Тринаести наставак епопеје о Харију Хулеу: Страх и презир у постепидемијском Ослу

Тачно за недељу дана, у уторак, 30. маја, из штампе излази енглески превод најновијег романа Ју Несбеа, у тврдом повезу. Зове се „Killing Moon“. Реч је о тринаестом наставку криминалистичке саге о инспектору Харију Хулеу, које је нашим читаоцима, захваљујући издавачкој кући „Лагуна“ и преводитељки Јелени Лома, доступно већ неколико недеља под насловом „Крвави месец“.

„Крвави месец“ је тринаести по реду роман о Харију Хулеу. У (норвешком) оригиналу (као „Blodmane“), он је објављен 30. августа, прошле, 2022. године. Имамо ли у виду да је први роман о Хулеу, „Шишмиш“, у оригиналу објављен 1997, испоставља се да Несбе о свом најпопуларнијем јунаку пише већ пуних четврт века те да, у просеку, сваке две године објави „новог Хулеа“.

У том смислу, серијал је и својеврсна друштвена хроника Осла, Норвешке и Скандинавије. Истини за вољу, прва два романа се дешавају на егзотичним дестинацијама: у Аустралији („Шишмиш“) односно Бангкоку („Бубашвабе“). Тек с трећим романом, тек с „Црвендаћем“ (из 2000. године), Хари Хуле почиње да се бави злочинима са улица Осла.

У „Крвавом месецу“ у постепидемијском Ослу готовином се плаћа само дрога, тачније кокаин. За све остало, као у реклами, ту је – кредитна картица. Чак се и сексуалне услуге исплаћују неготовинским трансфером. У постепидемијском Ослу, ношење маске није више обавезно, али кад је неко и даље носи, никад не знаш је ли хипохондар или криминалац, или можда обоје.

Вративши Хулеа у Осло, Несбе се у свим осталим наставцима и фокусира на Норвешку, мада су поједина поглавља смештена у Аустрију, Хрватску, Хонгконг, Конго или Јужноафричку Републику, односно Лос Анђелес, где почиње радња „Крвавог месеца“.

Коен за једну ноћ

Претходни, дванаести роман о Хулеу („Нож“) затворио је на неки начин један циклус. Види се то и по чињеници да је између дванаестог и тринаестог романа, између „Ножа“ и „Крвавог месеца“, Несбе направио паузу од три године, никад дужу. (Досад су паузе по правилу биле двогодишње и, у неколико случајева, једногодишње.)

На крају „Ножа“, мртва је остала једина Харијева истинска љубав, а у свему он није лишен осећаја кривице те му је намера да се, као у филму „Напуштајући Лас Вегас“, опија до смрти.

Лос Анђелес му се за такву намеру чини као сасвим узорна локација. У области алкохолизма, Хуле је свакако стручњак и све иде по плану док не упозна Лусил, остарелу глумицу која је у Холивуду успела да направи једну озбиљнију улогу (што је много више него што огромна већина аспирантица оствари), ветеранку неколико бракова, алкохоличарку његовог калибра која је дужна јако велики новац јако опасним типовима.

Хари почиње да се дружи с њом, а она му прича анегдоте из златних дана Холивуда, где понекад и она сама игра главну улогу, као у причици кад је са Ленардом Коеном доживела авантуру за једну ноћ, а он јој у шапутањима на јастуку открио своју кључну тајну доброг римовања. (Хари ће и у наставку радње знати да се присети Коена.)

Било како било, они којима је Лусил дужна долазе да наплате дуг, а у целу причу се упетљава и Хари, кога глумица подсећа на његову мајку па је слаб на њу, ствари се отимају контроли. Хари може да откупи и Лусилин и свој живот само ако заради те јако велике паре у јако кратком интервалу, а то бива могуће само зато јер га Маркус Ред, један од највећих богаташа у Норвешкој, ангажује као приватног истражитеља који треба да га ослободи сумње у истрази убиства две младе жене између којих је, како се чини, управо он једина међусобна веза, па су му за петама и полиција и таблоиди.

Дивља хорда

Маркус Харију даје довољан буџет да направи свој „тим“. То ће бити нека врста „дивље хорде“: његов друг, тешки зависник, бивши таксиста и садашњи дилер, затим његов друг бивши благо корумпирани, а данас озбиљно корумпирани и суспендовани полицајац, те напослетку још један његов друг, психолог, који је на самрти од рака панкреаса.

Хари је, знамо од „Шишмиша“, класични романтичарски (анти)јунак, аутодеструктивац са сопственим осебујним системом вредности, окорели алкохоличар који је озбиљно намерио да престане да пије и то неуспешно покушавао барем двадесетак пута. Што се пушења тиче, Хари пуши ко Турчин, што се каже, само што од пушења није планирао да одустане све, ево, до „Крвавог месеца“ (а ни то му не иде превише добро). Хари пије „Џим Бим“, а пуши „Камел“. Харијеви пороци су кул на начин старински, да би ове две корпорације Несбеу требало добро да плате за савршену рекламу, нехотичну и убедљиву.

Има у Харију нечег од Џека Бауера из телевизијске серије „24“, само што је Хари мање суперјунак и потпуно је лишен оног иритантног пропагандног патриотизма без каквог је у Америци ваљда незамисливо направити позитиван лик полицајца или државног службеника задуженог за спровођење закона и правде. (Није да Хари није патриота, него је реалан, па се негде пита да ли би Норвежани могли тако да ленствују и иду с кафе на кафу да на морском дну њиховог акваторијума није пронађена толика количина фосилних горива.)

Харијево осећање правде много је ближе оном какво имају старински ноар детективи. Један од најконстантнијих лајтмотива целог Несбеовог серијала заправо су његови сукоби с полицијском хијерархијом. Овде је то још и најочигледније, пошто се Хари намеће као нека врста „конкуренције“ полицији. Ипак, сага траје већ толико дуго, да епизодне ликове које познајемо одраније виђамо свуда: од полиције преко медија до политике.

Дикенс или Достојевски новог доба

Речено је већ да су велики мајстори криминалистичког жанра у другој половини двадесетог и на почетку двадесет и првог века заправо наследници класика реализма какви су били Чарлс Дикенс или Ф.М. Достојевски. Они по правилу пишу у „свезнајућем трећем лицу једнине“, стварају широке и еклектичне галерије ликова из свих друштвених и класних миљеа те их доводе у међусобну везу.

Примера ради, Несбе у овом роману на чудесно сугестиван начин описује и пропаст утицаја штампаних медија. Све се сели на портале, односно на дигиталне платформе, а старији новинари се на то тешко навикавају. Такође, он описује како неке архитектонски  пројекти у Ослу утичу на становнике, као и промену „расне“ слике Скандинавије. (Један важан лик овде је корејског порекла, а има још неколико епизодиста са Далеког истока.)

Успут буди речено, за разлику од бројних претходних Несбеових романа, у Ослу овај пут нема никаквих балканских, јужнословенских или српских „лајтмотива“, но као против урока, један српски „линк“ се ипак појављује, на самом почетку, у Лос Анђелесу. Кад жели да одведе Харија на јако „фенси“ ручак, Лусил га изводи у – „легендарни италијански ресторан Ден Тана“.

Ако, међутим, нико од ликова и није са Балкана, има их из Средње Европе, па је важна протагонисткиња рођена у Темишвару за који се хвали да је „први у Европи добио електричну уличну расвету, још 1884, две генерације пре Осла“.

Мушкарци који мрзе немоћне

Кад је после скоро пуне деценије од успеха у Скандинавији, почела фама о Несбеу у Енглеској и Америци, њему је испрва јако сметала пропагандна потреба за поређењима са Стигом Лашоном и његовом трилогијом „Миленијум“. У неколико интервјуа, Несбе је ономад експлицитно приметио да га таква поређења нервирају, што је потпуно логично. Осим основног трилерског оквира и скандинавског места радње, нема претеране везе између Лашона и Несбеа, као што нема претеране везе ни између Лашона и Хенинга Манкела с којим су овог у почетку поредили.

Занимљиво је, међутим, да, чини се, Несбе сада осећа да је у потпуности прерастао такве паралеле, па у неком ширем смислу пише роман који је по неким мотивима, односно по психолошким профилима негативаца, заправо најближи Лашоновом свету него иједан његов претходник у Несбеовом опусу. Лашонови негативци су по правилу, као у наслову његовог првог романа, „мушкарци који мрзе жене“, док се агресивна мизантропија Несбеових негативаца овде понешто шири па они бивају „мушкарци који мрзе немоћне“.

Паразити

Ипак, у епохи у којој је кримић кључни жанр, у којој дословно хиљаде писаца на стотинама језика широм света исписује трилерске наративе о злочинима, тајна Несбеовог успеха је примарно у томе што је он одличан писац. Тешко да има боље постагатакристијевске „whodunnit“ праксе од његове.

Цаку коју користи у роману „Крвави месец“, користио је и раније. Ми убицу срећемо током целе радње, али под два различита имена, а читалац релативно рано схвата да се убица налази међу ликовима на које не сумња. Ипак, мали број читалаца моћи ће да погоди идентитет главног негативца до самог краја.

Такође, ово је једна од оних књига које успевају да буду узбудљивије са сваком окренутом страном. Последњих стотињак страна могле би бити кориштене као штиво за уџбенике писања трилерског финала. У варијацији на финале Харисовог „Кад јагањци утихну“, али мало комплексније, у фуриозно изведеној „паралелној монтажи“ и сами схватамо ко је убица једва две-три странице пре него нам то писац каже.

Такође, начин на који су убиства извршена је бизаран и компликован, што ће понеког да подсети на поједине епизоде серије „Доктор Хаус“, али ништа ту ипак није фантастично и натегнуто. У књижевном свету, барем, а о њему говоримо, Несбе је вешто суспендовао сваки траг читалачке неверице.

Исто тако, код Несбеа, скоро чеховљевски, нема вишкова. Ако калифорнијска мачка на десетој страници Харију пред очима поједе миша, он ће тога да се сети четири стотине страница касније, на другом крају света, али у правом тренутку.

Напослетку, Несбе није писац који гарантује, нуди или обећава хепиенд. Читалац скоро по правилу зна да ће се од неких драгих ликова морати опростити пре краја књиге. Схватамо тада да његови ликови нису плошни карактери из видео-игрица, него пунокрвни литерарни јунаци које смо стигли да заволимо. Харија, наравно, волимо највише и унапред се радујемо што „Црвени месец“ завршава клифхенгером.

Било је већ ситуација кад су два „Хулеа“ излазила годину за годином. Нема, дакле, разлога да се са „прљавим Харијем из Осла“ не дружимо поново већ 2024.