Како рећи збогом Франсоаз Арди: Eвропскa кћи, Маријана једне младости

Франсоаз Арди је била икона и муза. Умрла је пре неки дан. Била је лепа, талентована, фотогенична, отмена на нов и мистериозан начин. Персонификовала је шездесете године 20. века. 

Кад би неки нови Ежен Делакроа требало да наслика слику која представља револуционарне шездесете године прошлог столећа, онда би она његова Маријана са барикада била – Франсоаз Арди. Њен лик и фигура најбоље представљују ту декаду у свим њеним аспектима: као контракултурни, модни, музички преврат током којег су дефинисане потпуно нове форме интерперсоналних односа, бихејвиоралних образаца, мушко-женских релација.

Маријана у лику Франсоаз Арди не би имала голе груди. Уместо тога би носила ултра кратку хаљину направљену од златних плочица по дизајну Пако Рабана. Није случајно Бернардо Бертолучи у свој шездесетосмашки филм „Сањари“ убацио песму „Tous Les Garcons Et Fillies“ коју је тих година, барабар са Франсоаз, певала цела Европа.

Лиза из биоскопа

Сад кад је стигла вест о њеном дефинитивном одласку, чини ми се да шездесете нису стигле у нашу варош са првим плочама Битлса, Ролингстоунса, Кинкса и Јардбирдса. Пре би се рекло да се то догодило оног тренутка кад је на отварању локалног биоскопа приказан филм „Grand Prix“ Џона Франкенхајмера.

У њему се појављује Франсоаз Арди. Њена манекенска, дечачка фигура, међу мужевним возачима Формуле 1, говорила је да су нова временa стигла, да су нова правила завладала и нове вредности успостављене. Лиза, како се звао тај лик, била је далека сродница Ремаркове Лилијан из романа „Небо не зна за миљенике“. Не по својој животној судбини, већ по утицају на фабулу.

Тамне наочаре са белим оквиром које Франсоаз носи у појединим сценама биле су модни крик који је одјекивао деценијама касније. Те исте, или сличне, наочаре на крају 20. века је носио Курт Кобејн. Скривале су његове тужне и уморне очи од злурадих радозналаца.

Ye-ye музика

Станица „Radio Europe 1“ је 23. јуна 1963. године на Тргу Насион у Паризу организовала велики бесплатан концерт под именом „La Folle Nuit de La Nation“ („Луда ноћ на Насиону“). У то време популарни извођачи изводили су нову музику насталу под утицајем раног америчког рокенрола. Очекивало се око 20 хиљада посетилаца. Дошло је 200.000.

Велики француски филозоф и социолог Едгар Морен је у чланку, објављеном у Монду 6. јула 1963. године, покушао да објасни тај феномен. Том приликом је први пут употребио синтагму „ye-ye музика“. Њоме је означио музику која се свирала на Насиону.

„Yeah yeah yeah yeah“ са почетка песме „La Fillie Avec Toi“ коју је Франсоаз Арди снимила 1962. године, инспирисале су уваженог социолога за споменуту кованицу. Овде треба подвући да је Франсоаз ово снимила годину дана пре него што су Битлси песмом „She Loves You“ дефинисали тај узвик као лозинку нових времена.

Француски шик

Франсоаз Арди је била краљица je-je музике. Ту титулу јој није донео само музички таленат већ и фантастични физички изглед. Одликовали су га лепота, шарм, урођена елеганција и посебна врста лежерности.

Француски шик је у њој добио своју најлепшу презентацију. Уметнички фотограф Жан-Мари Перије је био нека врста Пигмалиона. Створио је имиџ Франсоаз Арди. Успут ју је научио лепом понашању, модном стилу, елегантном ходању и другим вештинама којима јавна личност треба да овлада.

Њене фотографије, објављиване на страницама у то време познатог магазина за младе „Salut les copains“, привукле су пажњу познатих модних креатора. Франсоаз је постала модна икона. Ив Сен Лоран, Пако Рабан, Андре Куреж и други су били њоме инспирисани.

Омот плоче

Да би се схватило зашто је то тако било најбоље је поћи од портрета Франсоаз Арди који је урадио Жан-Пол Гуд. Тај цртеж се налази на омоту албум „Comment Tu Dire Adieu“ из 1968. године. Овде треба рећи да је свака плоча са почетка њене каријере носила име „Francoise Hardy“. Касније су им фанови, да би их разликовали, давали имена по најпознатијим песмама.

Јасним, прецизним, строго дефинисаним линијама Гуд је нацртао лице Франсоаз Арди. Такав поступак је у складу са савршенством које влада на том лицу: све је пропорционално, складно, исправно и на месту. Очи, уши, нос, уста, коса као да су преузети из неког имагинарног каталога у којем су приказани најлепши примерци тих делова лица.

Познато гешталтистичко правило које каже да је „целина више од скупа делова“ објашњава зашто је лице Франсоаз Арди лепше од делова који га чине. Сви елементи, прецизно укомпоновани, као целина добијају нови квалитет. Из дубине њеног погледа, који је Жан-Пол Гуд сјајно „ухватио“, извире меланхолија која је у складу са основним афективним тоном песама ове певачице.

Ако бисмо уронили у те очи онда би отишли у окупирани Париз у којем је 17. јануара 1944. године Франсоаз Арди рођена. Упознали би једну повучену, затворену девојчицу која је одрасла поред самохране мајке – отац је из неких разлога био вечито одсутан – и ментално поремећене млађе сестре која је, узгред, 2004. године извршила самоубиство.

Видели би њено строго школовање у некој католичкој школи. Присуствовали би чину персоналног ослобађања и поновног рађања кад је почела да похађа музичку школу коју је држала позната певачица Миреј Артиш, пријатељица Коктоа, Камија и Малроа.

„Кад је Франсоаз ушла у учионицу као пламен да је ушао. Помислила сам: ’Ако ова девојчица уме бар мало да пева биће велика звезда’“, рекла је Миреј касније.

Таленат који је исказао Жан-Пол Гуд цртајући портрет Франсоаз Арди је касније развио радећи са Грејс Џонс. Створио је њен имиџ, радио кореографије за концерте, режирао видео спотове, дизајнирао омоте плоча.

Питања љубави

Париско пролеће 1968. године, велики улични окршај између студентске омладине и владајућег поретка, означио је крај je-je музике. Уместо тужне девојчице која хода плочницима Париза мислећи да је нико не воли, из песме „Tous les garsons et les filles“, на сцену је ступио „street fighting man“ Ролингстоунса. Франсоаз је спремно дочекала ту промену.

Из тог пост yе-yе периода потиче њен најбољи албум „La Question“ (1971). Он је резултат колаборације између Франсоаз и Туке, бразилске кантауторке на привременом раду у Паризу. Песме су инспирисане с једне стране турбуленцијама које су владале у љубавној вези Франсоаз Арди и Жака Дитрона, француског певача, глумца и потоњег супруга.

С друге стране инспирација је била никад узвраћена заљубљеност Туке у италијанску глумицу Леу Масари.

Дванаест песама са албума „La Question“ плешу, у ритму боса нове, на танкој нити која спаја тзв. „малу смрт“ и ону праву. Тука на гитари и Гај Педерсен на басу свирали су музику преко које је Франсоаз певала стихове који су изражавали комплексну природу љубавних релација. Сензуалне гудачке деонице, касније додате, које је аранжирао Рејмон Доне, целом угођају су далe нове димензије и значења.

Лепо одсвирана, сјајно отпевана, интимна и дискретна музика са албума „La Question“ може се доживети као нераскидиви део неког великог европског љубавног романа.

Тука, чије право име је Валениса Зањи да Силва, несрећна, хиперсензитивна геј персона, чија је личност била заробљена у огромном, дебелом, неадектаном телу, као да је у ову причу дошла са страница Кортасарових „Школица“. Верујем да би Дарен Аронофски могао да сними добар филм о њој.

После албума „La Question“ Тука се вратила у Бразил, угојила се још више и умрла 1978. године. Имала је 34 године.

Било како било „La Question“ је ултимативно европско дело које се бави темом љубави. Франсоаз и Тука су се овде представиле као млађе сестре Фредерика Мороа, ако разумете шта хоћу да кажем.

Неуспели рандеву

Малколм Мекларен је рекао да је на зиду сваке тинејџерске собе у Лондону висио постер Франсоaз Арди. „Чланови Битлса и Ролингстоунса су сањалаи о Франсоаз“, каже Мекларен. Лепа Францускиња је била икона „Swinging Londona“.

Франсоаз је волела Лондон. Често је боравила у њему. Неколико плоча је снимила у лондонским студијима са тамошњим музичарима. Приликом тих сесија запазила је једног високог, лепог младића како ћутке седи у углу студија и пажљиво слуша шта се догађа. Био је то Ник Дрејк, хиперталентовани, загонетни енглески фолк трубадур.

Франсоаз је била последња овоземаљска „патња“ депресивног и суицидалног Ника Дрејка. Музичка сарадња између њих двоје коју је замислило Џо Бојд, Дрејков продуцент и менаџер, није остварена због иманентне интровертности и некомуникативности двоје актера. Има понешто о томе у Бојдовој књизи „White Bicycles – Making music in the 1960s“.

Први и једини рандеву између Франсоаз и Ника десио се у Паризу. Ник Дрејк је дошао на заказани састанак у стану Франсоаз Арди и… није проговорио ниједну реч. Вероватно је депресија већ узела маха.

Франсоаз је предложила да оду на вечеру у неки ресторан на Ајфеловој кули где је певала Вероник Сансон (у то време супруга Стивена Стилса). Ник је пристао, али је наставио да ћути и гледа у врхове својих ципела. Тако је пропала, како кажу виспрени рок новинари, „најбоље смишљена колаборација у рок музици која се никад није десила“.

Легенда каже, у чију поузданост многи сумњају, да се Ник Дрејк, после извесног времена, поново појавио на вратима апартмана Франсоаз Арди. Позвонио је. Кад су му отворили (Франсоаз, наводно, није била присутна), он је почео да муца и неразговетно мрмља себи у браду. Онда се одједном окренуо и отрчао низ степенице...

После је дошао 25. новембар 1974. године и Дрејкова прича је добила очекивани самоубилачки епилог.

Песма Франсоаз Арди „Bown Bown Bown“ са албума „Et si je m'en vais avant toi“ из 1972. године показује како би могла да изгледа сарадња између ових талентованих и лепих кантаутора.

„Он (Ник Дрејк) није припадао британској традицији: његов стил се разликовао од Битлса, Стоунса и других група које смо слушали у то време“,  рекла је Франсоаз Арди у једном интервјуу. „Некакав ’соул’ који је долазио из његових песама сам веома дубоко проживљавала – био је романтичан, поетичан... Tакође и те рафиниране мелодије… И та необична боја његовог гласа која је целу ствар чинила веома меланхоличном…“

Европска кћи  

„Био сам лудо заљубљен у Франсоаз Арди. Као већина мушкараца и многе жене“, рекао је Дејвид Боуви.

Боб Дилан јој је написао поему која се налази на омоту његовог албума „Another Side Of Bob Dylan“.

Мик Џегер је рекао да је Франсоаз „идеална жена“.

Жак Превер, песник Париза и љубави, написао је песму за њу. Зове се „Une plante verte“.  

Патрик Модијано, потоњи добитник Нобелове награде за књижевност 2014. године, написао је текстове за четири песме које је Франсоаз певала: „Etonnez-moi, Benoit“, „A cloche-pied sur la grande muraille de Chine“, „San Salvador“ и „Je fais des puzzle“.

Многи сликари – Бернар Бифе, Габриел Паскалини, поред осталих – радили су њене портрете. Играла је у филмовима Годара и Вадима. Клод Лелуш је снимио један од првих спотова у историја за њену песму „Tous Les Garcons Et Fillies“. Салвадор Дали је био њен највећи фан. Летовала је на његовим имањима у Шпанији.

Одлазак Франсоаз Арди, певачице лаких нота, није само вест међу вестима. Он као да означава крај једне епохе у којој је Европа била културни, економски, научни, уметнички, цивилизацијски центар ове планете.

Франсоаз Арди је била, да парафразирам Лу Рида, „европска кћи“. Све што је Европа била, што је могла да буде и што никад неће да постане, она је персонификовала. Њен одлазак, у овом времену кад Стари континент тоне као Атлантида, губи свој примат, постаје епизодиста у светским збивањима, поприма апокалиптичне димензије.

Европа суочена са падом наталитета, инвазијом избеглица, великим политичким притисцима са истока и запада, и свеопштом друштвеном и политичком дезоријентисаношћу, остаје без Франсоаз Арди која је била важна ставка њеног идентитета. Личност као Франсоаз могла је једино да постоји у Европи. Само ту и нигде више. Сад ње нема, а и Европа се не осећа најбоље.