Национално-класнo питање, совјетски случај: О Украјини, Лењину и Султан-Галијеву, читајући књигу Ричарда Пајпса

Данас је незахвално писати приказ књиге која се бави „националним питањем“. То је одувек била клизава тема, а у данашњем добу национализама сигурно ће привући нападе са свих страна које се у њој препознају.

Нигде то није израженије него у Источној Европи, а посебно сада када су две највеће државе овог региона – Русија и Украјина – већ дуже од четири године укључене у братоубилачки и све крвавији рат.

Ипак, нисам могао да одолим искушењу да се вратим књизи Ричарда Пајпса Формирање Совјетског Савеза – Комунизам и национализам, 1917-1923 (The Formation of the Soviet Union), први пут објављеној 1954, потом допуњеној 1964, и са најновијим предговором аутора за издање из 1997. године.

Као што је познато, Пајпс није благонаклоно гледао на бољшевичку револуцију, а у својој књизи Руска револуција (1991) третира је као државни удар, упоредив, на пример, са Мусолинијевим „Маршем на Рим“.

Али Пајпс је био изванредан историчар и – што сматрам да је неопходно за сваког великог историчара – био је одличан писац. Сећам се да сам, читајући пре много година његов опис догађаја у Петрограду из септембра 1917, заиста осећао неизвесност у ком ће се смеру догађаји развијати. Знао сам, наравно, да ће се „пуч“ догодити већ наредног месеца, али књига је читаоца стављала у позицију некога ко у септембру 1917. није могао ни да наслути шта би се следеће могло догодити: рат или мир са Немачком, Привремена влада или нова Уставотворна скупштина, бољшевички преврат или војни удар против владе Керенског.

Пајпс је подједнако убедљив и када пише о формирању Совјетског Савеза. То је изузетно тешка тема за историчара, због сложености догађаја који се одвијају на огромном простору – од Варшаве до кинеске границе – и у којима учествују дословно стотине различитих актера. Притом се под „актерима“ могу подразумевати најразличитије групе: од политичких организација до разбојничких банди.

После уводног општег поглавља о националном питању у царској Русији, књига се бави трима великим регионима – Украјином и Белорусијом, затим Кавказом и на крају Средњом Азијом – пратећи догађаје хронолошки: од Привремене владе 1917, преко бољшевичког „пуча“, грађанског рата и страних интервенција, до коначног оснивања Совјетског Савеза 1923. године.

Због сложености теме, ограничићу се овде на три питања: Украјину, Султан-Галијева и Лењиново схватање националног питања.

Занимљиво је да се приступ националном питању у књизи готово искључиво односи на реинтеграцију „пограничних области“ у систем којим се управља из Москве, али не и на ставове руског становништва унутар саме Русије – ма шта се, у географском смислу, под Русијом у том периоду подразумевало.

Украјинско национално питање

Из очигледних разлога – значаја и величине – Украјина заузима централно место у књизи. Политичка ситуација у Украјини између 1917. и 1922. године била је изузетно сложена: у Кијеву се измељало не мање од девет различитих влада, укључујући и немачку марионетску владу и немачку окупациону управу. Ако се томе додају совјетска влада у Харкову, Криворошка Совјетска Република итд, лако долазимо до десетак, ако не и више различитих власти које су у Украјини постојале у овом периоду.

Већина њих, међутим, постојала је само на папиру; земља је била у стању готово потпуне анархије. Пајпс закључује:

„Историја Украјине од 1917. године па све до раних двадесетих година, када је совјетска власт коначно успостављена, представља пример анархије која се ширила огромном брзином и која је, и по свом обиму и по трајању, можда без преседана у модерној европској историји“ (стр. 148).

Уз ризик извесног поједностављивања, Пајпс сматра да је главни узрок хетерогености украјинског политичког живота лежао у различитим интересима, а донекле и културним разликама између урбанизованих и индустријализованих подручја у којима је живело претежно руско или снажно русификовано становништво (укључујући и јеврејску заједницу), и много већих руралних области у којима су живели украјински сељаци код којих национални идентитет није био чврсто изграђен; њих је пре свега, а можда и искључиво, занимало питање аграрне реформе.

Како пише Пајпс:

„Жеља да се плодна украјинска црница подели независно од Русије, искључиво у корист локалног становништва, постала је снажан подстицај развоју националног осећања међу украјинским сељаштвом“ (стр. 57).

Овај степен хетерогености није био неуобичајен: налазимо га у многим деловима света. Оно што је додатно допринело хаосу било је постојање још две линије поделе: између странака наклоњених буржоазији и странака које су заступале интересе радника, као и између оних који су се залагали за већу централизацију и оних који су јој се противили.

Тако су се умерени украјински националисти у једном тренутку нашли на истој страни са бољшевицима, јер су и једни и други настојали да ослабе Привремену владу у Петрограду. Међутим, када су бољшевици преузели власт, то поклапање интереса брзо је нестало. Бољшевици су тежили снажној централној власти, док су умерени украјински националисти захтевали аутономију или потпуну независност.

Али када су бољшевике из Украјине најпре потиснуле немачке трупе, а потом током грађанског рата и снаге Беле армије, савезништво између бољшевика и умерених (па чак и радикалних) украјинских националиста поново је оживело. И једни и други страховали су од повратка процаристичких снага у Русији.

То је био само један у низу преокрета у савезништвима; било је много и других, компликованијих, изазвнаних по различитим питањима, од формирања искључиво украјинских војних батаљона у оквиру руске војске, преко односа према дезертерству са фронта, затим украјинских преговора са Немцима да им се дозволи окупација Украјине и успостављање марионетске владе, па све до каснијег односа према самој немачкој окупацији 1918. године.

Поделе су постојале и међу самим бољшевицима: Лењин је био против наставка рата са Немачком након што је она окупирала Украјину, док су многи други бољшевички лидери заступали супротан став.

Генерално говорећи, „левица (међу украјинским бољшевицима) залагала се за сељачку револуцију и за извесну меру унутарпартијске демократије; десница за строго пролетерски покрет и потпуну потчињеност партијским органима у Москви“ (стр. 131).

Један од ироничнијих детаља јесте да је делегација украјинске Раде, која је била део свесовјетске (руске) делегације на мировним преговорима у Брест-Литовску, самостално успоставила контакт са немачком делегацијом и с њом договорила немачку инвазију на Украјину.

Та окупација, по бруталности с којом је од сељака одузимана храна, узимани таоци и вршена погубљења, данашњем читаоцу делује као својеврстан пролог совјетској колективизацији и Голодомору који ће уследити десетак година касније.

На крају, али не и најмање важно, украјинску политичку сцену карактерисала је изузетна расцепканост странака – што такође није необично након револуција, када политичке организације често предводе интелектуалци без готово икаквог практичног политичког искуства. За марксистичке економске историчаре стога је забавно да прочитају како се један члан Раде жали да је Михаил Туган-Барановски, један од првих тумача и критичара Маркса, именован за министра финансија, напросто нестао на неколико месеци и да нико није знао где се налази.

Већина становништва у Украјини – мада је тешко говорити о апсолутној већини – политички је био блиска украјинским есерима (мада је у стварности била реч о две странке: Украјинској социјалдемократској радничкој партији и Украјинској социјалистичкој револуционарној партији), чији је главни програм био аграрна реформа и подела земље сељацима, односно експропријација великих земљопоседника.

То је било праћено умереним национализмом који се, поред очигледних захтева за образовањем на украјинском језику и његовом службеном употребом (забрањеном у царској Русији), залагао и за аутономију Украјине у оквиру Русије.

Ове странке освојиле су највише гласова на изборима за украјинску Уставотворну скупштину, одржаним у децембру 1917. године.

Што су централистичке тежње Москве постајале јаче, то се већи део украјинских политичких странака више залагао за независност. Бољшевици су највећу подршку имали у урбаним срединама, при чему је Кијев имао двоструку улогу: био је истовремено средиште русификованог градског становништва и интелектуални центар украјинских заговорника независности.

У принципу, постоји разлика између подршке централизацији и проруске политичке оријентације. У пракси су се те две позиције временом углавном преклапала, али током грађанског рата и с формирањем Совјетског Савеза, многи су централизацију доживљавали као средство за јачање пролетерске државе и учвршћивања бољшевичке власти.

Стога је приметно да су најодлучнији заговорници централизације често били  неруски бољшевици, које су до таквог стајалишта довели њихова идеолошка убеђеност и државотворни жар: Стаљин, Троцки, Зиновјев, Камењев, Дзержински и Орџоникидзе. Последња двојица, заједно са Стаљином, одиграли су кључну улогу у формирању Совјетског Савеза и у „решавању“ грузијског националног питања, које је само неколико месеци пре децембра 1922. и одлучујућих дискусија о Уставу Совјетског Савеза, постало најспорније питање и готово угрозило читав процес.

Национално питање по Лењину

Лењинов став о „националном питању“ мењао се током година, а Пајпс томе посвећује велику пажњу. На крају књиге он чак у целини (на четири странице) цитира Лењинове последње текстове о совјетском федерализму и опасностима од великоруског шовинизма.

(Волео бих да је више простора посветио совјетском федерализму, разлици између савезних и аутономних република, асиметричном партијском федерализму у којем су неке руске и савезне институције биле обједињене, као и чињеници да је Руска Федерација била једина савезна република без сопствене комунистичке партије итд. Али је разумљиво да би то књигу више усмерило ка политици и политичкој филозофији, а мање ка историји.)

Пајпс излаже класично марксистичко становиште, које је Лењин у почетку прихватао веома догматски: нације су у великој мери производ капиталистичког развоја и са победом социјализма постепено ће нестати. Тај став, који потиче од Маркса, био је у сагласности са идејом стварања великих држава, потискивањем националног питања у други план и, у аустријској варијанти Ота Бауера и Карла Адлера, његовим решавањем путем такозване „персоналне аутономије“.

Другим речима, не би постојале територијално засноване етничке државе: неко би могао да буде Марсовац, да похађа марсовску школу и објављује текстове на марсовском језику, било у Москви, Берлину или Бечу, али не би постојала Марсовска Народна Република. Персонална аутономија – да; територијална аутономија – не. (Такав концепт су чак и у аустријском делу Аустроугарске одбациле чешке и словачке странке, док у угарском делу монархије никада није ни био озбиљно разматран.)

Лењин је у почетку делио овакво становиште, али је око 1917. или 1918. године прешао на знатно радикалнију позицију, сматрајући да је стварање република заснованих на етничком принципу, са правом на самоопредељење укључујући и право на отцепљење после комунистичке револуције, најбољи начин за решавање националног питања.

Пајпс ту промену Лењиновог става објашњава пре свега тактичким разлозима: бољшевици су морали свим народима да обећају крајње широко право на самоопредељење како би придобили њихову подршку током грађанског рата. Био је то снажан заокрет (не и први у Лењиновом интелектуалном развоју): нације више нису биле посматране само као производ капитализма на изласку из историје, већ и као саставни део социјалистичког новог поретка.

По мом мишљењу, ова промена не може се објаснити само потребом да се победи у руском грађанском рату. Она је била последица и Лењиновог увида да је након завршетка Великог рата колонијално питање, које је у први план изнела Версајска мировна конференција, марксистима пружило идеално средство да борбу против капитализма прошире на остатак света и придобију подршку у земљама као што су Кина, Индија, Индонезија, Египат и друге.

Лењиново размишљање било је, дакле, глобално: није га мотивисала само жеља за победом у грађанском рату на домаћем теренз, већ и намера да подстакне светску револуцију. То је постало нарочито очигледно на Другом конгресу Коминтерне у лето 1920. године.

Пајпс, међутим, не помиње оно на шта указују други аутори, међу њима и Адам Туз у књизи Потоп (The Deluge): да је Лењина покретала и жеља да не остане у сенци Вудроа Вилсона, који је такође прогласио право народа на самоопредељење. Марксисти су морали да понуде више од једног буржоаског америчког политичара: Лењин није могао Индији да понуди мање него што је нудио Вудро Вилсон.

Случај Султан-Галијева

Али шта се дешава са остатком света и „неразвијеним народима“, ако за њих нема никакве разлике између владавине пролетаријата и наставка владавине буржоазије у богатим земљама? Шта ако су и радници Севера и капиталисти Севера подједнако заинтересовани да експлоатишу остатак света? Ту се јавља Султан-Галијев.

Он је отворено поставио питање које је Енгелс још 1858. године посредно наговестио:

„Енглески пролетаријат заправо постаје све више и више буржоаски, тако да ова најбуржоаскија од свих нација, изгледа, заправо тежи томе да поред буржоазије има и буржоаску аристократију и буржоаски пролетаријат. За нацију која експлоатише читав свет то је, наравно, донекле и разумљиво.“ (Маркс–Енгелс, Изабрана преписка, стр. 105)

Султан-Галијев, татарски револуционар и један од раних бољшевика, логично је ову идеју развио до њених крајњих последица: на глобалном нивоу класна борба заправо постаје борба између народа.

Данашњим језиком неједнакости могли бисмо рећи да је реч о свету у којем разлике у дохотку између држава далеко надмашују разлике у дохотку унутар држава.

Султан-Галијев био је први који је формулисао оно што ће Лин Бјао четрдесет година касније представити као класну борбу на глобалном плану: борбу између богатог Севера и Запада с једне стране, који заједно представљају урбану владајућу класу, и свих осталих који су претежно сељаци и који, као у кинеској револуцији, представљају истинску револуционарну снагу.

Због таквих ставова Султан-Галијев је искључен из Комунистичке партије Совјетског Савеза. На суђењу, које се сматра првим стаљинистичким процесом против једног високог партијског функционера, осуђен је на смрт. Нестао је 1930. године.

P.S. О овој теми сам већ писао (овде). Текст „Како је настао Совјетски Савез?“ вреди прочитати и због веома добрих коментара читалаца.

P.P.S. Не може неко да има југословенско искуство и да чита Пајпса, а да не размишља о разликама и сличностима између совјетског и југословенског приступа националном питању. Али о томе другом приликом.