Разговор са Јуом Несбеом, најбољим пријатељем Харија Хулеа štampaj

„То није начин да кажемо збогом“, песма Ленарда Коена врти се у мислима Харија Хулеа, на почетку романа Крвави месец. Тиме као да и сам писац жели да каже да свом јунаку ни после тринаест романа не жели да каже збогом. Иако делује да би Хари, којег сада затичемо у Лос Анђелесу, коначно могао да оствари свој сан – да не ради ништа и да пије до краја живота – Ју Несбе га ипак враћа у Осло. Атипични детектив поново решава случај серијског убице. И то је све што ћемо вам рећи о новом роману. Уз готово стидљиво питање аутору: да ли је ово најбољи роман до сада, као што читаоци кажу?

„Тешко је мени да пресудим“, одговара Несбе. „Када сте писац, настојите да сваки пут у сваком новом делу будете бољи, тако се и ја надам да ће моја нова књига бити још боља. Тренутно радим на две приче, једна је Светионик и то је нешто између Стивена Кинга и Чудних прича, и то ће бити објављено у Норвешкој током године; исто тако радим на наставку Краљевства које сам писао пре неколико година.“ Овим речима Несбе нам индиректно објашњава да понекад мора да побегне од свог најпознатијег јунака другим темама (истина, из истог жанра), пре него што му се поново врати у четрнаестом роману.

Ју Несбе је атипичан писац. Овај економиста по образовању радио је као брокер, био је фудбалер, а као музичар и даље наступа са својим бендом. Данас ужива у пешачењу и освајању планинских врхова. Тренутно је на грчком острву Калимнос, одакле нам се јавља скајпом.

„Тренутно сам на Калимносу, ту сам боравио раније и сада овде имам стан, а у збирци кратких прича имам и једну, Стручњак за љубомору, која се одиграва на овом острву“, каже Несбе. „Снима се и филм по њој и веома сам узбуђен због тога.“

Иначе, Несбе је захваљујући Грчкој открио и нашу земљу, сасвим случајно. Наиме, као седамнаестогодишњак, на путу до Грчке застао је у Београду, промашио воз и тако открио Србију. На констатацију да би сада на путу из Грчке могао поново да дође Београд, каже да то се то неће десити овог лета. Али да сасвим сигурно хоће неког наредног.

ОКО: Први роман о Харију Хулеу, Шишмиш, написали сте 1997. Да ли сте тада могли да замислите да ћете и толико година касније писати о њему?

ЈУ НЕСБЕ: Нисам имао представу да ће тако бити, чак нисам мислио ни да ће роман бити објављен. У ствари, мој први роман написан је мање-више за пар недеља током одмора у Аустралији, а разлог зашто сам га написао је био само да на неки начин тестирам издаваче, не само с тим романом него и иначе. Тако да нисам имао озбиљне планове. Ни након другог романа, о Харију Хулеу, Бубашвабе, нисам био сигуран да ће то бити тако озбиљно. Тек када сам радио на трећем роману Црвендаћ (2000) схватио сам: у реду, тај момак, Хари, опстаће још и држаћу га се још дуго времена и за још много прича.

Шта је Хари за Вас? Само део фикције или је током година постао и део Вашег живота?

Рекао бих да је углавном јунак из фикције, а можда је и алтер его, па и пријатељ, онда када ходам кроз моју собу фикције, која је за мене паралелни универзум. Али никада не мешам тај паралелни универзум и реалност. Да, он јесте дефинитивно и пријатељ, али о је доста напоран пријатељ. Потребне су ми паузе од Харија и то је разлог зашто пишем и друге приче у којима њега нема. У ствари, он је као викенд пријатељ, али неко кога не желите да позовете поново у понедељак. (смех)

Хоћете ли га икада пензионисати?

Па… имам ја план за Харија. Он није прича без краја, једном ће свакако бити завршена. Али, када и како – то је моја тајна. (смех)

Аутор сте вероватно најпопуларнијег књижевног детектива данашњице, али занимљиво је да Ваш почетак није био тако самоуверен. Да ли писац криминалистичких романа мора да буде исто тако добар читалац и познавалац истог жанра?

Ја волим да читам крими приче. Волим америчког писца Џима Томпсона, затим Френка Милера… Све се, како сам рекао, догодило случајно, током одмора у Аустралији. Морам да признам да то у почетку и није била готова прича, имало је само контуре. Онда су то видели моји пријатељи и рекли како радим на свом првом крими роману… Знате, кад сте млади, мислите да сте нови Достојевски, и да пишете ултимативни роман, а онда никад не стигнете да га завршите…  Тако сам схватио да мој први књижевни покушај треба да буде нешто једноставно као крими прича.

Да ли сте се тако определили за тај жанр?

Ја сам тада схватио да крими романима успевате да будете ближи својим читаоцима. Посебно у сегменту „Ко је то урадио?“ постоји нарочита интеракција између писца и читалаца, онда када схватим да могу и да манипулишем, да могу да правим трикове као мађионичар… И то ми се допало. То је вид блискости писца и читалаца који не постоји у другим жанровима.

Крими роман не може без злочина. Да ли је тешко писати о крви, убиствима, бруталности? У којој мери те сцене у роман долазе из свакодневног живота, колико су плод имагинације писца и како их оправдати?

Не можете писати крими причу, бар не у теорији, без леша или крви. Био сам критикован да сам бруталан, и ја то и јесам, али постоје разлози зашто ми је потребно насиље. Један од разлога је свакако да је потребно објаснити читаоцу да је то што се догодило нешто што мора бити заустављено, да постоји неко кога треба ухапсити. А употреба насиља у тим причама је део традиције причања, као у бајкама и романима, то је само питање кореографије и естетике. Насиље у крими причама, као и у филмовима, стварно је, али није као насиље у стварном животу. Оно је пре метафора, симбол на више начина. То је традиционално приказивање насиља. Али, свакако, постоји и доза морбидне фасцинације насиљем, знате оно кад желимо да видимо „шта се догодило тамо негде“. Али то је друго.

Кад почнете да пишете роман, да ли увек знате расплет и како ћете да завршите?

Да, знам! Увек имам план и он је често толико детаљан да понекад дуже траје његово састављање и припрема него само писање приче. И као читалац волим кад имам осећај да писац тачно зна куда иде, зато и као писац волим да успоставим тај вид поверења, да читалац знам куда га водим: треба да ми верујеш кад пловимо јер ја сам сигуран капетан брода, а твоје је само да ме следиш и да уживаш у крајолицима.