Опроштај мале раје од великог Срђана Кољевића: Одбранио је Младу Босну

У размаку од седам дана напустили су нас фудбалски центарфор Вахидин Мусемић и сценариста, филмски редитељ и професор на ФДУ Срђан Кољевић. Први је рођен у Јањи код Бијељине, други је изгубио битку са тешком болести у Београду, али обојица су били и остали Сарајлије. Али, док је Мусемић своје сарајевство стекао постизањем голова у бордо дресу фудбалског клуба „Сарајево“ и плавој мајци са државним грбом СФРЈ, Срђан и након своје смрти наставља да буде оно што је био не само због податка о месту рођења у родном листу, већ пре свега због јединственог, тако лепог а још храбријег начина да одбрани своје право да буде Сарајлија упркос онима који би да наш лепи град буде само њихов.

Метафизику ове Срђанове идентитетске припадности могао је, ако до краја и не разуме, макар да препозна свако ко је иједном чуо његов глас. Иако је добар део свог прекратког живота говорио екавски, све што би Срђан рекао било је додирнуто рахатлуком којим у љетње вечери титрају светла по сарајевским стрмим брдима.

Али без обзира на благ тон и сталоженост онога што би говорио, за њега сам у сарајевском мерном систему генерацијских разлика био и остао – „мала раја“.

Ако су нас крајем седамдесетих они старији терали да им, док играју „веселих голића“ у дворишту иза кафане „Шеталиште“ донесемо воде, Срђан се приликом сваког нашег сусрета понашао некако заштитнички. Јер, без обзира на природну гостољубивост места у којима смо се сретали, обојица смо се налазили ван нашег града. Пошто је старији, његова дужност је била да заштити припадника мале раје.

Упознали смо се у зиму бљузгаве 1993. године у кафани „Жубор цвећа“ на Цветноме тргу, где смо га мој будући кум Ђуђи и ја интервјуисали за избегличке новине „Одговор“ поводом почетка приказивања филма „Кажи зашто ме остави“ Олега Новковића, за који је Срђан писао сценарио.

И док је „Жубор“ сасвим подсећао на мизансцен из филма о коме је требало да разговарамо, Срђан је у бирцуз који, као ни оближње „Ариље“, одавно више не постоји ушао као да долази из неког америчког ноара, или из сарајевске Кинотеке.

На глави му беше један од оних федора шешира које је по киши често носио Хемфри Богарт, на лицу осмех, а у гласу онај рахатлук којим у љетње вечери титрају светла по сарајевским стрмим брдима. И мада ни једном једином речју нисмо поменули наш град, ми смо све време разговарали као Сарајлије.

Петнаест година касније, имао сам прилику да будем члан жирија на Фестивалу филмског сценарија у Врњачкој Бањи, где је Срђан водио радионицу коју су похађали студенти драматургије. Једне вечери смо, након одгледаних филмова, завршили у једном простору који је опет пре личио на сценографију каквог Формановог чешког филма него на кафић што животари у просторијама бившег омладинског центра. Али уместо да простор у који смо банули буде испуњен том свима нам добро познатом транзиционом (ис)празнином, Срђан је учинио да својом причом нас, малу рају, одведе у просторе заједничког сећања на никада до краја иживљену мирнодопску младост.

А онда је дошла стогодишњица Сарајевског атентата и Срђан се, снимивши филм „Бранио сам Младу Босну“, заштитнички осмехнуо целој једној култури која нити је хтела нити умела да прикрије неку врсту нелагодности што ипак мора да се и званично подсети величине жртве коју су управо на олтар њенога опстанка принели босанскохерцеговачки гимназијалци.

За трајно уписивање у историју те културе довољно би било и само сазнање да је Срђан једини успео у својој намери да упркос бројним препрекама сними филм о Гаврилу Принципу и његовим голобрадим друговима. Али он је овим филмом малој раји у аманет оставио почетак и крај свог, испоставиће се, тестаментарног дела.

На почетку филма „Бранио сам Младу Босну“ у монтажи документарних снимака Сарајева са почетка два светска рата, појављује се и фотографија коју је пре десет година открио Мухарем Баздуљ, још један Сарајлија који је рођен у Травнику а најважније године свога живота проводи у Београду.

На тој фотографији Адолф Хитлер сеири над спомен-таблом постављеном у част видовданским атентаторима коју су му из поново окупираног Сарајева за рођендан донели његови јуришници.

Срђанов филм се завршава сценом у којој дуж ускотрачне пруге по чијим шинама граби воз у коме Принципи и Чабриновић одлазе у Терезин горе бакље што им осветљавају одлазак у вечност.

У јулској ноћи 2023. у којој је мала раја остала без великог Срђана Кољевића, уместо тих бакљи, титрала су светла по сарајевским стрмим брдима. Са рахатлуком, безбели!