Два дивна филма која причају о нади: Новопазарска Ноћ на земљи у зими која греје душу

Потреба за љубављу и прихватањем општељудска је појава и стална тема у уметности. У филму су то такозване топле људске приче. Звучи као фраза, али топли филмови истински греју душу и срце. Баве се човеком, оним његовим тананим деловима, духовити су и аутентични. Такви су, на пример, филмови америчког редитеља Александра Пејна или Мирослава Момчиловића код нас.

Недавно су у Србији приказана два запажена и награђена филма која, иако по свему различита, имају сличну душевну температуру.

Филм „Четрес“ студента режије Адема Тутића, кратки играни филм о рођенданској ноћи возача хитне помоћи у Новом Пазару, награђен је на овогодишњем фестивалу Кустендорф.

Хибридни документарац словачког редитеља Петера Керекеша „Под срећном звездом“ бави се италијанском астролошкињом која клијенте шаље на судбинска рођенданска путовања. Филм је награђен на Венецијанском фестивалу.

„Четрес“

Новопазарска „Ноћ на земљи“, филм „Четрес“ – прича је о једној ноћи у колима Хитне помоћи.

Главни јунак је возач Горан, којег, аутентично до документарности, тумачи Вахид Џанковић. Њему је рођендан, али није баш пресрећан, овако, у животу – породица у иностранству, жена има новог пријатеља Хуберта, ствари ту не иду у добром правцу. (У међувремену испод руке продаје „камагру“)

Ту су и доктор и медицинска сестра, за коју бисте главу дали да је једна од оних медицинских сестара које не бисте да сретнете. Маестрална алапача, која куне колегиницу која је закаснила на смену са таквом страшћу и речима за које не можете да замислите да их је неко написао, већ као да директно излазе из ове жене.

Доктор је побожан у теорији, а грешан у пракси. Са небеских висина за час склизне у напад беса јер га жена зове телефоном да купи пелене.

Такође, телефонски дијалог главног јунака са проститутком толико је аутентичан да просто видите ту жену која је то што јесте. Камера је документарна – присуствујемо правом животу. И пуши се много, и у колима, и напољу. Стално сви траже упаљаче једни од других.

Једна од те потраге за ватром доводи главног јунака до љубави. Срећна случајност, судбина, звезде или Бог изгледа да су погледали нашег Гошу, којег успут заволимо јер је добар човек, не воли да људи умиру и заслужује љубав која му је потребна. На четрдесети рођендан.

Филм је снимљен за две ноћи и, условно речено, у једном кадру. Редитељ сматра да добар и успешан филм настаје вером и љубављу према ономе што се ствара и заједништвом екипе која на њему ради. За њега као Новопазарца, овај „повратак кући“ представљао је лично сазревање и уметничко откриће сопствене средине.

Косценаристи Марију Николићу, Зајечарцу, није било тешко да уплови у менталитет малог места, док су глумци имали слободу да интервенишу на сценарију и тиме филм учине до те мере аутентичним да имате утисак да гледате документарац.

„Под срећном звездом“

„Под срећном звездом“ словачког редитеља Петера Керекеша документарни је филм који је режиран као играни. Сви ликови су аутентични, радња се дешава у Италији. Главна јунакиња је шездесетогодишња Лучијана, „већа од живота“, која има астролошку агенцију специјализовану да клијенте води на рођенданска путовања која ће им променити живот. По астролошким мерењима Лучијана бира места где ће се клијент наћи на правом месту у право време и испунити своје жеље.

Редитељу Керекешу продуценти су више година нудили да режира причу о Лучијани. Одбијао је, чинило му се да је тема неозбиљна, површна – једноставно, није га то занимало. Продуценти из Аустрије и Италије коначно су наговорили Петера да упозна Лучијану. Фасциниран њеним карактером упустио се у вишегодишње снимање.

Присуствовао је бројним сеансама не би ли изабрао ликове за филм. Каже да је, статистички гледано, 99 одсто људи долазило у потрази за љубављу. Изабрао је пет случајева међу клијентима, пратио њихове приче и путовања на која их је Лучијана слала, вођена астролошким прорачунима и јефтиним авионским картама на Скајскенеру.

За јунакињу редитељ тврди да је одличан психолог, веома паметна, поставља права питања и саосећа са особом са друге стране стола. Гледао је својим очима како се клијентима у току разговора поправља расположење. Имају потребу да се исповеде, да причају о себи. Да буду прихваћени.

Филму је допринела околност која би се на први поглед учинила као проблем – редитељ не зна италијански језик. Протагонисти су се лакше отварали пред камерама због чињенице да филмска екипа не разуме шта говоре. Такође, језичка баријера је помогла редитељу да појача филмску експресију: иако му је превод на снимању био доступан, није га користио одмах већ је пратио невербалну комуникацију. За тај облик посматрања извештио се у детињству, као дете из мађарске породице које није знало словачки – није разумео шта други говоре, али је знао шта мисле. Ако је неко од протагониста говорио одличне ствари, али без енергије, понављао је сцене ако се „очи не сијају“. „У филму се не ради о звуку или слици – ради се о енергији“, сматра Керекеш.

Неке од протагониста филмска екипа прати на трансформативним рођенданским путовањима: Либан, Тајван, Хрватска. Педесетогодишњем погребнику мама не само да оде у Бразил, већ га води на локалну плажу, што се испостави као срећна околност. За оне који не могу да путују, као што је мајка двоје деце, месарова жена коју муж занемарује – Лучијана има решење да симулирају срећну дестинацију у датим околностима. Са пуно хумора и топлине редитељ прати животе Лучијаниних клијената, као и саме Лучијане, и гради слојевиту и поетску филмску причу.

Генератори наде

Филмови са високом душевном температуром нису сентиментални – већ дубоко људски. На фестивалу у Маракешу новинари су питали редитеља филма „Под срећном звездом“ да ли је публика у Мароку другачије реаговала од европске, имајући у виду културолошке разлике. Керекеш је одговорио да је реаговала исто и да је публика иста свуда на свету.

Филмови који греју душу генератори су наде јер се људи у њима препознају. Додатну наду даје чињеница да је наш млади редитељ Адем Тутић у свом локалном амбијенту вибрантног Новог Пазара произвео тачан, хуман и зато универзалан филм.

Што се људске природе тиче, изгледа да јесте свуда исто.

У Новом Пазару, баш као и у Италији, Либану или на Тајвану.