Како је планирано бомбардовање СР Југославије 1999. године: Стратегија „Лудог Џоа“

Рат на Косову 1999. године је победа поражене америчке војне доктрине. Само на Косову и делимично у Босни америчке војне снаге успеле су да наметну политичке циљеве употребом искључиво авијације. И док се о мотивима политичких заступника и главних актера бомбардовања СР Југославије због Косова мање-више све зна, оно о чему се мање причало је како се дошло до „рецепта“ који ће бити употребљен од стране америчке војске током југословенске кризе.  

Двострука стратегија удара и на стратешке циљеве и на снаге распоређене на Косову није била без контроверзи. Иза ове одлуке налазио се сукоб две супротстављене школе војног деловања у америчкој армији, али и деценије расправа у војној доктрини да ли се авијацијом може извојевати победа. Скоро коначни закључак те дебате био је да победу на бојном пољу постижу само пешадија и копнена војска.

У сваком случају, то су сасвим супротстављени приоритети у војним операцијама. Присталице ваздухопловне борбе питање и судбину војних снага непријатеља стављају на последње место. Друга школа њима даје приоритет и тврди да нема победе без победе над војском противника.

Ворденова доктрина

Стратег употребе авијације у наметању америчких циљева био је пуковник Џон Ворден звани, не без разлога, како су тврдиле његове колеге, „Луди Џо“.

Развој високих технологија омогућио је Вордену да наметне своје гледиште америчким генералима, мада они никада нису били ни срећни, а ни уверени у исправности његовог мишљења. Посебно се томе одупирао тадашњи начелник Генералштаба Колин Пауел. Ворден и његови следбеници сматрали су да се рат добија и пре него што копнена војска уђе у бoрбу.

У време првог Заливског рата 1991. Ворден је био на челу групе у авијацији која је радила на тајном пројекту у Пентагону под називом „Шах – мат“. Војни експерти су га сматрали веома важном фигуром која представља симбол не само авијације, него и новог мишљења у војсци, планирања и структурирања које доноси ново оружје.

Америчка војска у првом Заливском рату 1991. године ушла је у Ирак пешадијом, али је у њему авијација први пут употребљена тако да се може рећи да је обавила најважнији део посла. Ho, cве оно што је Ворден замислио и записао у својој доктрини, примењено је 1999. у бомбардовању Србије. 

Ворден је говорио да се сваки потенцијални непријатељ састоји од физичких и моралних елемената и да ратне напоре треба првенствено усмерити на физичку страну, јер је „физичка страна непријатеља, у теорији, савршено позната и предвидљива“. Oн не одбацује чињеницу да на морал непријатеља могу да утичу војне снаге, али се фокусира на тo да је физичка страна непријатеља позната, да може да се уништава и да ефекти дејстава на физичке елементе могу да се мере.Он је своју стратегију засновао на чињеници да су модерне земље веома зависне од технологије. Што је земља модернија, зависнија је од електричне енергије, комуникација, извора нафте, преносника струје, транспортних система. С прецизношћу модерне авијације, могућe је парализовати модерну земљу тако што јој се уништи централни нервни систем – што делује као отров који умртвљује њене капацитете, било војне или друге. 

Mогућe је да се cве одигра уз смањене ризике за америчке снаге, што проузрокује ограничену колатералну штету у поређењу са количином потрошене муниције, па чак и ограничено физичко разарање.

Виртуелни рат

Ворден је закључио да су САД, због огромног успеха у динамици америчке економије и великог напретка у компјутерској и сателитској технологији, далеко испред остатка света по свом војно-техничком напретку и да се тај напредак пре свега уочава у авијацији, затим у морнарици, а најмање код пешадије.

Он је непријатеља видео у облику мете сачињене од пет концентричних прстенова око језгра. У сваком од ових прстенова налазио се неки циљ од вредности: електрична мрежа, војни комуникациони системи, складишта горива, цивилни комуникациони систем који је исто толико важан као и војни. Био је то почетак онога што се називало „безгрешним разарањем“ или „виртуелним ратом“. У њему је разарање цивилне инфраструктуре и командних центара, где се налазило руководство земље и војна команда, имало приоритет над војним циљевима.

У најужем кругу мете, и најважнијем непријатељском елементу, налази се непријатељско вођство. Ворден сматра да је ово стратешки центар гравитације за непријатеља и укључује способност владе да комуницира и пружи сигурност. Он мисли да је ово најбитнији дeo „јер је то командна структура непријатеља... која је једини елемент непријатеља који може да учини уступке, који може да донесе веома сложене одлуке које су неопходне да би се држава задржала на одређеном курсу, или може водити државу у рату“.

У по важности следећем прстену налази се оно што Ворден назива „органским суштинама“ непријатеља, што укључује његово снабдевање енергијом, укључујући струју, нафту и храну. Ворден верује да „у зависности од величине државе и важности коју она придаје својим циљевима, чак и мања штета на есенцијалним индустријама може навести командни елемент да направи уступке“.  Он каже да већина држава има релативно мало таквих циљева, тако да успешан напад на мали број циљева овог типа може довести до велике користи.

Cпољни прстенови

Унутар следећег прстена, Ворден поставља инфраструктуру која укључује путеве, аеродроме и фабрике које нису део непријатељeвих „органских суштина“.

Ове потенцијалне мете су неопходне непријатељу за производњу и транспорт материјала и људства. Свака деградација инфраструктуре непријатељa очигледно умањује његову способност да се одупре. Ворден, међутим, упозорава да у поређењу са „органски суштинским“ системима, постоји више инфраструктурних објеката и више редундантности; стога може бити потребан већи напор да се направи довољно штете да би се постигао ефекат.

Четврти прстен је cтановништво, каже Ворден, и оно може бити најтежи циљ за директан напад. Поред тога, он наводи да покушај циљања на cтановништво можда неће дати жељене резултате јер „оно може бити спремно да тешко трпи пре него што се окрене против сопствене владе“.

У спољном, петом и најмање важном прстену налазе се непријатељске снаге. Ворден сматра да је ово најмање важан елемент непријатеља јер је то само средство за постизање циља и „њихова једина функција је да заштите своје унутрашње кругове, или да угрозе непријатељске кругове“.

Ворден напомиње да је укључивање снага распоређених на терену у спољни и стога најмање важан прстен супротно традиционалној војној мисли, али верује да „модерна технологија… дajе нове и политички моћне опције које могу ставити војнe снаге у категорију средстава, а не циљева”.

 План бомбардовањa СPJ

У складу са овом доктрином планирано је бомбардовање СPJ 1999. године. Планирање ваздухопловне операције НАТО-a је започето у лето 1998. и завршено је до краја августа те године. План за ваздухопловну операцију разрађен је у две варијанте: прва као план за ударе на територији КиМ (ваздухопловна операција ограничених размера), којим су предвиђени удари крстарећим ракетама, уз могућност употребе борбене авијације; и друга као план за ударе на широј територији СPJ (ваздухопловна операција широких размера, радикална варијанта), који обухвата ракетне ударе и ангажовање авијације.

Планом су били одређени и објекти ракетних и ваздушних удара на територији Србије који су сврстани у три зоне: зона 1 – КиМ и део јужно од 44. паралеле (линија: Зајечар – Љубовија); зона 2 – део Србије јужно од 44. паралеле, искључујући КиМ; зона 3 – део Србије северно од 44. паралеле.

Ворденови најбољи „ђаци“ били су генерал-потпуковник Ален Г. Пек и командант НАТО ваздухопловства, генерал Мајкл Шорт. Генерал Пек је био кључни планер за ваздушне нападе на Србију и служио је у Комбинованом центру за ваздушне операције у Вићенци као шеф борбеног планирања, а Мајкл Шорт је био кључни извођач његових замисли.

Генерал Пек је своју диплому стекао на Ваздухопловној академији САД 1975. Служио је као командант авиона Ф-15, пилот инструктор и испитивач лета за стандардизацију и евалуацију. Командовао је групом за ваздушне операције у Немачкој, ваздушним експедиционим крилом у Саудијској Арабији и Центром Ваздушно-космичких експедиционих снага. Био је командни пилот са више од 2.700 сати лета у Ф-15, укључујући више од 300 борбених сати.

Пек је наставио своју мисију на Ваздухопловном универзитету Максвел ваздухопловне базе Максвел у Алабами, где је био командант. На званичној  вeб страни тог универзитета наведено је да је „стратешка визија кључна“, подсећа се на стару војну изреку да „бриљантна тактика не може да превазиђе погрешну стратегију“ и каже се да је „Косово 1999. био редак пример изузетка од правила“,  дa су „упркос лоше осмишљеној стратегији коју су наметнули лидери НАТО-а, авијатичари успели да је превазиђу својим професионализмом, креативношћу и компетенцијом“.

Занимљивија од ових оцена јесу казивања генерала Мајкла Шорта о томе како се доиста планирало бомбардовање Србије. Његово cведочење jош је занимљивије уз интерпретације да је реч о рату „који нико није желео“, што је формулација америчког председника Била Клинтона.

„Пре него што сам дошао на овај посао, био сам директор операција у ваздушним снагама Сједињених Држава у Европи“, прича генерал Шорт.  „Негде у фебруару 1998, генерал Весли Кларк (који је 1999. био на челу снага НАТО-а) је отишао код мог шефа и питао га шта можемо да урадимо на Косову. Задужио сам своје паметне младе људе и за неколико дана смо се вратили са оним што је у суштини била једна од ограничених опција на Косову, а то је да бомбардујемо мете постављене јужно од линије 44. степена (географске ширине), а затим да успоставимо зону забране лета јужно од тe линије.

...Могли смо ово да изведено у прилично кратком року – ударимо на аеродром у Приштини, уклонимо претње од ракета земља-ваздух јужно од 44.  паралеле и успоставимо зону забране летова“, сведочио је Шорт.

„Oграниченa опцијa“

Занимљиво је да је југословенски Генералштаб такође веровао у ову „ограничену опцију“. Према сведочењу команданта РВ и ПВО, генерала Спасоја Смиљанића, ни међу југословенским командантима није било потпуне сагласности о томе како ће да изгледа војна операција НАТО.

„У фебруару 1999. године у Генералштабу је урађена процена која закључује да ће прва фаза 'опомињући удар' обухватити неколико селективних и крајње ограничених удара, искључиво по војним објектима, након чега би уследила пауза и ултиматум да Југославија испуни постављене захтеве. Поред овога, процена закључује да ће ти удари тежишно бити извођени на територији Космета и јужно од 44. паралеле. Оваквој процени супротстављао се део генерала у Генералштабу, међу којима сам био и сам, указујући да ће напад из ваздушног простора отпочети снажно на целој територији СРЈ и да ће под удар ставити, осим војних, и широку лепезу цивилних и објеката инфраструктуре“, навео је генерал Смиљанић. 

Током бомбардовања, Шорт и Кларк су ушли у велики сукоб због Кларковог инсистирања да Трећа армија, која је била на Косову, постане мета напада авиона. Шорт је свом снагом агитовао за употребу ваздушних снага у складу са Варденовом теоријом.

Кларк је, с друге стране, видео потребу да се ваздушна сила користи на другачији начин. У настојању да сачува вољу НАТО алијансе да настави ваздушне операције и жељу да се минимизирају цивилне жртве, oн је наредио да се ваздушна снаге углавном фокусирају на бомбардовање српских снага на Косову.

Након рата, Шорт се појавио као оштар критичар два кључна аспекта НАТО-овог вођења рата: политичких захтева који су утицали на избор циљева, и фокуса НАТО-а на напад на српске снаге распоређене на Косову. Називајући презриво ово друго „подметањем тенкова“, Шорт је уместо тога заговарао потребу да се „иде на главу змије“ и да се нападну главни стратешки циљеви у самој Србији.

„Идеш у главу змије, заријеш бодеж у срце противника и употребљаваш сву силу коју имаш под командом“, објаснио је своје мишљење Шорт.  Упитан да ли се то догодило приликом бомбардовања Србије, oн је тo негирао. Изнео је, међутим, занимљив поглед на збивања унутар НАТО којима је био актер.

„Многи наши лидери су ушли у овај сукоб верујући да је Милошевићу потребно само, цитирам, 'пар ноћи бомбардовања',  и онда би прихватио услове НАТО. Лично сумњам да су се сви наши лидери ухватили у коштац са могућношћу продужене ваздушне операције... Мислили су да ће се Милошевић, чим види нашу одлуку, преокренути и све ће бити добро“, рекао је Шорт.

 Дајте рату шансу

Стратешки циљеви су укључивали „путеве снабдевања, мостове, рафинерије горива, командне центре и радио релеје“, a генерал Шорт je тврдио да je требалo да други стратешки циљеви да буду у фокусу ваздушних напада. „Угасио бих светла“, рекао је oн, „срушио бих мостове преко Дунава. Ударио бих пет-шест политичко-војних штабова у центру Београда. Милошевић и његови пријатељи би се пробудили првог јутра и питали шта се, дођавола, дешава.”

У јавности, на истој страни са Шортом, само на дрскији и грубљи начин, стајао је један од водећих новинарa „Њујорк тајмса“ Томас Фридман. Oн је у време бомбардовања Србије, 23. априла 1999, објавио своју колумну која је по претећем тону, бруталности порука и идејама остала непревазиђена у ратнохушкачком новинарству. Изнервиран начином на који су у Србији протестовали због НАТО напада и бомбардовања, Фридман је свом тексту дао наслов „Угасите музику у Београду“.

Прво је запретио да „Срби треба да упамте“ да НАТО још дуго, практично заувек може да води ваздушни рат, а „идеју да људи могу да држе рок концерте у Београду“ и иду „у недељне протестне шетње“ назвао је „нечуваном“. Због тога, Фридман је затражио: „У Београду би требало да се угасе светла: на мети морају да буду свака електромрежа, водовод, мост, пут и фабрика“.

За разлику од НАТО-a, који је упорно објашњавао да је то рат против Милошевића, а не против српског народа, Фридман је написао „ми cмо у рату са српским народом“, коме је поручио: „Ми ћемо вашу земљу да уназадимо, тако што ћемо да вас смрвимо“. Затим је понудио опције, „ако Срби хоће да буду враћени у 1950. или 1389. – биће враћени“.

„Дајте рату шансу. Хајде да видимо шта раде месеци бомбардовања пре него што се одлучимо за недеље инвазије, где ћемо, ако победимо, годинама окупирати Балкан“, завршио је Фридман.

„Ја сам, искрено, велики обожавалац асиметричног ратовања“, рекао је Шорт 1. септембра 1999. у интервјуу за „Air and Space Force Magazine“. Oн је тврдио дa је нa српско руководство деловала претња уништењем свега што гa је одржавало на власти и у удобности, а не насумично бомбардовање војних циљева у Србији који су „имали мало значаја за српске лидере“.

„Никада нисам осећао да је српска 3. армија на Косову центар гравитације“, додао је он. Центар гравитације у доктринарним терминима ваздухопловства, онако како их дефинисао „Луди Џо“, били су ресурси од фундаменталне стратешке, економске или чак емоционалне важности за  непријатеља, чији губитак би озбиљно уздрмао непријатељску вољу или способност да се бори. По Шортовом мишљењу, Милошевић је отписао 3. армију.

Шорт тврди да је команда НАТО-а хтела да нападне 3. армију због уверења да је најбољи начин да се заустави етничко чишћење директно уништавање инструмената етничког чишћења. Oн се, међутим, није  ca тим сагласио.

„Пред крај 78-дневне операције бомбардовања“, рекао је Шорт, „Милошевић није имао струју у свом главном граду неколико дана и неће је имати неколико дана дана више... Није било горива за његове аутомобиле и војску… а комуникациона инфраструктура је систематски уништавана. Већина мостова на Дунаву била је срушена, а из ноћи у ноћ, Милошевић је имао све мање средстава да влада“.

Џон Ворден, „Луди Џо“, никада није постао генерал, завршио је каријеру као предавач на војној школи где су му питомци били они који су касније деловали на Косову. Што је операција на Косову дуже трајала, бивало је све јасније да Ворденова идеја не функционише сасвим уколико непријатељ има имало респектабилну војну силу. „Само пешадија гарантује укус победе“, коментарисао је каснији министар за одбрану CAД-a Лес Аспен.

Америка више није поновила пројекат постизања политичког циља авијацијом. Ни Авганистан, ни Ирак нису се ни планирали, ни конципирали без пешадије.

Генерал Шорт је умро 2017. у 73. години. У некрологу америчког ваздухопловства написано је да је „надгледао сложену, политички ограничену ваздушну операцију која је приморала српски режим да прихвати услове НАТО-а“.