Одлазак Горанке Матић: Њене фотографије су доказ да су један нестали свет и читава једна култура једном заиста и постојали

Живећи прилично дуго у оваквој садашњости, моја генерација је почела да сумња да је икад било прошлости. Када то кажем, мислим на нека боља времена, сумња се да су боља времена икада постојала, да је икада раније, напросто, излазило сунце. Та је сумња поткрепљена садашњошћу, која из свег гласа говори да је најбоља могућа садашњост и да ниште пре ње, ове садашњости, није ни постојало, а ако је можда и постојало, онда није ваљало.

Са ове тачке гледишта, чини ми се да се ништа, бар у догледно време неће променити. Мени је у мојим годинама то у реду, доста ми је боље прошлости, заиста могу на тренутак да се сложим, боље речено, помирим, да, можда није ни постојала. Ипак, моја генерација је генерација сумње.

Шта ако...?

Шта ако је ипак постојала?

Ако би неко пожелео да се бави истрагом, копањем по могућностима постојања овакве једне, из данашњег разумевања, готово невероватне ствари, постојања живота пре овог актуелног, требало би да завири у досије Горанке Матић. Апокрифне белешке о прошлости се, сасвим је могуће, могу тамо пронаћи. Зачудо, доступне су свима који иду у музеје, дакле, једном ексклузивном броју људи, још ексклузивнијем због корона вируса и мера које брига око те вирусне ствари носи, ено их у Музеју савремене, на Ушћу.

У сваком случају, овако стоје ствари:

Постојала је наша прошлост.

Она је документована огромним бројем фотографија, углавном црно-белих и углавном драгоцено лишених интерпретације уметника, дакле спонтаних, ухваћених у метежу, гужви, догађању, гомили, улици, стану, како бисмо рекли једноставније, успут, у животу. Те су фотографије подељене у неколико група, и то је јако добро јер би смо се иначе погубили у животу ауторке, можда на исти начин како смо се погубили у сопственим животима, што је ауторка добро документовала.

Заиста, готово све људе које сам видео код Горанке на сликама, више не виђам, добро је да су остали код ње, тако заувек експонирани у сребро бромиду фотографије, а ла Горанка, без шансе да се промене, одметну, поблесаве, постану нешто друго или, једноставно, нестану са ове наше планете.

Добро је да су сачувани овако, и њима и нама је боље. Као што рекосмо, постојала је наша прошлост и у њој још неколико ствари:

Постојао је Студентски културни центар.

Да нема Горанкиних слика, тешко да би човек помислио да је тако нешто одиста постојало, представљало врх европске уметности, издаваштва, излагања, то и данас, зачудо, још једино постоји као топоним, једино нема Горанке да нам јави ту ствар.

Постојала је и политичка сцена и странке и кампање и политичари, у том давном времену пре нашег времена. То, да су сликане особе важне, можемо да наслутимо из сценографије, поза модела, осветљења, потписа испод слика – нема.

Моја генерација сумњала можда може да се сети готово свих имена, ови који долазе за нама, вероватно нешто мање, они за њима, још мање. Добро је то што Горанка не потписује своје слике, ако не знаш ко је, онда ни не треба да знаш, са једне стране, а са друге олакшава данашњости посао, то да никад није ни било, а иако је можда било, није ништа ваљало.

Постојала је музика, иако данас изгледа да није, да је музику, у ствари, измислио интернет, алгоритам, адвертајзинг и Кање Вест.

Није.

Изгледа да је постојала пре тога, да су је изводили разноразни, углавном сумњиви људи, све се лепо види, и Одбрана и Напад. Што је још горе, види се да је музика била и на улицама и у срцима, то је веома тешко за доказати, али овде се то види, ко не верује својим очима, како се каже, нека се уштине.

Постојао је, веровали или не, отпор, бунт, који је, у сарадњи са музиком, родио неку посебну културу, Горанка то слика, и Горанка је део те културе, колико год да се прави да није, ова њена ретроспектива је доказ да су и артисти и модели, на један тренутак, били у истој причи.

За ту тврдњу постоје и сведоци, поређани уредно на њеним фотографијама, па човек може да се сети да је живео у доба Макавејева, Жилника, Жике Павловића, Шијана и ево, Горанке Матић, који су бринули и брину бриге једне генерације, која овом изложбом оставља свој потпис. И заиста, у овој великој наизгледној гужви од фотографија, човек мора да помисли, па јесте, кога нема на Горанкиним сликама, тај, вероватно, није ни постојао. У том смислу је добро отићи тамо, на проверу, није лоше ако се негде пронађете, макар у догађају, макар у укусу.

И овако смо Горанки украли шоу.

Дакле, хвала оном ко се сетио да нашу животну гужву лепо поспреми, посложи и покаже свим оним сумњалима у живот, живот пре овог садашњег.

(пролеће 2021)