Анатомија успеха филма „Анатомија пада“: Шта када живот у браку убија?

Већ први кадрови филма „Анатомија пада“ француске редитељке Жистин Трије уводе нас у атмосферу која наговештава да нешто није у реду. Извесна тензија влада у погледима које размењују Сандра (глуми је Сандра Хилер) и студенткиња која је дошла да је интервјуише о њеним књигама у планинској кући изнад Гренобла, где живи са мужем Самјуелом (кога глуми Самјуел Тејис) и сином Данијелом. Да ли је у питању сексуална тензија или нелагода?

На спрату њен муж пушта гласно музику и приморава их да прекину разговор. Као и Сандра и он је писац, али за разлику од ње писање му не иде. Да ли демонстрира нетрпељивост, љубомору ?

Сандра испраћа студенткињу и пење се уз степенице, сцена се ту завршава. Убрзо потом, Самјуелово беживотно тело проналази испред куће њихов слепи син.

Убиство или самоубиство? Истрага не даје резултате, сумња пада на његову жену. Радња се премешта у судницу, где Сандра седа на оптуженичку клупу. Суђење се претвара у вивисекцију њеног брака, разоткривајући анатомију једног пара који се раздире. Пада ми на памет једна од заповести Марине Абрамовић: Не вежи се за уметника (ако си и сâм уметник).

Питање кривице

У филмовима који се дешавају у судници пажња је на дијалогу, на градацији приче. Редитељка „Анатомије пада“ Жистин Трије вешто гради драму, одлажући сцену брачне свађе која се одвија у флешбеку. Самјуел је осујећен, нема времена за себе, пребацује супрузи да је хладна и недовољно посвећена породици. Мучи га осећај кривице због несреће у којој је њихов син изгубио вид. Пребацује јој због њених бисексуалних авантура, замера јој што је идеју за своју књигу узела из његовог романа који никада није завршио. Она покушава да изједначи њихове улоге, што само продубљује неразумевање. Због немогућности да се успостави изгубљена равнотежа јаз расте.

Сандра је Немица која се пред француским судом брани на енглеском – ствари по њу не стоје најбоље. Уз то није нарочито симпатична, њена смиреност иритира. Њене карактерне црте и животни избори због којих се не правда, а још мање извињава, не уклапају се у улогу жртве која се очекује од жене на оптуженичкој клупи. То је не чини убицом, али тужилац ове елементе уграђује у оптужницу против ње.

Судница је јавни простор у коме се у трагању за истином сударају различите интерпретације могућег. Радња се потом премешта у интимни простор, између мајке и сина који је у судском процесу кључни сведок. Дечак није видео очев пад и, као и гледаоци, и он покушава да реконструише шта се догодило. Поверење које има у мајку је уздрмано. Идеја да учествује у процесу и да од његове одлуке зависи његов исход, још је једна провокација ауторке, која наводи на размишљање о моралном аспекту пресуде.

Да ли је његово сведочење истинито или није, то овде није питање. Када је Сандра Хилер на снимању филма питала Трије да ли је протагонисткиња коју тумачи крива за убиство, редитељка је одговорила да не зна.

Изједначавање позиција

„Анатомија пада“ је један од филмова који су се појавили на новом таласу феминизма, насталог у јеку покрета #metoo који је у Француску стигао из Америке. Покрет који је настао у филмским круговима, након што су глумице јавно говориле о малтретирању којем су биле изложене од моћног холивудског продуцента, претворио се у побуну која је изнела на видело неједнакост унутар филмске индустрије која највише погађа жене.

Трије је редитељка изоштрених политичких схватања, што је показала и у својим претходним филмовима („Битка за Солферино“, „Викторија“, „Сибил“) и у својим јавним наступима. Њен говор на додели Златне палме у Кану за „Анатомију паду“, против „комерцијализације културе коју подржава неолиберална влада а која уништава француски културни изузетак“ имао је велики одјек, и разљутио је тадашњу министарку културе која је увређено приметила да је њен филм у потпуности финансиран из државних фондова.

„Анатомија пада“ је феминистички филм у оној мери у којој је феминизам захтев да се изједначе позиције. У њему се редитељка бави местом жене (уметнице) у браку, њеним изборима и ценом коју за њих плаћа. Теме њених филмова су лични избори који су уједно и политички. Интимни простор је политички простор. Као код Џона Касаветеса, америчког редитеља кога често наводи као узор, рат се одвија унутар породице, а не ван ње. Живот у браку убија?

(Не)очекивани успех

Својим филмовимс Трије не прави никакав манифест, не пада у искушење памфлетских декларација и морализаторских поука о граници између добра и зла, о томе шта је исправно а шта није. Њу интересују противречности људске природе и међусобних односа.

Филм је за њу процес подложан изменама у свим фазама, од писања сценарија, снимања до монтаже. Касније, када се нађе пред публиком, која трага за смислом који измиче и самом аутору, он је отворен за тумачење. У том смислу је „Анатомија пада“ анти-Холивуд, анти-„Барби“, у њему не постоји дидактички, заокружени поглед, који подразумева усаглашеност, иако се наизглед, као и „Барби“, бави феминистичким темама.

То и чини разлику између филма забаве и филма који изазива нелагоду, између филма на коме ради армија скриптдоктора како би био прихватљив свачијем укусу и филма чији сценарио Трије пише у четири руке са својим партнером Артуром Хараријем у њиховом париском стану, не очекујући да ће још једна брачна драма у дијалозима која траје два и по сата икога занимати.

Трије је желела, како каже, да направи свој најрадикалнији филм, уверена да га нико неће гледати. А онда је уследио успех код критике и публике, какав је редак у француској кинематографији. Трије је тек трећа жена која је добила Златну палму, након Џејн Кeмпион за „Kлавир“ (1993) и Жулије Дикурно за „Титан“ (2021).

Њен филм славе како с ове стране Атлантика – „Анатомија пада“ је проглашена за најбољи филм на додели Европских филмских награда у Берлину – тако и са оне друге, где је однела двa Златна глобуса, за најбољи филм и најбољи сценарио. Тријумф се поновио у Паризу, на додели  Цезара, годишње филмске награде за најбољи француски филм.

Трије је и прва француска редитељка чији је филм номинован за Оскара у пет категорија, укључујући и онај за најбољи филм (додела награда је 10. марта). То је до сада пошло за руком тек неколицини француских редитеља – од Жана Реноара (1946), Клода Лелуша (1967), Косте Гавраса (1970), Франсоа Трифоа (1975), до Романа Поланског (1975, 1981. и 1983), Едвара Молинара  (1980), Луја Мала (1982), Мишела Азанависијуса (2012) и Дамијана Шазела (2017).

Ако је једна од последица покрета #metoо да се више пажње обраћа на женске ауторе, њихова остварења и теме којима се баве, филм Жистин Трије доказује да је за то било крајње време.