Одлазак Исмаила Кадареа, класика албанске књижевности и „немог дисидента“ štampaj

До пре три и по деценије, свуда дуж јаруге која је кривудала границом две државе, Албаније и Југославије, о бетонске и зарђале гвоздене стубове била је разапета бодљикава жица. Мало даље, иза ње у макији, назирали су се лоптасти кровови хиљада бетонских бункера, смишљених како би спречиле да спољни свет уђе у Албанију, али и да се Албанци, некако, задрже унутар те тврђаве.

И заиста, деценијама је слабо шта успевало да пређе зидине којима је најсиромашнију балканску државу опасао њен вођа Енвер Хоџа, гоњен стварним и измишљеним опасностима. Тако изолована, Албанија је за остатак света била мало занимљива, осим у Француској – због књижевности Исмаила Кадареа.

Са статусом дисидентског писца у Француској, и „колаборационисте“ Хоџиног режима, како га описују Албанци, Кадаре је трагичну судбину других албанских књижевника избегао захваљујући поштовању које је према његовом делу гајио Енвер Хоџа, али и делимично зато јер су обојица потекли из истог града – Ђирокастре.

Из тог каменог града на југу Албаније потиче и прича о две куће –  једној чврстој, каменој у којој је 1936. године рођен Исмаил, и другој које се Кадаре из детињства сећао као рушевине на којој је током италијанске окупације у Другом светском рату било исписано: „Тражи се опасни комуниста Евнер Хоџа. Има око 30 година и висок је. Ова руина је његова кућа.“

Обе куће су касније обновљене – прва је претворена у музеј најславнијег албанског писца, а друга у место ходочашћа албанских комуниста.

Бег у Париз

И Енвер Хоџа и Исмаил Кадаре су се, сваки у своје време, снажно везали за Француску. Хоџа јер је као младић студирао у Монпељеу, док је Кадаре у у Париз стигао као афирмисан писац 1990. године, свега неколико месеци пред пад комунизма у Албанији.

Први пут је у Француску Кадаре дошао 1983. године с намером да затражи политички азил, али су га пријатељи, укључујући и француског глумца Мишела Пиколија, одвратили од те идеје, сматрајући да ће освета Хоџиног режима бити страшна и уперена не само на његову супругу, већ и на албанске интелектуалце у земљи.

На концу, у Париз се преселио 1990. године, пошто је, како је касније рекао, изгубио наду да ће Хоџин наследник Рамиз Алија смоћи политичке храбрости да оконча изолацију Албаније и земљу отвори према свету.

„Једно је причао у разговору са интелектуалцима, а друго када се састајао са тајном полицијом“, испричао је годинама касније „Њујорк тајмсу“.

Његов бег у Француску представљао је прави политички земљотрес у Албанији. Власти су га одмах прогласиле за издајника, али група младих писаца, доведених у град Корчу како би заједнички и јавно осудили Кадареов потез, један за другим одбили су да то учине.

„Људи су почели да мисле“, говорио је Кадаре касније, сматрајући да је његов одлазак у Француску представљао једну од варница које су два месеца касније довеле до почетка великих студентских демонстрација у Тирани, којима је окончана владавина комунистичког режима и прекинута самоизолација Албаније.

Балада о немом дисиденту

У време Хоџиног режима пак Кадаре је избегавао да директно критикује власт, тражећи инспирацију за своје књиге у прошлости. Тако у роману Палата снова из 1981, Кадаре посредно исмева потпуну контролу над друштвом коју су успостављале албанске власти смештајући радњу у време отоманске империје, те причу уоквирује темом албанског идентитета и сликом славне историје какву је Хоџин режим покушавао да наметне.

У роману Тврђава Кадаре посредно описује Хоџину Албанију као замак под османском опсадом који, попут албанске диктатуре, одолева нападима све док се на концу сама не распадне.

Кадареове сложене односе са породицом Хоџа већина албанских дисидената му никада није опростила, а пре свега чињеницу да је једно време био на челу Института за културу који је контролисала Неџмије Хоџа.

На терет му се ставља и нескривена подршка Хоџиној одлуци да Албанија прекине односе са Совјетским Савезом 1961. године, после чега су хиљаде људи страдале у прогонима, а држава тонула све дубље у националистичку митологију.

Две деценије касније о тим догађајима писао је у књизи Зима велике самоће, у којој је у великој мери глорификовао Енвера Хоџу. Касније је тврдио да је књигу написао да би преживео. У наставку ове књиге, објављеном после петнаест година, са знатно мање симпатија писао је о раскиду са Кином и самоизолацији Албаније, па је књига била забрањена.

Кадаре је тврдио да је све време само желео да пише, а да би то радио морао је да остане жив. Стога је и његов однос са породицом Хоџа од самог почетка личио на игру мачке и миша.

Данас се љубитељи његовог дела, али и критичари, слажу да је највећи албански писац преживео захваљујући томе што је Енвер Хоџа нескривено поштовао његово дело, као и томе да су обојица, сваки на свој начин, обожавали Француску. 

Са Хоџиним наследником Рамизом Алијом имао је лоше односе. Ништа боље односе није имао ни са Алијиним наследником Саљијем Беришом који се по многим питањима понашао веома ауторитарно; редовно му је писао тражећи ослобађање преосталих политичких затвореника у земљи.

Кадаре и Косово

Године опасног живљења на Косову пратиле су развој Кадареове списатељске каријере, па сe и оно неизбежно појављивало као тема у његовим делима.

У књизи Три елегије за Косово Кадаре је прилично прецизно описао начин на који се кризе на Балкану обично развијају: „Никада се није догодило да се пронео глас о томе да ће бити рата, а да је потом настао мир. Међутим, насупрот томе, изненадна објава рата после надања миру била је скоро уобичајена појава на великом полуострву.“

Здушно је заступао уједињење Албаније и Косова и написао је неколико публикација и песама о догађајима који су претходили распаду Југославије.

Чини се и да није претерано веровао у могућност заједничког живота Албанаца и Срба на Косову, што је индиретно и рекао у Замрзнутим сватовима, које је написао током великих демонстрација у Приштини 1981. године. У делу Балада о смрти Ј.Г. писао је о убиству Јусуфа Гервале 1982. године у Немачкој, писца, активисте за независност Косова и оца садашње косовске министарке спољних послова Донике Гервале Шварц. Дописивао се са бројним албанским активистима из тог времена, али је повремено жестоко критиковао и потезе косовских Албанаца.

„Хајде да сами себи признамо да није први пут да Албанци сами себе уништавају. Властитим рукама поткопавају шансу која им је пружена. Својим делима уништавају оно што је постигнуто с толико напора“, написао је Кадаре, критикујући погром над Србима у марту 2004. године. Пре годину дана, Вјоса Османи доделила му је косовско држављанство.

Последњих година писао је неколико сати дневно – зими у Паризу, лети у Тирани. „Радим мање него раније јер сам већ толико тога рекао, па нисам у журби да кажем још више“, рекао је пре неколико година Би-би-сију.

Умро је 1. јула у Тирани, у 89. години.