Сећања Синише Павића и његовог брата Дамира на родни Сињ, живот у окупираном Београду и на оца, часног алкара Анту Павића званог Ђуса

„Нема тих људских особина и вредности које живот временом не нагриза и не разједа“, рекао ми је Синиша Павић у разговору прошле године. „И зато, потребно је враћати се уназад, што чешће, тим првим страницама, као чистим изворима снаге и увек чврстом упоришту. Зато се често враћам сећањима на мога оца, коме дугујем апсолутно све: од срећног и безбрижног детињства у најгорем раздобљу историје, до свих личних особина које је успео да пренесе на мене. Данас ми је јасно да је он ипак водио рат, рат без испаљених метака, али једнако тежак и частан. И волео би да може да зна, да чује да га је добио. Одувек сам се трудио да у животу не кукам, него да урадим добро дело, помогнем некоме, колико год могу. Добро се враћа тако што се због тога чина ви осећате боље.“

У неколико наврата имао сам прилику да разговарам са недавно преминулим Синишом Павићем и његовим старијим братом Дамиром (1929-2020), о њиховом животу и успоменама. Сећања на родитеље, родни Сињ, детињство, живот у окупираном Београду током Другог светског рата на родитеље тонски сам снимио, а они су ми уступили фотографије из породичне архиве. Да се на медијској сцени Југославије није појавио Синиша Павић, писац чији је таленат за писање ТВ сценарија јединствен у европским оквирима, његова мајка, лепа Јелена из Ливна, и његов отац, тај необичан и фасцинантан човек, посластичар из Сиња Анте Павић са надимком Ђуса, Хрват и Југословен, остали би непознате личности на историјској сцени нашег XX века. 

Ево шта су ми Дамир и Синиша испричали:

ДАМИР ПАВИЋ: Мој деда се звао Анте. И мој отац је био Анте. Вероватно је и прадеда био Анте. Зато је моја мајка рекла: „Неће мој син бити Анте, Антин, покојног Анте.“

Деда је био познат у Сињу. Знам да је деда Анте, виђени клесар и мајстор за прављење кућа од камена у Далматинској загори, био писмен, али кад је реч о рачуну, о бројевима, ту му нико није био раван.

У то време дошло је до Боксерског устанка у Кини 1900. године. Наравно, велике европске силе притисну Кину. Сињани, као поданици Аустроугарске, били су на страни своје државе. Али мој деда је био на страни Кине и Кинеза, прозвали су га Кинез. Деда је био огроман човек, врло прек, имао је више од 2 метра, са њим није било шале. Каква је била његова политичка оријентација не знам, али вероватно је ту било неке везе између мог деде и мог оца.

Сињ је у социјалном погледу био врло демократична средина. Отац је имао, како рекох, шест разреда основне школе, али је равноправно седео са професорима, са докторима права, са др Сесардићем, са Трипалом и осталим сињским интелектуалцима. Александар Саша Трипало био је мој школски друг, а Мика, Сашин брат, био је од нас двојице три године старији. Иначе, породица Трипало је била права сињска аристократија, веома имућна.

Са 3.000 становника Сињ је имао два војна гарнизона, пешадијски и артиљеријски. Венчани кум мог оца, Ане Мирковић, продавао је дневно по 300 примерака Политике. То је просто невероватан податак.

У аустроугарској морнарици отац је изучио два-три заната, био је врстан посластичар. Имао је после рата изузетну посластичарницу у Сињу, знао је свој посао.

Где се мој отац заразио југословенством? Мислим да су у Аустроугарској велики утицај имале приче о Србији, које су се шириле, о Балканским ратовима и о могућности ослобођења свих јужних Словена. Ехо Илирског покрета био је жив још увек, нарочито у Далмацији. Италија је имала невиђене аспирације на Јадрану. Увек је била велика сила и вероватно је тај наш народ гледао једним оком на Србију и на могућност да Србија донесе неку слободу.

Ја мислим да је отац третирао југословенство као религију. Он је иначе био антиклерикалан човек, није трпео свештенство, попове није могао да смисли. Можда је био агностик на неки свој начин, о томе никад ништа нисмо причали, али знам да је био убеђени Југословен. 

ДАМИР ПАВИЋ: Отац је пре војске ловио поскоке и продавао их у Сплиту јер се тамо од отрова змија производио серум. Био је морнар у аустроугарској морнарици на ратном броду „Принц Рудолф“ до почетка 1918. године, али и један од коловођа побуне бокељских морнара 1918.

До побуне морнара у Котору дошло је фебруара те године. Добар део Аустроугарске ратне флоте из Пуле допловио је у Котор. Мислили су да ће тамо бити мање угрожени. Октобарска револуција у Русији, 1917, била је само неколико месеци раније. Морнари су углавном били Словени, Србо-Хрвати, а било је ту Чеха и припадника других нација. Истакли су црвене заставе на бродове и скинули аустријску заставу. Четворица су стрељана, а остали су били у неком стању ишчекивања, није се знало шта ће бити с њима. Отац је био заточен у тврђави Сан Ђовани, изнад Котора. Требало је да изађе на суд. Онда је дошло до пробоја Солунског фронта и пораза Аустроугарске.

Отац је у затвору писао дневник. Човек који је имао само шест разреда основне школе, моли своју мајку у Сињу, моју бабу Манду, да му пошаље Браћу Карамазове и још неке друге књиге. На једном месту у дневнику пише: „Данас су нам одузели све паре. Можемо добијати само круну дневно.“ (Анте Павић је у затвору сачинио списак са именима морнара који су учествовали у побуни: Југословена 180, Чехо-Словака 51, Талијана 64, Мађара 27, Њемаца 38, Разне националности 11. Укупно 371)

Из дневника се види да је отац, кад је био интерниран, код себе имао неке своје паре. Као морнар је примао плату, па му је неко дуговао, па је он некоме враћао. У почетку он је мајци слао новац, после је мајка слала њему. У дневнику он је вежбао да се потписује ћирилицом.

СИНИША ПАВИЋ: Ја нисам графолог, али овај рукопис дневника из затвора показује један, што је Крлежа рекао, „ред у реченици, ред у мислима, ред у глави, ред у животу“. Рукопис одаје доста од човекових особина. А он је управо имао то самопоуздање и мирноћу. Никада није губио главу. Ја мислим да је десетина пута могао да изгуби живот. Улазио је увек у опасне ситуације. А мајка је све то мирно гледала, само је она знала како јој је. Такво је време било, а таква је била и његова природа.

...После ослобођења 1918. године, кад је пропала царевина, изашао је отац из которске тврђаве Сан Ђовани са тетоважама на грудима и рукама. Мајка ту слику није потцењивала нити је у породици због тога било неких проблема.

То није била обична тетоважа, већ готово уметничка. Рађена је како се некад тетовирало, са иглом и тушем, убодима у кожу. На грудима је имао истетовиран бојни брод са енглеском заставом, што је врло бизарно. На једној мишици је имао сидро, а на другој неку мачку. Међутим, овај бојни брод је било нешто што је нас још као децу фасцинирало. Био је плаве боје и толико добро урађен да је представљао готово невероватну слику. Као дете нисам ни знао да је то тетоважа, нити сам знао да је то нешто што други људи немају. Кад сам већ порастао, виђао сам ту слику јер се отац сваког јутра, поред отвореног прозора у купатилу, пљускао до пола хладном водом, без обзира на време. Кад сам био нешто старији, отац ми је објаснио да је тај брод на његовим грудима истетовирао, у тврђави у затвору, један од затвореника, побуњених морнара, неки Чех, који је то сјајно радио.

Зашто је направио бојни брод и зашто енглеску заставу? Објаснио је да Србија у то време није имала морнарицу. Побуна морнара на броду ратне морнарице се обавезно кажњавала смрћу у свакој морнарици. Аустријанци су већ стрељали четворицу коловођа. Остали учесници побуне били су на такозваном белом хлебу јер ови нису знали шта ће с њима. Могло се накнадно завршити са неким процесом и стрељањем, Аустријанци су водили рачуна о томе да све буде формално исправно, са судским пресудама. Пошто се он као војник заклео цару Фрањи Јосифу, уколико га стрељају хтео је да покаже да га не стрељају као издајника, већ да они стрељају борца верног борби против Аустроугарске. То је била његова замисао због чега је том броду додата енглеска застава.

Касније је дошао Други светски рат и немачка окупација. Енглеска застава на грудима поново је постала смртна опасност за њега. За време окупације отац никад и нигде није скинуо кошуљу, ни по врућини. Наравно, постојале су и приче о томе да Немци у логорима праве абажуре од људске коже, што се касније показало као тачно. И то је био разлог да нико не сазна за ту тетоважу. Нама деци је речено да о томе не причамо никоме.

Иначе био је то тако добар рад да је, кад отац нема кошуљу, брод личио на покретну слику. Туш је био плав. Мој отац је био висок човек, око 195 центиметара. Био је развијен, јак. Прави динарски тип. На његовим грудима тај брод је деловао као прави бојни брод. Мене је то фасцинирало. Наравно, до краја живота је то носио на себи. Како се он смањивао и старио, тако се и тај брод смањивао и постајао је мање леп.

Ја се сад питам како је тај Чех долазио до материјала с којим је радио тетоважу. Очигледно је да су они могли нешто од потребног материјала да набаве. Нису знали да ли ће бити осуђени на смрт или неће.

СИНИША ПАВИЋ: Мајка нам је била изузетно лепа жена. Отац је њу први пут видео у Сплиту док је излазила из аутобуса, када је са старијом сестром дошла из Ливна у коме су живели. Одмах јој је пришао да се упознају. Јелена, рођена Мамић, тада је имала 18 година, он 36. Била је то љубав „на први поглед“.

Три пута је ишао у Ливно да је проси. Мајка њена, Марија, тада већ удовица, сматрала је да најпре треба да се уда најстарија сестра Катица, па млађа Ана, после ње Мира, па да Јелена, од које је само Антонија била млађа, може да се уда.  И просац треба  да поштује ред, и да мало сачека. Отац је рекао да је то обичај у Босни, а код алкара је обичај да се не држе обичаја. „Дивљи Сињани“, уздахнула је баба Марија.

Али, Јелена се заљубила: „Само он, и нико други.“ Кад је отац просио мајку 1926. закупио је аутобус у Сињу од превозника Врцана и напунио га пријатељима. Ишли су преко Динаре 54 километра вијугавим планинским путем четири сата. Рекао је отац: „Јелена или нико“. Венчали су се три месеца касније те 1926. године. 

ДАМИР ПАВИЋ: Код католика је обичај, при крштењу у цркви да се детету дају три имена. Прво име је оно име које улази у документе. То је његово право име. Друга два имена су обично везана за деду или за бабу и за свеца. Тако сам ја добио име Дамир, Анте сам добио по деди, а Марко јер сам рођен на светог Марка. Кад је Синиша рођен мој отац то није поштовао. Њему се допало име Синиша, па нека буде Синиша прво, Никола је био мамин отац, а Момчило неко из народне песме.

Синиша је рођен 22. јануара 1933. Зна да буде хладно у то време у Сињу. Црква је огромна, и крстионица. Стоји ту поп, кумови. Треба дете полити хладном водом, није то баш пријатно. Дете плаче. Кад је поп упитао оца: „Шјор Анте, које ћемо име дати?“, одговорио је: „Синиша прво, а онда Никола и Момчило.“

Поп је рекао: „Не може.“

„Како не може?“

„Момчило и Синиша нису наша имена.“

Отац одговара: „А чија су? Ово је моје дите а не твоје. Да га крстиш, иначе ћу овде на сред цркве да те пребијем ко мачку.“

Попу су се тресле руке, док је Синишу скоро испустио. Све се то завршило добро. И остала су сва три имена, Синиша, Никола и Момчило.

Мада није трпео попове, отац је обожавао мајку Манду која је била побожна. Она је умрла у осамдесет и четвртој години.

Пред смрт му је рекла: „Анте, ја знам шта ти мислиш о попину, ал’ да ми буде бар један.“

„Мајко, биће их свих 30 колико их има у цркви.“

И било је 30 попова на њеној сахрани. Као да је суверен била.

За време рођендана младог краља Петра, 6. септембра, отац је истакао југословенску заставу. Вијори се та застава кроз прозор наше куће у Сињу, а преко пута наше куће су попови. Централни део града заузимала је велика катедрала са сјемеништем. Ноћу су пролазили пијани сељаци из околних села. Вијори се она југословенска застава, а они почну да му псују српску..., не знам ни ја шта… Отац је имао велики револвер, био је спреман и да пуца, он опали у мрак са прозора, два метка у ваздух, а они се разбеже… 

ДАМИР ПАВИЋ: У Сињу су 1935. избили велики немири. Отац је био алкар, али пошто је био крупан, огроман човек није могао да јаше. Био је само алкарски момак, пратилац алкара. Сињско тркалиште и дан-данас је тамо где је одувек било, са десне стране је висок зид. У великом дворишту, иза тог зида, је католичко сјемениште.

Те 1935. године први пут је дошло до велике гужве између југословенски оријентисаних интелектуалаца у Сињу, од Грисогона па надаље, и овог фратарског подмлатка из сјеменишта. Вичу: „Доле краљ!“ Мој отац се повукао. Са тркалишта је журио кући пошто смо ту били сами, мама, Синиша и ја. Носио је пушку на рамену. Неко га је тада ударио с леђа каменом, а он се окрене и удари кундаком овога, добро га је начео.

Отац се уопште није ту зауставио него оде код Делића, свога кума у кафану, оца Младена Делића. И седне окренут леђима улазу. Није сео у оне плишане фотеље, већ је сео у столицу која је имала ребро, овално дрвено са две попречне пречке. У једном тренутку неко се појавио на вратима, извукао нож и бацио га мом оцу у леђа. Отац је имао среће. Нож не погоди у леђа већ у ту решетку која је била део наслона.

На улици је био велики метеж и галама. Изашла је војска, два гарнизона, један пешадијски, један артиљеријски, малтене уведено је било опсадно стање. Видео је то мој отац, људи су му говорили: „Добро си прошао“. Дешифровали су да је то био неки тип, мачековац, ХСС-овац из Мућа, месташца на путу од Сиња до Дрниша, преко неких брда. Наредног дана отац је отишао у Мућ, нашао тога типа, убио га је од батина и бацио у јарак.

Отац је често носио револвер, волео је да их провоцира. Преко Цетине, испод Динаре, има једно место Оток где се гаји најбољи купус у Европи. Ту су долазили стручњаци из Енглеске да виде у чему је тајна. Отац је на пијаци у Сињу начуо да је неко из Отока рекао: „Прави се важан овде у Сињу, што не дође код нас у Оток и тамо продаје југословенство:“ „У Оток нека дође“, додају други. Наравно, мом оцу није било потребно много приче. Узме револвер, стави га у џеп и преко Сињског поља и преко Павића моста, тако се звао мост не знам зашто, крене у Оток.

Дође он тамо, причао ми је то: „Ја се направим луд, као да ми се шпигета, пертла, одвезала и ту у центру Отока, јадног, смрдљивог, подигнем ногу да вежем пертлу, а намерно оставим револвер да вири. Како сам везао шпигету, питам где је тај и ко је то тражио да ја дођем у Оток? Ево, ја сам дошао. Нико да проговори. Како сам дошао тако сам се и вратио у Сињ.“

Значи, такав је био… Али Југославија и југословенство су били опсесија.

Није скривао своје југословенство, мислим да је познавао и Светозара Прибићевића. Имао је једну фотографију са великог митинга Прибићевићеве Хрватско-српске коалиције у Сињу, са црвеном ружом. Био је политички активан.

Онда је атмосфера у граду већ почела да се квари, он је то осетио. Његова радња није доносила никакав приход. Сплићани су долазили да купе колаче код њега, а Сињани нису. С друге стране, био је лоше виђен. Поштовали су га, али нису га баш много волели као Југословена. Тек једног дана, ја не знам како се са мајком договорио, ми августа 1938. дођемо у Београд.

То није био мој први боравак у Београду. Мене је отац довео на погреб краља Александра 1934. зато што су сињски алкари учествовали у погребној поворци. Ја сам тад имао пет и по година и памтим то добро. Био сам на углу код Лондона са тетком.

Поворка је ишла од Теразија, ту је окретала на Милоша Великог па доле према станици. Народ је спонтано падао на колена. Људи су клечали и плакали. Ја сам то гледао, био сам висок дечак, а онда ме је тетка ударила по глави и казала: „Клекни и ти магарче један, видиш да сви клече.“

СИНИША ПАВИЋ: Пред одлазак из Сиња у Београд, моја успомена је излог радње Вице Буљана на главном тргу у Сињу. Буљанови су били познати у Сињу као породица у којој су господин и госпођа Буљан изродили десет синова, а ниједну ћерку.

Ми смо у нашем породичном албуму имали слику свих њих поређаних једног до другог, од оца и мајке па до најмлађег сина. Била је то велика фотографија коју сам врло често виђао и касније у Београду. Сви синови били су школовани, један је био адвокат, други свештеник, трећи пословни човек, четврти професор, за остале не знам. А једини је Вице Буљан остао само са гимназијом и држао радњу у којој је продавао све и свашта. Иначе је Вице у породици био enfant terrible, потпуно занет комунистичким идејама.

Наша кућа била је близу Буљанове радње. Ја сам имао тада само пет и по година и шеткао сам по тргу у очекивању одласка. Неке ствари из куће као и намештај биле су спаковане и спремне за транспорт.

У лепо декорисаном излогу његове радње, било је ситница врло привлачних за децу: чоколаде, бомбоне, разне торте и слаткиши. Пошто сам извесно време буљио у излог, Вице ме је видео.

Изашао је на врата и питао: „Шта гледаш? Шта ти се свиђа овди?“

Показао сам прстом глобус. Нисам још знао да је то мали глобус величине тениске лопте и да се то тако зове. Али, знао сам и причало се да је тај глобус пун бомбона. Он ми је рекао да је то глобус.

Извадио га је из излога и наставио: „Видиш, то ти је планета Земља. Ова овде највећа држава што видиш, зелено офарбана, то ти је Совјетски Савез. Највећа и најјача држава на свиту.“

Ја сам питао има ли унутра бомбона.

Одговорио је да има.

„А били ти овај глобус купио?“, питао је Буљан.

Рекох да би, али да немам пара.

„А ја ти га могу поклонит. Али  под условом да викнеш овди: ’Живио Стаљин’“

„Хвала барба Вице“, и одмах сам викнуо: „Нека живи Стаљин!“

Онда ми он даде глобус и показао ми је да су у њему лепе шарене бомбоне.

Како сам изашао из радње на мене је наишао његов брат Јоко Буљан, адвокат, увек уредан и лепо обучен господин са штапом.

Опазивши тај глобусић у мојим рукама упитао је: „А... Идеш од Вице?“

Ја кажем да идем.

„Ти си купио глобус ил ти га је поклонио?“

Кажем да ми је поклонио.

„Шта си морао викат?“ пита он мене.

„Па викао сам ’Живео Стаљин!’“

„Аха, а знаш ли ти дите ко је Стаљин?“ 

Ја кажем да не знам.

Стварно нисам знао ништа. Чак ни то да сам се родио у месецу и години кад је Хитлер дошао на власт. Било је то безбрижно и за мене врло интересантно детињство у Сињу у коме сам свакога дана сазнавао по нешто ново.

„Пођи са мном“, рече и одвео ме је поново код Вице у радњу.

Одмах са врата питао га је: „Зашто трујеш дицу? Јел то липо да тргујеш с дицом и да их уцењујеш!“

Каже Вице брату: „Шта оћеш ти од мене?“

„Оћу да ти речем да то не радиш. Дица морају бити по страни од политике. И немој их петљат у то. Пошто ти ова чоколада?“, и показа на највећу чоколаду у излогу.

Вице каже колико кошта. И Јоко купи највећу чоколаду. А онда опомене  мене.

„Немој никад викат, а да не знаш шта вичеш. Јеси разумио?“

„Јесам.“

„Мореш знат кад вичеш живио неко, зашто тај неко треба да живи. И да знаш ко је и шта је. Јеси разумио?!“

„Јесам.“

„Е, а ја ћу теби дат ову чоколаду“, или како су Далматинци говорили чиколату. „Али да викнеш ’живео Мачек’“

Ја на то поновим: „Живео Мачек!”

А не знам ни ко је Мачек.

„Он је наш човик“, вели барба Јоко. „Фини господин. Мудар човик. И треба да живи и то можеш викнути.“

Викнуо сам: „Живео Мачек!“, и он ми је дао чоколаду.

На то је Вице рекао мени. „А факину један, на све стране си је ли, и тамо и вамо! Е то ти синко неће ваљати у животу. Ајде сад иди кући.“

Ја сам отишао, а они су остали да се објашњавају и свађају.

Била је то задња моја успомена. У нашој соби у Сињу горела је сијалица на таваници кад су ме ујутру пробудили. Пошли смо на ферату ускотрачну пругу воза који саобраћа између Сиња и Сплита. Још је било јутро, није се разданило. Ја бунован и сањив. Носио сам од свих ствари које сам имао у Сињу овај мали глобус и ту чоколаду.

У Сплиту смо чекали пет сати да се укрцамо у воз за Загреб. Путовање је тада трајало сатима. А железница је била спора. У Загреб смо стигли ноћу. Сећам се да су трамваји били плаве боје, да су по тргу пред железничком станицом светлеле рекламе у разним бојама. Седели смо на некаквој тераси и пили лимунаду и чекали јутро да се укрцамо у воз за Београд. Мислим да је то била тераса „Еспланаде“, према ономе што сам касније видео при мојим доласцима у Загреб. 

Пут до Београда отегао се јер је воз каснио у поласку. Стајао је често на неким станицама. Сећам се да смо кренули по мраку, а да смо успут путовали по дану, да су поред прозора вагона пролазиле разне електричне бандере. Нисам скидао очи са прозора. Све је за мене било занимљиво и ново. У купеу смо били мој старији брат Дамир и један његов познаник, две године старији од њега, презивао се Божичковић. Ми смо се у купеу забављали, играли некакве игре у којима сам ја учествовао форме ради. Био сам апсолутно незналица за све, па чак и за игру „подморница“. Био сам мали. 

ДАМИР ПАВИЋ: Отац је имао доста утицајних пријатеља у Београду. Међутим, није могао да добије посао годину дана. Имали смо неки стан у Цвијићевој улици. У њему: отац, мајка, Синиша, ја и две тетке, мамине сестре. Мали стан у коме су собе биле пролазне. Били смо и у прихватилишту за све Сињане који су тада долазили у Београд. У нашем стану краће време боравили су Младен Делић и Мирко Божић, познати југословенски писац. Дошли су на студије и делили са нама тај скучени стамбени простор.

По доласку у Београд отац је имао идеју да отвори посластичарницу у Васиној улици. Зашто се то изјаловило, ја не знам. Отац се после запослио као послужитељ у Хипотекарној банци (данас зграда Народног музеја). Колико је то било увредљиво за њег! Годину дана по нашем доласку, септембра 1939. почео је да води ресторан у Хипотекарној банци.

Ја сам завршио четврти разред и требало је да пођем у гимназију, септембра 1939. Мајка ме ухвати за руку, води ме у зграду Друге мушке гимназије. Покушала је да ме упише. Ја сам био поред ње, памтим то добро. Службеница је питала где станујемо, мама је рекла Цвијићева 97, она каже – то је лева страна од Цвијићеве, госпођо ви не припадате овој гимназији, не припадате ни Другој ни Деветој. Онда је неко рекао мом оцу да је то због тога што је крај озлоглашен, неће нико проблематичне ђаке, неваспитану децу. Он мене ухвати за руку, имао је руку као неку лопату и кренемо ми у Прву мушку гимназију, нова зграда у Душановој. Дођемо, мој отац онако огроман, уливао је респект. И ја тако постанем ђак Прве мушке.

Та гимназија имала је и кухињу за социјално угрожену децу, ми смо били социјално угрожени. Али носим врло лепе успомене из тог доба. Ту сам први пут видео шта значи сиротиња, а шта значи „деца из добро стојећих породица“. Доминирали су православци, било је католика, протестаната и Јевреја. Била је то елитна школа, нисте могли тек тако лако да се упишете, морали сте да имате одличне оцене из основне школе, ја сам био одличан ђак.

Имао сам ту добре другове, нарочито Јевреје. Био је неки Гарти Исак у том разреду. Ја сам био крупан момак, одрастао на камењару на далматинском сунцу. Он је био онако ситан, као та деца из боље куће која су у то време пили рибље уље да би ојачали. Он је својој мами причао о мени, и она је поручила да дођем до њих. То је био велики стан, собарица са белом прегачом, он је имао своју собу, а његова мајка ме упитала: „Да ли би ти њему помогао?“.

Сећам тих наших дружења. Соба, ја никад нисам видео да неко има своју собу, књиге, сто, радио-апарат. Док смо радили, углавном математику, собарица је доносила земичке, унутра је била Гавриловићева салама, прекрасан путер, две кајзерице њему, две кајзерице мени.

Када би собарица затворила врата, он ме питао: „Можеш ли ти и моје да поједеш?“ Ја сам увек био гладан, увек сам могао да једем. Тако сам ја све појео. То дружење у Првој мушкој трајало је до рата.

Ми смо морали да идемо у цркву и да добијемо купон да смо били на служби Божијој сваке недеље, иначе без тога тешко сте могли да добијете пет из веронауке. Веронаука је била први предмет у новом сведочанству, веронаука па српскохрватски. Ја сам морао сваке недеље да идем у цркву у Македонској, Црква Светог Петра.

ДАМИР ПАВИЋ: Сећам се 6. априла 1941. Седмог априла је отац рекао мојој мами да нас чува, нас двојицу, да он мора да се јави, имао је војни распоред.

„Куд ћеш Анте“, каже, „ти имаш 51 годину? Видиш да је овде све лудо, не зна се ни ко пије ни ко плаћа.“

„Не, не, морам, Јелена. Моја земља је у питању.“

Мени су нејасни ти дани, да ли је он некога нашао, да ли је он видео да је то опште расуло, свакако се он после пар дана вратио кући и рекао је мојој мајци: „Кад васкрсне Југославија, а васкрснуће, онда ћу да се обријем“, и пустио је браду. Сви су за време окупације мислили да је он поп.

СИНИША ПАВИЋ: Шестог априла 1941. године, тек што је први налет немачких бомбардера прошао, а други још није  започео, мој отац је узео свој велики пиштољ  маузер, напунио га мецима, пољубио мајку, мог старијег брата и мене, и изашао из куће у већ опустелу Цвијићеву улицу. Нестао је у гомилама преплашених људи који су некуда бежали и пошао да се прикључи војним јединицама, као добровољац.

Вратио се исто поподне после трећег авионског напада. Хаос, који је већ тада завладао градом, захватио је и војску, бар ону на делу на који је наишао код Градске болнице, у данашњој улици Димитрија Туцовића.  

„Не знам, човече, ни шта ћу са овим људима“, рекао му је командир чете, показујући на уморне војнике поседале уз ограду болнице. „Немам ни упутстава, ни везе са командом, ни муниције. Врати се својој кући.“

Дванаестог априла поподне, пет немачких војника у кишним кабаницама, седећи на два моторцикла „циндап“, са митраљезима на готовс, ушли су у нашу улицу.

ДАМИР ПАВИЋ: У то време ја сам ипак дерле, Немци су ушли 12. априла, ја сам 12 година, напунио 25. априла. Ушао сам у тај рат као дечак, а изашао сам из рата као курир Команде при Врховном штабу. Те четири године су мене обликовале. У тим бурним ратним годинама сам научио свашта.

Полако смо се привикавали на новонастало окупационо стање. Било је много рушевина и паљевина, лешеви су свакодневно сахрањивани. Прорадили су трамваји, поправљен је водовод. Наставе није било. Тих првих месеци под окупацијом није било оскудице, бар када је реч о основним животним намирницама.

Прерастао сам жељу да имам тротинет, маштао сам о бициклу. У Поенкареовој улици, данашњој Македонској, у радњи поред изгореле зграде Друге мушке гимназије сијали су нови бицикли, окачени о хоризонталну шипку, као шунке. Отац је знао за ту моју жељу, али 600 динара је био велики новац.

Предложио ми је да свакодневно одлазим код његовог доброг познаника пекара, у Поп Лукину улицу. Разносио бих пециво по оближњим радњама, могао бих да једем колико желим и још бих добијао 10 динара дневно.

То су биле прве седмице окупације. Кафане су нормално радиле, полицијског часа још није било. Устајао бих рано изјутра, одлазио бих из Цвијићеве улице у Поп Лукину, теглио корпе пуне пецива и сваког дана узимао 10 динара. Већ сам имао за бицикл. Посао у банци није ишао као у предратно време, а и Немци су почели са регистрацијом бицикала. Тако сам тај новац дао оцу, био сам поносан на ту своју прву зараду и није ми било нимало жао што ми се сан о бициклу изјаловио. 

Док сам се окренуо, наступила је јесен. Окупили смо се у основној школи „Вук Караџић“, код Ботаничке баште, јер су се Немци уселили у лепу, нову зграду наше школе у Душановој улици. У одељењу нас је прилично недостајало, сви Јевреји и понеки Хрват који је отишао за Хрватску.

Тек што смо почели да се навикавамо на услове и упловили у октобар, почела је права сибирска зима, те страшне 1941. године. Памтим тај датум, 15. октобар. Био сам у кратким панталонама, снег је вејао, а кошава је дувала. Огрева није било па је настава обустављена до априла.

Код куће је требало припремити лакше предмете и полагати их, испити су били предвиђених за крај марта, а затим од 1. априла у школи форсирано учити језике, математику, историју, физику и друге теже предмете.

Наступила је опака зима. У Београду се већ оскудевало у свему, нарочито у огреву. Ми га уопште нисмо имали, тек у количинама да се нешто може скувати. Памтим добро како је наша мама по љутој зими одлазила на Дунав станицу и шетајући по колосецима скупљала комаде угља који би испали из вагона.

Тата и мама су одлазили у банку, тамо је бар било топло и кували службеницима чајеве и неку имитацију кафе. Брат и ја бисмо дуже спавали. Није се ложило у стану, па се од наших испарења лед хватао по зидовима. Добро бих умотао брата, ставио га на санке и одлазио у банку на грејање.

Снег је непрестано био присутан на улицама, све до априла. Немци су педантно, свакој згради, дали упутства и цртеж како де се чисте тротоари, а да се снег у правилним гомилама оставља поред уличних сливника. Нарадио сам се, најчешће без мокрих рукавица. Добро се сећам промрзлина на рукама и ногама, нарочито на рукама. То су биле гнојне ране које су се непрестано обнављале све до пролећа.

Лед на Дунаву је био тако дебео да су натоварени немачки камиони прелазили преко залеђене реке ка Банату, јер је мост у рату био срушен. Хране је било јако мало, добијало се нешто преко купона које је становништву делила дирекција за исхрану (ДИРИС). Сећам се једног дана када ме је мама послала да у пекари подигнем следовање пројиног хлеба, испод горње корице било је још живих мрава. Мама их је истресла у судоперу и допекла проју.

Коначно је огрејало и дошло је пролеће. Мог оца је позвао директор банке и саопштио му, веома љубазно, да мора да му уручи отказ, следећи одредбу Српске владе, да сви службеници пореклом Хрвати морају да се удаље из јавних установа.

Отац је имао доста својих приватних ствари у банци и то је требало вратити кући. У томе сам му најчешће правио друштво. На несрећу, из неких разлога, оставио је и свој револвер у банци. Вероватно се плашио могућег претреса нашег стана. Изнад нас је био комшија који је имао непријављен радио и редовно је слушао Радио-Лондон. Ја сам, свакодневно, најновије вести са ратишта на истоку преносио на велику карту Источног фронта, која је висила на зиду наше кухиње.

Нас двојица, мало-помало, преносили смо ствари из банке. Мислим да је било у пролеће 1942. године. Напуштамо банку, ја у плетеној корпи носим неке тањире, а испод њих револвер. Када смо из Васине дошли на Трг, свуда су били Немци. Рација, то се редовно дешавало у Београду.

Каже ми отац: „Да се вратимо не иде, тек бисмо онда били сумњиви. Дај ми корпу, идемо ка Поенкареовој (Македонској).“

Он је радио у аустроугарској морнарици, службени језик и све команде биле су на немачком, па се отац добро сналазио на том језику. Док смо се приближавали немачком војнику, који је стајао на почетку Поенкареове, рече ми отац: „Ако открије револвер, ја ћу пуцати, а ти бежи низ Кнеза Павла (данас Деспота Стефана) и чувај маму и Синишу.“

И данас те речи одзвањају у мени.

Отац је имао лулу од које се није одвајао. Пушио је на ту лулу која је била специјално направљена за неког другог, али је остала у очевим рукама. Ову лулу отац је добио пре рата од рођака моје мајке из Ливна, који је уметнички израђивао табакере, луле, муштикле итд. Године 1939. отац ме је одвео на изложбу на београдском сајмишту, где сам се ја забављао неким крофнама које је правио човек који се рекламирао да су крофне мајкине мајке мајка. На овој изложби мајчин рођак је излагао своје рукотворине, међу њима и ту лулу. Отац је од њега добио лулу, али са молбом да је преда првом совјетском посланику, Плотњикову, који ће доћи у Београд после успостављања дипломатских односа Совјетског Савеза и Краљевине Југославије. Отац је то обећао рођаку, међутим избио је рат и лула је остала код њега. Лула је имала срмом извезену главу и том срмом извезен је и срп и чекић. На другој страни главе су били иницијали Ј. С. (Јосиф Стаљин). Отвор луле, гледано одозго, није био овалан, него је био у облику петокраке звезде. Он је на ту лулу пушио све време окупације. Био је прави лулаш, пушач на лулу.

Е сад, излазимо ми тог дана 1942. из банке, дођемо до једног Немца, а отац му гурну ону лулу под нос и на немачком га замоли за „ватру“.

„О, дакако“, рече Немац и припали му лулу.

„Идем са сином кући, чека нас мама, желите да видите шта носим?“

„Не, само изволите.“

Тако се то завршило. После ми је потврдио да би га убио.

Отац је остао без редовних прихода и кренула је продаја ствари из куће. Најпре шиваћа машина „Сингер“, па бурме, добра стара предратна одела, постељина, нешто сервиса што се затекло. На крају је дошао ред и на моју библиотеку. Тешко да је неко мог узраста имао нешто тако вредно, дуго сам туговао за тим књигама. 

СИНИША ПАВИЋ: Отац је увек умео да сачува хладнокрвност и могао да одреди свој поступак. Тако је и дошао у Београд са породицом и малом децом, када је то изгледала велика авантура. Без посла, без стана, без ичега. Али се показало да је то био далековид потез. На чему сам му заувек остао захвалан.

Ево једног примера из окупације. У јануарској или фебруарској ноћи 1943. године, за време полицијског часа, цича зима је била, на наша врата, у партеру у Цвијићевој улици, неко је панично закуцао. Мислили смо да је полиција, тако су они лупали. Међутим, био је то један италијански војник, који је бежао од „тедески“, тако су италијани звали Немце. Италијан је молио мог оца да га пусти да уђе, закуцао је на прва врата у партеру, која су случајно била наша. Отац га је одмах пустио и закључао врата.

Тај човек је својим изгледом, својим руменим образима, својом некаквом једноставношћу одмах стекао очево поверење. Италијан је испричао да су се он и његова два-три друга, у време полицијског часа, пролазећи кроз Цвијићеву улицу, сусрели са немачком патролом. Када су се мимоилазили Немци су поспрдно викнули за њима „кукурику“, зато што су они имали оне алпинске шешириће са уденутим перушкама, ми смо то звали перушка. Када су мало одмакли од Немаца, Италијани су за њима викнули „кукурику Стаљинград“, јер управо тада се завршавала немачка агонија код Стаљинграда. Немци су почели да их јуре. Дошло је до јурњаве две савезничке војске, наравно, Италијани су бежали. А Пијетро је побегао код нас.

Није дуго времена прошло, Пијетро је са мојим оцем тихо певао, да се песма не чује ван стана због Немаца, Бандијера роса. После је Пјетро долазио свако вече. Касарна им је била у улици Краљице Марије. Доносио је некад донижену вина, некад донижену маслиновог уља у плетеним боцама. А односио би летке против фашизма. Отац га је само питао, а он је рекао да хоће, иако је био јако плашљив. Али, био је против рата и против Немаца, рекао је да су у касарни сви против рата.

Пијетро је имао оне широке панталоне, пумперице алпинске. Он би у њих ставио те плакате и носио. А доносио је неко војничко следовање, неку конзерву, двопек итд. Те плакате је мом оцу давао Привислав Грисогоно који је остао у Београду, бивши министар, Сињанин, који је у нашем стану у Цвијићевој писао Милу Будаку у Загреб против усташког клања.

Јула 1941, он пише Будаку, доглавнику НДХ: „Пишем јер осећам бол и још више стид што ниједан Хрват католик се не налази да дигне свој глас против крвавих неправди што се наносе Србима и неизбрисиве срамоте што се гомила на име хрватско.“ Све то је било ходање по ивици жилета.

СИНИША ПАВИЋ: Обичај је у Далмацији да деца посећују пријатеље својих родитеља, и да им са јабуком у руци честитају Нову годину. У ту јабуку би домаћини утискивали сребрни новац. 20 динара, 50 динара, како ко. Ми смо као деца, говори Синиша Павић, ишли да честитамо Нову годину Грисогону који је био адвокат по занимању и пријатељ нашег оца Анте. Ја га памтим јер је долазио у наш стан у Цвијићевој. Он је ту писао писмо Милу Будаку. Куцао га је на машини. Зашто у нашој кући? Зато што је свака писаћа машина као и радио апарат морала да се пријави немачким властима. Он то није хтео, па је склонио машину код мог оца за кога је знао да се не плаши да ће Немци код нас тражити писаћу машину.

Отац се бавио занимањем које никакве везе није имало са послом адвоката којим се бавио Грисогоно. Иначе памтим да је отац примио на чување и један радио апарат који је такође требало по наређењу Немаца пријавити, од свог пријатеља Далматинца који је живео у Београду. Осим за поседовање радија и писаће машине, за време окупације најстрожије се кажњавало држање оружја у кући. Отац је имао свој пиштољ још од раније док смо живели у Сињу, а сакрио га је у подруму испод угља.

Тако је Грисогоно у нашем стану написао писмо Милу Будаку, згрожен убијањем Срба у Хрватској. Било је то у лето 1941. године. Куцао га је код нас. Знао је да Анте неће бити сумњив.

Грисогоно је касније био ухапшен од стране Недићевих власти и интерниран у бањички логор као експонирани предратни Југословен. Али, пошто га Немци нису оценили као неку опасност, пуштен је после три месеца. Ово знам јер је мој старији брат Дамир са ћерком Грисогона носио њеном оцу пакете док је Грисогоно био у логору. Да је ишао отац био би под присмотром. Уместо њега ишао је Дамир.

Грисогоно је био на свој начин својеврстан човек. Кад је италијански војник стациониран у Београду, антифашиста, Пијетро Гаспарела кога је наш отац после једне рације случајно упознао, долазио у нашу кућу, отац је хтео да Грисогона упозна са Пјетром. На питање какво је расположење италијанских војника у касарни „Краљице Марије" у Београду која је била у близини нашег стана, у којој су Италијани били смештени, Пјетро је рекао: „Сви смо ми против рата и против Немаца".

То је била 1943. година, пре капитулације Италије. Отац и Грисогоно питали су га да ли би унео неке антифашистичке летке у касарну које је доносио Грисогоно, Италијан каже може. Униформе те јединице имале су широке панталоне са дубоким џеповима па је Пјетро нама деци доносио нека њихова следовања, а после је у тим џеповима односио летке у касарну. Делио их је пријатељима у које је био сигуран. Летке је мом оцу давао Грисогоно који је имао двоје деце: сина и ћерку. Син је такође био адвокат који је у Лондону радио при Влади Ивана Шубашића. 

Мом оцу су приоритет била деца. Наравно, на првом месту наша мајка. Али деца морају јести, и ми смо имали шта да једемо за време окупације. Како је он у оној оскудици набављао храну, ја не умем данас да објасним. Био је отпуштен с посла као неподобан, одмах у фебруару 1942. И дошло је дотле да је нашу кућу у Сињу продао преко писма.

Али мајчин накит, који јој је купио, никада није хтео да прода. Услужно је мењао златне наполеоне неких својих познаника, а плашили су се да их сами мењају јер су Немци то прогањали као црну берзу. И отац је могао да буде затворен у логор на Бањици због тога. С једне стране, он би све учинио да сачува наше животе, а с друге стране, није се либио да ради оно што је тада било забрањено да бисмо ми имали да једемо, па макар и ризиковао све. Такав је човек био. 

ДАМИР ПАВИЋ: Све моје тетке биле су лепе, а моја мама је била најлепша. Све су рођене у Ливну. Једна од тетака је била удата у Крушевцу. У лето 1942. године, једног дана мама ме послала код тетке у Крушевац да ме прехрани. Нисмо имали ништа да једемо. У Крушевцу су били Бугари, бугарски официри су се удварали тетки Антонији. Увидели су да се преко мене некако може доћи до тетке.

Тако сам им био драг, кобајаги. Видео сам да ту може нешто да се искамчи. Тада је за пушаче била популарна „Златна арда“, најбоља бугарска цигарета. Ја донесем пун куфер „Златне арде“ у Београд и провучем то некако на железничкој станици. Пазите, то је 1942. година. Мени је 13 година, ратно време, ја сам већ толико одрастао да, по мишљењу својих родитеља, могу да одем до Крушевца са преседањем у Сталаћу на ускотрачну железницу, да се вратим и да они превише не брину о мени. Мислили су да сам толико зрео да се снађем и у околностима које нису биле уобичајене.

Донео сам „Златну арду“ и тапкао цигаре код биоскопа Београд. Ту је био УФИН Берлин-филм за немачке официре. Ту се продавао дуван, футроле за личне карте и онај купон за прехрану. Личне карте су биле најважнији документи које ви морате да имате код себе увек. Рација у граду, ако вас нађу без личне карте, одосте ви у Рајх, па види шта ћеш. Тако да се та лична карта чувала ко око у глави, и то парче папира са оним купончићима за разноразне изнутрице, пројино брашно и шта је већ било. Трећа ствар која је ишла добро били су кремени за упаљаче. То су били дефицитарни артикли: дуван, футроле за легитимације и кременови за упаљаче.

Ја сам ту стајао пред улазом у биоскоп и продавао то. Није ми лоше ишло, могу да вам кажем. Био је неки жандарм јако опак, који је стално у одређено време излазио из Булевара и долазио до Теразија да нас шамара, како му кад падне на памет. И једног дана, ја сам био ту после подне, испред себе имао сам моју робу. Он је кренуо ка мени и ја сам онако махинално пошао унатраг и осетим да сам нагазио на нечију ногу.

Погледам, немачки официр, данас би се рекло, са спонзорушом. Ја сам премро. Добро, имам тринаест година, никад не знаш шта може да ти се деси. Ја почнем да му се извињавам, научили смо у школи мало немачки, ја трта-мрта, она ми помаже. Па каже: „Ја ћу ти помоћи, шта је било?“ Ја кажем извињавам се, нисам намерно нагазио господина, онај жандар јури ме стално.

Да ли сам ја тог официра подсетио на његову децу, не знам, или сам му се допао. Он је позвао тог жандарма, врло озбиљно, и рекао да његова дужност није да јури децу по улицама већ да се стара о реду и миру у граду, и ако га још једанпут види да ме малтретира неће добро да се проведе.

Ја сам био цар после тога. Никад ту жену више нисам видео, ту плавушу. И дан-данас гајим тако нека нежна осећања према плавушама.

 Година 1943. је била најбоља ратна година, није било бомбардовања, мало смо живнули, било је неког кромпира, неког пројиног брашна, нечега је било. Нагло сам растао. Једног дана враћао сам се са Аде Циганлије. Имао сам већ 14 година, био сам у 15-ој, крупан, јак момак. Испод једне мишке мокре купаће гаћице, а у другој руци књига.

Пролазио сам поред данашњег Министарства спољних послова, онај улаз у зграду из Кнеза Милоша улице. Ту је стајао плакат са великим V (викторија), Београд је био пун тих плаката са уобичајеним текстом: „Победа Немачке, победа Европе, Немачка побеђује на свим фронтовима.“ То је било после победе Руса код Курска. Ко је имао грам мозга у глави знао је да је Немачка изгубила рат.

Ја сам ту пролазио, нешто је било у мом погледу што је привукло пажњу цивила који је стајао на улазу.

Он је рекао: „Дођи овамо, одакле идеш?“

Кажем: „Био сам на Ади Циганлији на купању.“

Пита: „Можеш ли да помогнеш?“

„Могу.“

Они су носили тешку металну касу уз степениште. Требало је пребацити с једног нивоа на други. Кад смо ми ту касу довукли до другог спрата, овај Немац је мени рекао: „Хвала, дођи да те наградим.“

Дао ми је хлеб, прелеп, прекрасан, миришљав, не могу да вам опишем ту моју срећу. Дао ми је хлеб онај немачки и оволики комад сланине. Све је то лепо, немачки педантно, умотано.

Ја кренем, захваљујем му се богзна како, све у страху да се не предомисли. Онда се сетим, већ је пао мрак, било је лето, али свеједно. Чекај бре, полицијски час. Како ћу сад до Цвијићеве да дођем. И ја њему кажем, знате шта, сад је полицијски час. „Потпуно сам заборавио“, вели он. Узео је из свеске неко парче папира и напише нешто. После видим, мајор тај и тај, удари он и печат: „Држи ово и не секирај се.“

Нико ме није зауставио, али моја јадна мајка је премрла. Стајала је на прозору и чекала да дођем. Можете мислити, оде јој син са 14 година на купање на Аду Циганлију у ратно доба, полицијски час увелико, а њега још нема. Који су то били шокови. Међутим, била је то одлична сланина и још бољи хлеб.

Дошао је август 1944. Уследило је једно од бројних америчких бомбардовања. Американци су бомбардовали преко дана, мислим да је укупно било девет бомбардовања, од 16. априла до неког септембра. Прво крене упозорење преко радија: „Сигнал… примећена су јата авиона… од Монтенегра… иду у правцу североисток…“

И ми, шта ћемо, покупимо се и одемо код Мусе. То је био неки чувени Муса који је држао кафану, ту где је Денкова башта данас. Ту сам ја полагао пети разред гимназије, на тој ливади. Седимо ми у башти: мама, нас двојица и отац. А свуд око нас четници, све го четник, онако застрашујући. И данас мени неко нешто да прича, пун је Београд био четника. Само, онај ко је имао бољи слух могао је већ да чује грмљавину руских топова преко Дунава.

А мој отац је у рукама имао лист „Обнову“. У Београду сте имали „Ново време“ које је излазило изјутра, „Обнову“ после подне, новине су се штампале у штампарији „Правде“, у Влајковићевој улици, и био је неки Љотићев лист…

У „Обнови“ је писало великим словима: „Москва је пала! Велики тријумф немачког Рајха!“

Како је он дошао до тог примерка, не знам. Шта му би да баш тад у том осињем гнезду извади ту новину и каже подсмешљиво: „Ето, Москва пала“, показује на наслов, „а топови ричу, руски, не немачки.“

Неки брадоња, четник, каже: „Хеј ти попе, шта ти то причаш?“

„Не причам ништа, већ ево, новине из 1941. Ја купио, сачувао и шта је ту проблем? Јел се чују топови? Чују се. Је ли Москва пала? Није. Па шта сад, јесам ли ја крив?“

„Много си ти нама сумњив, како се зовеш?“

Каже отац: „Ја сам Анте Павић.“

„А, ти си Павелић?”

„Не, Павић, нисам ја Павелић.“

„Ми бисмо могли тебе мало, а?“, и показује на његов врат. А ту пуно света.

Отац каже: „Слободно, Цвијићева 97, партер лево, кад уђете и после неколико степеница, ја ћу вас чекати. Изволите.“

Моја мама побледела, била је бела као креч: „Ма побогу, Анте!“

„То су кукавице“, одговара јој он.

Али свеједно, кад је дошао кући он извади тај свој револвер који је закопао у дворишту, очисти га, науљи га, покупи оне метке, имао их је хвала богу, и оде код Мује комшије месара да му Муја наоштри секиру. У нашем стану било је једно дугуљасто предсобље. Горе је ставио неку канту, ако покушате да отворите и повучете кваку на вратима, канта ће да се преврне. То је удесио и седео је три ноћи и чекао их.

После тога су га питали: „Шта би ти радио да су дошли?“

„Побио бих их све.“

„Па шта би с њима?“

„Ту бих их закопао. Имам и лопату, све ја имам.“

Али ови нису дошли.

Био је човек посебног кова, што би рекли Руси…

СИНИША ПАВИЋ: Једног јутра отац је отишао у Жарково да купи месо код познаника који је клао свињу. И одлазак у Жарково била је авантура. Није се вратио до увече, а од десет сати кретање по улици било је забрањено. Сутра око подне видео сам да мајка кришом брише сузе. Није хтела да нама каже зашто. Мислила је да му се нешто десило. А вратио се пред нови полицијски час. Без меса.

Огрев је мајка често скупљала поред железничке пруге. Стави ранац на леђа и са комшиницом иде на Дунав станицу, где су стајале теретне композиције којима су Немци возили угаљ у Немачку. Са препуних вагона падали су опиљци и труње, а оне су то скупљале и стављале у руксак. Композиције су обезбеђивали немачки војници. Неки су се правили да их не виде, а понеко је репетирао пушку и драо се на њих.

Од америчког бомбардовања склонили смо се у Велики Мокри Луг. И онда су нас бомбардовали. Тамо смо боравили у сеоској кући и после месец дана досадили домаћинима. Било нас је 18 из Београда у једној соби и они затраже да ми нађемо шпорет и да себи кувамо.

Мајка оде са оцем у Београд. Он растави шпорет и понесе оне најтеже делове, а она лакше, са ринглама и чунковима. Крену назад, према Великом Мокром Лугу, али онда наиђе онај највећи амерички напад 18. маја, по облачном небу, кад је Радио-Лондон јавио да су напали Железничку станицу у Београду, а у ствари су разорили Пашино брдо, данашње Лекино брдо, где је погинуло 2-3 хиљаде људи. И онда су лагали. Мајка је стајала у једној капији, отац у другој. Нису знали шта се дешава, све док се поново нису нашли у селу. 

...Мајка је волела да чита. Читала је до последњег дана. Дикенсову „Малу Дорит“ није прочитала до краја. Дуго је та књига стајала поред њеног кревета са шибицом на месту до кога је стигла. Волела је филмове, музику. Имао сам 13 година кад ме је водила у Народно позориште на „Севиљског берберина“. Певала је Зинка Кунц. Са мајком сам гледао „Тоску“, слушао чувене певаче тога времена.

Једног дана 1949. дошли су неки људи у стан и одвели у затвор старијег сина, мог брата Дамира. Пет месеци мајка није знала да ли је жив. Свакога дана седела је крај прозора и очекивала га да се врати. Пет месеци свакодневног стреса.

Дочекала је Дамира и после неколико месеци је умрла у својој 43. години. Мислим да су њу разорили стресови, то се тада није звало тако. Али, било их је много више него данас. Мајка је била нежније грађе од мог оца. Догађаји у Сињу, пресељење у Београд, живот у њему, без новца и запослења, немачко бомбардовање, америчко бомбардовање, четири године окупације, био је то перманентни стрес, а она исувише крхка да би то поднела без последица.

Упркос великој разлици у годинама родитељи су имали изузетан брак. Права, дубока љубав. Отац, расни далматински момак, после венчања са мајком није погледао ни једну другу жену, а кад је умрла исплакао се на тераси, сâм. Дуго су текле сузе, једине сузе које је икад пустио у животу. И више се није женио. Јелена је била једна и једина. Умро је 1967, овде, у Београду.

ДАМИР ПАВИЋ: Дошло је ослобођење, 1944. година. Цвијићева улица је тада имала четири дрвореда, била је препуна руских возила. Било је чак и тенкова све доле до Улице Кнеза Павла (данас Улица деспота Стефана). Штаб јединице био је у нашој кући. Нека три млада официра и гомила војника су спавали по поду, од 20. октобра до средине новембра 1944. Били смо пуни одушевљења, ми деца, дошла је слобода.

Постојала су два омладинска дома који су мени били блиски. Један дом је био у Чарли Чаплина улици, а други је био у данашњој згради Радио Београда, доле у приземљу, све је то био омладински дом. И ту сам упознао нове другове. Ја сам потпуно заборавио оне из Прве мушке. Школа је била нередовна. Ми смо се сељакали по Београду за време рата. Хоћу да кажем да сам изгубио контакт са тим старим друштвом са Дорћола.

Имали смо неког пријатеља, високог официра из Сиња, који нас је посетио. Договорио се са мојим оцем да ја одем у војску. Мени је, значи, тада 15 пуних година, имам забога пет разреда гимназије као да имам два факултета – каже да ће ми бити добро и да он мене може да смести у команду артиљерије.

Добро, одем ја у Ужичку број 2 у команду артиљерије. Тамо сам био курир и чувао сам стражу. Била је добра храна. Једног дана нас је постројио један млад официр. Све око мене они Крајишници и Кордунаши. Било је пролеће.

„Шта ко има од школе?“, пита.

А један каже, ја имам два основне, онај три основне, онај завршио четири, ја кажем, имам пет разреда гимназије, као да сам рекао академик.

„Па јел’ ти знаш још неки језик, било би добро сем овог нашег матерњег?“, пита.

Кажем: „Немачки сам учио у школи, знам прилично, а и као сваки Далматинац знам италијански.“

„То се тражи“, одушеви се официр.

Они мене опреме врећом писама и још четири посебно поверљива писма које сам морао лично да предам генерал-лајтанту Петру Драпшину, команданту IV армије, која је дуж обале напредовала ка Трсту. Добијем машинку, из које никад раније нисам пуцао. Добио сам револвер ТТ и кренем на стари земунски аеродром где ме је чекао авион. Рекоше ми коме да се јавим, добио сам објаве, имам те папире и данас (видети на сајту), печат Врховног штаба, Команда артиљерије, да се мени куриру Дамиру Павићу свако возило дâ и било која служба изађе у сусрет. Шта год ми треба морају да ми дају.

Нисам ни био свестан колико сам био важан: „Дамир Павић се упућује у Задар, Сплит и Книн.“

Ту је био авион намењен падобранцима, имао је два реда металних седишта са стране. Унутра су два Руса, немају више од 25 година. Један вози, други је резерва. Ја уопште нисам био свестан шта је могло да ми се деси, куд ја идем, наравно родитељима ништа нисам рекао. Било је то толико узбудљиво, глава ми пуна жеље за неким авантурама.

И ми кренемо. Имајте на уму да се кроз све ове речне долине и путеве, изнад којих летимо, још увек повлаче немачке трупе. Ми летимо ка Боки Которској, само што не додирнемо врхове планина.

Један Рус вози, други испија вотку.

Каже: „Хајде потегни!“

Kажем: „Не пијем.“

„Не пијеш, па какав си ти војник, побогу?“

Пазите, а он је резервни пилот, можете да мислите.

Међутим, они су изгледа добили вест за време лета да није безбедно ићи Јадранском обалом, па смо ми отишли према Барију, а одатле смо ишли после у Земуник. Значи два пута смо прешли Јадран. У Земунику већ топло време, март месец. Ту ми дадоше џип и ја из Земуника пођем до Карлобага, па после кренем обалом горе да стигнем Армију. И стигао сам је у Бакарском заливу. Рапортирам генералу Петру Драпшину, предам му све, и поверљива писма. А мени је речено кад обавим посао да се вратим у Земуник и да чекам први авион за Београд. И Драпшин ми каже: „Јеси ли гладан?“ Како да нисам гладан. Опет хлеб и шта је још било.

Онда ме неко пребацио до Цриквенице па одатле ћу даље. Седим на обали и једем, растерећен писама и обавеза. Видим, иде брод од Бакра, излази из залива и наиђе на мину, пун регрута. Наиђе брод на мину, доста се људи подавило, углавном су били континенталци. Сећам се тог ужаса који ме спопао, не можете да помогнете. Били су можда на два-три километра од мене. Четири године после тога са тог истог места кренем на Голи оток. Искрцају ме из воза ту и одем на Голи оток. Шта је живот.

Стигао сам у Земуник, па у Београд, авионом, наравно. Али нисам био „специјални гост“, нису ту била два Руса, било је доста људи. Сећам се тог датума, јер је Рузвелт умро 12. априла.

Већ је пролеће у Београду. Били смо у згради Генералштаба на петом спрату. Седите на клупи и чекате, светле лампице које означавају број соба, и кад неко изађе лампица се упали и ви одете у ту собу и добијете неки документ који треба однети лево-десно.

Ја сам се задубио, читао сам Браћу Карамазове. Видим нека сенка пада на мене. Погледам, пуковник Владо Дапчевић, комесар Команде артиљерије у Врховном штабу. Ја скочих, салутирам, а он ме гледа.

„Колико ти је година?“

Ја кажем: „Па 16.“

„Богати“, каже, „имаш доста година, а шта читаш?“

„Од Достојевског Браћу Карамазове.“

„И како ти изгледа, дал’ разумеш све?“

„Па“, ја кажем, „има ствари које не разумем.“

„Па јесте, нешто си рано почео са Достојевским. А шта ћеш ти овде, рат је готов? Шта блејиш, слушај бре омладину како гласови одјекују по Београду.“

Кажем: „Ја бих радо изишао, али не знам како.“

„Дођи сутра до мене“, рече и оде.

Дођем сутра, добијем отпусну листу и одем кући, то је био јуни месец 1945. године. Родитељи ме дочекају бог зна како. Али они су већ били информисани о мени. Ја истог дана одем у Омладински дом и упознам ново друштво. Ту сам стекао другове за цео живот. Сви смо били из исте социјалне средине. Родитељи су били ситни службеници или занатлије, а били су јако добри. Били смо ентузијасти, веровали смо, знате, само што печене птице не лете по небу. Веровали смо у будућност, то је било најважније, веровали.

Завршим ја одлично три разреда гимназије. Матурирам. Можете мислити, био сам Титов стипендиста. Та стипендија није била мала, била је већа, или једнака плати мог оца који је радио у некој радњи.

Пролазио сам кроз разне радне акције, Купиново, сеча дрва у Обедској бари, па изградња пионирске пруге у Кошутњаку, па Брчко-Бановићи, па Шамац-Сарајево, Кучево-Бродице. Али нисам био дисциплинован. Има у мени нешто што ме спречило да већ онда нисам могао да схватим неке ствари.

Ево примера. Увече 31. децембра 1944, ја сам пратилац генерала Бранка Обрадовића. Он је отишао у Бели двор на дочек Нове године. И ја у колима, хладно. Трчкарам, по оном мразу. Они тамо прослављају Нову годину. А у Белом двору, доле у сутерену можете да видите кроз прозор шта се дешава. Сва храна се ту враћала, како су се јела смењивала до десерта, све то враћало се доле у кухињу. Било је хране колико хоћете, а ја гладан. Још увек сам испошћен, од времена под окупацијом.

Једна куварица ме погледа у оном мраку и каже: „Шта ћеш ти овде?“

А ја сав цептим: „Ту сам, чекам генерала.“

„Ма какав генерал, пусти генерала, они лудују горе, дођи ти доле код мене.“

Уђем ја доле, нахрани ме она свачим.

Тај дочек Нове године некако ми се није уклапао у моје концепте. Није било једнакости и социјалне правде. Био сам клипан, али већ тада се нешто у мени бунило против тога.

У гимназији сам био скојевац и било ми је тешко да прихватим принцип демократског централизма. Мислим се, ја и брат кад причамо о нечему па не можемо да се сложимо – а сад дође одједанпут нас двадесеторица мушкарчића, сви једнако мислимо. То је немогуће. А друго, имао сам морални отпор. Демократски централизам значи да можеш да будеш против док већина не донесе одлуку! А после тога мораш да радиш на реализацији те одлуке. То је у мени изазивало отпор. Како могу да реализујем нешто против чега сам, с чим се не слажем? То не иде. И тако, с те стране сам био мало ван колосека, али будући да сам био бриљантан ђак, гледало ми се кроз прсте.

После матуре избацили су ме из школе, због неког инцидента на прузи код Честобродице. Био је мој пријатељ Ристић са мном, школски друг, који је желео да студира архитектуру, али отац му је био четник и негде је погинуо. Било је у рату довољно места да се изгуби живот. Ристић је хтео пошто-пото да студира архитектуру.

На прузи смо радили код тунела Нересница. И неком је пало на памет да виде како омладинац може да се носи са професионалним радницима у тунелу. Изаберу мене. А Риле каже: „Идем ја с тобом. Ако ти будеш ударник бићу и ја, онда ћемо лако, ја ћу да се упишем на архитектуру.“

У праву је био. Радили смо добро месец дана, а он је био помагач. Моји резултати су били бољи од професионалних радника у том тунелу.

Баш смо радили у незгодно време, кад се бушило на обе стране, да се изврши пробој и спајање два крака. Не може да се живи од промаје, то је да полудиш. Искусио сам и једно и друго. На састанку бригаде командир, нећу да помињем име, покојник је, био је после познато спортско име, проглашава ме за ударника, а Риле није ударник.

Кажем: „Чекајте, зашто он није, ако сам ја ударник, он је пре мене?“

Каже командир: „Његов отац је био четник.“

„Па није отац био у тунелу, Риле је био у тунелу. Ајмо људи, будимо логични, па зашто морају деца да испаштају?“

Ја сам негде прочитао неки руски слоган, да деца не одговарају за грехе својих родитеља. Кажем ја то, и пошто сам био ауторитет Риле постане ударник, али ми никад нису заборавили то дезавуисање партијског руководства.

Наравно, избаце ме из омладине кад смо се са акције вратили у Београд. То је било спектакуларно избацивање у великој сали Друге мушке гимназије.

Ја се упишем на Електротехнички факултет и силовито сам кренуо. Изређао сам десетке у тој првој години, што није било лако, ни данас није лако, и дошао сам до математике. Пре тога сам имао један разговор на Факултету са двојицом колега, они нису више живи. Један је ишао са мном у школу, старији две генерације од мене, не знам одакле је био други. Али обојица су направили добре каријере. Један је завршио у Куала Лумпуру као конзул, а други је завршио у амбасади у Риму.

Већ је изашла Резолуција, већ је 1949. година, позову они мене на пријатељски разговор.

Каже ми овај што је ишао са мном у школу: „Како ти, бре, толико познат у Другом рејону, сви те знамо, ево годину дана сам на Факултету, нема те нигде?“

Кажем: „Овде сам да студирам, нисам дошао да причам.“

„Добро, тебе не интересује политика?“

„Па, нисам нешто одушевљен.“

Каже он: „Па ово није формалан, ово је другарски разговор, шта ти мислиш о Резолуцији, прочитао си је?“

Ја кажем: „Јесам.“

„Па?“

Кажем: „Има ту ствари које су погрешне, наравно с наше југословенске тачке гледишта, има ствари о којима може да се расправља.“

И наравно, они ме пријаве.

Ишао сам код иследника после. Кад сам саслушан у Шафариковој улици, видео сам ко ме пријавио, знао сам да су то њих двојица.

Имао сам још један грех. Тај коме сам се ја замерио на акцији Кучево–Бродице, командир, био је на испраћају нове бригаде за Севојно, у дворишту Прве женске гимназије, данашње Пете београдске, и одржао је говор. Ту је био и мој брат Синиша и неки други.

Каже тај командир: „Нећемо дозволити да људи као што је Дамир Павић разбијају наше партијске организације изнутра. Користећи свој ауторитет рушио је…“ итд.

Синиша иступи и каже: „Ти лажеш, мој брат није рушио никакав ауторитет, знам целу причу око Рилета. Није он никакве ауторитете рушио, већ ти ниси био у праву.“

Још неки младићи иступе и овај ту заташка ствар. Кад сам га видео на улици, пар дана после тога, на углу Лоле Рибара, односно Жоржа Клеменсоа (данас Светогорске) и Таковске, упитам: „Је ли тачно то да си ме пањкао? Није баш пријатно тако говорити о људима као разбијачима.“

Он се цинично насмејао: „Не, нисам!“

Рекао сам му: „Знаш шта, ако ти је речено да то кажеш, ја бих то разумео, али ако си то радио због тога да би стицао неке поене, то је стварно крајњи безобразлук.“

Он се поново онако цинично насмеје. Ја га одаламим, па га са тротоара бацим на коловоз. Удари му крв на нос.

„Платићеш ово!“, викнуо је.

После су ме малтретирали на саслушању у Шафариковој, прво да разбијам политичке организације, а друго да бијем омладинске руководиоце.

Онда мало шетња, мало самица, мало Обилићев венац, али ја добијем две године, административно поправни рад.

Једне ноћи, био је крај јуна 1949, ухапшен сам баш ухапшен пред полагање математике. Нисмо ми још ништа знали о Голом отоку. Нас шеснаесторица у соби на мансарди на Обилићевом венцу, тамо где су они округли прозори у собичку. Ја сам био најмлађи у тој соби. Један поп је био ту међу нама, мученик, неке девизе, нешто је мувао, католички поп, нико са њим неће да разговара. Ја поред попа, поп добијао пакете, било ми је лепо. Причали смо о разним проблемима, теолошким и верским. А онда су нам поделили решења.

Улази милиционер. Имао је четрдесетак година и носи прегршт папира.

„Како се зовеш?“, пита.

Тако и тако.

„Потпиши се.“

Ти се потпишеш, али он ти не да папир, не можеш да видиш шта пише у решењу.

Дође код мене: „Је ли ти јасно то и то? Потпиши!“

Ја кажем: „Потписаћу ако ми дате копију. Шта то значи, да вам се потпишем и појела маца.“

Он ме гледа онако доброћудно. Пита: „Како си спавао ноћас?“

Ја кажем: „Мало ме гризу ове стенице, навикао сам, није то страшно.“

„А јеси ли чуо јауке?“

„Јесам.“

„Е па знаш шта, био је то један паметњаковић, ту испод, који није хтео да потпише ако му не дају примерак. Убили бога у њему. Немој бре, сине, добићеш батине па ћеш да потпишеш, али боље да потпишеш без батина.“

Ја видим да је човек у праву, потписао сам и тако сам добио две године.

Ноћу су нас пребацили до воза и тако је почела та одисеја. Везали су нас лисицама једног за другог, једног младог човека са једним старијим. Питали су ме да ли сам дешњак. Ја сам рекао да јесам. Онда моја десна рука и лева рука тог старијег човека. И ми смо тако у пару ушли у камион, возе нас до Топчидера на железничку станицу. Ту је био теретни воз и онда смо кренули за Цриквеницу. Ту смо изишли. Сећам се те моје нелагоде, кад смо застајали на прузи да се обави нужда. Тај човек поред мене, имао је 40 година, био је дупло старији од мене. Ваљда од страха, шта знам, стално су му крчала црева, то је јако непријатно. Кад он чучне да обави посао и ја морам да чучнем. Просто ме било срамота, али нисам могао ништа ту да урадим.

Стигли смо, искрцали су нас. Доле је био брод „Пунат“. Ми смо били некако на крају композиције, тако да су пре нас већ неки ишли ка броду. Кад су нам скинули лисице, питао сам га да ли зна да плива – он је одговорио да не зна. Рекао сам му да сачекамо да се накрца брод, ми ћемо бити горе на палуби.

„Ако се нешто деси, ништа се не секирајте, само скините ципеле и ухватите ме с леђа око врата и радите ногама, ништа се не секирајте.“

Он пита: „Јеси ли сигуран?“

„Сигуран сам!“

Међутим, срећно смо допловили до Голог отока. Нема брод где да пристане, нема луке, то је плићак и брод дође до дубине која дозвољава газ, а онда ви скочите у воду, идете по оној води ка обали где вас већ чекају. Али било је оних који су се стрмоглавили, бацали су их чувари у потпалубље. Само их гурну. Било је ту и прелома. Некад ми у шали кажу да сам првоборац, међу првима сам стигао на Голи. Скочио сам са прамца ту је био плићак и изишао на обалу. Тамо су нас чекали са оним шприцевима, ди-ди-тијем и робијашким униформама. Тако је почело то моје робијање. Чека вас робијашко одело, гумени опанци, шприц са ди-ди-тијем, шишање и одлазак у бараку.

Пуштен сам крајем 1949, потом сам отишао у Креку, рудник угља... Али то је друга прича...