Време брбљања: Муке с речима и поуке Милована Данојлића

Књигу Милована Данојлића Мука са речима прочитала сам у основној школи. Можда прерано, како то често бива са онима који имају старије сестре или браћу. Опет, могуће је да је књига доспела у кућну библиотеку у прави час. Говорила је о нечему што ми је као детету сметало: о званичном јавном говору који је био досадан, ван сваког додира са стварношћу, пун фраза и вере у боље сутра.

А у школи - писмени задаци с револуционарним темама.  Већ сам била довољно лукава да пишем зашећерене писмене саставе и да за то добијам награде.

Лажни језик владајућег естаблишмента био је у јавности свеприсутан.

И онда дође Милован Данојлић и његова невелика књига огледа о „дрвеном говору" која, разоткривајући јавни језик у разним сферама, демонтира тадашњу политичку и културну стварност. Притом вас научи шта је лепота језика и како се речи узалудно троше. Како помоћу речи могу да се прате друштво и његове промене.

Књига је објављена 1977. године, у доба опадања југословенског социјализма, брода бушног на све стране. Истовремено, партијска реторика била је изузетно повишена. Култ Титове личности био је на врхунцу: наша школа је извела комплетан културно-уметнички програм на ливади крај ауто-пута, да дочекамо Друга Тита по повратку с путовања. Црни ауто с црним стаклима прошао је поред нас у пуној брзини.

Есеј „Брбљање" најављује Данојлићеву сечу бесмислица:

„Празно говорење некад се неговало по салонима, али сад је, ето, освојило конференцијске дворане, редакције, улицу. Онемогућене у својој основној улози, речи су почеле да се одају лудовању. Брбљањем се по правилу нешто заташкава; а богме се и има шта заташкавати! С друге стране, нешто се говорити мора. Зато причамо оно што је неповезано и безопасно, колико да дамо гласа од себе... Незаустављиво причање - из страха од тишине, или из које друге потребе - уочено је као одлика неких душевних обољења. Чини се да је оно пратећа појава других, дубљих поремећаја. То би био најпростији вид причљивости. Образац се, прилично верно, понавља и у оним вишим, друштвено признатим видовима логореје - у јавним говорима, и у једној врсти књижевних текстова. И тамо су праве побуде скривене, садржај одсутан, а циљ - опонашање казивања."

Дискутантска логореја 

Партијски говори на којекаквим прославама и годишњицама били су у то време сурово дугачки. Певајући по хоровима текла сам подужи стаж стајања као део декора за неописиво смарање звано Свечана академија, које је подразумевало културно-уметнички програм и пригодни говор. Више нас је колабирало на сунцу које је једном пригодом пекло на Кадињачи, док је генерал Љубичић без милости читао и читао. Од настанка света, тј. доласка Тита на чело Партије, па до данашњице бремените изазовима. Чисти пакао.

„Дискутантска логореја", каже Данојлић, „за разлику од индивидуалне, или оне 'књижевне', не изиграва живост, не пада у вештачка узбуђења. Она је ледена, трезвена, мртва. Брбљање без полета, по дужности, нарочито је мучан облик насиља над речима."

Кад се сетим свих оних стајања и колабирања, брбљање је насиље не само над речима, него и над живом силом!

Бесмислени језик политичких говора, дискусија и новинских извештаја Данојлић разоткрива простим цитирањем:

„У 'материјалима' за седницу Општинске скупштине стоји: Економски принципи пословања забележили су позитиван раст. Ту су спојене две неразрушиве синтагме, економски принципи пословања, и позитиван раст. Сваки израз посебно бесмислен је и неодржив: принципи пословања су или економски, или од пословања нема ништа; исто тако тешко је замислити раст који не би био позитиван. Реченица се, међутим, може разумети. Могло се, додуше, рећи: „пословна начела су потврдила своју корисност", или „тржишни принципи су дали плодове", али тада бисмо добили нешто сасвим банално. Тржишна начела морају се обазриво истицати због неких других, супротних, неименованих тежњи. Једна неумитност економског живота прихвата се преко воље, и тобоже теоријски осмишљава."

Анализирајући насилничке обрте у закључивању, то јест фразе које се не доводе у питање, попут исказа „Нашем друштву су такве појаве стране", Данојлић наводи и тзв. терористичке изразе: "непотребно је доказивати, познато је, идејно је неприхватљиво, јасно је, недопустиво је тврдити, зна се, несхватљиво је, нема друге алтернативе... (Кад би бар једна постојала!)."

Хм, фраза „свима је познато" звучи познато. Осим што је тип логичке грешке (аргумент опште сагласности), користили су је Милошевић и Шешељ. Новији властодршци воле да нешто „нема алтернативу". Европа, напредак, било шта. Звучи супер и одважно.

О метафорисању 

У есеју „Метафорисање" Данојлић сецира владавину сликовитог говора као начина да се не каже много тога а да опет све делује учено или на линији:

„Метафорисање, какво се у нас поодавно појавило, долази, пре свега, из кукавичлука и удворичке лепоречивости. Све је толико слаткасто и разблажено, да читаоца мука ухвати. Шта, рецимо, значи ова реченица истакнутог директора, критичара и наздравичара: Могућа синтеза модерног и класичног, о којој је (...) својевремено писао са перспективом малармеовских асоцијација, управо је у овом Манојловићевом, и нашем, инсистирању на продужетку трајања неких тема, неких митова и неких симбола, и у сфери модерних времена могућа и у раскалашеном башкарењу у домену слободног стиха.

Каква је то синтеза модерног и класичног могућа и у раскалашеном башкарењу у домену слободног стиха, које су то неке теме, неки мотиви и неки симболи, на чему инсистирају и критичар и песник, о свему томе можемо само да нагађамо. Доктору књижевних наука било је важно да изрекне љубазну, весељачку, обесмишљену реч, да се, вођен најбољим надахнућем времена, изгуби у перспективи малармеовских асоцијација, а што све то ништа не значи, то њему, као ни многима око њега, није нимало важно. Писац се разбашкарио у млаком вртлогу речи; све је натруло, нагњило, заслађено, све се распало, а никог да лакрдију прекине, да опомене на пристојност и ред.

Старт даровит, сумње у то ниједног тренутка било није, али истовремено, старт који опомиње и чак прети својим неизбалансираним и чак крупно помереним волуменима.

Почетак који прети крупно помереним запреминама? Крупно померене запремине? Да би се дошло до тог ступња распадања стила и свих веза између речи и ствари, било је потребно поништити оно што је током два столећа у овом језику грађено и везивано."

Неки од есеја у књизи посвећени су променама у језику које су плод модернизацијског убрзања и миграције са села у град. О скраћивању часних имена датих у родним селима: Мирославка ће убрзо по доласку у град, да скрати сукњу и име - да постане Мики! О давању надимака самима себи и о једном сликару часног имена Богосав, који је успон на ликовној сцени повезао са уништавањем свог имена: „Зовите ме Боки!"

„Бежећи у хипокористике, откидамо се од своје сељачке основе. Наша су имена, често, имена пресна и јака, гладна, нападна. Ваља их упристојити, прилагодити их условима умањеног живљења, усагласити их са суженим распоном бића, ограниченим просторима слободе. Од нас се очекује да будемо лепи, добри, питоми. Радослав тражи своје, не одступа, уме и да се размахне. Са Рајом, који се и сам за Рају издаје, можеш да радиш шта хоћеш."

Поштовање речи 

Мука са речима појавила се у лето 1977, године. Објављена је у првој југословенској приватној издавачкој кући „Независна издања Слободана Машића". У Нину и Политици излазе позитивне критике. На књигу се почетком јесени обрушава тадашњи директор Југословенског института за новинарство и покушава да направи случај заказујући скуп „Данојлићево виђење улоге југословенског новинарства". Креће да агитује против књиге као политикантског штива које није уопште о језику. Новинари су га бранили а читава афера је по Данојлићевом сведочењу била „јадна и тугаљива".

Шта се променило у мучењу речи скоро пола века од објављивања Муке са речима?

Нестало је метафорисање а остало је брбљање и пропаганда. Нема владајуће идеологије, али макар нема ни лажне реторике која би се обавезивала на поштовање општељудских вредности. Сада је језик, као и живот, огољенији, вулгарнији, пропаганда је општа, а цензура се, мање-више, преселила у државе благостања - у облику cancel и woke културе. Штимунг партијских састанака у социјалистичкој Југославији нашао је уточиште у америчкој и западноевропској култури политичке коректности.

Милован Данојлић је поживео да сведочи новомиленијумским мукама са речима. У лето 2020. године у листу Печат објављује текст „Прича о говору", у којем скреће пажњу на појаву учесталости коришћења именице „прича" и глагола „причати" у домаћем јавном говору:

„Од говорења остаде пуста прича. Предњаче електронска општила, те неуморне националне причаонице. Један слабо омеђен, празњикав лексем просто се залепио за језик ТВ водитеља, то им дође као израз љупке опуштености и народске непосредности, као упозорење да не треба придавати превелики значај ономе што казују. Говор, са својим именичким и глаголским изведеницама, никако им није по вољи: намеће уозбиљење, подразумева строго промишљање....Кад се с говора пређе на причање, онда све може да буде, а ништа не мора да значи.

Непоштовање речи, неодговорност према њиховом посвећеном смислу води у омаловажавање човека, у поништавање његовог достојанства. "

Поштовање речи у глобалном је паду. Како год окренеш, мука је: прошлост са партијским фразирањем и табу темама; таблоидна садашњост са вулгарном пропагандом, copy-paste „новинарством" и свеопштим шумом бујице речи од којих се богате високотехнолошки гиганти.

Милован Данојлић је знао да су речи „последњи оријентири у помрчини постојања", да кад им се помути смисао, губи се „стајна тачка у простору". У времену општег поништавања ове „стајне тачке", разборит говор јесте једно од кључних уточишта људскости.

_______________________________________ 

APPENDIX

На Данојлићевом трагу:
Одломак из књиге Харија Г. Франкфурта "О просеравању"

„Постоји разлика између особе која изговара лаж и лажова. Први нерадо изговара лаж, док лажов воли да лаже и проводи време у радости лагања... Потоњи ужива у лагању уживајући у самој неистини." (Свети Августин)

Оно што Аугустин зове „лажови" и „стварне лажи" ретко је и изванредно. Свако лаже с времена на време, али има врло мало људи којима би често (или чак било када) пало на памет да лажу искључиво из љубави према неистини или обмани.

За већину људи, чињеница да је исказ неистинит већ је сама по себи разлог, ма колико слабашан и лако оспорив, да тај исказ ни не дају. За лажова Светог Аугустина, сама лаж је по себи разлог. За просеравање, лаж по себи није ни разлог за, ни разлог против. Људи се и у лагању и у истини руководе својим уверењима која су у вези с правим стањем ствари. Тиме се руководе док се одлучују да свет опишу тачно или лажно. Због тога, изговарање лажи не чини човека до те мере немоћним да каже истину као што је то случај са просеравањем. Претерано уживање у овој последњој активности, која укључује изговарање тврдњи без обраћања пажње на било шта друго осим на оно што говорнику одговара, може да учини да уобичајен начин поступања према стварном стању ствари ослаби или потпуно нестане. И лажов и онај који говори истину противници су, да тако кажемо, у истој утакмици. Обојица реагују на чињенице онако како их разумеју, иако се реакција једног поводи за ауторитетом истине, док други одбацује тај ауторитет и одбија да испуни захтеве истине. Просеравање у потпуности занемарује те захтеве. Протагониста просеравања не одбацује ауторитет истине, као што то ради лажов, и не супротставља му се. Он уопште на то не обраћа пажњу. Суштински, просеравање је већи непријатељ истини него што су то лажи.

Неко ко се труди да изнесе или сакрије чињенице претпоставља да заиста постоје чињенице које су на неки начин и коначне и познате. Његов интерес да каже истину или лаж, утемељен је на претпоставци да постоји разлика између погрешног и тачног разумевања ствари и да је бар повремено могуће препознати разлику. Неко ко престане да верује у могућност да се препознају одређене тврдње као истините а друге као лажне, може да има само две могућности. Прва је да се једнако уздржи од напора да говори истину и да обмањује. То би значило суздржавање од изношења било каквих тврдњи о чињеницама. Друга могућност је да и даље описује стање ствари, али то не може бити ништа друго него просеравање.

Зашто има толико просеравања? Наравно да не можемо да будемо сигурни да га данас има релативно више него у другим временима. У наше доба има много више сваковрсне комуникације него икада раније, али се обим просеравања можда и није увећао. Без претпоставке да је учесталост просеравања у ствари већа данас, поменућу неколика размишљања која ће ићи у прилог таквој тврдњи.

Просеравање је неизбежно кад год околности траже од некога да говори, а да при томе не зна о чему говори. Тако је производња просеравања стимулисана сваки пут када обавезе или прилике да човек говори о некој теми превазилазе његово знање о чињеницама које су релевантне за ту тему. Овај раскорак је учестао у јавном животу, где су људи често подстакнути - било сопственом жељом било захтевима других - да нашироко говоре о стварима у којима су до извесног степена незналице. Томе веома блиске ситуације произлазе из врло распрострањеног уверења да сваки одговорни грађанин у демократији мора да има мишљење о свему, или бар о свему што се односи на вођење послова његове земље. Непостојање било какве важне везе између мишљења неке особе и њеног поимања стварности биће, не морамо ни да наглашавамо, још озбиљније код некога ко верује да је његова дужност, као савесног моралног фактора, да процењује догађаје и ситуације у било ком делу света.

Савремено умножавање просеравања има и своје дубље изворе у разним облицима скепсе који поричу могућност да имамо било какав поуздан приступ објективној стварности и који, у складу с тим, одбацују могућност да познајемо стварно стање ствари. Те „антиреалистичне" доктрине потцењују поверење у вредност непристрасних настојања да се одреди шта је истинито а шта лажно, па чак и у интелигентност идеје објективног испитивања. Један одговор на губитак поверења био је и одступање од дисциплине коју захтева посвећеност коректности и приближавање потпуно другачијој врсти дисциплине, оној коју намеће потрага за алтернативним идеалом искрености. Уместо да првенствено покушава да дође до тачне представе заједничког света, индивидуа се окреће покушају да изнесе искрен приказ самог себе. Уверена да је стварност нераздвојива од природе, коју би можда могла да дефинише као истину о стварима, особа се посвећује томе да буде верна сопственој природи. То је као да је одлучила да, пошто нема смисла да покушава да буде верна чињеницама, мора, уместо тога, да покуша да буде верна самој себи.

Ипак, апсурдно је да замишљамо да смо ми дати - детерминисани, и сходно томе подложни тачним и нетачним описима, и да истовремено претпостављамо да је детерминисаност било чега другог, доказана грешка. Као свесна бића, постојимо само у односу на друго биће и уопште не можемо да спознамо себе без познавања другога. Штавише, не постоји ништа у теорији, а поготово не у искуству, што би подржало то невероватно мишљење да је било коме најлакше да спозна истину о себи. Чињенице о нама самима нису нарочито чврсте или отпорне на поништавање скепсом. Наше су природе заиста неухватљиво нематеријалне - ноторно лабилније и мање чврсте од природе других ствари. И што се тога тиче, искреност је сама по себи просеравање.