Судбина Дијега де Хенрикеза, чудака који је спавао у мртвачком сандуку и скупљао оружје за Музеј рата за мир štampaj

На тридесетогодишњицу ослобођења Трста, 2. маја 1975. године, након гашења пожара у великом складишту у улици Сан Маурицио, ватрогасци су у њему пронашли и један леш. Оно што је било чудно јесте што се тело умрлог налазило у мртвачком сандуку. Испоставило се да је реч о Дијегу де Хенрикезу, чувеном тршћанском колекционару оружја и власнику магацина.

Истрага је експресно завршена, са закључком да је до смрти дошло услед несрећног случаја. Квар на електричним инсталацијама изазвао је пожар, тако је гласило прво образложење тршћанске полиције.

Ипак, случај је био далеко од завршетка. Породица је посумњала у званичну верзију, наводећи низ нелогичности. Најпре, противпожарни апарат се налазио поред самог сандука – зашто он није искоришћен за гашење пожара, било је прво питање које је постављено. Друго, изнад Хенрикезовог леша била је и рупа од метка.

Постојала је и предисторија случаја. У месецима пре кобног пожара Хенрикез је добијао претње смрћу, а једном је  извршен и физички напад на њега. Хенрикезови пријатељи су сведочили да им се поверио да га већ недељама посећују крајњe сумњиви људи који се распитују о могућности куповине делова његове колекције. Застрашен овим, он се, како су навели његови пријатељи, у недељама пред смрт није одвајао од пиштоља стрепећи од нових напада.

Смрт га је затекла у мртвачком сандуку у коме је и иначе спавао, говорећи да се тако припрема за смрт.

Сумњу да је реч о несрећном случају додатно су појачале тврдње породице да су у ноћи пожара из складишта нестали делови Хенрикезових дневника о тршћанском логору Ризиера ди Сан Сабa из Другог светског рата. Смрт тршћанског колекционара месецима није силазила са насловних страна италијанских новина и до данас се о њој говори као о једној од највећих тршћанских мистерија.

Млади племић и успон фашизма

Дијего де Хенрикез рођен је 20. фебруара 1909. у Трсту. Породица његовог оца била је шпанског порекла. Из Бургундије су се Хенрикези током осамнаестог века селили у неколико европских држава, један део чланова породице у Португал, други у Аустрију, у Трст, где ће због великог доприноса морнарици Аустријске царевине добити племићку титулу. С друге стране, његова мајка била је руско-турског порекла.

Дијегов отац је био берзански мешетар који je почетком двадесетог века стeкао велики капитал, који ће омогућити безбрижан живот породици, али и могућност за добро образовање деце, Дијега и његова сестре Фјоре (Fiore de Henriquez), која ће постати чувена енглеско-италијанска вајарка, позната колико по свом уметничком стваралаштву, толико и по бурном животу, добрим делом због сексуалне оријентације. Фјора је била интерсексуална особа, рођена као хермафродит.

По избијању Првог светског рата породица се неколико пута сели. Тако ће Дијего основно и гимназијско школовање добити у Грацу, Венецији, Горици и, напослетку, у Трсту. У овом граду ће уписати и студије на Наутичком институту.

Одрастање у сенци рата добрим делом је одредило његов живот. По сведочењима савременика, Хенрикез је још у дечачким годинама показивао страст према оружју, прикупљајући га скоро као играчке у шетњама по околини Трста, где је након великих ратних операција затицао мноштво остављеног оружја и опреме.

У раној младости с пријатељима је основао Археолошко друштво Трста, с којим је ишао у бројне експедиције по Красу и Истри, где је прикупио знатан археолошки материјал. У послератним годинама одлази и на бројна путовања, међу којима је и одлазак у Индију 1926, када је имао непуних седамнаест година. 

Студије у Трсту завршио је у време успона фашизма, који је посебно у Трсту показао своју праву природу. Након паљења словеначког Народног дома 1920, првог фашистичког напада који је однео људске жртве, тршћански фашисти се обрачунавају не само са политичким противницима, већ и са припадницима националних мањина у граду. Нарочито су на удару Словенци, након Италијана најбројнија национална заједница у граду, а нападнут је и демолиран и конзулат Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.

У Трсту, у коме је раније живело мноштво народа творећи својеврсни мултинационални амалгам, фашисти сада убрзано раде на разарању неколико стотина година заједничког живота и „италијанизацији“ Трста, о чему ће најбоље писати Борис Пахор.

Ни Хенрикезови нису поштеђени. Њихово презиме је италијанизовано у Enriquez (Енрикец), какво ће и остати све до пада фашизма. Сам Дијего је испочетка био фашистички симпатизер и припадник добровољне фашистичке милиције, али убрзо ће се дистанцирати од покрета.

У међуратном периоду радио је у тршћанској поморској компанији „Adriatica di Navigazione“. у њеном у картографском одељењу. Ова компанија се бавила теретним и путничким саобраћајем у Јадранском и Средоземном мору. Године 1928. оженио се Аделом Фањон, са којом ће добити два детета: Адел Марију и Алфонса Федерика. 

У окупираној Југославији

Одмах по избијању Другог светског рата мобилисан је, али захваљујући везама успева да избегне одлазак на фронт. Године 1941. је у градићу Сан Пјетро дел Карсо (данашња Пивка у Словенији), где је распоређен у административно одељење које је управљало окупираним југословенским територијама. 

У својим дневницима и белешкама које води, оставиће низ упечатљивих слика из времена окупације. Једна од њих је упад италијанских јединица у основну школу у Љубљани, где децу, узраста од осам до десет година, италијански војници постројавају уза зид и претресају их у потрази за „субверзивним материјалом“ који основци наводно крију.

Хернандез сведочи и ислеђивању југословенских држављана у италијанским затворима и логорима, који су изложени физичком малтретирању, изгладњавању и понижењима сваке врсте. Једно од њих је било и терање заточеника да скину сву одећу са себе, након чега су дане проводили обнажени у затворским ћелијама.

У једној сцени коју бележи, описује рацију по љубљанским кафанама у коју су послати једва пунолетни италијански младићи. Током ње један војник је случајно притиснуо ороз и убио госта кафане, на шта су се остали војници разбежали.

Са првим партизанским акцијама у лето 1941, окупационе снаге крећу са репресалијама. Хенрикез у својим дневницима пише о црнокошуљашким нападима на цивиле, масовним стрељањима и масакрима. Као посебно потресну сцену он наводи терање оца и мајке партизана Томажича да отворе свој ресторан и служе фашисте који су непуних сат времена раније стрељали њиховог сина.

Сведочећи оваквим сценама – које уредно бележи у дневницима – Хенрикез постаје непомирљиви непријатељ фашизма, али и страхује од освете која ће због ових бестијалности неминовно доћи. Убрзо налази начин да се повеже са словеначким антифашистима, припадницима Освободилне фронте Словеније, о чему оставља записе. Та познанства ће му касније пуно значити.

Прва колекција оружја у Пивки

Поред документовања фашистичке бестијалности, Хенрикез остаје веран својој младалачкој страсти за оружјем, у чему има подршку надређеног, пуковника Отона Франчинија.

У касарни у Пивки, направљеној у међуратном периоду на самој граници Италије и Краљевине Југославије (Пивка је по Рапалском споразуму после Првог светског рата припадала Италији, што ће се променити након 1945. године), Хенрикез проналази мноштво застарелог оружја из Првог светског рата, укључујући и заплењено оружје војске Краљевине Југославије. Како је оно највећим делом неупотребљиво, Хенрикез долази на идеју да направи својеврсну колекцију оружја. За то добија и подршку старешина, који му додељују три војника за потребе, камион за транспорт оружја и дозволу за слободно и неограничено прикупљање материјала.

У тренутку капитулације Италије, његова колекција скупљена током две ратне године за Војноисторијски музеј у Пивки већ броји неколико стотина предмета, класификованих и музеолошки обрађених. Страхујући да ће колекција бити заплењена, Хенрикез у последњем тренутку организује транспорт музејске збирке, која у Трст стиже у неколико железничких композиција.

Део колекције који је остао у Пивки искористила је југословенска власт након завршетка рата. На месту некадашњег Хенрикезовог музеја се данас у Пивки налази Парк војне историје, једна од највећих музејских поставки у овом делу Европе.

Трст под нацистима

Своју колекцију оружја Хенрикез пребацује у тврђаву из 17. века на брду Сан Вито. Поред бриге о колекцији, током последње две године рата он документује и живот Трста под управом нациста. Иако је Трст формално и даље део Италије, Мусолинијеве марионетске Салске републике, у њему је средиште нацистичке Оперативне зоне Јадранско приморје, којом управљају Фридрих Рајнер и Одило Глобочник.

По доласку нациста у Трст, прва на удару је тамошња јеврејска заједница, која је готово у потпуности уништена. Следе прогони и других мањинских заједница, као одговор на све чешће партизанске акције.

У знак одмазде због пет убијених својих војника, Немци априла 1944. у Палати Ритмејер у Улици Гега вешају преко педесет талаца, највећим делом Словенаца, али и антифашиста италијанског и хрватског порекла. „Кућа ужаса“, како су је Тршћани назвали, испуњена је телима обешених талаца на степеништима, прозорима, лустерима, чак и орманима.

Како би се становништво додатно застрашило, лешеви су висили пет дана, а Тршћани су под присилом довођени у обилазак зграде. Уз то, током тих пет дана Немци наређују возачима трамваја да намерно успоре поред зграде, како би се становницима града утерао страх. Следе нова вешања цивила и антифашиста у граду, сада на железничкој станици и у насељу Вила Опичина, пале се села у близини града…

Под управом Одила Глобочника ствара се концентрациони логор Ризиера ди Сан Саба у некадашњој фабрици пиринча. Иако овај логор по броју жртава не спада у највеће нацистичке логоре смрти – у њему је по послератним проценама убијено између 3 и 5 хиљада заточеника – остао је упамћен по бестијалности џелата. За разлику од индустријског убијања у осталим нацистичким логорима, овде се жртве уз злостављања најчешће „мануелно“ ликвидирају.

Као и највећи део житеља Трста, Дијего де Хенрикез у две године нацистичке страховладе покушава да некако сачува живу главу. У септембру 1943. године званично је добио отпуст из војске, вратио се на стари посао у поморској компанији, а захваљујући познанствима са „умеренијим“ немачким официрима успева да очува своју колекцију, иако стрепи због могућег уништења колекције услед бројних савезничких бомбардовања.

У својим бележницама, у којима и даље пише о ратним догађањима, оставио је стотине страница записа о свакодневном животу под нацистичком страховладом, али и попис имена фашиста који су ступили у немачку службу. 

Педантно бележећи њихова недела и саучествовања у убијањима Јевреја, талаца и партизана, он посебно сведочи о злочинима Гаетана Колотија, вође полицијске јединице под непосредном управом Одила Глобочника. „Колотијева банда“, како је убрзо названа, „прославила“ се низом сурових убистава, међу којима су била и бацања живих људи у рудничка окна.

Иако је Колоти ликвидиран од стране партизана у априлу 1945, његово име је због „антикомунизма“ у послератном Трсту остало „светло“. Чак је 1953. године од стране италијанске државе постхумно награђен Орденом за војничку храброст. Чланови његове банде не само да после рата нису судски процесуирани, већ су постали и део државног апарата, какав је био случај са једним злочинцем из банде који је у послератном Трсту радио као инспектор у полицији.

Иако је у Италији 1946. проглашена општа амнестија за припаднике фашистичког покрета, она није важила за учеснике у масовним злочинима. Отуд Хенрикезово бележење имена злочинаца и описа злочина није била ни најмање наивна ствар, поготово што се он није либио да све то након рата јавно износи, стварајући себи тако смртне непријатеље. 

Хенрикез је био опасан сведок, нарочито у време када је општа клима у Италији била таква да се ратне године потисну у заборав. „Изградња земље – политички, економски социјално – била је важнија од ма каквог озбиљног настојања да се нација суочи с прошлошћу“, пише историчар Јан Кершо у књизи Личност и моћ. „То је било у складу са националним расположењем. После траума и превирања, већина људи је желела да се врати нечему налик 'нормалном' животу. Избегавање разговора о фашистичкој прошлости одговарало је већини Италијана.“

Друг директор музеја

Својеврсна травестија, коју на изузетан начин описује Леонардо Шаша у књизи прича Рођаци са Сицилије, свој израз налази и у Трсту последње године рата. Фашистички градоначелник Трста Чезаре Пањини, постављен на то место од стране нациста 1943. године, долази на идеју да „ослободи“ Трст. У тренутку када готово сви Немци буду отишли из града, он покушава да направи „побуну“, како би се пред савезничким снагама приказао као противник нацизма и фашизма.

У тој „побуни“ он ће чак и напасти заостале немачке војнике у Управи града, али ће се после њиховог оружаног одговора повући. Лакрдија у којој фашисти ослобађају град од нациста ипак је брзо прекинута. Првог маја југословенске снаге улазе у град.  

У тим данима Хенрикез, захваљујући познанствима са припадницима Освободилне фронте Словеније, али и познавању неколико језика – поред италијанског, говорио је немачки, српски, словеначки и енглески – постаје посредник и преводилац у преговорима.

Посредник је и у предаји групе немачких војника који су се ушанчили у тршћанској Палати правде. Иако су војници свесни да је рат за њих завршен, они покушавају да издејствују предају новозеландским војним јединицама, а не југословенским, бојећи се могућих реперкусија. Њихов страх је био прилично оправдан, пошто су ове јединице годинама вршиле злочине на територији окупиране Југославије.

Како се, ипак, пред Палатом правде налазе југословенске а не новозеландске јединице, крвави сукоб је готово неминован. Вероватно би до обрачуна заиста и дошло да Хенрикез није постао преговарач између две стране – југословенске и новозеландске команде са једне и немачких снага са друге. Споразум је на крају склопљен. Како би се избегло крвопролиће, Немци се предају новозеландским трупама.

Иста ситуација се понавља и у вили Кастелeто, где се налази немачки генерал-мајор Линкенбах са батаљоном војника. И ови преговори су завршени успешно. Као „накнаду“ за овај посао, Хенрикез од немачког генерала добија на поклон униформу и део оружја за колекцију. По свему судећи, тада је добио и савезничку дозволу за наставак скупљања своје колекције. Хенрикез ће у овим данима учествовати и у осујећивању немачког плана да се тршћанска лука дигне у ваздух приликом повлачења њихових снага. 

У наредна четрдесет и три дана, у којима Трстом управља југословенска војска, Хенрикез игра значајну улогу и као сарадник одбора за управљање градом, који је омогућио какво-такво снабдевање Трста намирницама како би се спречила масовна глад. У својим дневницима говори о одличним односима са југословенским официрима, поготово пуковником Рибаром.

Ценећи његово супротстављање фашизму, Југословени почињу да га називају „друг директор музеја“. Дозвољено му је прикупљање расходованих војних возила, оружја, докумената… Успева да набави чак и једну немачку подморницу, али и да уђе у Ризиеру, где ће у своју бележницу преписати поруке заточеника са зидова логора.

„Половне подморнице – купујем и продајем“

Након успостављања Слободне територије Трста 1947. године, захваљујући везама на обе стране, Хернандез неометано прелази из једне зоне у другу, настављајући са радом на свом музеју. Путује по Красу и Истри повећавајући колекцију на неколико хиљада предмета, а пише и председнику Сједињених Америчких Држава молећи га да му поклони систем навођења „Норден“, који је коришћен приликом атомског напада на Хирошиму.

Са Швајцарцем Огистом Пикаром, научником и проналазачем који је 1931. године извео први лет у стратосферу, учествује у познатом пројекту „Батискаф“, чији је циљ био да се досегне најдубље место на планети. У Трсту је по Пикаровом пројекту саграђена подморница, тачније батискаф „Трст“, која је успела да стигне до најдубље тачке у Пацифику, у Маријанском рову дубине 10.914 метара.

Сам Пикар ће у аутобиографској књизи Од стратосфере до морских дубина из 1955. године написати да је иницијативу за овај пројекат покренуо Хенрикез и у њега уложио и свој новац. Хенрикезова замисао била је да батискаф „Трст“ постане део његове колекције након употребе, али до тога није дошло, он је данас изложен у Националном музеју америчке морнарице у Вашингтону.

Ипак, једна погрешна одлука је Хернандезу уништила остатак живота. Године 1949. дао је отказ у поморској компанији у којој је радио, и то након обећања градске управе Трста да ће његова колекција постати градски музеј чији ће он бити директор. Ово обећање никада неће бити испуњено.

Оставши без сталних примања, а притом непрестано добијајући обећања градске управе да ће се музеј ускоро отворити (чак је и у те сврхе направљена специјална комисија), Хенрикез ће наредне две деценије провести у крајње незавидној позицији. 

Како би преживео, продаје делове колекције, али и купује нове предмете, улазећи у својеврсни зачарани круг. Гротескно је звучао оглас који је 1963. дао у новинама: „Половне подморнице – купујем и продајем.“ Суочена с немаштином,  његова породица се сели у Горицу, док он остаје у Трсту, живећи на ивици егзистенције, у магацину у коме је чувао део колекције.

Како године пролазе, Хенрикез схвата да од тршћанске управе ништа неће добити. Зато средином педесетих одлази у Рим, где му тамошња градска власт додељује простор напуштене војне касарне у којој би музеј био смештен. Ипак, и то се изјаловило. Почетком шездесетих година враћа се у Трст, добијајући неколико нових понуда. Верона, Горица и још неколико градова му нуде простор за смештај збирке.

Тек тада тршћанска градска управа покреће ствар са мртве тачке, правећи музејски конзорцијум на чијем се челу налази Хенрикез. После година немаштине, он 1969. године поново добија стална примања, али године економских недаћа оставиле су велике последице на његово физичко и ментално здравље.

И раније склон ексцентричности, у последњим годинама живота становницима Трста постаје познат по крајње чудноватом понашању. По граду је ходао носећи немачку војну кацигу или самурајску маску говорећи да на тај начин мисли остају сачуване у његовој глави, у ресторанима је наручивао оброке са тачно одређеним бројем зрна пасуља или грашка, а у свом магацину је спавао у мртвачком сандуку. 

Упркос ексцентричности, због колекционарске страсти и ерудиције ужива популарност код Тршћана који га зову професор.

Загонетна смрт

Хенрикезова загонетна смрт 2. маја 1975. највећа је тема у граду. Мистерију појачава иступ његове удовице, која у разговору за лист Il Meridiano di Trieste сведочи о Хенрикезу у времену ослобођењу Трста:

„Мора да је то био крај јула или први дани августа 1945. године. Мој муж је три дана заредом остао у Ризиери, преписујући поруке са зидова ћелија које су остављали затвореници у логору. Радио је и ноћу уз свећу. Дозволио је себи само неколико тренутака одмора. Не могу да заборавим његово жаљење и разочарање када се вратио кући четвртог дана. 'Адел', рекао ми је, 'избрисали су све што је писало на зидовима. Када сам се јутрос пробудио, затекао сам молере који су све прекрили слојевима креча. Нисам могао да завршим свој посао. Ко зна зашто су то урадили.'“

Шта то Хенрикез преписује са зидова ћелија некадашњег логора смрти у Трсту? По тврдњама његових пријатеља и породице, што добрим делом потврђују и остаци његових сачуваних дневника, то су биле последње поруке заточеника пред одлазак у смрт. Поред својих имена и порука породицама, они су неретко записивали и имена људи који су их потказали, ухапсили или мучили у логору. Током хаотичног бега управе логора, на челу са злогласним Одилом Глобочником, ти записи нису уништени у мају 1945. када су партизанске јединице ушле у град. „Грешка“ је исправљена два месеца после тога.

Разговор с Хенкрикезовом удовицом је објављен у време када се очекивао почетак првог суђења преживелим злочинцима из Ризиере, и то три деценије након завршетка рата. Поред немачке управе логора на оптуженичкој клупи требало је да се нађу и њихови италијански помагачи, тршћански фашисти који су се након Мусолинијевог пада ставили на службу Глобочнику.

Сумња да је Хенрикезова смрт повезана са овим суђењем и притисак јавности утичу да се покрене нова истрага. Приликом прве обдукције Хенрикезовог тела, шест месеци након његове смрти, испоставило се да је он у ноћи пожара доживео прелом ребара и карлице, а пронађени су и трагови металне жице на његовом телу.

Ипак, тужилац званично изјављује да о несталим дневницима са именима злочинаца из Ризиере нема сазнања, а преломе ребара и карлице поново описује као последицу несрећног случаја. Помињала се и могућност да је смрт изазвао провалник који га је одгурнуо усмртивши га, а онда изазвао пожар у страху да ће бити откривен, али никакав званичан закључак није донет. Истрага је поново покренута 1979, а затим и 1988. године, али упркос контроверзама које су их пратиле, оне нису довеле до нових сазнања. Иако су неки полицијски службеници деценијама касније тврдили да је Хенрикез сасвим сигурно убијен, смрт Дијега де Хенрикеза се и данас званично води као несрећни случај.

Касније контроверзе

Наравно, овакав исход случаја изазвао је бројне реакције. Једне тршћанске новине су писале да је Хенрикез поседовао не само преписе са зидова Ризиере, већ и низ фотографија италијанских фашиста који су учествовали у злочинима у логору, али и на подручју окупираних делова Југославије. Тај материјал би био, по тврдњи тршћанских новинара, кључни доказ на будућем суђењу.

Ипак, до тога није дошло. На тршћанском процесу за злочине у Ризиери, отпочетом у фебруару 1976, оптужена су само два Немца, припадника Ајнзацгрупе. И то у одсуству. Како је један од њих, Аугуст Дитрих Алерс, умро у току суђења, на оптуженичкој клупи је „остао“ само Јозеф Оберхаузер. Због ратних злочина осуђен је на доживотни затвор, али није одслужио ниједан дан казне. Немачка је одбила његову екстрадицију. Екипа чувене документарне серија Шоа га је пронашла и снимила у минхенској пивници, у којој је радио.

Овакав исход суђења покренуо је додатне гласине, чак и говоркања о умешаности тајних служби у смрт Дијега де Хенрикеза. Како су појединци тврдили, он је својим сведочењем и доказима могао да угрози фашисте који су се под окриљем западних обавештајних служби окупили у паравојним антикомунистичким групама у европским државама, поготово у Италији, и то у оквиру Операције Гладио. Говоркало се и о учешћу по злу чувеног вође ложе П2 Еуђенија Цефиса, поготово након ништа мање загонетног убиства Пазолинија у новембру 1975, непуних шест месеци након Хенрикезове смрти.

По званичној изјави бившег премијера Италије Ђулија Андреотија након парламентарне истраге 1990. године, на подручју Италије је у претходних неколико деценија ангажовано неколико стотина цивила у тајној организацији која је требало да предупреди комунистичку опасност. У првим годинама за то су били ангажовани италијански крајњи десничари, фашистички симпатизери, чак и ратни злочинци. Након дугих судских и парламентарних процеса утврђено је да су у току ове операције изазивани намерни терористички напади. Најпознатији је „Пeтеано масакр“ 1972, у ком су неофашисти убили три карабињера.

О овој групи су у Италији деценијама колале бројне приче, а постали су и тема филмских и књижевних дела. Међу њима је и роман Умберта Ека Нулти број из 2015. године, a бестселер писац детективских књига Вејт Хајнхен 2007. објавио је роман Дуге сенке смрти (Le lunghe ombre della morte), у ком је Хенрикезова смрт приписана завери припадника Операције Гладио.

Музеј рата у служби мира

Хенрикез је сахрањен на Војном гробљу у Трсту. На надгробном споменику му је урезан епитаф: „Дај ми свој мач, пријатељу, ја ћу га чувати за тебе. Не бори се: само љубављу ћеш постићи мир.“

Перипетије са музејом након његове смрти су се настављале, правиле се нове комисије, постављале нове управе, вршиле се нове процене, али се суштински готово ништа није променило, све док почетком осамдесетих градска управа није кренула у откуп колекције од Хенрикезових наследника. 

Музеј с Хернандезовом колекцијом, смештен у некадашњу тршћанску касарну „Duca delle Puglie“, отворен је за јавност у јуну 2000. године. Од пописаних 15.000 предмета које је Хенрикез прикупио за живота – међу којима је велика количина тенкова, бродова, подморница, војних возила, комада хладног и ватреног оружја, фотографија, уметничких слика, графика, плаката, мапа, филмова, докумената, Хенрикезових дневника на скоро 50.000 писаних страница – због недостатка простора, изложен је само мали део.

Тренутна стална поставка из 2014. године посвећена је највећим делом Првом светском рату, а као највреднији изложени експонати издвајају се погребна кочија предузећа које је у Трсту превезла мртва тела Франца Фердинанда и Софије Хотек након Сарајевског атентата, затим блуза Франца Јозефа, као и велики број комада оружја и војне опреме коришћен у ратним борбама током битке на Сочи.

Ослањајући се делом на Хенрикезову замисао, музеј преко приказа рушитељске моћи оружја и рата покушава да укаже на неопходност мира. Сам Хенрикез је ту замисао овако изразио: „Желимо да да покажемо како у свим временима, а посебно у садашњој ери, рат у великој мери представља огромну и бескорисну дисперзију драгоцене енергије која, уколико би се користила у чисто мирољубиве и хуманистичке сврхе, може дати дивне и неочекиване резултате.“

Ипак, жеља оснивача колекције није у потпуности испоштована. Уместо назива који му је Хернандез дао „Међународни центар за укидање рата и универзално братство – Музеј историје и рата 'Дијего де Хенрикез' – Први светски центар за читање и модификацију прошлости и будућности посредством инверзије времена као последице ослобађања простора времена ради укидања зла и смрти“, он је поједностављено назван „Музеј рата за мир 'Дијего де Хенрикез'“.

Клаудио Магрис, савремени класик италијанске књижевности, 2015. је објавио роман Обустављен поступак (издање Архипелага, у преводу Снежане Милинковић), инспирисан највећим делом Хенрикезовом личношћу. У њему Магрис каже: „Када би ми сви дали властито оружје, када би све оружје света било у Музеју, свет би био разоружан, коначно би владао мир. Али био би нам потребан велики Музеј, велики попут света…“