Скоро све што треба знати о Жбукију, Младену, Емброузу и Чунг-чију

1. Као дјечак, од некога или нечега, стално се крио у жбуњу. Звали су га Жбуки. Кажу да је имао лијепо име, али се тог имена нико више не сјећа. Нико неће да буде директор библиотеке, могао би ти, предложи Жбукију један политичар. Важи. Сигурно ћу урадити нешто да ме сви памте, рече Жбуки том лидеру. И једног дана, који је био налик на дане претходне и потоње, Жбуки уђе у библиотеку и уздахну уздахом човјека који докучује непредвидивост живота. И рече: Ето, чудна је судбина, никада нисам прочитао књигу, а постао сам директор библиотеке. У тај мах, најежи се осамдесет хиљада књига. И са њих паде сва прашина.

2. У школи, имао сам друга који је много читао филозофију и свакодневно дизао тегове. И пио протеине за раст мишића. Кад год бисмо наишли на дрворед, пролазио је између стабала, наизмјенично час са лијеве час са десне стране дрвореда, као смучар кад вози слалом. Питао бих га, зашто идеш тако? Плашим се, могу ме оптужити да сам једностран.

3. Познавао сам Младена, конобара, тихог човјека, који у младости није био тих. Причао је вицеве о Титу и добио осам мјесеци затвора. Чим је крочио у ћелију, политички затвореници посавјетовали су га да сваког дана из затворске библиотеке узима неку филозофску књигу како би копију библиотечког картона приложио са молбом за помиловање. Тако је Младен и радио, сваког дана узимао је филозофске књиге, и пошто одслужи четири мјесеца робије, написа жалбу, затражи да га суд помилује, а као аргумент доброг владања приложио је копију картона из затворске библиотеке и навео имена свих филозофа чије књиге је држао на сталажи, крај узглавља: Хегел, Фихте, Кант, Ниче... Судија је глатко одбио молбу за помиловање. У рјешењу је писало да је Младен у затвору постао веома опасан, јер чита оно што не може да схвати.

4. Постоји једна школа у Тутину, у школи ормар, у ормару око хиљаду књига, под кључем. Годинама су књиге закључане у том ормару, нико их не може узети; директор тврди да ђаци читањем уништавају књиге.

Писци и биографије

1. Пар година послије рата један писац је купио кућу близу Сарајева; кућа је била јефтина, готово бесплатна, јер цијело двориште било је минирано. Све муштерије бјежале су од те куће, али писац, чудан тип, био је задовољан што може само проћи стазицом од капије до улазних врата. Нити је ко дошао да уклони нагазне мине, нити је писац то тражио од било кога. Једном, док је писао на тераси, пухну јак вјетар и однесе пишчеву свеску. Паде свеска у двориште. У свесци роман! Писац је мирно одшетао, узео свеску, вратио се у кућу, изашао опет на терасу и наставио да пише. Неколико минута касније, чопор паса луталица ушао је у пишчево двориште... Четворо паса страдало је од нагазних мина. Дошле новинарске екипе. Узбунила се јавност. Дошли војни експерти. Наредних дана неутралисали су дванаест мина у дворишту. Нисам читао тог писца. Довољно ми је ово што сам чуо.

2. Поштован и оспораван. Чудан тип. Десето дијете родитеља који су га кињили. Стриц га послао на војну академију. Потом је, као добровољац, постао Линколнов војник. Рат га надахнуо. Почео да пише. Друговао са Марк Твеном. Отишао у Енглеску. Вратио се. Писао црни хумор. Производио језу код читалаца. Критичари су га оптужили да има злобну машту. Отишао у Мексико, са намјером да се прикључи Панчу Виљи. Никад се није вратио. Ником се није јавио. Не зна се како је завршио. Звао се Емброуз Бирс. Ако га ниси читао, довољна ти је његова биографија.

3. Рођен у Њујорку. Отац му скренуо с ума. Отац умире. Остаје осморо сирочади. Он прекида школовање. Помаже брату у продавници. Брат банкторира. Он одлази стрицу на фарму и помаже. Враћа се у клупу. Почиње да пише. Учи за геометра, али од земље бјежи на воду. Укрцава се на брод. Гладује од Њујорка до Ливерпула. Креће на Пацифик. У лов на китове. Побунио се против капетана и дезертирао с брода. Стиже на острво Тајпи, у племе Тајпи. Заљубио се у урођеничку цуру. Умало су га појели. Он кидне и укрца се на аустралијски брод. Опет лови китове. Враћа се у Њујок. Пише. Повремено плови. Опет се веже за земљу. Купује малу фарму. Тринаест наредних година бави се земљорадњом. Објављује ремек-дјело. Наредне године објављује промашен роман. Одвратан садржај, кажу киритичари и предлажу да му да иде у лудницу. Он се чуди. Пада у депресију. Опет је на води. Три године путује. Враћа се. Постаје царински инспектор. Објављује епску поему коју нико не купује. Спаљују све примјерке испред магацина. Син му гине од властитог метка. Тада је престао да објављује. Потом му умире други син. Престао да пише. Престао да говори. Престао да једе. Звао се Херман Мелвил. Ако га ниси читао, довољна ти је његова биографија.

4. Као млад и богат, поклонио је куртизани тридесет килограма злата. Уплео се у политичке сплетке и био прогнан. Након десет година вратио се у престоницу. Оболео. Спалио већину својих пјесама, говорећи како му нису подигле углед. Звао се Ц'ао Ч‘унг-чи. Читао сам од њега два љубавна стиха. То ми је довољно.