Светла техно-будућност популарне културе против сумрачне стварности

Подсећање на два семинална дела српске научне фантастике – први домаћи научно-фантастични роман „Једна угашена звезда“ Лазара Комарчића из 1902. године и  прву научно-фантастичну драму на васцелом свету „После милијон година“ (са „ј“!), коју је још 1889. године написао Драгутин Илић – и данас може да послужи као шлагворт за причу о вечитом питању поп-културе окренуте будућности и иновацијама које би нам олакшале живот, а можда и суштински промениле свет какав познајемо. А питање је ово: да ли смо ми, људи, као врста – са свим нашим физичким и самонаметнутим менталним ограничењима – спремни на то?

Обе ове веома ране и веома смеле визије утопистичке далеке будућности човечанства наводе на исти закључак: жанровски ствараоци одувек су замишљали светове на које никако да се одважимо и почнемо да их остварујемо – а можда сада више ни не можемо.

Светла техно-будућност

На помен научно-фантастичних дела српске књижевности објављених пре више од једног века, могло би се помислити да је реч о штиву које из данашње перспективе делује бескрајно наивно. Неочекивано је стога кад схватите како су Комарчић и Илић, на трагу својих савременика Жила Верна и Херберта Џорџа Велса, створили дела необично актуелна.

Реч је о бритким друштвеним анализама, међу првима у дугом низу дела која ће говорити исто а надати се другачијем: да можемо више, само кад бисмо хтели. Савремена цивилизација ће, упркос свим замишљеним потенцијалима и објективним предусловима, изневерити оптимистичне и полетне пројекције раног, па сребрног, златног и свих потоњих доба и гранања научне фантастике, не остваривши ни промил онога што су чак и најограниченији штанцароши петпарачких романа фантастике умели да измисле.

Тешко да ћемо за нашег века доживети одрживу колонизацију других планета и битисање ван овог универзума/реалности, сем у артифицијелном ескапизму виртуелних светова унутар компјутера. Иновације попут вештачке интелигенције, робота/киборга, чак и аутономних возила, уместо да рационализују доступне рудне и енергетске ресурсе Земље неретко су узрок њиховог арчења и исцрпљивања.

Изгледа да као друштво терамо воз на којем смо сви заједно, у добру и у злу, кроз све мрачнији тунел затуцаности, дезинформација и научног скептицизма на које су нас наши и инострани пионири научне фантастике упозоравали – право у зид сумрака света који скончава „не са праском, већ цвиљењем“ како је горко предвидео Т.С. Елиот.

А како је све то могло да изгледа? 

Духо-свет Драгутина Илића 

Почнимо од припадника Духо-света из Илићеве „трагикомедије у три чина“. Ови практично бесмртни човекови еволутивни потомци кроз милион година имају значајно развијенију технологију, али и менталне моћи које им омогућавају да путују невероватном брзином, по жељи са планете на планету или било куда по свемиру.

Ратови, глад и болести у том свету будућности не постоје. Незамисливо је убити припадника сопствене врсте, а најгори злочин на који наилазимо је крађа. Меркуријанци, колекционари егзотичних животиња, који би да украду два последња „права“ човека, Натана и Данијела, делују смешно анахроно у свеузвишеном окружењу.

У Илићевом Духо-свету не постоје никакве јаче емоције, његови житељи негују научничку радозналост и високе моралне норме, а љубав, мржња, туга и патња су им непознати чак и као појмови. Међутим, јунак драме млађахни Данијел се, авај, смртно заљубљује у Светлану, моћну над-жену, колонизаторку нових светова и кротитељку дивљих звери, која је зачуђена његовим трапавим романтичним аспирацијама. Нешто дакле налик на данашњи online dating.

И Комарчићев псеудоаутобиографски роман „Једна угашена звезда“ приповеда сличну причу, додуше постављајући насловног уснулог свемир-тротера наспрам цивилизације на удаљеној планети Аруџа-Дари, на којој је технолошки високо развијена али изумрла цивилизација оставила трагове о начину потпуне контроле микроклиматских услова, употреби соларне и других обновљивих извора енергије, и холограма. Читај – Јапан.  

Лајтмотив Комарчићевог света је опет висока етичност, насупрот прилика на Земљи где владају „злоба, пакост, прохтев за осветом, и нека врста животињства“. И тада и данас скоро па подједнако, нажалост.

Напредовати или не напредовати

Технолошки, социјално и напретком науке унапређена будућност тема је која и данас фасцинира генерације читалаца и истраживача, како кроз научне радове, тако и кроз дела гледана, читана и обожавана од милиона. Стрипови, научнофантастични филмови и ТВ серије, а пре свега литература, често приказују светове где су технологија и научна достигнућа променили људску стварност, било да је реч о општим местима и научно-фантастичним клишеима као што су летећи аутомобили, андроиди или тренутно доминантним наративима везаним за вештачку интелигенцију. Међутим, колико су ове визије далеко од онога што можемо да остваримо са постојећим ресурсима?

Актуелна књига „Дуга историја будућности“ Никол Коби („The long history of the future”), британске научне новинарке специјализоване за разоткривање пропаганде влада и стартапе у вези са технологијама будућности, нуди дубљи увид у ово питање.

Популарна култура може имати кључну улогу у обликовању наше перцепције технолошке будућности, oна служи као инспирација, често поједностављујући комплексне процесе развоја технологије али их и појашњавајући, утабавајући стазу ка њиховом прихватању, каже Коби. Књига „Дуга историја будућности“ подсећа нас ипак да је пут од идеје до реалности дуг и пун препрека. Баш као што стрипови, филмови и серије надахњују научнике и инжењере, тако и стварни напредак науке и технологије служи као инспирација за нове приче – затварајући прелепи круг фикције и стварности.

Научно-фантастичне приче често рефлектују реалне аспирације и страхове у вези с технологијом, али и жељу за превазилажењем ограничења данашњице, без обзира на последице. Коби у својој књизи истиче да су иновације попут аутономних возила и паметних градова представљене као решења за данашње проблеме, али су оне у пракси суочене с огромним техничким и друштвеним препрекама. Слично томе, у поп-култури технологија често преузима улогу спасиоца, али и потенцијалне претње – нарочито ако су јој дате особине праве личности.

Упозорења Hala 9000

Тако је Hal 9000, убилачки настројен суперкомпјутер из Кјубрикове „Одисеје у свемиру 2001“ из 1968. утерао језу у кости генерацијама посетилаца биоскопа, и вероватно утицао на то како и дан данас перципирамо вештачку интелигенцију

Стрипови су одавно полигон за истраживање фантастичних технолошких пробоја. У Марвеловом стриповском а посебно кинематографском универзуму, један од његових супер-хероја Тони Старк (Ајрон Мен) представља врхунац техно-оптимизма, са оклопом који не само да омогућава лет и решетање противника из нано-оружја, већ и интеграцију вештачке интелигенције попут J.A.R.V.I.S.-а.

На другом крају спектра наћи ћемо Судију Дреда, полицајца/судију/пороту/џелата у једном. Овај мистериозни оклопљени моторциклиста с муком заводи ред у Мега-Сити-Један – мегалополису од 800 милиона становника у којем се сваког сата догоди 17.000 злочина који заслужују смртну казну.

С друге стране, летећи аутомобили су готово синоним за футуризам, често виђени у носталгијом обојеној дечјој анимираној серији „The Jetsons“ из 1990. (познате и као „Породица Кременко будућности“) или класицима тврдог СФ-а као што су „Истребљивач“ (Blade Runner), и спејс-опера „Петог елемента“ – ретког дела овог поджанра које заиста садржи и праву свемирску оперу! У стриповима и петпарачкој литератури, летећи аутомобили често служе као симбол технолошког прогреса, али се ова дела ретко баве практичним питањима као што су њихово одржавање, реални трошкови или безбедност.

Замишљени технолошки рај се у научно-фантастичним делима неретко везивао и за претпостављену напредну прошлост несталих цивилизација – Хипербореје, Агарте, Шамбале, Атлантиде или изгубљеног континента Му – које су оставиле трагове како га обновити. Тако је у романима и есејима Умберта Ека, као и у италијанском стрип серијалу „Марти Мистерија“ на којем су одрастале и образовале се и генерације у Југославији, али и у актуелним заглупљујућим биоскопским блокбастерима о Кинг Конгу и Годзили.

Телепорт

Мотиви као што су телепортација и енергетски трансфер често представљају елегантно решење за сценаристичке препреке – само пребаците лика са једног места на друго. Телепортација је есенцијална у свим делима у универзуму „Звезданих стаза“ (Star Trek), а у серијалу „X-men“, јунак Nightcrawler је користи као кључну способност насталу мутацијом, али објашњену и научно плаузабилну.

Иначе, телепортација се први пут помиње у научној фантастици још у 19 веку! Наиме,  у роману „To Venus in Five Seconds“ Фреда Т. Џејна из 1897. године, протагониста је транспортован из необичног механичког павиљона на Земљи до Венере за насловних пет секунди. У веку који следи, машине, црвоточине и звездане капије расуће се широм корпуса научне фантастике као „deus ex machina“ који чак има и релативно чврсте основе у физици и астрономији.

Наиме, ова технологија, иако популаризована кроз дела фикције, наслања се и на реална научна истраживања квантног преплитања и црних рупа. Међутим, у стварности се практично „укроћена“ телепортација ограничава на пренос информација између квантних честица, док дела поп-културе ову идеју шире на пренос физичких тела.

То може бити добра ствар – основа за читава нова друштвена устројства, али и предмет кошмара – као у филмском серијалу „Мува“, а посебно у једној од најбољих приповедака „краља хорора“ Стивена Кинга – „The Jaunt“.

Нанопанкери

Нанотехнологија и „паметна“ материја представљене су у бројним делима СФ поджанра – нанопанка. Нанопанк се истиче као значајан изданак разгранавања тела спекулативне фикције, у којем се истражују потенцијалне предности и недостаци нанотехнологије.

Овај дериват сајберпанка или биопанка настао је 1995. године када је СФ гигант нашег доба Нил Стивенсон објавио свој кључни научно-фантастични роман „The Diamond Age: Or, a Young Lady's Illustrated Primer“. Ово дело истражује сложен однос између друштва и технологије унутар дистопијске будућности снажно обликоване молекуларном нанотехнологијом. А има и великог механичког коња који се по потреби склапа и стрпа у џеп.

У стварном свету, нанотехнологија се примењује у медицини и електроници, али још увек није достигла ниво манипулације материјом у реалном времену. Актуелни пример из реалности је развој нано-честица за циљану доставу лекова у организму, што је корак ка „интелигентном материјалу“, али је далеко од онога што налазимо у стриповима и књигама.

Виртуелна стварност и симулације су такође популарна тема, као у филмовима из серијала „Матрикс“ или књигама попут романа Ернеста Клајна „Први играч на потезу“ (Ready Player One), адаптираног 2018. у још један високобуџетни атак на сва чула. Иако савремене ВР технологије попут Meta Quest или Microsoft HoloLens напредују, још увек се суочавају са техничким и физиолошким ограничењима. ВР и АР системи постају све напреднији, али потпуна интеграција у свакодневни живот и имерзија у њих још нису достигнути – па је и вечни живот на „клауду“ за сада само могућ у умовима сценариста. 

Свемирски градови и мегаструктуре у васиони често су присутни у филмовима као што је „Wall-E“ (2008), где је гигантски васионски брод Аксиом дом за хиљаде прегојених становника о чијој свакој потреби брине армија роботића под вођством свемоћног (ко)пилота по имену АУТО.

Идемо на Марс

Спустити се на другу планету, побити заставицу, и населити се трајно, један je од најчешћих мотива послератне научне фантастике. Оближњи Марс је одувек био први избор – од романа „Џон Картер са Марса“ Едгара Рајса Бароуза насталог 1911. и Бредберијевих „Марсовских хроника“ из 1940-их, преко преслатког Марвина Марсовца из цртаћа о Душку Дугоушку у Патку Дачи, до много реалнијег „Марсовца“ Ридлија Скота из 2015.

Ове визије насељавања других планета, од Марса надаље, у стварности су још увек у раној фази. Мисије као што су Artemis и планови компаније SpaceX фокусирају се још увек на истраживање, а не на одрживу колонизацију.

Паметни градови често се приказују у дистопијским визијама, као у филму „Елизијум“ Нила Блокампа из 2013. године, где је технологија интегрисана у сваки аспект живота – али само ако имате среће (и пара) да живите у граду изнад облака. У стварности, пројекти попут NEOM-а – читаве регије посвећене иновативним решењима, укључујући град „Линија“ у Саудијској Арабији – нуде сличну визију, суочавају се са изазовима око изводљивости, али и приватности и контроле података.

Биотехнологија је такође честа тема, где се истражују последице генетског инжењеринга – од паука који је ујео Питера Паркера и дао му „моћи арахнида“, до супернегативаца – Гуштера, Носорога, Венома... – који су сви на неки начин резултат манипулације генима.

У стварном свету, CRISPR технологија обећава револуцију у лечењу генетских болести, али је далеко од креирања „суперљуди“ – зликовце надчовечанских способности да не помињемо.

Технологија из стрипова и популарне културе без сумње одражава и наше наде и бојазни. Само је питање да ли су нам од користи... или штете. Али зато аналитичне књиге попут „Дуге историје будућности“, класици СФ-а као што је „Неуромансер“ Вилијема Гибсона, зачетника сајберпанка 1984. године, и филозофска промишљања попут књиге „Симулакруми и симулација“ Жана Бодријара из 1981, пружају дубље, шире и свеобухватније разумевање утицаја развоја технологије и науке на људско друштво, цивилизацију, и човека самог.

Стрипови потказују науку

Ако је перо моћније од мача, да ли је процесор текста разорнији од гранате? А стрип од нуклеарне бомбе?

Књига „Graphic Novels and Comics as World Literature“ коју је уредио Џејмс Ходап, објављена 2020. године, истиче како стрипови као наративни и уметнички медиј могу да премосте културне и језичке баријере, истовремено обрађујући сложена питања о будућности човечанства, посебно у контексту брзих технолошких промена.

Таква је, на пример, графичка новела „Transmetropolitan“ Ворена Елиса, публикована 1997-2002. године – мрачна, сатирична визија дистопијског света у којем технологија није само алат већ и механизам за манипулацију, контролу и корупцију. Протагониста је цинични, свим замисливим и незамисливим пороцима склон новинар Спајдер Јерузалем (омаж легендарном гонзо репортеру Хантеру С. Томпсону), који користећи оштру критику и моћ новинске колумне потентног назива „I hate it here“ успева да разоткрије сав прљав веш главешина високо технолошког и дубоко неетичког друштва разапетог унутар какофоније трансхуманизма и подивљале биотехнологије.

С друге стране, серијал „Saga“ Брајана К. Вона и Фионе Стејплс, започет 2012. године, кроз футуристичке мотиве представља интимну причу о породици ванземаљаца, мужу и жени двеју одувек сукобљених раса, који покушавају да преживе у свету растрзаном технологијом, ратом и социјалним разликама, и да одгаје новорођенче у њему. Овај прослављени стрип комбинује фантастику и технолошке елементе како би истакао снагу емпатије и дубоко емотивних односа међу ликовима у све суровијем универзуму.

Сан о андроидима који сањају електричне овце

С друге стране, објављују се радови у којима се анализира како су технолошка достигнућа трансформисала суперхероје од њихових првих дана до савременог доба.

Тако, док је лик Супермена, који је настао 1938. године, симболизовао традиционалне вредности снаге, правде и хуманости, савремени суперхероји се све више ослањају на технологију као извор својих моћи.

На пример, Киборг, јунак из DC Comics универзума који се појавио 1980. године у серијалу „Teen Titans“, представља савршену симбиозу човека и машине. Иако је Киборг често приказан као херој који користи своје способности за добро, његова прича поставља питања о губитку индивидуалности и границама до којих технологија може преузети контролу над људским телом.

Такође, у више пута помињаном круцијалном филму Ридлија Скота „Blade Runner“ из 1982. и његовом наставку „Blade Runner 2049“ из 2017. године, истражују се дубоке филозофске теме о губитку индивидуалности, природи свести и етичким изазовима у технолошки напредним друштвима, и шта значи заиста бити људско биће а не „репликант“ – потрошни андроид чија је судбина да ради најгоре послове, ратује и гине за нас, своје господаре.

А онда у најлепшој сцени са монологом умирућег робота на киши – плаче. А с њим и сви ми.

Најзад, књига „Futures Past: On the Semantics of Historical Time“ Рајнхарта Коселека, објављена још 1979. године, бави се тиме како људска цивилизација разуме и пројектује будућност кроз утопијске и дистопијске визије. Иако није директно усмерена на стрипове и серије, Коселековљева теорија је изузетно применљива на дела популарне културе каква настају данас.

Док се у једним анализама наглашава како стрипови могу да послуже као средства друштвене критике, а у другим се истиче улога технологије у обликовању модерних суперхероја, Коселековљеви увиди у само поимање времена омогућавају дубљу анализу како сви наведени наративи користе технолошке мотиве за истраживање изазова и моралних дилема који се постављају пред човечанство. Заиста велике, важне теме. А о свему томе сте могли да читате и у књизи/стрипу који је некада коштао само пет центи.

Да ли је америчка поп-култура плеоназам?

Филмови, серије, стрипови, видео и игре на табли, као и сав остали корпус популарне културе који настаје изван наизглед доминантног америчког контекста, нуди богату и разноврсну перспективу на тему технолошке будућности, дубоко укорењену у специфичне културне, историјске и социјалне оквире земаља из којих потичу.

Европски стрипови, попут серијала „Инкал“ генијалног сценаристе Алехандра Ходоровског и маестра цртежа Мебијуса, објављиван од 1980-88. године, истражују како технологија може постати средство за контролу и истичу важност људске слободе у световима подређеним техно-доминацији.

Стрип „Валеријан“ Пјера Кристина и Жан-Клода Мезијера, који је излазио од 1967. до 2010. године, инспирисао је бројне холивудске продукције, укључујући франшизу „Ратови звезда“ (Star Wars). Његова визија свемирских технологија, поставила је темеље за савремене интергалактичке наративе, али је зато филм који је најзад 2017. по овом стрипу снимио Лук Бесон – „Валеријан и царство хиљаду планета“ – деловао малтене генерички, иако су небројени мотиви у њему били деценијама испред конкуренције на страницама једног фрацуског стрипа.

У свету видео игара, веома популарни украјинско-малтешки „Mетро 2033“ (2010), адаптација истоименог романа руског писца Димитрија Глуховског представља још један европски допринос истраживању тема као што су деконструкција друштва и коначно суочавање са деструктивном моћи глобалног наоружања. Слично томе, француска игра „Detroit: Become Human“ (2018), коју је развио Quantic Dream, истражује питања свести и права вештачке интелигенције, истовремено нудећи играчима моралне дилеме које обликују исходе игре.

Јапански стрипови – манге – и серије/филмови – аниме – често се баве односом између људи и машина. „Aкира“ Кацухира Отома, објављиван од 1982. до 1990. године, и аниме адаптација из 1988. године, постали су глобални симболи дистопијских визија будућности.

Манга „Дух у оклопу“ (Ghost in the Shell) Масамунеа Широва, први пут објављен 1989. године, поставио је темеље за истраживање трансхуманизма и питања идентитета у свету где су границе између људског и машинског све замагљеније. Аниме адаптација из 1995. године и серија „Ghost in the Shell: Stand Alone Complex“ (2002–2005) продубиле су ове теме, постављајући стандарде за њихову интерпретацију и у другим медијима.

Коначно, у јапанским видео играма, као што је на пример „NieR: Automata“ (2017) налазимо неочекивано дубоку интроспекцију о вештачкој интелигенцији, егзистенцијалним питањима и улози човека у свету којим доминирају роботи.

У Латинској Америци, стрипови попут „Морта Синдера“ Хектора Германа Остерхелда и Алберта Бреће, објављиваног од 1962. до 1964. године, истражују вечни живот и злоупотребу технологије која то омогућава.

Стрип „Етернаута“ Хектора Остерхелда и Грансиска Лопеза, објављиван од 1957. до 1959. године, поставио је пак основе за неке сасвим друге, суптилне а веома субверзивне политичке и технолошке наративе, у контексту преживљавања и отпора у дистопијским сценаријима.

Слични мотиви могу се видети у аустралијско-америчкој видео игри „BioShock“ (2007), која користи изоловани технологизовани подводни град како би истражила теме друштвеног инжењеринга – и како се све може џиновском бушилицом на руци убити противник.

Скандинавија има на пример стрип „Metrop“, објављен 1983. године, инспирисан немачким футуристичким филмом „Метрополис“ Фрица Ланга из 1927. године. Његова тема о губитку људскости у технолошки напредним друштвима проналази одјек и у британској ТВ серији „Црно огледало“ (Black Mirror, 2011–данас), која истражује савремене страхове од технологије кроз разноврсне приче о мрачним сценаријима могуће блиске будућности.

Завршавамо ову светску турнеју у Индији, где стрип „The Legend of Karna“ из 1974. године комбинује традиционалне локалне митове са футуристичким елементима, док серије као што је „Leila“ (2019) истражују перспективе подељеног и технолошки манипулисаног друштва будућности у којем је највреднији ресурс чиста вода.

Интеграција стрипова, серија и видео игара омогућава дубљи увид у глобалну перцепцију техно-будућности. Док европски и јапански наративи истражују филозофска и етичка питања, латиноамерички и индијски ствараоци укључују и снажну политичку критику и локалне културне специфичности. Све то је уткано у приче о роботима који ретко усисавају, али зато итекако знају да се бију, машинским и информатичким помагалима која углавном одмажу – али се дају поправити или унапредити. Коначно, то су приче о технологији вичном хероју способном да спаси свет – који се крије и у сваком ко то чита и гледа.

Ко зна, можда ипак има светла на крају тог тунела...

Писам се само: шта ли би на све ово рекли Драгутин Илић и Лазар Комарчић?