Тони Сопрано је убио Џејмса Гандолфинија, а патке из његовог базена одлетеле су у Србију

Разне су, и чудне али и посве обичне силе, удесиле да серија "Сопранови" буде ремек-дело за сва времена; дело ненадмашно у свом жанру, непоновљиво, оно које нас се из неких необјашњивих разлога тиче и дотиче више него што смо на то спремни, толико да нам нису јасни разлози због чега је то тако. Напросто, тако је, нема друге - "Сопранови" нас сe заиста тичу више него што то можемо да објаснимо. 

Пре двадесет и кусур година, Дејвид Чејс - идејни творац серије - написао је пилот на тему: опасан мафијаш из Њу Џерзија, Тони Сопрано (Џејмс Гандолфини), изненада почиње да мучи муке с нападима панике. Његов психички крах наступа када "породица" патака, која се настанила близу базена луксузне куће овог харизматичног мафијаша, наједном - одлети. 

Тони Сопрано доживљава тада свој први психички колапс - патке које је месецима неговао и волео, према којима је бивао брижан, за које се везао неким нитима дотад њему несвојственим и нејасним, патке пред којима је, све су прилике, једино био у стању да буде човек, нестају; те патке, њему - тако моћном - наочиглед, својевољно лете у небо, негде далеко од њега, за заувек.

Убрзо затим, драга нам телесина, та мафијашка грдосија, недоступна за сваку другу опасност осим, испоставља се, за ово неочекивано нестајање породице патака, патака његовом душом опитомљених, нагло губи свест - контролу над властитим телом и над "властитим собом" - и пада, модар и беспомоћан. Оне птице које су несретном Вуку Исаковичу, хладне, хтеле да излете из тела, кад се заједно с коњима, у муљу, у Дунаву гушио, Тонију Сопрану су се заиста отеле и одлетеле, остављајући његово немоћно, не-мртво тело, покрај дивног му базена.

Тим заплетом почиње и званично најбоља серија свих времена, у продукцији ХБО-а, која ће своје прво емитовање на америчким малим екранима имати те "чаробне" 1999. године, када су, те Тонијеве патке одметнице, прелећући Атлантик, долетеле у наше небо, нешто измењених крила, очврсле и још више решене да слободу коју су за себе освојиле пронесу и нашим сводом. Стигле су релативно брзо, одмах у марту те "чаробне" 1999. године: нешто више од два месеца су путовале.

Најхрабрије кукавице света

Оно лепо, "уметнички лепо", допада нам се, како то безобразно осмисли Кант, безинтересно, и без појма. Игра разума и уобразиље постаје - као што видимо - бесконачна. Те патке, за мене, посташе авиони. Према овој серији показујем толико допадање, да у поменутим одбеглим паткама из серије почиње да ми се привиђа стварна НАТО авијација, што лети небом изнад Србије, остављајући сваког од нас - "најхрабријих кукавица света" - залеђеног страхом. Тонијеви напади панике посташе наша ствар.

Ако се једном фиктивном лику - стварнијем од сваког таквог стварног - који је и самог глумца што га је тумачио и у њега се уносио, према гласинама и шушкањима, стајао најпре личности, а онда и живота, десило то да постане у тој мери стваран, онда нема разлога да сумњамо у могућност да се иста та врста "реализације" могла десити и са паткицама: долетеле су као авиони, код нас, правац из Тонијевог базена, да и у нама потакну и заувек "уткају" насушну анксиозност, доминантан осећај постојања, којим почиње једна сасвим нова епоха.

Тешко је на земљи дуго бити онај који je подарио живот Тонију Сопрану, лику који је самог глумца што му је из најдубљих дубина себе изнедрио душу, онај дрски осмех, и ону још дрскију моћ да нас примора да га волимо и онда када нам најочитије показује да за њега не постоји ништа свето; тешко, посебно када себе лично радије схваташ као "Вуди Алена од 130 килограма", него као неког набријаног мафијаша, Тонија Сопрана, оног скота који је и свом најлојалнијем Кристоферу, тек тако, одлучио да узме живот, елегантно и нежно га гушећи са два прста своје отекле шаке.

Тај такав Тони је нервирао силно и Гандолфинија, глумца који је приватно - ако је он уопште икакву приватност успео да сачува за себе - био мирољубив и стидан, нервирао га је посебно онда кад је овај - можда касно? - схватио размере, количину и бесмислену силину обожавања његових обожавалаца, широм планете захваћене његовим ликом.

Према његовим речима, Гандолфини би, када би видео лик Тонија Сопрана као тетоважу на нечијој мишици, најпре беснео, па се плашио, и на крају, љутио се на свет и на глупане који ту тетоважу носе и тако показују да не разлучују стварно од одиграног, филм од реалности, добру глуму која је ту била у сврху лепо скривене, етичке поруке која се хтела послати, од "пуких" призора из измишљеног живота једног мафијаша.

Гандолфини као да је био нека врста "изокренутог" Доријана Греја: његов играни лик је вечно остао на врхунцу својих животних моћи, запамћен у колективној, визуелној меморији светине, а он као његов тумач - пребрзо нас "напустио".

Слика из кривог огледала

Ако смо крајем деветнаестог века - попут Доријана Греја - били заљубљени у своје портрете и сликовне одразе, али смо, ипак, још увек познавали разлику, крајем двадесетог века ствар је "отерана" до краја: ми смо постали свој играни лик, разлика је ишчезла и нека врста идентитетског проклетства се успоставила: у не-медијској збиљи, постали смо стварне маскоте својих (медијских) улога. Излишно је помињати моћ коју над нама имају наши "профили" на друштвеним мрежама. Та разлика је одавно ишчезла.

Гандолфини је презирао своје обожаваоце, интервјуе, пажњу јавности. Тони Сопрано угушио га је лично, посредством моћи медија коју је имао под својом контролом. Тони Сопрано је, на крају, доследно свом карактеру, убио и самог Џејмса Гандолфинија, као што је, безобзирно, убијао кроз читаву серију - из пуког хира - терајући нас да нам се свиђа та његова црта. Плашећи нас да - ако га не волимо - и сами можемо завршити на његовој црној листи оних који су га изневерили. Зацрнели екран којим се завршава ово ремек дело, своје пуно објашњење добија у не-филмичној збиљи: Гандолфини је мртав, Тони Сопрано је заувек жив; моћ коју је Сопрано стекао, морао је окренути против свог творца - Гандолфинија.

Објашњења о епилогу серије говоре супротно: да је Тонијев живот у том тренутку затамњења прекинут, али збиља нас ипак разуверава: ено Тонија живог и живо присутног у сећању свих нас, Гандолфинија, међутим, нема међу живима. Ако је платно на којем је насликан Доријан Греј, ипак пропадљиво и непостојано, филмом овековечен наш лик, пружа нам илузoрону утеху да ћемо, ако ништа, заувек постојати макар као та врста записа. Наравно, никада се нећемо запитати да ли је то добро. Ствар се, чини ми се, подразумева. Па ипак, Гандолфинија нема, а трагедију свог реалног ишчезнућа, као да је осећао још за живота, онда када је све што он јесте, појео тај његов лик - немилосрдни Тони Сопрано.

Исте 1999. године, дакле, неколико месеци пре него нашим небом зајездише авиони, носиоци туђих слобода - оне паткице из "Сопранових" - почиње емитовање серије која сигурно никада неће имати свој пандан. Немамо више времена за такве подухвате. Време после те године "тече" другим ритмом. У сећању нам остаје Тони, Гандолфини остаје у забораву.

Када замислим упоредо два човека - Гандолфинија који у улози Тонија у неверици, скрхан, гледа за паткама које му заувек одлећу, и мог трагично настрадалог породичног пријатеља из Велике Ремете, Јана Грабана, који, те године, као тридесетогодишњак, нетремице гледа у наше небо, заузет нишањењем бомбардера - морам одати једну тајну: Грабан је био страстан ловац на дивље патке.

Грабан је страдао у Нато бомбардовању тадашње СР Југославије.

Гандолфини је деценију и кусур касније страдао од сопственог срца. Ништа заједничко нису имали ова два човека осим стварног и глумљеног погледа у небо, односа према паткама и датума рођења. Пука случајност, куриозум, тривија. Блах!

Него, каквим очима ви гледате у небо?