Онда гледај, лафчино, видиш га: Како је Валтер победио историју

Велике цивилизације и империје и када нестану оставе иза себе толико дубок и неизбрисив траг, да се човјеку чини да још трају. Грчка нам је оставила филозофију, демократију и позориште, Рим непревазиђено градитељско наслијеђе, Отоманска империја поезију, хедонизам и неодољиву кухињу, Aустроугарска Климта, Фројда и валцер.

Југославија није била империја. У поређењу са историјом људског рода умрла је прије него што се родила, али је њена култура била импресивна и несагледива. Оно што је у тако кратком временском периоду изашло из талента њених људи, трајаће дуже него што је ико могао да предпостави. Музика, филм, сликарство, позориште, па и књижевност настала „између два рата“, не губи на значају, већ напротив, „кити се ордењем и пуни сале“.

Немогуће је дијагностицирати то „Периклово доба“ југословенске популарне културе, набројати разлоге њеног процвата, а не бити оптужен за политизацију, митологизацију или, у најбољем случају,  југоносталгију. Стога, ни овај чланак нема намјеру да упадне у ту замку. Опортуно речено, култура људског рода има нешто заједничко са културом биљака. Родне године. 

Валтер брани Сарајево

Прошло је пола вијека од премијере великог филмског спектакла Хајрудина Шибе Крвавца Валтер брани Сарајево. Филм је угледао свјетлост дана тачно двадесет седам година након догађаја о којем говори, ослобођењa града Сарајева. Исто толико година прошло је од краја посљедњег рата (1995), али таквог филма ни на видику. Чекамо родне године.

Истина, Валтер бранио Сарајево је само дио грандиозног опуса југословенске кинематографије, али важан и незамјенљив. Његова магија рођена je у посебној врсти алхемије за коју рецепт не постоји, успјела је да хипнотише свакога ко би бацио барем летимични поглед на кадрове овога филма. Умјетност и јесте лијепа управо због тога што ју је немогуће објаснити.

Валтер је био први корак ка крунисању Сарајева као центра југословенске поп културе. Он је као предходница чистио простор екплозији рок музике и филма која је потом услиједила, а чије детонације одјекују и данас диљем региона. Валтер је било обавезно штиво свакоме ко је држао до себе, а ушуњао се у оно што зовемо колективно несвјесно. 

Кинески зид

Мојој генерацији, Валтер је био лозинка за улазак у одабрано друштво. Реплике из овог филма врло брзо су постале обавезна литература, начин комуникације.

Ми смо први, од оних који су одрасли уз ратне фимове у боји, детектовали пропаганду силе и силу пропаганде која је тим филмовима провејавала. Ми смо били први који смо се с том пропагандом и том силом почели зајебавати. Валтер је, међутим, преживио и њихову пропаганду и нашу зајебанцију.

Вјешто спакован у жанр који плута између вестерна, детективске приче и партизанског филма, Валтер опстаје и поред смрти идеологије која је стајала иза њега. Ње, уствари, у филму и нема. Једном приликом је Елвис Џ. Куртовић рекао да је Шиба Крвавац из филма избацио четнике и усташе, да не би збуњивао страног гледаоца.

Филм је огољен до чистог и јасног сукоба између добра и зла. Та јасноћа дала му је крила да прелети континенте и да се на неки зауман начин усади у културу стару 4.000 година. Зид којег су Кинези подигли много прије Христа, дајући свима до знања да не желе да се много мјешају с другима, није био ни довољно дугачак ни довољно висок да спријечи Валтера да га прескочи и „окупира древну империју“.

Нису Кинези завољели тај филм зато што је фотографија беспрекорна, а режија интелигентна и маштовита, нити су га завољели зато што је иза њега стала холивудска пропагандна машинерија и глумци неодољових осмјеха и бијелих зуба. Они су га завољели зато што је филм чист као бистра вода и што говори о ономе о чему пишу све свете и мудре књиге.

Завољели су га и због неодољивог шарма главног глумца, Бате Живојиновића, који је у овом филму прескочио све жанровске међе и постао истовремено и Гари Купер из Тачно у подне и Шон Конери из Голдфингера. Кад погледате ова два филма, схватићете да и Гари и Шон покушавају да личе на Бату. Узалуд труд! Боље им стоји да остану у служби Њеног величанства. 

Бата

Бата је посебно поглавље у историји југословенске популарне културе. Врх њеног раскошног ватромета. Нема много звијезда који су ту културу учинили бесмртном. Чкаља, Џаја и Бата, ако Тита ставимо ван конкуренције. Чола и Брена су дошли касније да попуне празна мјеста. Али, Бата је био најнепредвидљивији од свих њих.

Чкаља је био „само“ комичар, а Џаја „само“ лијево крило. А Бата је био све!

Ни након његове смрти није постигнут консензус о томе у колико је филмова глумио. Тачан одговор на то питање у сваком квизу би од побједника направио милионера. Стилски увијек препознатљив, али никад исти, играо је једнаким жаром и у блокбастерима, комерцијалним и ратним спектаклима, али и у бескомпромисним умјетничким актовима, црном таласу и још црњем андерграунду.

Само је те, 1972. године, осим у Валтеру играо и у црноталасном И Бог створи кафанску пјевачицу Јована Живановића, и у Петровићевом Мајстору и Маргарити али и у „општенародној“ серији Грађани села Луга. У сваком дјелу у којем је играо, давао је све од себе, као да му је посљедње. Међутим, улога Валтера била је та која се највише „закачила“ за његов лик. Ње се никако није могао отарасити.

Валтер му је лична карта издата у свим полицијским станицама од Београда до Пекинга. И сам Владимир Перић (оригинални Валтер) радо би му дао свој идентитет. Изразивши се рјечником данашње омладине, Бата је прешао игрицу. 

Њу примитивс

Оно што је Ворхолова Фабрика била за Лу Рида и Велвет Андерграунд, то је Валтер био за Пушење и Надреалисте. Бескрајан бунар инспирације. Валтер је улио самопоуздање нашој генерацији, охрабрио нас да у своме граду, на његовој калдрми проналазимо јунаке наших пјесама и скечева, да схватимо да за Хамлета, Меријен и Карамазове не морамо да путујемо у далеке егзотичне градове, већ да су они ту, поред нас, на Бјелавама, Кошеву, Седренику.

Суштински, Топ листа Надреалиста, она радијска, мање позната широј јавности, под утицајем Валтера, од Сарајева ствара метафизички центар свијета.

Оно што је Маркесу био Макондо, Фокнеру Јокнапатауфа, а Достојевском „наш мали срез“, новим примитивцима постаје Сарајево. Центар дуњалука!

У њему се родио Архимед, пуцано је на Индиру Ганди, опљачкан је Рокфелер. У „Паркуши“, централној градској кафани, одржани су кључни преговори између Регана и Горбачова, на Седренику се у снијегу заглавила Маргарета Тачер, а фараон Рамиз Други је прије четири хиљаде година дигао своју пирамиду на Алипашином пољу без грађевинске дозволе.

Потоња Олимпијада и све оно што се догађало осамдесетих година прошлога вијека само је охрабрило самоувјерено и безглаво осјећање Сарајлија да се центар свијета налази негдје између Катедрале и Марин Двора.

Историја

Међутим, Историја је, попут брзог воза, прегазила и земљу и град у којем је рођен Валтер. Само је он остао неповријеђен, свјеж и умивен као и прије педесет година када је угледао свјетлост дана.

Видјевши то, Историја је остала збуњена. Није могла да вјерује да се нешто могло одупријети њеној сили. Била је дубоко увјерена да иза ње остаје само прах и пепео. Љута и помало разочарана пришла ми је и питала ко се дрзнуо да јој пркоси. 

Ја јој показах хиљаде плоча, филмова, књига, позоришних представа, слика, стрипова, телевизијских серија, документарних емисија, комедија, трагедија, лудорија, које су рођене између четрес' пете и деведесет друге. Историја ме пита, па шта је то? Ја јој одговарам:

Das ist Walter!