Одлазак глумице, диве, симбола епохе: Анук Еме, девојка коју су сви волели

Црно-белу фотографија тинејџерке крупних очију са густим обрвама на насловној страни листа „Франс соар“ од 9. јануара 1947. прати текст који најављује будућу велику звезду француског филма.

У истом броју дописник листа из Вашингтона јавља о именовању новог државног секретара, генерала Џорџа Маршала дан раније, „познатог по томе што се залагао за отварање другог фронта у западној Европи, у Нормандији, како би смањио немачки притисак на Русију“, због чега је „често био у сукобу са Черчилом који је више био за искрцавање на Балкану, уз ризик да се продужи рат“.

Амерички генерал ће постати познат по „Маршаловом плану“ као једном од главних оружја америчке спољне политике у време Хладног рата, а девојка са насловне стране „Франс соара“ ће се прославити улогама у филмовима у којима је стасавала нова генерација европских редитеља, која ће се уздићи на рушевинама света који су им оставили генерали.

У тренутку када о њој пише француски лист, она и не сања да ће постати глумица. Родитељи су је за време рата послали ван Париза да не би била депортована, што је судбина која је задесила око 76.000 француских Јевреја. То је и разлог зашто је променила очево презиме Драјфус у мајчино, Диран (мада се у тексту „Франс Соарa“ помиње као Франсоаз Сореас).

Сцена коју описује француски лист се одвија у париском ресторану у коме је, док вечера са мајком, приметио редитељ Анри Калеф који безуспешно тражи младу глумицу за свој нови филм, „Кућа под морем“. Франсоаз у то време живи на селу са дадиљом и тек повремено долази у Париз да посети родитеље.

Редитељ коме је запала за око проналази је са мајком у биоскопу након вечере и предлаже јој да глуми на филму. „Знамо ми добро шта то значи“, преноси француски лист љутити одговор њене мајке, уз коментар да се она у то разуме јер је и сама глумица. Калеф је морао да се правда да није шарлатан, а већ следећег дана се у рукама петнаестогодишње Франсоаз нашао „изванредан, уредно потписан уговор“ за улогу младе келнерице Анук у филму „Кућа под морем“.

Тако је Франсоаз постала Анук, име уз које је годину дана касније додала Еме (Aimée, вољена) које јој је наденуо писац и сценариста Жак Превер, јер су је, како је објаснио, сви волели. Захваљујући Преверу две године касније је добила улогу у филму „Љубавници из Вероне“, за који је урадио адаптацију и дијалоге.

„То је било дивно време, сви ти генијалци! Али када сваки дан једете кавијар, више не знате да је то кавијар“, рекла је Еме много година касније о својим познанствима из 1950-их, у која спадају и Пикасо, Жан Жене, Рејмон Кено и многи други француски егзистенцијалисти и авангардисти тог времена.

Међу звездама

Анук Еме је још једна Францускиња која је отишла у овом кишном париском јуну, док су још пљуштали омажи Франсоаз Арди, кантауторки која је обележила епоху 60-их својим једноставним песмама о љубави и чежњи. Обе су на себи својствен начин оличење извесног идеала Парижанке, чија тајну би сви да открију.

Она би могла да буде у споју ненаметљиве сензуалности и слободе у изборима, оног „je-m’en-foutisme“ – а који је њихово главно оружје. Док Арди у својој појави носи дискретни шарм буржоазије, Еме је femme fatale са филмског платна, дива попут Грете Гарбо, Марлен Дитрих или Џоaн Крафорд.

Фелини је то увидео када ју је 1960. позвао да глуми у свом филму „La dolce vita“. „У Француској би се од најмање буке на снимању правила драма. За Фелинија гужва није представљала проблем. Првог дана ништа нисам разумела. Сви су радили али нису изгледали претерано озбиљно“, причала је касније.

Веселом и наизглед необавезном духу који је владао на сету у великој мери је допринео и Марчело Мастројани, о коме је касније говорила као о свом филмском брату. „Са Фелинијем смо се смејали. Он је радио овај посао озбиљно али никада није себе схватао озбиљно. У његовим филмовима има хумора, смеха, животне радости“, сећала се тог времена у интервјуима које је дала пред крај живота.

Искуство са Фелинијем јој је открило другачији начин рада на филму. Годину дана касније играла је у првом дугометражном филму Жака Демија, „Лола“. Француско-италијанска продукција је тражила Софију Лорен, али се млади редитељ изборио да то буде глумица чије би мане камера могла боље да ухвати.

Радња је смештена у послератну Француску у којој амерички војници стационирани на атлантској обали још увек деле жваке и виски локалним житељима којима Америка изгледа као обећана земља (док Де Гол није одлучио 1966. да се Француска повуче из НАТО-а и да затвори америчке базе у земљи). У једном кабареу у Нанту у који свраћају маринци, Лола, коју тумачи Анук Еме, изводи насловну нумеру у корсету са црним перјем око врата, као да је сишла са слике Тулуз Лотрека. „Не знам више где почиње Анук а где Лола, где се завршава Лола а где Анук“, говорила је глумица педесет година касније.

Текст песме је написала Ањес Варда, будућа жена Жака Демија, и сама редитељка која је иза себе оставила важан опус документарних филмова, док је музика била поверена Квинсију Џонсу. Када су музичари које је ангажовао да раде на филму нестали с новцем, заменио га је Мишел Легран, будући велики композитор филмске музике, за шта је добио три Оскара.

Један човек и једна жена

Де Сика, Латуада, Риси, па поново Фелини за филм „Осам и по“, понуде за Анук пљуште са италијанске стране због чега се сели у Рим. Њена каријера је средином 60-их у пуном замаху када добија понуду од младог француског редитеља, Клода Лелуша, да глуми у његовом нискобуџетном филму, поред Жан Луј Трентињана који сугерише њено име редитељу.

Лелуш јој уочи снимања препричава сценарио у приколици и незадовољан њеном реакцијом следећег дана покушава да нађе замену. Али нико се не отима да ради са редитељем који ређа неуспехе и за кога је критичар „Филмских свески“ написао: „Клод Лелуш, запамтите добро ово име јер више никада нећете чути за њега.“

Његов претходни филм је био толико лош да ниједан дистрибутер није хтео да га узме. Утучен, опхрван црним мислима, одлази за Довил, омиљено излетиште париских мондена на атлантској обали. На непрегледним плажама Нормандије у јутарњим часовима море се чини недостижно, силуете се спајају са хоризонтом, а ветар ваја облаке као на сликама Ежена Будена, пријатеља Шарла Бодлера, који није неосетљив на ову „чаролију пејзажа у блату свакодневнице“.

Лелуш је морао да има сличан утисак док је из кола посматрао призор плаже у Довилу у раним јутарњим сатима када је приметио жену са дететом. Њена појава му је привукла пажњу, питао се шта ту ради тако рано и идеје за сценарио филма „Један човек и једна жена“ су почеле да му се мотају по глави.

Снимањe је трајало само тринаест дана, са средствима која су била једва довољна да заврши филм. Трентињан је касније објаснио да црно-беле сцене нису никакав уметнички поступак, већ да није било пара да се цео филм сними у боји. Резултат је једноставна прича о љубави двоје људи које спаја смрт супружника, двоје младих глумаца који се предају у љубавним сценама, Лелушеви крупни кадрови који доводе до изражаја њихову сензуалност, сцена у којој двоје љубавника трче једно другом у сусрет на непрегледној плажи у Довилу, као што је непрегледно поље могућности које отвара љубавни сусрет, и музичка тема „Шабадабадабада“ чија слава је прерасла славу филма.

Најлепше године једног живота

Филм је 1966. освојио Златну палму, а потом и два Оскара, за најбољи страни филм и најбољи сценарио, означивши невероватан Лелушов филмски успон који су потврдила и четири Златна глобуса, укључујући и oнaj за најбољу глумицу. Анук Еме се у Кану појавила са новим мужем, Пјером Барухом, аутором насловне музичке теме у кога се заљубила на снимању филма. Са Брижит Бардо је у то време представљала два лица француске лепоте: плава бејби дол у бикинију и црнокоса вамп са тешким ајлајнером на капцима и цигаретом коју ноншалантно пали.

Еме је након овог филма играла у многим другим, са познатим редитељима, Белокијом, Бертолучијем, Алтманом, али ниједан није доживео исту славу. Анук, као уосталом и Лелуш, остали су „заробљени“ у овој филмској причи коју је редитељ поново оживео у филму „Најлепше године једног живота“ из 2019, последњем филму у коме се глумица појављује.Ликови које играју Трентињан и Анук Еме срећу се 52 године касније у старачком дому и кроз реплике из филма „Један човек и једна жена“ оживљавају време своје (филмске) младости и сцене које су уписане у историју филма.

„Анук је била мој сапутник, мој пријатељ одувек. Дала ми је прилику и рекла ’да’, када су ми, младом редитељу, сви рекли ’не’. Захваљујући њој дотакао сам светлост. Њена силуета и грациозност заувек ће остати утиснуте на једној плажи у Нормандији“, написао је редитељ опраштајући се од глумице чији таленат му је помогао да оствари снове.