Успон и пад Београдске кланице: Крај бурне историје дуге 130 година од које није остало ништа

Ексцентрична идеја јунака приче „Стаклена кланица“ нобеловца Џ. М. Куција о подизању „провидних“ кланица у средиштима великих градова, не би ли се тако људима пружила права слика патњи животиња, сасвим сигурно није била у мислима градитеља некадашње највеће београдске кланице. Али колико су пре 130 година у одлуци да се она подигне на тада далекој градској периферији лежали урбанистички разлози, не треба занемарити ни планирану делатност, скопчану са нимало пријатном сликом клања животиња, али и хигијенским (не)приликама.

Неколико деценија касније, када се услед ширења града кланица нашла скоро у градском језгру, кланица је престала да буде индустријски понос, како је првобитно била хваљена, већ проблем о ком се расправљало годинама. Ипак, то је само један део приче. Историја Београдске кланице доноси и слику друштвених, економских, неретко и политичких превирања током пређашњих 130 година на нашим просторима.

Свиње, главни извозни артикл

План за градњу Београдске кланице почео је да се реализује 1895. године. Србија је у том тренутку била економски доминантно земљорадничко друштво, о чему најбоље говоре подаци са пописа спроведеног баш те године. Од укупно 2.493.770 становника тадашње Краљевине Србије, нешто мање од десет процената живело је у градовима. У Београду је те године пописано око 58.000 становника.

Демографску слику Србије нам још више приближава попис из 1866. године. Пољопривредом се тада бавило преко милион одраслих мушких становника (жене и малолетници нису узимани у обзир током овог пописа), док се свим осталим занимањима (укључујући ту државне службенике, раднике, занатлије, трговце, учитеље, свештенике…) бавило око 120.000 људи. Пољопривреда, и то највећим делом узгој животиња, била је преовлађујућа привредна делатност.

То сликовито показују и биографије устаничких вођа. Карађорђе Петровић је био трговац свињама, породица Хајдук Вељка Петровића се успешно бавила узгојем животиња, баш као и кнез Милош Обреновић, коме је први посао био служба код „марвеног трговца“. Сачувани статистички подаци говоре да се преко Београда и Земуна средином деветнаестог века у тадашњу Аустријску царевину просечно годишње извозило од 160.000 до 220.000 свиња.

Ситуација се није много променила ни у Краљевини Србији након 1882, само што се тада трагало за начином како да се максимизује профит. Уместо извоза живе стоке, што је био случај у претходних неколико деценија, планиран је извоз „готове робе“, што је било немогуће без изградње модерне кланице. Дотадашња кланица, која се налазила на Дорћолу, у улици која данас носи име Жоржа Клемансоа, својим капацитетима није задовољавала ни најосновније потребе, а била је и својеврсни хигијенски проблем. Он ће постати још већи када у околини настане дивља четврт крајње питорескног назива Пиштољ мала, која ће потрајати све до почетка тридесетих година двадесетог века.

Чест проблем био је и затварања границе за извоз живе стоке од стране Аустроугарске, и то под паском њихове заражености, иако су посреди најчешће били политички разлози. Тако је остало забележено да се то десило три пута само током 1895. године.

О тим „политичко-здравственим“ проблемима писао је Борислав Пекић у другом тому Златног руна:

„А затим, и те свиње. Неизбежне свиње и овде су кантар на противаустријску страну помериле. Ваљда што су биле нарочите. Таквих на свету, без сумње, није било. Ниси их, наиме, ветеринарски морао визитирати да знаш кад су здраве, а кад болесне. Било је довољно да погледаш састав српске владе. Кад год би министровале русољубиве странке, радикали на пример, свиње би се поразбољевале и на граници биле контумацијски заустављане; чим би у фотеље сели аустрољупци, свиње би волшебно оздрављале и граница би им се отварала.“

Од вежбалишта турских коњаника до кланице 

Због свега тога, група београдских трговаца је 1. октобра 1895. основала два акционарска друштва. Прво је било Српско акционарско друштво за клање и прераду стоке, које ће остати познатије по скраћеном називу Кланичко друштво, а друго Српско акционарско друштво за сточни трг. Остало је забележено да је Кланичко друштво располагало великим инвестиционим капиталом, а да је одзив за упис акција друштва био већи него што је планиран.

Ускоро су стигла и законска решења. Скупштина Краљевине Србије 28. новембра 1895. донeла је Закон о потпомагању кланичких предузећа, који им је дао низ повластица. Међу њима су биле пореске и царинске олакшице, драстично смањење тарифа за железнички транспорт, право првенства приликом државних набавки, али и бесплатно уступање државног земљишта за изградњу кланица.

Следеће година почела је изградња кланица. Најпре у Нишу, а затим и у Београду. За локацију београдске изабран је простор на скоро пустој десној обали Дунава, у близини данашње Полицијске управе Града Београда. У том тренутку улица на коју се наслањала будућа кланица носила је назив Вишњички пут. Касније ће добити назив Милетина, потом Кнез Милетина (не треба је мешати са данашњом Кнез Милетином улицом на Дорћолу), док се од 1934. означава као Улица кнеза Павла. У послератном периоду добија назив Булевар 29. новембра, а од 2004. године носи назив Булевар деспота Стефана.

Земљиште на коме се кланица зидала била је некада у власништву београдског паше, и познато по називу Џеханово раније је деценијама служило као вежбалиште за турску коњицу. Одласком Турака из града оно је постало власништво града, који га је уступио Кланичком друштву. У Београдским општинским новинама, тадашњем званичном листу града Београда, наводи се да је имање „'Џеханово', које је велико 68.681 м² (…) општина дала на бесплатно уживање Кланичном Друштву за 50 година одлуком Одбора бр. 5512 од 11. јула 1896. год“.

Разлози за ову локацију кланичког комплекса били су релативна близина тадашњег градског језгра, колико-толико добра саобраћајна повезаност са осталим деловима града, непосредна близина Дунава, која је омогућавала редовно водоснабдевање, али и испуштање отпадних вода. И питање железничког транспорта убрзано се решавало. Упоредо са изградњом кланице градила се и пруга дужине шест километара, која ће кланички комплекс преко обода Калемегдана повезати са Главном железничком станицом у Савамали.

Пројекат изградње кланичког комплекса поверен је тада тридесетогодишњем инжењеру Милошу Савчићу, коме је ово био први већи пројекат. Овај избор изазвао је низ грлених расправа, у којима је најжучнији био тадашњи председник Удружења инжењера Србије Тодор Селесковић, који је захтевао ангажовање још стручњака, искуснијих од Савчића.

Протести нису уродили плодом. Савчић је отишао у Аустроугарску и Немачку, где је током неколико месеци обилазио сличне индустријске комплексе. По повратку у земљу је 1896. урадио амбициозан пројекат који је, поред главне зграде за клање и прераду, предвиђао и низ других објеката, међу којима зграде поште и телеграфа, пушнице, сапунџице, хладњаче, обора, али и радничке станове. Предвиђена је и изградња такозваног Сточног трга у непосредној близини комплекса, намењеног купопродаји животиња. Наручиоци су били задовољни понуђеним планом и он је ускоро почео да се реализује.

Кланички хотел и ледионица

Током подизања комплекса Савчић не брине само о његовој привредној функционалности – о чему сведочи најмодернија опрема тог времена: парне машине, хладњаче и погон за производњу леда (остало је забележено да је у „ледионици“ за 24 сата произвођено 20.000 килограма леда, који је продаван и домаћинствима) – већ и о естетској страни комплекса, у којој ће му помоћи архитекта Данило Владисављевић. О томе је писала историчарка уметности Саша Михајлов, ауторка досад најопсежнијег рада о индустријској зони у овом делу града Настанак и развој индустријске зоне на десној обали Дунава у Београду од краја 19. до средине 20. века:

„Тако су главне фасаде неких зграда решаване симетрично, с наглашавањем средишњег дела троугаоним тимпанонима у висини крова, док су другом бојом истакнути извесни елементи фасаде: једноставни пиластри који се пружају дуж приземља и спрата, подеони венци и оквири око прозора и врата. Све грађевине у оквиру овог индустријског комплекса биле су добро пропорционисане и деловале су складно. О репрезентативности кланичких зграда сведоче бројне разгледнице Београда на којима је илустрован овај значајан привредни комплекс.“

У оквиру комплекса подигнут је и „Кланички хотел“. У приземљу хотела била је смештена кафана са рестораном, док је на спрату било осам соба, намењених за смештај пословних људи који су долазили у кланицу.

Комплекс је завршен у року од три године, како је и било предвиђено. Свечано је отворен 21. марта 1899. у присуству чланова владе и градске управе.

Наручиоци су били задовољни Савчићевим радом, а, како његови биографи наводе, кланички комплекс му је донео огромну зараду. Добијени хонорар Савчић је уложио у акције Београдске прометне банке и тиме отпочео метеорски пословни успон. Након Београдске кланице пројектовао је низ индустријских постројења, и постао један од најбогатијих људи у међуратној Краљевини Југославији.

Упоредо се укључује у политички живот, обављајући дужности министра грађевине (у периоду од 1908. до 1909. године) и градоначелника Београда (од 1929. до 1930. године). Остао је упамћен и по подизању виле у Ужичкој 15, намењене ћерки Јелици, која ће након Другог светског рата постати резиденција Јосипа Броза Тита, а на делу некадашњег Савчићевог имања саграђена је Кућа цвећа.

Касапски крај у Царинском рату

Након почетног уходавања, Београдска кланица је из године у годину повећавала обим посла и остваривала све веће приходе. Тако је почетком двадесетог века просечно годишње извозила преко 600 тона меса и масти. Остварен је и план за производњу месних прерађевина. Тако на фотографији из 1906. године можемо видети раднике Београдске кланице како позирају са својим производима.

Поред извоза у иностранство, Београдска кланица ће у наредних неколико деценија снабдевати становнике Београда свежим месом и месним прерађевинама. Посебно су остале упамћене кланичке кобасице и виршле, које су продаване под називом „реновке“. У  близини кланичког комплекса отворене су и бројне мање месаре, па овај део града колоквијално почиње да се назива Касапски крај.

Након Мајског преврата, односи између Аустроугарске и Србије постају све гори. Аустроугарска Србији највише замера набавку оружја у Немачкој и Француској, уместо у фабрици „Шкода“, а такозвано „топовско питање“ доводи до заоштравања односа између две државе, недуго затим и до економских санкција почетком 1906. године.

Током Царинског рата, месна индустрија је била прва на удару. Аустроугарска је мислила да ће забраном увоза и превоза стоке и месних прерађевина у потпуности уништити економију Краљевине Србије. Како је у том тренутку највећи део српског извоза био оријентисан ка Аустроугарској – пред Царински рат је то било тачно 88 процената – власти Краљевине Србије су се нашле пред великим проблемом. Или ће поклекнути пред ултиматумом, или пронаћи нове дестинације за извоз. Изабрано је друго решење.

Кланичким друштвима је одобрен ванредни кредит од пола милиона динара за проналажење нових тржишта и повећање производних капацитета. Друштвима се даје и низ других привилегија, од смањених пореза и царинских такси, па све до специјалних железничких композиција за транспорт.

Државна тактика се показала као успешна. Почиње извоз у Немачку, Француску, Русију, Енглеску, Египат и бројне друге земље. Како се види из извештаја Министарства народне привреде из 1907, кланичка предузећа су у том тренутку била трећи по реду извозници у земљи, после рударских и млинарских. У року од три године, извоз у Аустроугарску је од почетних 88 одсто смањен на 30 одсто. Не и мање битно, индустријска производња је у року од неколико година значајно повећана.

Заслуге за то највећим делом припадају индустријалцима и трговцима тог времена. Вероватно је то најбоље изразио Борислав Пекић у другом тому Златног руна:

„Када је Трговачко удружење у хотелу Булевар сазвало протестни збор са захтевом да се бојкотује аустријска роба, и коме је он имао са подијума да президира, напрасно се разболео. Није био њихов симеонски начин да са трибина прете, него да испод трибина раде. И он је, чим се од своје дипломатичне слабости опоравио, са још неким чаршијским Фирмама, утемељио законом привилеговано Српско акционарско друштво за клање и прераду стоке из којег је, после године 1897, на Џиханову, на Карабурми, никла Кланица, најмодернија у тадашњој Европи. Симеон се са гордошћу сећао цифара које су победиле Аустрију. До 1909. године, 283.159 покланих свиња у укупној тежини од 27.568.324 килограма, и 7.878 волова у тежини од 1.685.634 кг. Извоз се попео од 1.323.955 кг у 1899, на 3.123.136 кг у 1909. години. (…) Та ко је победио Аустрију ако није он, Симеон Његован! Није аустријски монопол у Србији поразила национална политика србујушчих дрекаваца, него способност српске симеонске велетрговине да изађе на нове, египатске, талијанске, француске, швајцарске, и уопште европске пијаце и да се снађе у ширем пословном свету од оног омеђеног земунским и штајнбруршким сточним контумацима.“ 

Раднички штрајкови

Цену за успех Београдске кланице неко је морао да поднесе, а то су, несрећом, били радници. Највећи проблем у односу према њима била је својеврсна платежна подвојеност, што је био случај и у другим фабрикама тог времена. Док су квалификовани радници, у овом случају занатлије на кланичким местима и у преради меса, добијали колико-толико солидна примања, неквалификовани радници запослени најчешће на помоћним местима, примали су плате које нису омогућавале ни основно преживљавање.

У јеку Царинског рата дошло је до првог великог штрајка управо због ове платежне подвојености. Добрим делом је томе потпомогло и драстично подизање радне норме коју је пратило обећање о повећању радничких плата. Како је управа кланице изиграла то обећање, исплаћујући већа примања само једном делу радника, дошло је до побуне. Смиривању ситуације није допринела одлука управе да отпусти део побуњених радника. У новембру 1906. покренут је штрајк који ће довести до делимичне радничке победе.

Иста ситуација – борба за боље „тарифе“ – поновила се у децембру 1909. године. „Одбрамбени“ штрајк, како су га радници назвали, трајао је данима. Пратили су га апели радника житељима Београда да бојкотују производе кланице. У ту сврху чак су направљени и плакати са позивима на бојкот који су лепљени по целом граду.

Тадашње Радничке новине, које је уређивао Димитрије Туцовић, упозоравале су власти и управу кланице да се превише не играју уколико желе да избегну „нову Чукарицу“, алудирајући на крваво гушење радничког протеста у шећерани на Чукарици 1907. године, када је полиција током насилног гушења штрајка убила четири радника. Упозорење је, изгледа, уродило плодом. Након 25 дана протеста сви раднички захтеви су испуњени.

Током овог протеста својеврсну улогу страшила одиграо је Крста Цицварић, у том тренутку најпознатији српски анархосиндикалиста. Иронично, Цицварић, иако рођак Димитрија Туцовића, нештедимице се борио против Туцовићеве странке. Током кризе у кланици, београдска штампа, међу њима и Радничке новине, још више је распиривала страсти говорећи да постоји могућност да Цицварић са анархистима изазове оштре сукобе у самој кланици.

До тога ипак није дошло, а сам Цицварић ће временом завршити на потпуно другој идеолошкој страни. Од фанатичног анархисте постао је отровни антисемита и подржавалац нацизма, а остао је и упамћен као „отац“ таблоидне штампе у Србији.

Што се тиче радничког покрета у Београдској кланици, он ће у току наредних неколико година организовати низ акција за одбрану радничких права. Какво је било расположење у граду, најбоље показује победа комунистичког кандидата Филипа Филиповића на изборима за градоначелника 1920, која је грубо погажена под изговором прекршаја процедуре.

Ускоро је дошла и Обзана у децембру 1920, која је, поред забране Комунистичке партије, строго ограничила радничка права и онемогућавала штрајкове. Тако је раднички покрет отишао у илегалу, у којој ће боравити наредних 20 година. 

Ратно страдање кланице 

У Првом светском рату кланица се налазила на мети аустроугарског бомбардовања с друге стране реке. Готово су сравњени са земљом амбари, штале и зграде за особље, док су производни погони претрпели велика оштећења. У непосредној близини кланице на обали Дунава водиле су се и  жестоке борбе 1915. године. На кланичкој прузи, која је била место преласка главнине аустроугарских снага са друге стране реке, погинуле су десетине бранилаца Београда.

Слику ратних страдања краја око кланица, али и покушаја наставка живота у окупацијским условима, дао је Бора Станковић у тексту објављном септембра 1917. у окупационим Београдским  новинама:

„Човек се нерадо усуђује да тамо оде у шетњу. Једино они што, идући од Кланице ка Штофари и у оним уздуж Дунава поређаним селима, ту поред Карабурме пролазе. Остали свет нерадо тамо иде а све због тога јер кад год се на ту страну из вароши погледа, увек се прво види та Карабурма, то голо, избраздано брдо са оном четвртастом и бело окреченом караулом, где су се у мирна времена обично стрељали осуђени на смрт. А пошто се зна да су се тамо, том дужином Дунава, водиле огорчене борбе и онда се сваки боји да неће можда наићи тамо на неке веће рушевине и ратне трагове. А још и оно: да се одувек на ту страну и баш око те Карабурме из целе вароши износи и баца ђубре и остали стареж и трулеж, онда је сасвим разумљиво зашто сваки шетач нерадо се упућује у шетњу тамо. (…) Од Кланице, која је сада проширена са још неколико нових фабрика, идете путем набијеним и посутим црним шљунком. Леп, оправљен пут и за кола и за пешаке. Пролазите поред оних кућа и оних многих цигљана које својим високим димњацима шарају небо и штрче онако голе. Све је засађено и обрађено. (…) Оне разне куће и кућице уз сами пут, које су служиле за становање а и за кафане у којима су и сељаци и варошани свраћали на јефтиније пиће и јело, поново почеле да се крече и насељавају. На свакој кућици поред једног или два прозора без стакла и врата без рагастова тек вас пријатно изненади трећи прозор са завесама и поређаним саксијама од цвећа.“

Бора Станковић је иначе живео неколико стотина метара од кланичког комплекса у Вршачкој улици (данас Михизова број 26), у скромној кући са баштом, готово идентичној околним у којима су углавном живели радници. Кућа Боре Станковића је претрпела велика оштећења током бомбардовања у Другом светском рату. Након рата, на њеном месту саграђена је по једнима нова кућа, док је по другим изворима Борина тешко оштећена кућа дограђена. Ни дан-данас на њој нема обележја да је ту некада био дом писца Нечисте крви и Коштане.

Послератна обнова и модернизација кланице

Обнови кланичког комплекса се приступило 1919. године, када су након зајма које је Министарство финансија Краљевине СХС дало Кланичком друштву оспособљени производни погони. Убрзо долази до проширења привредних делатности. У склопу комплекса 1925. године подигнута је фабрика коже „Бели орао“. Још раније, 1906. године, у непосредној близини кланице подигнута је текстилна фабрика, позната као „Штофара“, која ће након Другог светског рата наставити делатност као Београдски памучни комбинат.

Индустријски комплекс, који је укључивао и хемијска постројења и прехрамбене фабрике, проширио се на оближње Вилине воде творећи највећу индустријску зону у предратном Београду. Око њега се подижу и бројне стамбене куће и зграде, највећим делом за смештај радника. То је видљиво и на пејзажу „Рано јутро са мога балкона (Карабурма)“, који је насликао Урош Предић.

Кланица је тада и саобраћајно повезана са центром града – од Позоришног трга (данас Трга Републике) до Београдске кланице саобраћао је трамвај број 9.

Посебно је почела да се развија Карабурма – део који је данас познат као Стара Карабурма. Насеље је било начичкано потлеушама, зиданим без било какве регулације.  Готово као фавеле, ова незванична насеља ће посебно расти након изградње Панчевачког моста 1935, а биће дом бројним радницима. Како Владимир Дуловић пише у књизи Улице Старог града, радничко насеље добија назив Насеље кнеза Павла, и то са жељом да се скрене пажња владајуће класе на овај прилично сиромашан део града.

До највеће промене у Београдској кланици дошло је 1927. године. Некадашња велика хала, укупне површине 2.500 квадратних метара, преуређена је у модерно кланичко здање, док су штале претворене у хладњаче. Граде се и нови објекти, међу којима су гардеробе за раднике и чекаонице, млинови за со, зграда са огромном вагом за мерење стоке, радионице, магацини, фабрика конзерви, ковачнице, гараже… Око комплекса је подигнута велика ограда, док је комплетна површина комплекса калдрмисана. Пројекат су извели архитекта Миливоје Тричковић и инжењер Јан Швејкер. У самој кланици је направљен и мали музеј, у коме су били изложени оболели органи животиња, намењени обуци ветеринара и лекара.

Иако је обим посла растао – тако је током двадесетих година кроз кланицу пролазило преко 300.000 грла стоке, што је вишеструко више у односу на предратни период – долази до финансијских проблема. Кланичко друштво ушло је у велике губитке, тако да је 1929. године један његов део прешао у власништво града.

Посебно кобна је била Велика економска криза која је довела до драстичног пада извоза. Пропаст постаје потпуна 1937, када је цео комплекс од Кланичког друштва откупила Београдска општина, добрим делом и због одржавања социјалног мира. Како су тадашње новине писале, затварање Београдске кланице довело би до знатног поскупљења свежег меса и месних прерађевина које Београђани не би могли да поднесу. 

Од градског поноса до комуналног проблема

У тим година кланица је прерасла и у својеврсни градски комунални проблем. Иако су вршене бројне измене и реконструције, остали су многи проблеми, међу којима је највећи био хигијенски. По писању предратне Правде у октобру 1934, од кланице се „осећао смрад на читав километар около“. Политика у марту 1936 пише о мањку обора за стоку у кланици и о удаљености железничке станице од кланичке хале што ствара прилично ружну слику током транспорта животиња, поготово током летњих месеци.

Решавање тог проблема је започето две године касније, и то услед подизања Панчевачког моста, који је тада званично назван Мостом Петра II Карађорђевића. Срушени су стари кланички обори, а на њиховом месту гради се улица (данашња Поенкареова) која ће повезати град са мостом.

Стигла је и железничка промена. Некадашња станица која се користила за превоз животиња постала је и путничка, с називом „Београд – Дунав станица“, када су изграђени и нови станични објекти. По изградњи Панчевачког моста, ова станица постала је железничка веза Београда са Банатом.

Из године у годину, кланица је од некадашњег поноса и најмодернијег београдског индустријског постројења, постала готово градска срамота. Становници овог дела града жалили су се на несносни смрад, нехигијену, али и ругло које не приличи једној престоници. Највећи део притужби се односио на Сточни трг на коме се наставила купопродаја стоке. Новинари Политике у јануару 1939. пишу:

„Овај крај који је до пре неколико година био периферија Београда, данас има сасвим други изглед после подизања Панчевачког моста. Није згодно да на самом улазу у варош очекује путнике – туда пролази међународни пут – кланица са својим уређајима и сточни трг. Као што су цревари исељени са дунавске обале тако исто треба иселити и кланицу на неко згодније место. Даље оправке ове кланице биле би грех. То би значило бацање пара у воду.“

Кланица је била предмет бројних расправа, а гласови за потребом њеног измештања постајали су све јачи. Ипак, од тога није било ништа. Кланица је на истом месту дочекала Други светски рат и бомбардовање 6. априла 1941. О томе најбоље сведочи списак уништених објеката које Саша Михајлов даје у свом раду:

„Тада је порушено укупно десет зграда и то: зграда Извозне кланице, зграда Говеђе извозне кланице заједно са свим инсталираним постројењима, зграда машинског одељења, зграда у којој је био смештен млин за млевење соли, зграда за производњу саламе, приземна зграда са 14 одељења која је садржала: магацине, гараже, шталу, заједно са рампом дужине 100 м, приземна зграда за вагу за мерење стоке, зграда у којој је била фабрика конзерви, меса, за топљење масти, одељење за сушење меса и саламе, радионице за прераду црева, радионица и ковачница, зграда у којој је био смештен генератор за производњу леда заједно с ледионицом, док су преостали објекти делимично оштећени.“

Нови живот кланице

Након Другог светског рата комплекс кланице доживео је велики преображај. Некада доминантну привредну делатност наслеђује Београдска индустрија меса (БИМ) „Славија“, која се бавила производњом и малопродајом месних прерађевина у наредних неколико деценија.

Највећи део некадашњег кланичког комплекса припао је индустријским постројењима другог типа. Тако је 1945. подигнута фабрика лекова „Пролек“, чије су машине добијене из Мађарске као ратна репарација. „Пролек“ је током педесетих година постао део „Галенике“. У некадашњем кланичком комплексу подигнута је и фабрика коже „Филип Кљајић“, као и фабрика медицинских уређаја „Сутјеска“.

Све до деведесетих година прошлог века, некадашњи кланички комплекс био је место на коме су радиле стотине људи, а крај око кланице доживљавао је огромне промене. Подигнута је велика полицијска станица, али и низ солитера у околини који су заменили скромне предратне радничке куће.

Кланички комплекс – онако како је он изгледао пред рат – услед изградње потпуно нових зграда, али и адаптација постојећих, добио је потпуно нови изглед, тако да је немогуће реконструисати тачна места у некадашњем комплексу. Славу предратне Београдске кланице једино је чувао БИМ „Славија“, поготово дисконт у близини Панчевачког моста, који је деценијама био једно од најфреквентнијих места у овом делу града.

Транзиција и нестанак

Економске санкције деведесетих, скопчане са лошим управљањем фабрикама, довеле су до потпуне катастрофе. Почетак двехиљадитих обележили су одлазак фабрика из кланичког комплекса у стечај и масовно отпуштање радника. Уследили су судски процеси против „стечајне мафије“ због злоупотреба приликом пропасти фабрика са магловитим завршецима. Ништа није вредело. Након скоро 110 година рада некадашњи комплекс кланице затворио је капије.

Дунав станица која је деценијама била најближа веза Београда са Банатом, 2018. је укинута, железничке шине скинуте, а станична зграда, исто као и кланица, препуштена пропадању.

Претходне две деценије комплекс је препуштен пропадању, прелазећи из руке у руку различитих власника. Томе је дошао крај прошле године. Садашњи власник кланичког комплекса на овом месту планира изградњу стамбено-пословног комплекса „Delta Land“.

Изузев две зграде – некадашње кланичке хале и канцеларијске зграде на Булевару деспота Стефана, које се налазе под заштитом државе – сви објекти у комплексу су током 2024. године порушени. Тако је после тачно 129 година Београдска кланица скоро у потпуности нестала.

Прешавши пут од вежбалишта турских коњаника до индустријског поноса града, али и његове „срамоте“, Београдска кланица је „учествовала“ у Царинском рату, преживела два светска рата, била поприште борби за радничка права, подлегнувши напослетку у транзиционом времену. Било је то бурних 130 година историје иза којих готово ништа од материјалних трагова није остало.