Када један човек постане ходајући концерт: Страст и разбарушеност Ивана Тасовца

Једног од оних понедељака, када размишљате зашто новине морају да излазе сваког дана или сваке недеље, на телефону се појавило име „Таса" а испод порука: „Друже, остави ми једну страну, имам невероватну ексклузиву за НИН."

Када смо се чули, објаснио ми је да је реч заправо о огласу који ће Филхармонија да објави само у НИН-у, под условом да убедим колеге да оглас дамо бесплатно. „Можеш ти да се смејеш, али о огласу ће читава културна јавност да прича недељама." И заиста је причала. 

Испод слике оркестра у сали Филхармоније и поруке „Откријте зашто више нисмо тамо" стајао је текст следеће садржине:

О овом огласу је написано на десетине текстова у домаћој штампи, био је главна тема у најтиражнијем хрватском листу, а један од највећих светских диригената Зубин Мехта написао је отворено писмо тадашњем председнику Србије Борису Тадићу. Те 2009. године Тасовац је од Филхармоније, чију је обнову почео тако што је пред новинарским екипама узео крамп и почео да руши зид старе дотрајале зграде, већ направио најбољи оркестар у региону, са новом салом и инструментима, али свеједно није дозволио да у републичком буџету буде мање новца - само зато што је неко проценио да Филхармонија или Тасовац могу сами да обезбеде довољно средстава. 

Борио се за Филхармонију као да је породични дом, што је у суштини и била. Понашао се као да је и сам један разбарушени ходајући концерт који ће људи чути само ако уђу у зграду. 

Када је већ постао велико име на културној сцени Србије, пријатељима је у шали говорио да је у његовој породици једина проблематична тачка - отац му је био првак Народног позоришта, мајка професорка клавира, а брат докторирао лингвистику на Харварду. Од њега сте могли да чујете како има један млади виолиниста Немања Радуловић који ће направити чудо, да га видите како се дружи и са реперима из Београдског синдиката и са легендом Дорћола Џејом, „који ће за 100 година постати део опште културе". 

Јуровски на Коларцу

У једном кафанском разговору, у којем је причао о својим студијама на Музичкој академији „Чајковски" у Русији, наводно сам рекао да се том народу сваки културан човек на свету мора дивити јер, док су Немци били на пар десетина километара од Москве, на минус 30 степени хиљаде људи на улици слушало је пренос Шостаковичевог концерта преко разгласа пошто нису могли да уђу у салу која је већ била препуна. А сам Шостакавич није био сигуран да ли ће га Стаљин стрељати или одликовати.

Прошло је седам, осам година, а Таса ме је позвао и рекао: „Нећеш веровати, али сада сам слушао диригента који је као дете са Шостаковичем свирао клавир у четири руке, прекосутра ће имати концерт, а ја идем Студентским тргом као да лебдим, толико ме овај човек одушевио."

Маестро Михаил Јуровски, којем је деда био диригент, отац композитор, а синови такође диригенти, изашао је на сцену Коларца са штакама због чега је половина слушалаца помислила да ће пасти током концерта. Али је током те двочасовне магије углавном лебдео над оркестром, публиком,  Моцартом и Шостаковичем, који је, док је Стаљин изјављивао „једна смрт је трагедија али сто је већ статистика", у дому стално понављао Јуровском: „И ово ћемо преживети".

После концерта, млади музичари прилазили су уморном диригенту да му кажу да су за неколико дана од њега научили више него на годинама студија, а Тасовац је с дечачком радошћу причао о чудесном концерту. 

Лице Београда

На десетине познатих, дубоко уважаваних културних изасланика водили су мрзовољно, меланхолично али упорно, разне установе и институције дуже него Ердоган Турску, али им се у очима никада није појавила разиграност коју је Тасовац показивао уочи сваке нове идеје, сезоне, концерта. Са поносом је причао како је доводио велика светска имена у Београд и чинио све да их Београд и људи у њему заведу.

Посматрао сам како је један од највећих светских диригената, сасвим аристократског држања, шокирано гледао како га Тасовац упознаје са чувеним Љупчетом, босоногим власником сплава у бермудама и мајици са натписом „Седам секретара Зноја". Два сата касније маестро је рекао да тек сада види колико је Београд диван град и какве људе има.

Са славним Мехтом одлазио је у земунску кафану „Наја" која је имала најбољи роштиљ у граду, откривао му и град и људе и културу на начин који је само Тасовац умео.  И због којег је Мехта постао добри дух Филхармоније.  

„Два пута сам заплакао од туге, два пута од радости, а синоћ сам пустио сузу од поноса. Је ли то могуће, шта ли кажу психолози", написао је у поруци заједнички пријатељ који је на Дубровачким летњим играма присуствовао концерту Београдске филхармоније коју је предводио један од највећих светских диригената Зубин Мехта. „Био сам поноснији него када је Новак освојио Вимблдон, дошло ми је да узмем неку столицу и усред концерта, седнем поред тих дивних музичара", додао је.  

Паре и идеје

Када је постао министар културе, Тасовац  је у интервјуу за Политику изговорио реченицу коју му „културна елита двојке" никада неће опростити: „У српској култури има више пара него идеја."

Све и да је успео да из гроба доведе Фон Карајана или Рубинштајна да његов оркестар задиви читаву Европу, то светогрђе није никада заборављено. И раније је уживао да провоцира уседеличку, апатичну елиту која се пробуди и силовито активира неколико дана пре усвајања буџета или именовања а онда врати у сан, дубоко ожалошћена што мора да живи у таквој примитивној средини „која нема осећаја за праву културу".

Одговарајући на критике или оговарања како у програму Филхармоније нема домаће музике, Тасовац је расписао наградни конкурс за најлепши литерарни рад на тему „Зашто не волим домаћу музику", уз додатно образложење: „Зашто не идем на концерте српске савремене уметничке музике осим у случајевима када су њени аутори ја, мој рођак, близак пријатељ или имам радну обавезу а нисам у могућности да отворим боловање? Право учешћа на конкурсу имали су само чланови Удружења комппозитора Србије и професори Факултета музичке уметности."

Када га је тадашња помоћница министра културе, иначе композиторка, питала зашто провоцира композиторе и зашто онда није расписао сличан конкурс и за музичаре, захвалио јој се на сугестији и обећао да ће расписати и такав конкурс ако се слаже да се наведе де је конкурс расписан на њену молбу или сугестију.  

Севап и инат

Све је то било на нивоу анегдота које су уносиле живост и духовитост у успавани, абонентски дух културне елите, која је испаде или провокације опраштала вагабунду који је поред ексцентричне фризуре желео да има и такав поглед на културу, музику, земљу у којој живи.

Када је одлучио да уђе у политику, постане министар и подржи Вучића, читава армија дојучерашњих обожавалаца изненада се претворила у судско веће на чије се пресуде није могуће жалити.

Као што стотине интелектуалаца у Београду цене Кустурицу, али само док је радио са Сидраном (читај живео у Сарајеву), тако су исти људи почели да ганутим гласом понављају како су обожавали Тасовца све док није постао министар и продао се њима. На ту углађену али прецизно усмерену мржњу, одговарао је духовитим провокацијама, констатацијама које су разарале  културни квазипоредак, попут оне да не разуме зашто свако место у Србији које има аутобуску станицу мора да има фестивал културе или додељује књижевну награду.

Од „личности године" (недељник Време 2011), награде „Допринос године Европи", постао је омиљена мета културних ударника, али је код Тасовца то само стварало нову енергију. Као да је следио чувену реченицу једног политичара са краја 19. века да су Срби народ севапа и ината. 

Они који су волели класичну музику код Тасовца су осетили севап, а они који га нису волели инат.

„Баш је незгодно када стално добијаш нове идеје, само се плашим да ће од мог ентузијазма људи добити трајне промене на лицу",  говорио је кроз осмех, причајући о концертима за децу, широке масе, новој згради.

Док је био министар, сазнао сам од пријатеља да му је позлило и да је завршио на ВМА. Позвао сам га сутрадан и чуо сасвим радостан глас: „Нешто сам се онесвестио, када сам дошао себи видео сам старијег колегу из владе у розе пиџами како стоји поред кревета и очински ми се осмехује. Помислио сам: Тасо ти си умро. У ствари, ако ако баш мора да се оде, за неких 50, 60 година, није лоше да те тамо сачека неки осмех, неко пријатељско лице."

Неколико последњих недеља или месеци Тасовац није радовао присталице нити ужасавао противнике.  Људи из културе говорили су да сигурно спрема неки догађај о којем ће се дуго причати. А онда је сам постао велики културни догађај.