875. објавиле интервју са Валтазаром Богишићем, који је тада студирао у Паризу. Богишић је, наводно, изјавио да је у париским архивима међу документима која се баве „пољским питањем“ нашао план који је предочен краљу Лују XV у којем се тражи да подржи српску државу. Један од меморандума који је подржавао овај план, с потписом генерала грофа Шметова, датирао је у 1774. годину.

Наводећи даље чињенице у прилог свом пореклу из лозе Лазаревића, Мара наводи да је Чедомиљ Мијатовић у литерарном часопису „Јавор“ 1877. године објавио причу о „Аугусту фон Лазару фон Бојни“, другу верзију те приче Мијатовић је објавио као део заплета у свом роману Рајко од Расине 1882, а трећу 1904. у „Century magazinu“ под насловом „Curious Minesota Romance“.

Принц „Лазаревић” је у својој двотомној књизи Српски народ, славна прошлост и његова судбина („Serbian people, past glory and their destiny”), коју је објавио 1910. у Америци заједно са својом супругом „принцезом Лазаревић-Хребељановић”. Као додатак књизи објавио је и свој пројекат Српско-турског канала. Наиме, он је настојао да промовише водени пут који би спајао Дунав и Егејско море преко Мораве и Вардара и који је он звао „српско-турски” канал. Тај пут требало је да отвори пут између Северног мора и Суеца, обезбеђујући Србији економску слободу и снажан развој.

Инспирацију за овај пројекат, он је нашао у извештају америчког конзула из Константинопоља, који је први пут објављен на енглеском 7. јула 1909. у публикацији „Амерички трговински и конзуларни извештаји“. Лазаровић је свој пројекат представио Америчкој инжињерској комори 1920. године, али за време његовог живота он никада није објављен у целини, него је то тек учинила његова кћерка 1925. године.

Књижица је имала 135 страна са додацима, укључујући грб Лазaровић-Хребељановића и мапе региона, док је оригинални документ њеног оца имао 80 страна. На књизи је објављена и њујоршка адреса на којој је у то време Мара живела, Бејчестер авенија 360. У то време, југословенска влада је почела расправу о регулисању тока реке Мораве, па је Мара сматрала да је право време да се објави целокупан материјал о овом пројекту, укључујући и политичку коресподенцију која га је пратила, што њен отац раније није желео да учини.

Еуген у документу наводи да је у пролеће 1909. добио инжињерски извештај поводом предлога изградње воденог пута који би спајао Турску и Србију, који је на његов захтев за Америчку инжињерску компанију начинио најпознатији инжењер у Србији, професор хидротехнике на Београдском универзитету Никола Стаменковић. Документ је представљен како српској, тако и турској влади. Пројекат је значио изградњу пловног пута у дужини од од 382 миље од Дунава до Солуна, који би био плован за бродове од 1.000 тона.

Студија је предочена и најпознатијем српском географу Јовану Цвијићу, с молбом да је приложи Универзитетској библиотеци, као успомену на покојног професора Стаменковића, аутора главног пројекта за ову идеју. Јован Цвијић је, наводи Мара, својим саветима помогао његовој изради. Еуген је објашњавао да овај пројекат није само од интереса за инжењере, него и за државнике који треба да сагледају његову политичку, економску и историјску димензију како би изградили план за бољу и срећнију будућност.

У геополитичком, саобраћајном и економском погледу, Еуген је значај моравског канала видео у повезивању европске економске зоне са Суецким каналом. Та линија почиње од Велике Британије, сече Северно море, пролази кроз Немачку, паралелно с реком Елбом, пролази кроз Чешку, и Дунавом наставља до Србије, идући затим моравском и вардарском долином до Егејског мора, а онда до Суеца.

Ова линија „економске гравитације“ била је пре рата разлог сукоба две државе због истока – Британије и Немачке. Српски плато и његова важност за стање на Балканском полуострву треба да се посматра „као прва линија одбране“ Суеца, односно као препрека ка Египту и Индији или база из које Немачка може да почне освајање Египта и Индије.

Немачка експанзија према истоку била је првенствено економска и комерцијална, а мање страха требало је имати од директне територијалне агресије. Иако Енглeска нема ниједан објекат за територијалну агресију на Балкану, британски и немачки интереси су се овде антагоностички поставили. Једина земља чије агресије би требало Србија да се плаши јесте Аустро-Угарска, али не као земље у модерном смислу, него као преживела средњовековна концепција династије и њених поседа.

„Принц Лазаревић” је умро 1941. у Енглеској, а Еленор 1957. у Њујорку као стогодишњакиња. Када је умрла, „Њујорк тајмс” је 12. јануара 1957. објавио да је преминула принцеза Еленор Калхун Лазаровић-Хребељановић, „бивша глумица која је била снажни присталица српске независности“.

Мара Хребељановић је 1947. дошла је у Београд о чему је, како је сама изјавила, „маштала целог живота“. Кратко време радила је као бактериолог у Државном заводу за социјално осигурање у Новом Саду, а радни век је завршила као стручни сарадник Медицинског факултета у Београду. Дневни лист „Политика“ обавестио је своје читаоце да је 19. фебруара 1971. умрла Мара Хребељановић, „последњи потомак цара Лазара“.