Филм o париском борделу Мадам Клод, Стевици Марковићу и Алену Делону: На мрачној страни Града светлости

Почетком двадесетог вијека се говорило да чим у Паризу почне да пада киша, у Београду се отварају кишобрани. Париз је био град трендсетер, а ниједан талас с те банде није заобишао Београд. Педесетих година догодила се полу-контра. Један рођени Београђанин је киднуо прво за Италију, па стигао до Париза, тамо спојио филм, криминал и политику и завршио избушен, у пластичној кеси, на сметлишту.

Име Стевице Марковића одзвања и данас, много више тамо него овамо. У Паризу његово презиме постало је чувено као „Афера Марковик“. За разлику од Београда, Французи афером прозову само догађања која истински уздрмају читаву државу, и то не накратко, већ толико да се деценијама та афера истражује и стално подгријава. Толико да се сваких двадесетак година сними по један филм, па затим римејк, као о „Афери Драјфус“.

Код нас се о Стевици Марковићу углавном више домаштавало него писало. Због непровјерљивости информација, али и тајновитости Марковићевог живота, прича је била погодна да се штошта и дода. Кад прећерамо са пумпањем херојства у битаках, добро је завирити у турске архиве да се упореде приче, да се не заносимо превише епом. Стога је такође добро видјети што су о Марковићу недавно снимили Французи.

На Нетфликсу се пре извесног времена појавио прилично добро снимљен и спакован филм „Мадам Клод“. Што би рекли, види се да је у филм упуцана фина свота новца. Дјелује баш богато, како и треба да изгледа филм који у називу има име жене која је водила чувени бордел у Паризу и живјела на „високој нози“. Мадам Клод (право име Фернанда Груде) била је опасан играч, водила је озбиљну организацију за проституцију, а ваља поменути и то опште мјесто да баш проституција повезује политику и криминал. Сродна је природа занимања и привлачи сличне карактере.

Мадам Клод није изнајмљивала само тијела, она је бирала вјеште цуре, тренирала их. Дјевојке су постале мангупи и биле су способне да излуде мушкарце, да се поиграју са њима, да сваком нађу cracking point. Било је и оних које су у тој игри страдале или биле претучене, али Мадам Клод је имала механизме да заштити сваку од њих, или да се макар освети за све што пропате. Наводно је изјавила да ће људи увијек хтјети да плате двије ствари: храну и секс, док је за себе тврдила да је лоша куварица.

У филму се Стевица Марковић не појављује, али је главна тема. Он је перипетија, камен у ципели Мадам Клод од почетка до краја. Он не да мира Паризу, због њега су сви у паници. Кад инспектор тајне службе постави питање Мадам Клод да ли зна нешто о „оном Марковику“, она се пренерази, јер ко год је имао нешто са њим, није добро прошао. Његово име постало је синоним за велику невољу. Он је дух који се надвио над цијелим Паризом и по ходницима и салонима плаши криминалце и политичаре.

И све се збива те чаробне 1968. године коју иначе идеализујемо. Тајванска канаста и Бертолучијеви Сањари само су једна страна медаље. На другој страни су криминал и емигранти Југовићи. Али док су студенти захтијевали праведнији свијет, Стевицу Марковића је за све то било брига. Он је дошао у Париз из других побуда. Тешко да се ложио на идеале и револуцију. Он је дошао да се обогати, стекне име и да се добро зеза. Успијевало му је неко вријеме, али се превише зезао па се зезнуо. Преиграо се.

Свјетска правда га очигледно није занимала. Живио је на оштрици бријача, на врху, али на вјечитој маргини, од данас до сјутра. Југовићи који пристигну у Париз тих година могли су да бирају: умјетност или криминал. Стевица Марковић се спријатељио са Аленом Делоном и постао његов тјелохранитељ. Нуђено му је и да глуми, али није хтио да уђе у свијет филма. Био је заинтересован за другу врсту зараде. На крају је ипак завршио у филму, и то на Нетфликсу, више од пола вијека после своје смрти. У вријеме затворених биоскопа током пандемије корона вируса био је један од најгледанијих филмова ван енглеског говорног подручја.

Сви су знали и сви су жмурили

Организација Мадам Клод почиње да се руши баш кад је ликвидиран Стевица Марковић. Врата њеног бордела некад су била отворена за Кенедија, свраћао је и ирански шах, али и Ђани Ањели. У самом трејлеру филма Мадам Клод улети у салон и упозорава своје даме да све брзо среде јер за 15 минута у госте стиже Марлон Брандо. Оно што се назива џет-сетом тога доба пролазило је кроз бордел Мадам Клод.

Ваљали су се у парама. Та врста call-girls игре била је полулегална. Сви су знали, али су сви жмурили. Од ње се добро зарађивало. Није случајно сједиште Мадам Клод било у најскупљем 16. арондисману. Чак је и ту филм успјешан: костими и сценографија су толико добро урађени да се може намирисати новац и осјетити колико су они од елитне проституције добро живјели.

Али проституција није само била машина за новац. Све је било у циљу фотографисања клијената. Фотографије су касније служиле или за политичко компромитовање или изнуђивање новца. У то вријеме фотоапарати су бивали све мањи, а тајне све веће.

Након смрти Стевице Марковића, сва се полиција дигла на ноге да пронађе компромитујуће фотографије познатих „немирних жена“ којима је Марковић уцјењивао познате личности, углавном политичаре. Важио је за вјештог заводника. Тадашњи магазин „Пари Мач“ описивао га је као „најлепшег и најјачег човјека у Паризу“.

Марковић је  1. октобра 1968. нађен на сметлишту недалеко од Версаја, умотан у кесу, везаних руку и ногу. Звекнут је тврдим предметом у главу и упуцан из пиштоља калибра 9 милиметара. Симболички, јер је тај калибар користила углавном тамошња тајна полиција. Тај калибар ће се деведесетих година у Београду користити за брзопотезне обрачуне у подземљу. Београдска група Прти Бее Гее ће касније одреповати: „Деветка ми много дуга / зато дуг је враћен“.

Нарочите фотографије

Након ликвидације Марковића, одзвонило је свима који су били повезани са „фотографијама нарочите намјене“. Полиција је свуда њушкала и сви су били сумњиви. Као каква потрага за благом, покренута је велика акција да се пронађе Марковићев штек фотографија са којима је уцјењивао познате.

Он је пречесто оргaнизовао журке у кући Алена Делона, журке које су се често и претварале у оргије. Неко је све то снимао.

У филму се осјећа та тензија, сви се држе за вратове. У пар наврата доминира Франсоа Маркантони, један од главних људи криминалне сцене тог доба. Био је један од првоосумњичених за убиство Марковића. Познат као јунак Покрета отпора, човјек који под батинама није одао тајне нацистима, сада је у миру постао страх и трепет Париза. Пљачкао је банке и изнуђивао паре на много начина. Неколико пута је боравио у затвору, али скоро увијек би бивао ослобођен због недостатка доказа. Доживио је дубоку старост, умро у деведесетој години. Успио је и да напише повећу аутобиографију, те га сад потписују као борца за слободу, криминалца и писца.

Мадам Клод је такође наводно радила за Покрет отпора. Притискали су је и криминалци и полиција, пуцали на њу, јурили је, али је увек некако испливала. Њој ни мртав Марковић није дао мира, сви су је за њега питали и притискали на све могуће начине. Тражили су његове фотографије, јер ако неко зна за, зна она, бавили су се истим послом.

Преживјела је, емигрирала па се вратила у Француску, заћутала али јој нису могли ништа. Као и Маркантони, доживјела је дубоку старост. Живјела је још тридесетак година после Марковића. Можда је добро сакрила фотографије, или је знала и неке веће тајне.

Убиство Марковића никад није расвијетљено. Било је хиљаду подметања и лажних исказа тако да нико није могао случај да распетља до краја. Стално су испливавала нова писма и нови докази који су потирали претходне. Можда нико није ни желио да се афера ријеши.

Афера Марковић је умало минирала кандидатуру Жоржа Помпидуа за предсједника Француске. Говорило се да је и његова супруга Клод на проблематичним фотографијама. 

Ален Делон се извукао из приче. Годинама касније он ће посјетити Београд и у емисији код Ивана Ивановића опуштено ћаскати о тим догађајима и негирати икакву умијешаност у Марковићеву смрт.

Нетфликсовом филмом „Мадам Клод“ посебан тон даје пјесма „Il est mort le soleil“. Може се та нумера из 1968. године, коју изводи фантастична Николета, протумачити на много начина, као да је неки „Он“ био сунце након чије смрти свијет који знамо више није исти, не постоји.

Али једна друга пјесма можда би више одговарала причи Стевице Марковића. Хипотетички, његова пјесма била би „Non, je ne regrette rien“. Јер, он је изгледа био један од тих ликова који су се међусобно газили и газили друге. Пролазио је кроз живот као метак и на крају попио метак. Баш као у Годаровом филму До последњег даха, кад Жан Пол Белмондо сит свега одустаје од бјежања, па чека да га полиција нађе, јер му је више свеједно. Свеједноћа живота.

Код Шиљеговића

Након Марковића у Париз су стигли неки нови Југовићи. Прво сликари, па писци, бизнисмени, а деведесетих и избјегле породице. Испрала се прича о нашим криминалцима.

Једно од најпопуларнијих мјеста у Паризу и даље је „Café de Flore“. Тамо су редовни гости били Кено, Пикасо, Јонеско и Сиоран, али и Сартр, Симон де Бовоар и Ками. Тамо је и Лењин играо шах, а своје сценарије и књиге писали су Копола и Коељо. Због те ауре и данас се туристи трпају да тамо попију кафу. Не желе само да осјете дух Париза већ и да фотографију објаве на Инстаграму, обавезно означавајући прецизну локацију.

У том кафићу је снимљено преко десетак филмова. Фредерик Бегбеде је баш ту основао књижевну награду „Prix de Flore“ која је до сада додијељена Амели Нотомб али и Мишелу Уелбеку.

Али то чаробно мјесто има један скоро невидљиви детаљ. Оно што наши људи често воле да знају јесте „ко је газда кафића“. Нама је из неког разлога страшно стало до тога. Е, па, власник „Café de Flore“ је човјек рођен у Дубици на Козари, Мирослав Шиљеговић. Изузетно успјешан угоститељ, један од најбољих у Паризу. Он у „Café de Flore“ и даље окупља елиту и приказује Србе у Паризу као исправне, способне и радне људе. Постоји дакле и друга страна приче. Увијек.