Сломљено срце Марије Калас и седам смрти Марине Абрамовић

Једној од најпознатијих уметница данашњице Марини Абрамовић недавно је у Њујорку уручена Златна медаља за заслуге, коју јој је доделио председник Србије Александар Вучић, а у његово име уручио амбасадор Србије у САД Марко Ђурић. У писму које је Марини Абрамовић овим поводом упутио председник Србије, каже се да Србија развија и имплементира културну политику спремну и способну да привуче и задржи младе уметнике, који неће морати, попут Марине Абрамовић, да одлазе из земље да би остварили своју уметничку визију. Председник Вучић у писму истиче да је Марина показала, не само Србији него и целом свету, како се руше зидови и баријере и да је то оно што Србија жели да усвоји као свој модел.

У разговору за РТС Марина Абрамовић говори како је доживела ово признање, али и о свом последњем пројекту „Седам смрти Марије Калас", инспирисаном судбином велике оперске диве, који је недавно изведен у Париској опери. Реч је о представи у којој уметница комбинује оперу, видео и перформанс: седам чувених арија Марије Калас изводи седам оперских певача, док се у кратким филмовима појављује Марина Абрамовић са глумцем Вилијамом Дефоом који игра њеног љубавника, изводећи смрт јунакиња опера чије се арије певају - од Пучинијеве Тоске са скоком у празно, преко избодене Бизеове Кармен, до сцене која приказује последње сате живота Марије Калас. 

НЕНАД ЗАФИРОВИЋ: Честитам Вам на медаљи коју сте добили, видим већ сте је окачили. То је почаст Вама, али то је на неки начин и повратак Србије Марини и повратак Марине Србији. Како се то Вама чини, да ли тако на то гледате?

МАРИНА АБРАМОВИЋ: Mедаље... Толико сам их гледала код мог оца и мајке, који су обоје били партизани... Увек је била велика ствар добити медаљу за нешто, и мислила сам да ћу можда и ја једног дана добити медаљу из ове земље, али се нисам надала да ће се то икада десити, зато што је перформанс толико тежак као врста уметности и јер га многи људи не разумеју. Ево, када сам била у Београду и урадила ту велику изложбу „Чистач" у Музеју савремене уметности, још увек је било критицизма, нарочито од моје генерације. Младе генерације мене воле, али моја генерација мислим да ме не воли јер они не могу да верују да ја седим у Моми, да ништа не радим а толико сам позната. Како све то изгледа? Врло је тешко објаснити шта је то перформанс. И сад, ово писмо нашег председника и његове речи зашто ми даје ту медаљу стварно су ме емоционално додирнули јер нисам очекивала да ће се то десити док сам жива. 

Вратимо се Вашим почецима, СКЦ-у, Београду... Рекли сте да сте имали проблеме, да власт никако није желела да радите оно што сте радили и да Вам је то помогло да напокон одлучите да напустите тадашњу Југославију и дођете до овога где сте данас. А чињеница је да сте сигурно једна од најзначајнијих уметница перформанса у свету?

СКЦ, Студенстки културни центар, био је ужасно важан за мене. И не само за мене већ и за целу групу уметника који су нису хтели да раде у „нормалним" медијима, који су имали храбрости да експериментишу и да виде које су друге врсте уметности које можемо да покажемо. Радили смо пет година и тих пет година је то било јако интензивно. Публику су чинили само наши пријатељи и некако смо били као у једној капсули, тако да после тих пет година ја нисам имала друге могућности: било је или да се понављам и останем у Студентском културном центру док не остарим и не умрем, или да изађем у свет и видим могу ли своје вредности да покажем свету и видим шта ће се онда десити.

Завршили сте нов пројекат који се зове „Седам смрти Марије Калас", премијерно изведен у Париској опери почетком септембра, али корона је спречила да он заживи и у другим оперским кућама. У чему сте нашли сличност са Маријом Калас и зашто баш тих седам смрти? Знам да је с Вама и Вилијам Дефо, који у вашем свету представља Оназиса.

Ја имам различите идеје, за неке треба доста времена да се остваре. Рецимо, за „Седам лаких комада", који сам 2005. извела у Музеју „Гугенхајм" (поновно извођење чувених перформанса из седамдесетих Вита Аконција, Бруса Наумана, Ђине Пане, Валије Експорт и Јозефа Бојса, као и сопственог рада „Thomas Lips" из 1975; прим.) требало ми је дванаест година да добијем дозволу. За „Ходање по Кинеском зиду" (перформанс из 1988. који је Марина извела са својим тадашњим партнером Улајем, током кога су кренули са два краја Кинеског зида да би се, препешачивши хиљаде километара, срели на његовој средини, а затим заувек растали; прим.) требало ми је  осам година да добијем дозволу од кинеских власти  А овај пројекат је један од најдужих у мом животу - 32 године имам ту идеју.

Марија Калас је почела када сам ја имала 14 година. Као четрнаестогодишњакиња сам седела у кухињи моје баке, јела доручак и пила кафу. Имали смо онај стари, бакелитски радио, на коме је бака слушала вести, музику... И, сећам се, у једном моменту се са тог бакелитског радија чује глас, и ја, дете од 14 година, устанем, стојим у кухињи и почнем да плачем. Појма нисам имала ко је та жена што пева нити зашто мене тај глас толико емотивно узбуђује. На крају су рекли да је то глас Марије Калас. Од тог времена сам увек желела да сазнам што више о њој. Нашла сам касније много сличности - она је исто Стрелац у хороскопу као и ја, имала је врло тешку мајку као што сам је и ја имала, и читава њена судбина и каријера је била некако слична мојој на много начина.

И на крају, што је било јако важно, умрла је од од broken heartа, од сломљеног срца. И ја сам скоро умрла oд сломљеног срца, пошто сам била толико заљубљена у једног човека, али мој рад ме спасао.

Уз то, занимало ме је зашто увек у свакој опери жена на крају умре од љубави. Зато сам узела седам опера и седам различитих смрти и повезала их тако да буде реконструкција нормалне опере. Седам различитих смрти - и сваки пут ме убија исти човек. У мислима су ми били Каласова и Оназис, а за мене је убица био Вилијам Дефо. Он је одличан убица, он стварно има харизму. 

Пре годину и по дана сте рекли да бисте волели да направите изложбу својих раних радова. Има ли шансе да можда Музеј савремене уметности у Београду буде место одакле ће изложба кренути и потом обићи цео свет?

Ја сам почела да сликам кад сам имала 14 година, и тада сам већ имала прву изложбу. То није лоша идеја, али то мора неко и да организује. 

Време нам је исцурело. Желео сам да овај интервју завршим на мало чудан начин, да Вас петнаестак секунди само гледам, али с обзиром на то да Вас чекају бројни новинари, желео бих да Вам се захвалим што сте говорили за РТС.

Драго ми је што смо направили овај разговор. И погледајте како ми лепо стоји ова медаља, врло сам задовољна.