Антони Гауди и Пабло Пикасо у Гаудијевој години у Барселони: Прве комшије из супротних светова

Пошто су у другој половини 19. века коначно срушене средњовековне зидине које су је дуго гушиле, Барселона је почела убрзано да се шири и преображава у истинску медитеранску метрополу. Кроз капије града навирало се у његов ковитлац, а полет и узаврелост епохе порађали су узбудљиве и до тада невиђене појаве и појавности. На позорници града смењивали су се разни живописни ликови. Антони Гауди (1852-1926) и Пабло Пикасо (1881-1973) историјски су се показали као најжешћи опоненти неприкосновене пролазности.

Припадали су различитим генерацијама и световима, али су су од 1895. до 1904. године дисали исти ваздух и били обасјани истом светлошћу. Исти град их је „дотакао“, препознао и подржао њихов гениј. Нема историјских потврда да су се срели и разменили неку реч, али њихови светови нису били потпуно паралелни. Понегде су један другом били у видокругу, другде су се „за длаку мимоилазили“, а у неколико „тачкица“ су се и секли.

Различити путеви

Гауди је био, како је сам говорио, син, унук и праунук казанџија из Реуса. У доба његовог детињства и ране младости Реус је био важан град Каталоније, смештен на њеном југу, по величини и економској моћи одмах иза Барселоне. Надалеко чувен по производњи и извозу жестоких пића, међу првима у Шпанији је прихватио индустријску револуцију. Кумулирано богатство начиниће га касније и једним од центара каталонског модернизма.

Гауди је ту живео до 1868. Са 16 година отиснуо се у Барселону да тамо заврши средњу школу и припреми се за студије архитектуре. У Барселони је потом провео читав свој потоњи живот, пуних 58 година. Преминуо је пре тачно једног столећа – 10. јуна 1926. године – од последица прилично опскурног „несрећног случаја“. Ударио га је трамвај, након чега су га без свести и тешко повређеног пренели у установу за сиромашне, јер су због изношене одеће мислили да је бескућник. У тој установи је добио минималну негу и умро три дана касније.

Паблови Руизи вукли су порекло из Малаге у Андалузији. Његов отац Хосе Руиз Бланко био је професор цртања и страствени „голубописац“; породица ће се селити с краја на крај Шпаније следећи његова намештења. После раног детињства у родној Малаги, Пабло се тако са десет годинa, 1891, обрео у Ла Коруњи на Атлантском океану, да би се четири године касније спустио на каталонско парче Медитерана. У Барселони ће се његови дугорочно скрасити. Пабло Руиз имао је 14 година када је ту стигао, а 23 када је, као Пикасо, 1904. трајно одлепршао у Париз. У Барселони се за њега, у сваком смислу, отворио велики и широки свет.

Док је будући Пикасо у школи и мимо ње – по музејима, каталонским селима, крчмама и борделима – учио животну школу, пекао сликарски занат и проналазио свој израз и поглед на свет, Гауди је увелико постао име. Његова еклектична „лицитарска срца“ – Каза Висенс (1883-1888), Палата Гуељ (1886-1890), крипта Саграда Фамилије (1883), Колегијум Терезијански (1888-1890) и друга – поставила су координате „рашрафљене бајковитости“ неуклопиве у каноне и шаблоне.  

Као „геније у настајању“ Пикасо у друштву старијих и искуснијих ћути, слуша и упија. Хвата у лету, интериоризује, прерађује. Брзо савлађује нивое „игрице“ и прелази на нове и без строгог и заокруженог формалног образовања. Таверна Els Quatre Gats његов је главни универзитет. У њеној боемској атмосфери се од своје 17. године кроз причу и дружење упознаје са модернизмом и симболизмом, слуша о Паризу и авангарди, ствара своју мрежу знанаца и пријатеља. У њој добија свој први посао – да уради дизајн корица менија; у њој такође први пут излаже своје радове.

Пикасов свет у Барселони од почетка је био и до краја остао Стари град, ту је живео, студирао, радио, луњао... У Париз је отишао пре него што му се у Барселони уопште указала прилика да оде негде даље. За уметничку револуцију за коју је био предестиниран вероватно је морао да оде у Париз – сви путеви таквих попут њега тада су водили тамо. 

Настанак Ешампле

Гауди је у Барселону такође ушао кроз Стари град. Његов први студентски станчић, који је делио са братом, налазио се у Carrer de Montcada, што је улица у којој је сада смештен Пикасов музеј (буквално на минут хода од Гаудијеве прве адресе у граду). Из просторне скучености и сиротанства Старог града он се „евакуисао“ 1876, чим му се за то указала прилика. Потом је најдуже живео тамо где су (углавном) живели и његови богати клијенти – на Ешампли.

Тај тада нови део града генерички се ширио (изнад Старог града) кроз мрежу улица и авенија које се секу под правим углом и кроз блокове зграда у облику октагона (са засеченим угловима). Због средњовековних зидина које су вековима опасивале град (који ће по рушењу зидина постати „стари“, јер је тада почео да ниче „нови“) зграде су ту биле збијене, а улице уске. Није ту било простора за велике архитектонске визије, док га је на Ешампли било „на претек“.

Добростојећа буржоазија масовно из Старог града емигрира на Ешамплу и на њој као печурке после кише ничу раскошне модернистичке палате. Посебан импулс градњи дају веома особени „инвеститори“. Индианоси, како су их звали, били су баснословно богати повратници из колонија у Америци, посебно са Кубе. Са својим преко ноћи стеченим богатствима разбибрижно су се надметали чија ће палата бити велелепнија.

Поред тога што су желели широке авеније, баште и „раскош ради раскоши“, богаташи су за себе свијали ново „станиште“ и због осећаја сигурности. У „анархистичком“ градском језгру, са набујалим и радикализованим радништвом, опасно им је варничило, зазирали су од учесталих штрајкова, побуна, пуцњава, атентата... Подизање Ешампле значило је зато и повлачење оштријих класних граница у градском простору. Уместо заједничке ramble (штрафте) за све, никла је засебна, буржујска Рамбла.

У литератури се често апострофира хуманистички аспект смерница идејног творца Ешампле, архитекте Илдефонса Серде. Његов изворни план из 1859. године, донекле инспирисан париским урбанистом Хусерманом, карактерисала је идеја једнакости и социјалне правде. Замисао је била да град буде подједнако добар за све – да улице буду једнаке ширине, да сви имају једнак приступ светлу и ваздуху, да становништво (независно од материјалног богатства) буде интегрисано итд. Пракса, међутим, није баш следила Сердине фундаменталне постулате и смернице.

Има стручних гласова који заступају тезу како се у подтексту изабраног типа урбанизације (постављања широких авенија и раскрсница, као и рушење читавих блокова зграда у Старом граду да би се пробиле нове улице) крила намера да се предупреде локалне „париске комуне“ (уличне барикаде и градске буне), као и да се олакша посао полицији уколико се нешто тог типа ипак згоди. Уске лавиринтне улице Старог града омогућавале су побуњеницима да буду неухватљиви попут герилаца по шумама и горама; онима „одозго“ није се то свиђало.

У свој тој друштвеној вреви, син, унук и праунук кујунџијских занатлија из Реуса определио се за Ешамплу. Његове екстравангантне замисли искале су платежне мецене. Неки ће рећи да је Гауди пратио ток новца и развој ситуације око плацева прикладних за материјализацију онога што му је било у глави – за органске облике, криве линије, светлост, висину... Стари град био му је материјално крт и просторно тесан. Ипак, било је изузетака. 

Пут Еусебија Гуеља

У Гаудијевом случају, изузетак је била Палата Гуељ. За разлику од Касе Батљо и Ла Педрере посађених на Пасео де Грасија, најексклузивнијем комаду Ешампле, Палата Гуељ налази се у доњем делу Равала, у данашњој улици Nou de la Rambla број 3-5, само пар десетина метара пошто се са Рамбле скрене на (равалску) страну. Равал је кроз историју мењао разна имена (био је и Кинеска четврт), али је од вајкада био гето и епицентар беде и пробисветлука свих врста.

На само пар минута хода од Палате Гуељ налазе се практично сва „места проституисања“ која је Жан Жене овековечио у својим књигама „Дневник лопова“ и „Керел из Бреста“. Откуд та палата тамо уместо на Ешампли, питање је ко је се намеће само од себе. 

Еусеби Гуељ (1846-1918) није без разлога добио почасно место у вечности. Син јединац Ђоана Гуеља, једног од најмоћнијих „индијаноса“ Каталоније, био је чудна сорта, попут необичних буржујских јунака прича из Штефана Цвајга који су искакали из задатих мера. Као и многи његови исписници у Каталонији, Гуељ сениор обогатио се на Куби, у великој мери тргујући робовима. Стечени капитал уложио је затим у индустрију текстила, као и у подизање и рафинирање свог сина јединца.

Еусеби Гуељ је у Барселони и иностранству (у Ниму и Паризу) студирао право, економију, друштвене науке, физику, хемију, механику. У Великој Британији се, данашњим речником речено, стручно усавршавао изучавајући напредне индустријске технике, али и различите моделе друштвене организације рада. Паралелно са проучавањем нових машина, интересовао се и за моделе британских радничких насеља (што му је касније била инспирација за изградњу Колоније Гуељ).

Интензивно путујући по Европи (пре свега по Италији, Француској, Великој Британији), на лицу места учио је и о уметности и архитектури. Говорио је каталонски, шпански, енглески, француски и италијански, и савременици су га више доживљавали као хуманисту ренесансног типа него као индустријалца и пословног човека. Широко образовање, културна префињеност и несебично уметничко меценарство учиниле су га једном од централних фигура такозване каталонске ренесансе.

Сусрет који је променио Барселону

Еусеби Гуељ је Гаудија открио „преко Париза“, убрзо пошто је овај по дипломирању закорачио на професионалну сцену. Светском изложбом 1878. Француска је, после пораза у Француско-пруском рату и унутрашњих турбуленција, желела да пошаље поруку како се вратила на стазе старе славе и све је морало да буде велико и спектакуларно. Атракције су биле Палата Трокадеро, глава Статуе слободе, мегафон и фотограф Томаса Едисона и много тога још...

Мимо свега тога, Гуеља је посебно импресионирало нешто што је угледао у шпанском павиљону – витрина од дрвета, стакла и керамике, украшена металним биљним мотивима. Пошто су у витрини били производи луксузне продавнице рукавица из Барселоне, по повратку из Париза Гуељ одлази у њу (налазила се на углу улица Carrer d'Avinyó и Ferran) и распитује се за аутора витрине. Гаудија затим проналази у послу, у столарској и уметничкој радионици.
По причама и легендама „укачили су се из прве“ и брзо постали много више од „инвеститора“ и „извођача“. У разним списима истиче се како су се њих двојица пронашли „у посвећеној побожности, страсном каталонизму и обостраној фасцинацији класичном грчком филозофијом“.

Ако се уопште спомене, њихова фасцинација романима Жила Верна обично је у фусности, а Гауди и Гуељ су у суштини били жилверновски ликови. Први – „откачени изумитељ“, нешто између генија и лудака, испосник и самотњак у свом свету идеја, визија и експеримената; други – „добри богаташ“, спреман да одреши кесу и подржи генија зарад божанске лепоте и добробити човечанства. Гуељ је био идеалан мецена – штићенику је пружао потпуну креативну слободу, а за цену није питао.

Димњаци Палате Гуељ

Породична градска резиденција у Равалу – Палата Гуељ представљала је први велики пројекат који је Гуељ поверио Гаудију. Разлог да она буде баш ту био је „прозаично“ практичан – стара породична кућа Гуељових налазила се на Рамбли, па је Еусеби Гуељ парцелу „одмах иза угла“, у уској улици Nou de la Rambla, пазарио са намером да тамо подигне нову резиденцију која би тајним унутрашњим ходником била повезана са старом породичном кућом. Тако би била задржана стара адреса на Рамбли, док би „резиденцијални простор“ био проширен.

Такав избор и одлука посредно говоре и о нечем другом. Кроз читаву другу половину 19. века Барселона је била у константном „предреволуционарном врењу“. Непрестано је постојала могућност да се „класни рат“ ниског интензитета распламса у озбиљан отворени сукоб. Рамбла, а поготово Равал, представљали су зоне повишеног ризика. Градити нову палату на таквом месту значи да Еусеби Гуељ није „типовао“ на конфликт, већ да је разрешење „класног сукоба“ и компликоване социјалне ситуације видео у смиривању напетости. Он јесте био богаташ, али није желео да се „сегрегира“.

Када сам, занесен Пикасовим цртежима и сликама на којима је овековечио кровове Барселоне, кренуо да истражујем локације његових атељеа из којих је те кровове цртао и сликао, пут ме је довео и улицу Nou de la Rambla. Пикасов поткровни атеље, који је од јануара до октобра 1902. године делио са пријатељима, вајаром Анхелом Фернандесом де Сотом и сликаром Ђозепом Рокаролом, налазио се у згради на Nou de la Rambla 10. Са врха те зграде сликао је уље на платну „Кровови Барселоне“ (Azoteas de Barcelona).

„Место је важно јер се налазило одмах поред варијететне сцене Eden Concert, где је Пикасо проналазио инспирацију за ране радове из плаве фазе“, сугеришу бедекери.

Док се нисам нашао пред самом зградом, нисам могао да претпоставим да би она, бар као оријентир, могла да буде важна и из једног сасвим другог разлога – налази се буквално преко пута Палате Гуељ. Из свог атељеа Пикасо не да је могао да види Палату Гуељ, него је она неминовно морала свакодневно да му „упада у очи“.

Улица је уска и у Пикасово видно поље морале су да улазе и комшије с друге стране улице, као и они који су их посећивали. Сасвим сигурно је чуо топот коња који вуку кочије и отварање капија палате кад су кочије у њу улазиле и из ње излазиле. Гауди је код Гуељових био редован гост, са Еусебиом је сарађивао и друговао, и годинама  је долазио ту на састанке, вечере, дружења.

Током 1902. године, када је Пикасо радио и живео у поткровљу преко пута, Гауди је код Гуеља долазио и чешће него обично – тих месеци су разрађивали пројекат изградње Парка Гуељ и све састанке су одржавали у радном салону палате. 

Са унутрашњошћу Палате Гуељ, њеном монументалношћу и мистичношћу широка светска публика „премијерно“ је могла да се упозна у филму Микаленђела Антонионија „Професија: репортер“ (The Passanger) из 1975. године. Дејвид Лок, кога игра Џек Николсон, из Хотела Ориенте на Рамбли долази у Палату Гуељ и ту се, у њеним масивним и мрачним ходницима, први пут среће са тајанственом девојком, „студенткињом архитектуре“, коју игра Марија Шнајдер.

У Антонионијевом филму унутрашњост палате доприноси атмосфери тескобности, док кров у другој сцени, са Гаудијевим специфичним и текстурисаним димњацима, „представља простор где се људска архитектура спаја са природом“ и „где надреалне форме делују ослобађајуће“. Антониони је „сцену на крову“ снимио на Ла Педрери (која је изграђена касније), али је Гауди ту „фору“ са димњацима и вентилационим излазима претвореним у уметничке скулптуре обложене керамиком први пут извео управо у Палати Гуељ.

Гаудијеви украшени димњаци-скулптуре Пикасу су били буквално пред носом док је сликао „Кровове Барселоне“, али он је очигледно гледао у другом правцу. Зна се да није подносио Гаудијеву естетику, да је његов израз сматрао кичастим и декоративним, а њега превазиђеним и застарелим. С друге стране, не постоји ни сведочанство, ни индиција да је Гауди Пикаса икада споменуо поименице. У доба кад су се „мимоилазили“ у Nou de la Rambla Пикасо је био сувише млад, зелен и маргиналан да би Гауди на њега уопште обраћао пажњу.

Али, свакако га јесте уочавао као део групе. Гауди је познавао Сантијага Росуњола и Рамона Касаса, проминентне личности каталонског модернизма, чак је и сарађивао са њима. Поред свега осталог, Росуњол и Касас су били главни финансијски и уметнички покровитељи таверне Els Quatre Gats и круга који се тамо окупљао.

Гауди је таленат Росуњола и Касаса поштовао, али није благонаклоно гледао на њихово покровитељство боемије, (моралне) раскалашности и хуљења (религијске) традиције. Могло би можда да се каже да је Гауди дубински осећао да то друштво није само супротстављено његовом свету, него и да подрива саме његове темеље. 

Рикардо Описо, сведок и сарадник

Ако не постоје материјални докази да су се Гауди и Пикасо икад срели и разменили неку реч, ипак је постојао човек који је у исто време сретао обојицу. Цртач, карикатуриста, илустратор и сликар Рикард Описо (1880-1966) радио је шест година као клесарски шегрт и помоћник у Гаудијевом студију на Саграда Фамилији, а истовремено је друговао са Пикасом и екипом из Els Quatre Gats.

Његови цртежи Гаудија, Пикаса и дружине из таверне временом су добили димензију прворазредне документарне грађе, а слично важи и за писана сведочанства која је оставио, тим пре што је Гауди избегавао фотографисање, а за собом готово да није оставио писане трагове.

Описо сведочи да је Гауди био фанатично посвећен послу и да је водио рачуна и „брижио“ и о најситнијим детаљима. Писао је, на пример, како је један од његових шегртских задатака био да хвата гуштере, жабе, скарабеје и птице, да их „негује“ у малим кавезима, и да им на крају, пред кипарство, „заврће врат“ да би се у гипсу направили калупи њихових тела док су још у природном положају.

Морао је такође да одлази и у мртвачнице да прави одливке лица умрлих. Све то јер је Гауди желео да скулптуре на Саграда Фамилији буду хиперреалистичне.

По завршетку радног дана у „затвору“, како је звао Гаудијеву радионицу, Описо је одлазио у Els Quatre Gats, где је седео са Пикасом, Карлосом Касагемасом, браћом Фернандез де Сото и другима. Заједно су пили, цртали, дискутовали, сањарили.

Поред Гаудијевих, Описо је тако оставио и чувене портрете младог Пикаса, као и кроки његовог карактера.

Он ни једном речју не спори уметничку генијалност своја два славна знанца, али каже како су обојица били невероватно тешки људи.

Гауди је, по његовом сведочењу, упркос свом скромном изгледу знао да се понаша веома безобзирно према ауторитетима и наводно је уживао да пред другима јавно понижава високе званице, банкаре и бискупе када би се из неког разлога са њима споречкао или посвађао.

Описо се такође чудио како човек који гради такве палате и монументалне грађевине може да живи као одрпанац, али је Гаудију у исто време скидао капу на имуности на луксуз и сујету.

Пикаса је пак видео као фасцинантног егоисту незасите амбиције. Иако су цртали портрете један другога, тврди да међу њима никада није постојало дубоко и искрено пријатељство. Пикасо му је, каже, био забаван другар за боемска дружења у младости, али сматра да је био прорачунат, хладан и оријентисан искључиво на сопствени успех.

Гаудијева година

Неколико генерација и живота касније, то ко је био какав карактер неминовно постаје веома релативно. О људима којих више нема најречитије говоре дела која су остала из њих. Ипак, јубиларне годишњице увек се користе као згодна прилика за нове интерпретације, реинтерпретације, домишљања и измишљања, у складу са новим временом и контекстом.

Најважнија годишњица која се ове године обележава у Барселони и Каталонији је стогодишњица Гаудијеве смрти. Година 2026. званично је проглашена „Гаудијевом годином“, док су Унеско и Међународна унија архитеката, опет захваљујући пре свега Гаудију, прогласиле Барселону Светском престоницом архитектуре 2026. 

Тим поводом у граду је безброј догађаја – изложби, предавања, конференција, трибина, концерата... У званичан програм укључио се и Пикасов музеј кроз изложбу „Пикасо: архитекта“. Она се отвара крајем године и биће, кажу, фокусирана „на дубоку, али често занемарену везу између Пабла Пикаса и архитектуре“. Идеја изложбе је да „споји ликовну уметност и урбанизам, пратећи главну крилатицу Барселоне да током ове године постане отворена лабораторија за промишљање простора“.

Саставни део изложбе биће и туре, како кроз Пикасов музеј, тако кроз „Пикасову Барселону“. Тура кроз „Пикасову Барселону“ има и независно од те предстојеће изложбе. Чим се из зграде Пикасовог музеја изађе на улицу, долази се до Гаудијеве прве барселонске адресе. Овако-онако, Гауди и Пикасо у Барселони остају прве комшије. А у ери када их масовно „једначе у Инстаграму“ и често своде на манекене у функцији „маркетинга дестинације“, њих двојица су 125 година касније чак међусобно проговорили. У глас кажу: „Доста више!“

Могли су да се разликују у свему, али су у једном били потпуно сагласни. Веровали су у „божанску“ моћ идеја, стварања, уметности. Није претерано рећи да је врховни бог за обојицу била управо уметност. Не би веровали да је (и) тог и таквог бога могуће испразнити од садржаја и одбацити. На то сигурно никад не би пристали.