Скица за портрет Васе Пелагића: Народни учитељ, богослов, устаник и социјалиста

Пелагићев „Народни учитељ“ се и данас може наћи у скоро сваком нашем дому, али свест о величини и значају заоставштине његовог писца одавно је прекрила прашина. Да бисмо растерали мољце и мишеве незаслуженог заборава, подсетимо се шта је то све за бурнога живота за нас учинио Васа Пелагић, човек који, како је у једном писму рекао Светозар Марковић, „заслужује поштовање свих поштених људи“.

Овај богослов, устаник и социјалиста је за шездесет и једну годину немирног и тешког живота, мање својом вољом, а много више дејством полицијских и судских апарата многих репресивних режима, из родне Посавине стигао до Бањалуке, Сарајева, Москве, Мале Азије, Цириха, Беча, Загреба, Мишколца, Турну Северина, Новога Сада, Петроварадина, Земуна, Трста, Београда, да би, након што је српски краљ Милан Обреновић остао нем на многе захтеве и молбе да га помилује, умро у пожаревачком затвору. Његово обимно књижевно дело које је настајало упркос сталном измицању пред многим прогонитељима сведочи о разноврсности Пелагићевих интересовања, ширини и дубини непрекидно стицаног знања, силини његове стваралачке енергије, те непоновљивој бистрини стила и јасноћи језика којом се од првог до последњег написаног слова обраћао народу – свим оним обичним људима који су, сем слободе, били и остали жедни сваковрсног образовања и културе у најширем смислу те речи.

Месец и по дана пре него што је „стари атеист умро у духовној ведрини и душевном спокојству“, Пелагића је, у децембру 1898, у пожаревачкој тамници посетио Јован Скерлић. „Прекаљен у борби“, Скерлић пише у писму Петру Кочићу 14. јануара 1910. године, „несаломљиве унутрашње снаге, умирући у једној казаматској собици, он је клицао, нама омладини, борби и вери у победу.“

Пелагић је на опроштају Скерлићу дао „своје рукописе, и све своје 'драгоцености': старински сребрен сат, једну малу сребрену кашику, и малу суму новца – који су му пријатељи из унутрашњости послали – с налогом да све то утрошим на ширење идеја због којих је он у затвору умирао“.

Међу рукописима се налазила и Пелагићева аутобиографија. „Она је“, Скерлић пише Кочићу, „и данас у мојим рукама, али нешто оштећена на последњим листовима...“ Скерлић је, очекујући преметачину стана након ивањданског атентата на краља Милана 1899. године, Пелагићев рукопис „са другим хартијама које нису биле за свакога, склонио на таван своје куће, у шупљину између таванице и таванског пода“.

„Када сам их поново узео,“ каже Скерлић, „мишеви, мољци и прашина били су учинили своје, и међу осталим оштећеним стварима била је и Пелагићева аутобиографија.“

Сан о Призрену, јава у Бањалуци

Скерлић је, уз помињано писмо, писцу „Јазавца пред судом“ јануара 1910. послао и одломак Пелагићеве аутобиографије, који је Кочић објавио у другом и трећем броју листа „Развитак“. Још један одломак објављен је у листу „Бразда“ одмах по завршетку Другог светског рата, да би сарајевско „Ослобођење“ Пелагићеву аутобиографију објавило у целини као фељтон 1971. године. Пет година касније, у Пожаревцу је објављена књига „Живот и дела Васе Пелагића“, а оригинал Пелагићевог рукописа чува се у тамошњем архиву.

Пелагић као мото свог тестаментарног дела напомиње како овакви животописи „јачају карактер, шире узвишеност и буде вољу на честита пословања“, а онда почиње да приповеда о себи у трећем лицу:

„Овде се говори о животу и дјелима оног човека и борца политичког, који је цео свој век провео у борби напереној: за истину противу лажи; за правду противу неправде; за слободу противу тираније и притисака; за корисни напредак противу немарности и некорисних измотанција; за међународни мир и договор противу рата и ратног оружја; за једнакост и братство противу господства и свију привилегија; за привредну и здравствену наставу противу садање школске и домаће млатњаве, покварености и смицалице; за благостање свију корисних привредника противу ништавила и готованисања; за праву веру оличену у богу истине и правде противу свију мантијашких лажарија и церемонија; за социјалну републику противу династијама и монархизма, итд.“

Енергија која зрачи из ових речи и редова сасвим је упоредива са силама које је будио и кротио Никола Тесла. Његов израз је јасан и увек сврсисходан, истински одраз његове непрекидне друштвено-политичке ангажованости.

„Ни у једном мјесту није прошао без неког састанка бар с десетину особа“, Пелагић не оклева да искаже срж свога делања. „Наравно, свуда је говорено противу угњетача за угњетене.“

Родио се 1838. у Босни, у селу Жабарима, „недалеко од вароши Брчко“. Родитељи су му били „тежаци, средњег стања, али врло вредни, здрави и према сиротим и несрећним човечни“. До данас није разјашњено да ли је први разред школе похађао у родноме „Жабар селу, малом Сарајеву“, које се од 1970. зове Пелагићево, или у Брчком. Али знамо да је школовање почео касно, „чак 14 година од рођења свог“.

Након што је свршио основну школу, са двојицом другова кренуо је пешице за Београд, где је после завршена два разреда гимназије прешао на Богословију. Ту је уживао „потпуним а у Гимнасији полу благодејање (штипендију)“ српске владе, а за ову помоћ је, према неким изворима, најзаслужнији био митрополит Михајло.

„Да није имао крупних пријатеља“, Пелагић описује те школске дане у Београду, „у два маха би био истеран из школе зато што се свађао са професорима с тога, што нагонише ђаке да уче напамет лекције и зато, што је у тој школи владао принцип 'задавања', 'слишавања' и слушања без разумевања“.

Док је био ђак Богословије, „жудио је да буде поп, а кад је свршио богословију, омрзне то, па прими учитељско звање“.

Просветним радом почео је да се бави у свом родном крају, где је у Брчком радио као учитељ од 1860. до 1863. године. Када је требало да се са представницима брчанске црквене општине договори о висини плате, Пелагић им је предложио да његову плату одреде пошто виде његов рад, али и након што он њих упозна. „Да то не чиним из нужде, него из поштених узрока и разлога, то знате сви, који знате наше имање у Жабарима.“

Упоредо са држањем наставе, Пелагић је у Брчком основао школски фонд, читаоницу и иницирао отварање женске школе. Почео je и да објављује чланке у новосадском „Србобрану“, у којима је писао „против рђавштине турских чиновника“.

Ова активност се никако није допала тамошњим властима, те су намеравале да Пелагића позову на саслушање у Тузлу. Да би то избегао, он „постави мјесто себе свога друга за учитеља, и оде у Биоград, а мало доцније у Беч“.

Одатле је, носећи препоруке митрополита Михајла, наставио пут до Москве, где се обратио „словенофилском комитету“, који му је обезбедио стипендију од тридесет рубаља месечно.

Тако је Пелагић прво слушао предавања из политичке економије, историје и медицине, да би у октобру 1864. ректору Московског универзитета написао молбу у којој изражава жељу да на Историјско-филолошком факултету слуша предавања из историје опште литературе, словенских дијалеката, опште историје, политичке економије, логике и психологије.

Током двогодишњег боравка у Русији Пелагић је неко време боравио и у Петрограду, где му је први српски социјалиста Живојин Жујовић честитао што је „тако брзо почео писати о стварима српства у руским новинама“.

Испуњен просветитељским полетом и великом револуционарном енергијом, Пелагић се у Русији затекао управо у времену када су тамо стварани темељи за, како би то рекла Латинка Перовић, планирану револуцију. Чернишевски је у тамници писао своје магистрално дело, роман „Шта да се ради“, а Пелагић је сем његових текстова читао и Херцена, Писарева и Доброљубова...

У аутобиографији је написао како су му неки пребацивали зашто није хтео да постане редован студент, него је само слушао предавања, на шта је он одговорио: „Дошао сам у Русију да добијем више знања и практике за даљи рад код мог народа а не ради полагања испита и добијања сјајних школских сведоџби, које отварају пут у господске канцеларије и салоне.“

Тако је након две године преко Немачке, где се био задржао три месеца, Пелагић дошао у Београд 1866, и српској влади предложио „да она помогне новчано да се оснују три више школе 'богословије': у Призрену, Бањалуци и Мостару, и да помаже 58 основних школа у главним местима Босне, Херцеговине и Старе Србије“.

Српска влада је основала Одбор који је требало да обезбеди несметано финансирање ове замисли. Пелагић у своме животопису каже како се већина чланова тог тела и владе дивила „његовом предлогу и одважности“. Посебно истиче подршку Илије Гарашанина, који је „јако уважавао“ све оно што је Пелагић радио „за уједињење српства“, али га је и бранио од Косте Цукића и Николе Христића, који су га „ужасно мрзили и гонили“.

Тако је Пелагић кренуо у сусрет својој судбини, која ће до краја живота бити испуњена сталним сударима свега онога што је намеравао да уради за корист свога народа са неумољивим и погубним ситним интересима оних који су народом управљали. Генеза његовог односа са, како се то данас најчешће каже, дубоком државом најбоље се види кроз промену односа митрополита Михајла према своме немирном штићенику. Покровитељство ће се кроз деценије претворити у готово патолошко непријатељство, које ће, напослетку, Пелагића отерати прво у лудницу а потом у затвор и смрт.

Али у време када Пелагић тек намерава да започне свој учитељско-револуционарни живот и прикљученија и док Гарашанина у писмима митрополиту Михајлу назива „чиком“, сан вреднога богослова је да своју просветитељску мисију отпочне у Призрену, „старој слави српској“. Ипак, прво одлази у родну Босну, „да удеси, не би ли се и тамо та виша школа одмах отпочела“.

У Бањалуци је код угледних и имућнијих Срба Пелагићева идеја о оснивању Богословије дочекана са и више него добром вољом. Брзо су сакупљена средства с којима је школа могла одмах да почне да ради, чак је пронађена и простор у коме је било места и за интернат. Бањалучани су, међутим, имали само један услов: Пелагић ће морати лично да стоји на челу ове школе! 

Тако се сан о Призрену претворио у бањалучку јаву која ће се након три године претворити у сарајевски кошмар. 

Босански министар просвијете

За отварање Богословије у Бањалуци најзаслужнији је био Пелагићев готово оркански ентузијазам, али се не смеју сметнути с ума и чињенице датог историјског тренутка у чијој се жижи сусрећу намере национално-политичке акције кнеза Михајла Обреновића и реформе у Османском царству.

Пелагић је имао конретан план о оснивању и начину рада школе, кнез Михајло, Гарашанин и митрополит новац и наставна средства којима ће омогућити њено функционисање, а турске власти у Босни ново законодавство које је дозвољавало рад искључиво верских школа. Истина, у тим школама је било строго забрањено и најмање ширење националних идеја, али Пелагић је био човек који није имао намеру да сопствену агенду остварује прављењем било каквих компромиса.

Како је то изгледало, најбоље описује сам Пелагић, када у животопису пише о последњим припремама пред одлазак у Бањалуку:

„Свршивши послове у Биограду, понуди ми шифре од стране владе Атанасије Николић, рекав: 'Ево, овако треба да нам се јављате када добијете од нас неки налог'. Пелагић се нађе тиме увређен одговоривши: 'Море, ја оће да ви вршите моје налоге из Босне, а не ја ваше из Београда'. Николић јави Гарашанину да не може имати посла са самовољцима као што је Пелагић, али овај чика – Гарашанин – ипак је остао у дослуху с њиме, као с човјеком који је нуждан за дјело просвећења, ослобођења, и уједињења српских крајева изван Србије. И туде је Пелагић дао маха својој самосталности, ма да је тиме могао сав план порушити, код апсолутне госпоштине, којој је више стало до свог ауторитета но до наредне просвете и заједнице.“

Пелагићеви налози су се најчешће тицали насушне потребе за књигама из којих би ђаци тек основане Богословије у Бањалуци могли да уче.

Тако у писму Високопреосвештеном Архипастиру, Пелагић у  новембру 1866. из Бањалуке подсећа митрополита Михајла како је у октобру њега и „чику“ молио да му изволе послати, „што је прије могуће сљедеће књиге: 30 ком. црквени мали устава; 10 требника; 10 педагоски настављења; 1 велики типик ког сте ми обећали дати; 30 Доситејеви Басни; 25 ком. практични настављења у њемачком језику; 1 Библијички атлас и Библију; 30 к. припрема за историју свјета од Караџића; 36. к. мали Ваши молитвеника љетошњег изданија; 5. екзем. Земљедјелског газдинства, 5 Молебни црквени проповједника, пошљедњег Вашег сочињенија; 5 Молебни пјенија и црквену историју, али само ону коју предаје у семинарији Г. С. Јовшић, јер ми је она, као и све остало, овде споменуто веома нужно...“

Тих дана Пелагић је у преписци и са Антонијем Хаџићем, председником Матице српске и са Управним одбором овом, у то време најзначајнијом културном институцијом свеколиког српства.

„Да не би дуљио лакрдију“, Пелагић након дугог увода пише Хаџићу, „молим поштовану Матицу Србску, ако јој је стало до општег блага васцелог Србства, нека изуволи послати свој лист 'Матицу' и убудуће слати реченим странцима, даби се исти шњиме користити могли, јер у турској Србији треба свестних људи, па опет људи. Равним начином молим Матицу Србску, да ми одговори ово дана на моју молбу, коју сам пре два мјесеца послао истој: оћели штогод испунити или не?“

Матица је одуговлачила са одговором и слањем књига и часописа, а Богословија у Бањалуци је почела да ради у октобру 1866. Пелагић је у почетку био девојка за све: и управитељ, и главни наставник, јер је имао само једног „помоћника у предавању“. Ђацима је био и економ и „за невољу доктор“.

Пелагић је осмислио и наставни програм за прва два разреда школе.

Ђаци су учили градиво из тринаест предмета и то: пространи катихизис, пространа свештена историја, српска граматика, српска историја, општа историја, општи земљопис, дијететика, словенска граматика, практично читање Светог писма и превођење на српски, рачунање, српски језик, црквено пјеније и гимнастика! Највећа пажња поклањана је предавању српске и опште историје, дијететике и гимнастике. Пелагић је ђаке на часове гимнастике често одводио у бањалучко поље, где је иначе егзирцир изводила турска војска.

Први испити у Богословији одржани су 18. јуна 1867. године и овом догађају је присуствовало готово стотину и педесет „отмених бањалучких православних становника“. Пелагић бележи и како је током пуна три сата, колико су испити трајали, владала права позоришна атмосфера а да су присутни „пријатељи српске младежи“ говорили како такве славе „није овде ни прије Косова било!“.

Пре ових испита, у Богословији је одржана и светосавска светковина, о којој је Пелагић написао целу једну књижицу, а која је те исте 1867. објављена у Новом Саду.

„На позив г. Василија С. Пелагића професора, скупила се сва православна србска обштина у здание богословско, где је наипре било освећење водице и кољива, у ком је усађено било три велика шећерна крста, и на средњем, наивећем, био је надпис: 'У славу и част св. Сави србском просветитељу, од Бањалучке Богословие 1867.' Потом је следовала благодарителна химна: 'Тебе Бога хвалим'. После благодејанија говорио је учитељ Слобо, при ком је четири пута певано громко многаја лета, кад се спомињало име владајућега цара, честитог везира, преосвештеног митрополита и добротовора , проложника и пријатеља Бањалучке Богословие. Пошто су затим одпојане пјесме 'Узкликнимо с љубвом светитељу Сави' (прекроена према месту и околностима), и 'Јегда приде конец века' изиђу на среду два ученика и отворе речи, кога овде од речи до речи наводимо...“

Следи текст рецитала у коме Раденко и Борко разговарају о животу и заслугама Светога Саве.

Није забележено који су се ученици на овој приредби појавили у улогама два распричана Србина, али је Коста Ковачевић, један од многих богослова који је у овој бањалучкој школи стекао знање и звање, на страницама „Босанске виле“ у четири наставка 1909. године оставио сведочанство о томе како се у Богословији учило и живело, те какав је управитељ и наставник Пелагић био.

„Прва зграда за богословску школу“, пише Ковачевић, „купљена је за 800 дуката цесарских од бањалучког трговца Томе Радуловића, или правије рећи од трговца Опујића из Тријеста, коме је Тома дужан био и ту кућу заложио. Ова је зграда била у данашњој Господској улици ондје, гдје је сад кафана Српске општине звана 'Балкан'. На горњем кату било је у тој згради свега пет соба, те су три собе одређене биле за богословску школу, односно за предавање предмета, док су оне двије служиле за опћинску канцеларију и њеног перовођу.“

Учитељи су становали у приватним кућама, док су ђаци били смештени у „црквеним кућама, код старе цркве, гдје су и храну добивали“.

Ковачевић у својим сећањима на школске дане за Пелагића каже како је „у оно вријеме важио као човјек најбољих врлина, најљепшег гласа и карактера, због чега је био и добио код народа надимак 'Други св. Саво'.“

Тај други просветитељ се заиста понашао другачије. Иако је био на челу Богословије, Пелагић се све више и отвореније дистанцирао од саме цркве, чак невољко и примајући звање архимандрита. Када му је народ честитао на овоме звању, „он је“, Пелагић пише у животопису, „плакао као дете, јер је страшно мрзео калуђере“.

Пелагић је постао архимандрит током друге године управљања бањалучком Богословијом. У то време он је у Бањалуци основао и читаоницу, постао управитељ основне мушке и женске школе.

„Општине свију страна тражиле су преко њега учитеље, упутства за школу и цркву, и школских црквених књига. Он је био“, каже Пелагић, „босански министар просвијете без указа владаочева.“ „Народ га је гледао и слушао као неког месију избавитеља... владао је онако као што препоручује апостол Павле.“

У трећу школску годину Богословија је ушла са „још два професора и преко 60 ђака скоро од свију крајева Босне сакупљених“. „Тад општина бањалучка као главна снага умна и политичка међу осталим православним општинама, тражила је од патријарха цариградског да постави народног владику у Бањалуци, и указала је не Пелагића који може уједно бити и управитељ богословије и владика од Крајине.“

„Он је био поштован како од народа цијеле Крајине, тако и од саме власти турске“, писао је о Пелагићу у „Босанској вили“ Коста Ковачевић. „Турски чиновници су испред њега на ноге устајали. Кад Васа прође кроз варош, турске заптије (пандури) бацале су цигарете и спремали се, да му одаду почаст, да га поздраве и учине 'темена'. Народ га је држао као човјека света, најморалнијега и најпобожнијега. Тако мишљење Васа је онда збиља у потпуном смислу и заслуживао. Његова сама појава кадра је била, да му прибави оно поштовање, које је имао. Човјек лијеп на очи, образован са златним крстом на прсима, у широкој грчкој раси, био је кадар опчарати непријатеље своје. Један незнатан случај, био је узрок, да је он са турском власти дошао у опријеку и на пошљетку отишао и у заточење.“

„Од Босне немож ти Америку створити“

Како се то често каже у уџбеницима историје, незнатан случај који Ковачевић помиње био је само повод за одстрањивање Пелагића са лица места, док је узрока, са тачке гледишта свих оних којима је сметао, било много.

Пре свега, турским властима у таквом времену није баш био потребан такав човек на таквоме месту. Пелагићев ангажман се врло брзо по оснивању Богословије проширио прво на целокупну локалну српску заједницу, а онда и на шире подручје Босанске крајине и околних средина. Пелагићевим неуморним и неумољивим радом нису били задовољни ни неки од најугледнијих локалних српских трговаца, јер су његови подухвати неизбежно водили ка побуњивању народа, а то је и на дуже и на краће стазе штетило њиховим уходаним пословима.

Није био мио ни многима у Београду, јер је непрестано тражио нова и нова средства. Према речима Атанасија Николића, Пелагићево „самовољство се мораде скупо платити“. Николић је бањалучког архимандрита оптуживао да се размеће и упушта „без свакога припита у велике трошкове“.

Упоредо са силним практичним и духовним пословима које је изискивало оснивање и руковођење Богословијом, Пелагић је био активан и у раду „Уједињене омладине српске“, покрета чија је прва скупштина одржана у Новом Саду управо пред јесен 1866. године. Чланови покрета били су, између осталих, и Лаза Костић, Светозар Милетић, Јован Јовановић Змај, Марко Миљанов, Валтазар Богишић...

Ипак, незнатан случај не би био довољан повод да се из наведених разлога сви „заинтересовани“ отарасе Пелагића да он својим понашањем пред властима није себи отежао а својим непријатељима олакшао посао. Јер ситуација настала након инцидента којим је све почело лако је могла да се разреши у самој Бањалуци.

Ђаци Богословије су се једне вечери споречкали са турском патролом пред самом зградом школе. Војници су ђацима замерили зашто, по важећим прописима, ходају улицом без упаљених фењера, дошло је до расправе и кошкања. Све је то кроз прозор чуо Пелагић, који је сишао на улицу и стао на страну ђака.

Сутрадан је пред властима поводом овог случаја поведена парница, али уместо да се све заврши прихватањем кривице и каквом малом казном, Пелагић је, бранећи ђаке, како је сам написао у животопису, „том приликом изнио на видало све крупније иступе државних власти“. „У Меџлису је био изборни суд са двадесет судија и сви су се ужаснули слободом и одрешитом говору Пелагићевом.“ Са његовом критиком стања, како каже, били су се сложили чак и неки „грађани мухамедански“.

„Паша је“, наставља Пелагић, „облетао око Пелагића да га умири, велећи му: 'Џанум, учини се што видио – не видио. Од Босне немож ти Америку створити. Ти си млад и вредан и 'учеван' па можеш скоро постати владика босански са свима царским почастима, а тако радећи пропашћеш.“

Пелагић није послушао пашу, већ је своју изјаву завршио следећим речима: „Мало је овде артије и мастила да се опишу сви јади, које народ трпи од себичних и покварених државних чиновника.“ Прочитавши ове Пелагићеве речи, сарајевски везир је наредио да се архимандрит спроведе у Сарајево.

Двојица српских трговаца су Пелагићу хтели да дају три стотине дуката којима ће подмитити везира, на шта им је овај одговорио да „митити неправду, значи давати јој маха и снаге“.

На овај пут, испоставиће се, без повратка, из Бањалуке га је испратио силан свет. „Грађани и жене, другови и ђаци при растанку, при опроштају приступе му, рукују се и опросте, и оступе плачом запушени...“

Пелагић ће у Сарајеву остати наредних осам месеци, боравећи махом заточен у згради митрополије. За то време извођења пред суд и чекања пресуде која је требало да дође из Стамбола, он је радио на плановима за отварање веће народне школе, лицеума у коме би се изучавала сва знања „која требају синовима Босне и Ерцеговине“. Од Антонија Хаџића је тражио новообјављене Матичине књиге и у писму му поручио: „Мене турска тамница с правога пута није одвратила, но још већма противу неправде и сваке тираније наоштрила.“

Из Бањалуке, али и из Приједора, Крупе, Дервенте, Градишке и других делова Крајине прикупљају се потписи којима се поткрепљује молбеница новом валији у којој народ моли Пелагићево ослобађање и повратак у Бањалуку. Турске власти никако нису могле да натерају ђаке Богословије да се врате на наставу. А Пелагић је турски суд натерао да му се суди на српском језику!

Први је, пише у животопису, „натерао у Босни велики Меџлис у Сарајеву да пише испите српски, велећи да он неће другачије говорити“. А „такве је бесједе говорио“ да се по граду говорило како би сваки други на „његовом мјесту био објешен“. Уместо смртне казне, Пелагић је на крају осуђен на стотину година прогонства у Малој Азији!

Велики Меџлис пред који је Пелагића изведен био је састављен од исламских и хришћанских чланова. Међу њима су били и митрополит Дионисије, варошки и полицијски лекар др Јозеф Кечет и фра Грга Мартић.

Према Кечетовим мемоарским записима, Пелагића је требало да испитује митрополит Дионисије:

„Али тек што је митрополит поставио питање, скочио је Пелагић са столице и вичући жестоко гестикулишући почео сасипати бујицу погрда на бањалучке власти, као и уопште против турских угњетача Срба и са од љутине ужареним очима описивати рајино ропство и зазивати божју освету на тиране.“

Осман-паша је прекинуо суђење и наредио да Пелагића изведу у другу собу. Потом су сви српски чланови Меџлиса осудили архимандритово понашање, на шта им паша рече како је намеравао тог младог човека „само протјерати у иноземство“, али да му сада не преостаје ништа друго, него да његову судбину препусти суду Високе Порте у Цариграду.

„Тај је човјек тако занешен био“, записао је у својим „Запамћењима“ фра Грга Мартић, „као да никакове силе на свијету не признаје...“

„У Сарајеву све је било тугом обузето“, пише у животопису Пелагић, „кад је Пелагић шестог октобра 1869. године, за Цариград кренут. Кренули су у зору, кад свијет спава.“ 

Од Кјутаја до новог прогонства

Новосадска „Застава“ је редовно извештавала о Пелагићевом случају. У првом броју за 1870. штампаном 4. јануара читаоци овог листа могли су да прочитају и како је Пелагић стигао у Цариград:

„Из Солуна добисмо од њега писмо. У Солуну се одморио неколико сата, па је паробродом даље пут Цариграда оправљен. Из Цариграда немамо од њега писмо. Са новцем је сад опскрбљен...“

А Пелагић до Цариграда никада није ни стигао, јер су се власти, према његовим речима из животописа, због страха „да ће Турској наудити својим знањем и бесједама пред толиким конзулима и другим Европљанима...“ из Солуна „пребаце преко мора у Азију, у град Чанакале (стара Троја) а одатле у Балу-кесе, који је удаљен од мора пуних седам дана.“ Одатле су га прво послали у Бурсу, одакле је, напокон, послат „пет дана унутра у Азију, у Ђутају“.

У Кјутају у Малој Азији Пелагић ће провести наредних петнаест месеци. Иако далеко од куће, осуђен на доживотно прогонство, Пелагић неће ни клонути духом, нити се помирити са таквом судбином, већ ће то време искористити да добро научи турски, да држи часове грчкој деци и, коначно, започне публицистички рат, који ће и обележити цео његов живот. У прогонству је, на пример, написао чланак „Трговачкој и занатлијској омладини“, који је објављен у „Застави“. У Кутјају је написао и већину посланица које ће касније бити објављене у „Покушајима за народно и лично унапређење“, те „Правила за одржање и побољшање тјелесног, умног и моралног здравља“.

Према сопственим речима, „руски и српски конзули у Цариграду били су му на руци у свачему“, а успео је да побегне зхваљујући помоћи родитеља својих ђака. Стрпљиво чекајући погодан тренутак да, након што више није био у средишту пажње тамошњих власти, Пелагић је, како стоји у животопису, уз помоћ пријатеља, утврдио „план да побјегне, те се преобуче у женске турске хаљине, па пређе познаници својој Софији, која се зваше Папаз-оглу, и задржи се ту у мјесту 12 дана скривен. Успут напомињемо“, пише Пелагић, „женске су му као Христу свуда симпатисале“.

Из Кјутаја је, под лажним идентитетом локалног трговца, стигао у Бурсу, где је обукао цивилно европско одело и затим се лађом пребацио у Одесу.

Његово бекство су новчано помогли руски и српски конзули у Цариграду. Када је, у пролеће 1871. године, Пелагић коначно стигао у Србију, влада му је одредила редовну новчану помоћ и упутила га у један манастир, где је требало да остане „неко вријеме у интересу спољне политике“.

Пелагић, међутим, није ни хтео ни могао без делања. Одмах је тражио да му се омогући боравак у Београду. Чим се то и десило, он, у суштини, почиње да делује против оних под чијом је заштитом успео да се домогне слободе и Србије. Председава последњом скупштином „Уједињене омладине српске“, која је у августу исте године одржана у Вршцу, пише и објављује текстове усмерене против црквених и световних власти.

„Кад је почео у Младој Србадији противу рђавштине државних и црквених великаша“, пише Пелагић у животопису, „рекао му је Београдски митрополит и руски конзул Шишкин, да би боље било, да су они радили да га цариградска влада још даље у Азију отјера, и теже заточи, него што су се старали за његово избављење“.

Да би се некако докопао слободе, бежећи из Мале Азије, Пелагић је морао да мења костиме и одела. Докопавши се Србије, свештеничку одору је заменио црвеним барјаком социјализма.

Те исте године када је Пелагић побегао из прогонства, у Панчеву је на српском језику штампан и објављен „Манифест комунистичке партије“, а у Београду је почео да излази „Раденик“ под уредништвом Светозара Марковића. Један од сталних сарадника „Раденика“ је и Пелагић. Тако му у марту наредне године власти ускраћују новчану помоћ, да би га потом „полициски плаћеници“ истукли, а полиција протерала из Србије као скитницу. 

Проширење подручја борбе

Пелагић је на свом бурном животном путу често наилазио на судбоносна судбинска раскршћа, али нити у једној таквој прилици није оклевао да даље настави путем борбе за праведније, равноправније и образованије друштво. Отуда се итинерер његовог потуцања по свету у складу са данашњом медијском терминологијом може окарактерисати и као својеврсни емигрантски ролеркостер. Посегнемо ли пак за терминологијом из времена социјалистичке Југославије, целокупан Пелагићев животни пут могао би се назвати и дуги марш једном од најупечатљивијих стаза револуције.

А прва следећа станица на том светлом и, испоставиће се, трагичном путу, било је – Цетиње!

Пелагић је у престоницу Црне Горе стигао са Лазом Костићем и ту се придружио деловању тек основане Дружине за ослобођење и уједињене српско. Сем политичким и публицстичким радом, Пелагић се у Црној Гори кратко време бавио и управљањем тамошњим народним школама, али је, према сопственим речима морао да одбије прихватање „доста велике службе“ јер би се прихватањем дужности неке врсте министра просвете морао да напусти „правац свога рада и начела“.

Један од тих праваца била је и тежња према републици, за коју се, према тврдњама Драгише Лапчевића, изјаснио „на једном састанку главара код књаза Николе“. Књаз му је тада, каже Лапчевић, поручио: „За 24 уре да те моје око није виђело на Цетиње!“

И тако почињу да се нижу градови и државе у којима је настављао да пише чланке и окупља људе око себе. На свом путовању у праведнији свет боравио је у Задру, Венецији, Београду, Новом Саду, Сремским Карловцима, Петроварадину, Пешти, Бечу, да би у другој половини 1873. најзад стигао у Цирих.

У овом центру руске леве емиграције, у време Пелагићевог шестомесечног боравка у Цириху, највећу подршку уживала је струја учесника Париске комуне П. Лаврова, нешто мање присталица уживао је идеолог анархистичког покрета Михаил Бакуњин, док је марксистичка струја била врло слаба.

Није познато са ким се Пелагић током шест месеци боравка у Цириху ту састајао и коју литературу је све читао, али се из једног писма које је тих дана послао пријатељу и саборцу Кости Угринићу види да нипошто није дангубио. „Енерђије има довољно“, јављао је другу, „како за умно развијање у најновијем правцу, тако и за усрдан рад“.

Пелагић је Угринићу писао и када се 1874. вратио у наше крајеве: „Прије три дана дођох с пута, али врати ме биоградска полиција натраг. Ево ме у Земуну, а оће ли ме овде дуго трпити не знам. Одавде морам питати зашто ми не дају у Биоград, и тражити начина да ми допусте...“

У истом писму, он свога друга обавештава и како је на путу добио „доста грађе“ коју ће моћи да употреби у „садашњим списима“: „Многе ће нам ствари добро доћи против оних гагрица што веле да у нас нема радничког питања.“

Само из ових неколико редова постаје јасно због чега су српске власти биле подозриве према свом некадашњем штићенику. И не само српске, јер се Пелагићево кретање између Земуна, Новога Сада, Сремских Карловаца и других места, попут, на пример, Трста, може врло прецизно пратити на основу информација које између себе размењују аустријски и мађарски полицијски и општински чиновници.

У тим званичним нотама Пелагића називају злогласним босанским архимандритом, злогласним емисаром, познатим југословенским агитатором, турским подаником и емигрантом, босанским политичким емигрантом, архимандритом и политичким избеглицом...

Уз силне епитете, често се инсистира на његовом свештеничком рангу, али у априлу 1873. године Пелагић у „Застави“ објављује „Једну оставку за архимандритско звање“. У уводној напомени Пелагић каже како се ради о кратком изводу из дужег списа „који ће бити страовити бич калуђеризму“, а у својеврсном креду којим започиње обраћање читаоцу он изјављује како је калуђерство „најдубља и најпогубнија заблуда и коријен сваке покварености и лагарије...“.

Потом указује на многе примере где, по њему, свештеничка пракса и теорија Светога писма стоје у непремостивој колизији. И након што заврши са набрајањима, Пелагић своју оставку завршaва изјавом како у име свога „најузвишенијег богатства, (али не и калуђерства)... дајем оставку на архимандритско звање, а остајем, као што сам досада у души и пословању био, грађанин српства и човјечанства под мојим рођеним именом“.

Под рођеним именом га неколико пута хапсе, што у Београду, што у Вуковару, што у Новом Саду...

У једном тренутку му прети изручење турским властима у Босни, где би га одмах погубили као одбеглог осуђеника, али га од сигурне смрти спасава интервенција Светозара Милетића пред мађарским парламентом у којој се властима указује на чињеницу како је Пелагић политички емигрант, те да по закону, као такав не може бити изручен земљи која га тражи.

Други пут пак искаче из воза којим га под полицијском пратњом спроводе у Петрињу. У извештају о његовом бекству, које се одиграло у четири сата ујутру, даје се и опис „политичког злочинца“ Пелагића: „Он је средњег раста, дугуљаста лица, плаве густе браде, носио је цилиндер, црни капут, сиве чакшире, сиво ћебе.“

Трећи пут га од репресије власти спасава један лекар, који Пелагића једва убеди да се прави јако болестан, да би могао да га задржи у болници. 

Квасац буне која ће учинити дар-мар

Ова својеврсна Пелагићева игра ухвати ме, ако можеш са различитим властима које су се подједнако плашиле његових револуционарних и просветитељских активности одвијала се пре, током и после устанка који је у Босни и Херцеговини трајао од 1875. до 1878, након чега је, одлуком Берлинског конгреса, земљу окупирала Аустро-Угарска.

У књизи „Устанак у Босни 1875–1878“ Милорад Екмечић често пише о Пелагићу, који се од свих оних који су у емиграцији радили у српском националном покрету, на лицу места појавио међу првима.

„У априлу 1875. био је он у Грацу“, пише Екмечић. „У једном писму из тога времена жалио се Угринићу да не зна куда ће. Помишљао је да се одметне у хајдуке. Ипак је отишао у Србију, али је брзо зажалио, јер је ту био ухапшен и након тога протјеран у Земун. Кад је избио устанак у Херцеговини, он се још увијек налазио у Земуну. Већ је речено како је српска влада тражила од аустроугарских власти да га протјерају из Земуна. Из једног његовог писма Угринићу из јула 1875. види се да га је више људи наговарало да почне радити на покретању устанка у Босни. Прије него је ишта стварно почео, он је себи поставио реално питање: шта с тим устанком могу постићи социјалисти у остварењу својих идеја? Стајао је пред алтернативом: ако се Босна ослободи и прикључи Србији, раја ће дибити више политичке слободе, али ће јој у економском погледу бити још горе. При таквом стању он је дошао до закључка да ће у условима већих политичких слобода и социјалисти добити више могућности за остварење својих начела.“

И тако се, шест година након што је у Сарајеву осуђен на доживотно прогонство, Пелагић вратио у Босну. Највише је радио у организовању устанка у Босанској Крајини, често прелазећи с једне на другу обалу Саве. Био један од повереника, чак је учествовао и у неким борбама, једно време је ратовао уз будућег краља Петра Првог Карађорђевића, који је из емиграције дошао у Босну да ратује под именом Петар Мркоњић.

Али већ на Јамничкој скупштини одржаној те прве устаничке године било је одлучено да Карађорђев унук својим присуством више штети него користи покрету. А Пелагић је био те „среће“ да се у једном тренутку задеси у чети са петорицом свештеника, који су га, након силних неспоразума, оптужили да је „интригант без премца“ и како је „славољубив“. Ова нетрпељивост се на крају завршила тако што су аустријске власти, под неразјашњеним околностима, у ноћи између 20. и 21. јуна 1876. ухапсиле Пелагића у Козиброду, одакле је, преко Загреба, интерниран у Мишколц у Мађарској.

Тако су се вође устанка, како су се похвалили српској влади, „на фини начин“ отарасили Пелагића. Али ако је одстрањен физички, то никако није значило како ће Пелагић престати да се бави судбином Босне и Херцеговине у светлу онога што ће ускоро са собом донети Берлински конгрес.

Сем што се потрудио да током интернације добро научи и мађарски језик, Пелагић је у Мишколцу писао „Историју босанско-херцеговачке буне“, једно од својих најобимнијих и најважнији дела. Ова књига је за његовог живота, и то између 1879. и 1882, доживела три издања, да би потом, уз још неке чланке посвећене устанку и његовим последицама, била објављена у трећем тому Пелагићевих изабраних дела, које је у чувеној библиотеци „Баштина“ објавио сарајевски „Веселин Маслеша“ 1971. године.

На насловној страни трећег издања Пелагић је поручивао читаоцима да „гди год властници управљају народом помоћу оружја и апсана, а не помоћу правичности и слободе, тамо се и нехотице развија квасац буне (револуције), која ће раније или доцније учинити дар-мар“.

Екмечић каже како је ова књига била „продужење устанка на папиру“. Пелагић је историчаре „задужио описом дјеловања групе којој је и сам припадао и преношењем политичких програма устанка којима је сам био отац. Ни у једном случају није био тачан. Прво је дао у фрагментима, а друго је тако хронолошки измијешао да његов приказ у већини случајева не може бити подлога једној научној студији о устанку.“

Ипак, Екмечић закључује како у једноме Пелагићева историја босанске буне има изузетну вредност: „Више је вјеровао својим утисцима него другим подацима.“

„Штовани Господине и Брате здраво“

А Пелагићу су веровали његови читаоци! Било их је на све стране где се одавно говорио, а од скора писао и читао српски језик. Пелагић је у разним листовима често давао огласе којима је обнародовао нове наслове или нова издања већ штампаних књига. Такође, често је знао да јавност обавести како се налази у затвору, па моли оне који су му дужни за неке примерке, да му што пре пошаљу новац.

Народ га је ценио и волео, али праву оновремену медијску грозницу, могло би се рећи и – мали простонародни славеносеребски хајп! – изазвало је штампање његовог „Народног учитеља“.

Ова својеврсна енциклопедија, „џепна књига за здраве и болесне, за старе и младе, за сељане и варошане“ коју је Пелагић „написао, сабрао и приредио по разним научним и општим, домаћим и страним изворима“, за његовога живота доживела је четири издања, у укупном тиражу од осамнаест хиљада примерака.

Народ, коме је књига била намењена, дочекао је Пелагићев лексикон са одушевљењем, које му је исказивао у стотинама писама. Лекарима пак толика популарност „Народног учитеља“ није пријала, што је у неку руку и разумљиво, јер су људи у писмима Пелагићу јављали како су им његови савети о лечењу појединих бољки одмах помогли, за разлику од лекарског третмана. Ипак, Милан Јовановић Батут је, пишући о овој књизи у бечкој „Српској зори“ 1879. године, закључио како Пелагић „у добар час пише што мисли да ваља народу знати; нека га учи пазити на живот и чувати се од злих утицаја; па ако му и рече коју више, без које би могло бити – просто му било!“

Пелагићу је благодарност његових читалаца веома значила и пријала. Уредно је чувао писма у којима му људи и жене са разних страна захваљују и бодре га. Та писма су саставни део Пелагићеве архивске збирке која се данас чува у Универзитетској библиотеци „Светозар Марковић“ у Београду. У издању ове установе објављена је 2010. године и књига „Архивска збирка Васе Пелагића“.

Ова писма су не само доказ о жељи наших људи да стичу сваковрсна знања, већ и својеврсна антологија живога језика који се у то рано доба свеопштег вуковског описмењавања помаља из векова присилне усмености.

Овде ћемо навести два најкарактеристичнија примера.

Колико је Пелагићево делање било цењено међу нашим светом можда најбоље говори то што је народна добротворка Катарина Јовановић из Илока још 1873. тестаментом одредила да „осталу једну хиљаду пет стотина и двадесет и пет дуката“ остави као главницу „од које ће Васа Пелагић, некадашњи архимандрит у Босни, примати камату догод уживи и узради за оппте народно благостање...“

За извршиоца ове своје воље удовица Јовановић је била одредила Матицу српску.

Нико се из Матице, међутим, тим поводом није јавио Пелагићу. У посебној изјави, он се тог наследства одрекао у корист српских препарандиста из Босне „који ће се на препарандији у Сомбору за учитеље у Босни изображавати, и то да тако да се за мога живота цијела камата на тунцијел издаје, било двојици или тројици приправника...“

Управљање тим средствима и Пелагић оставља на бригу Матици, под условом да му се „право предлагања питомаца продужава“. 

„Остајемо увијек потпуно здрави, енергични и вољни за даљи рад“

Девету деценију ХIХ века Пелагић проводи махом у емиграцији, суочавајући се са до тада највећом оскудицом. До 1888. живео је у Влашкој, подунавској Бугарској, Грчкој, Македонији, чак једно кратко време и у Турској. У Турну Северину зиму проводи у „ладној соби и јесењем капутићу“.

Повратак у Србију му, међутим, не доноси олакшање. Последња деценија Пелагићевог живота није ништа друго до низ догађаја у којима ће га власти малтретирати и понижавати све док исцрпљеног тела, али неклонулог духа најзад не умре као сужањ у пожаревачкој тамници.

Међу онима који су на Пелагићев друштвено-политички ангажман одговарали све отворенијом репресијом били су и његови некадашњи саборци. Али много више је било оних који су Пелагића подржавали и бранили његово право на слободу изражавања. У његову одбрану често су потписивањем петиција устајали људи из разних делова Србије, који су преко својих представника у српској Скупштини од власти тражили да му се омогући несметан рад.

Међу онима који су га волели и радо га примали у кућу био је и отац Јована Скерлића.

„Мој отац, покојни Милош Скерлић“, писао је Јован Скрелић у помињаном писму Петру Кочићу 1910. године, „бивши трговац београдски, побожан православни и занесен русофил, заборављао је да је Пелагић одрекао се и бога и рускога государа; они су обојица имали једну заједничку особину: мржњу на Обреновиће уопште, на краља Милана напосе.“ Скерлићев отац је са Пелагићем о краљу Милану могао да говори „онако како му је срце искало, а поврх свега и да се до миле воље наразговарају о књазу, о ондашњем Петру Карађорђевићу, кога су обојица много волели, и о коме је Пелагић, поред свега антимонархизма, добро говорио. Поред тих породичних веза, ја сам са Пелагићем“, наставља Скерлић, „био у добрим личним везама. Као председник онда основане 'Групе великошколаца социјалиста', иако смо се много разилазили и у теоријским и у политичким питањима, ја сам био стално са њиме у добрим односима“.

Скоро четрдесетак година пре овог Скерлићевог сведочанства, о Пелагићу је, у једном писму Кости Угринићу, критички, али са дубоким разумевањем и поштовањем, говорио и Светозар Марковић. „Жао ми га је као човека вредна и енергична, али, искрено да кажем, има страшно много мана. Нарочито, што свакога сумњичи, који иоле задирне у његову сујету, а ове има веома много.“ Пелагић, примећује Марковић, не допушта „да ико може бити патријота“. На крају писма, ипак, каже: „Незгодно је да критикујем карактер човека, који је сада у невољи, и то баш због оних дела, због којих заслужује поштовање свију поштених људи...“

Поштовање поштених људи, међутим, није могло да сачува Пелагића од намере тадашњих црквених и световних власти да га се заувек отарасе. У остваривању те намере можда и кључну улогу одиграо је управо већ помињани митрополит Михајло. Човек који је на почетку Пелагићевог рада у њему препознао личност која ће знатно допринети општој националној ствари сада је без икаквих скрупула отворено радио на његовом понижавању и, испоставиће се, одласку у смрт.

Након што се 1892, из ко зна ког по реду прогонства, вратио у Србију, Пелагић је објавио и брошуру „Одговор на четири друштвена питања. Шта је социјализам? Шта оће социјалисте? Које науке и какве нужде гоне људе у социјализам? Има ли у Србији мјеста социјализму?“. Власти не само да плене његове књиге, него их онда и јавно спаљују.

А 12. марта 1893, на иницијативу управо митрополита Михајла, либерална влада Пелагића проглашава душевно болесним и издаје налог полицији да га под стражом спроведе у лудницу.

„Око 4 сата Васа је нападнут најбруталније од бандита Ковачића, писара“, извештавао је читаоце „Занатлијски савез“. Пелагић је стрпан у затворена кола, „која су га трком однела у лудницу“. „Говори се да је овај Ковачић, када се Васа у колима противио и протестовао за овакву анрхију, докопао за гушу и марамом му зачепио уста.“

Пелагић је у „Дому за с ума сишавше“ на Губеревцу, где ће у августу 1916. умрети Петар Кочић, провео целе три недеље. А онда га је ослободила маса од преко три хиљаде омладинаца „и другог народа“.

„Први редови“, о томе је писао сам Пелагић, „с громко 'живио' дигну ме руке и изнесу напоље, гдје су се витлали 5 барјака пред којима се пружио табор преко цијелог поља до митрополитове баште и Губеревчеве кафане.“

Али већ у фебруару наредне године Митрополит је још једном понизио свога некадашњег пулена. Овога пута Пелагић је опет под претњом оружјем прво спроведен у митрополију, где су му на силу оденули свечане архимандритске хаљине. Потом је Пелагић одведен у цркву, где га је митрополит рашчинио, одсекавши му и браду.

Пелагић, међутим, не одустаје и 1896. објављује дело „Ко је преступник и бунтовник и ко руши ред и мир, имање и морал, вјеру и фамилију“.

„Особито нас радује још и то“, пише Пелагић, „што послије сваког гоњења, апшења, клеветања, насилног бацања у лудницу и варварског рашчинавања у цркви и толиког осуђивања, остајемо увијек потпуно здрави, енергични и вољни за даљи рад, за свето дјело закона и правде, за дјело раднога народа, за дјело социјализма“.

Власти га поново хапсе, осуђују и спроводе у пожаревачки затвор.

Последња фотографија

Пелагића је до пожаревачког затвора у јуну 1897. из Београда спровео жандарм Милутин Попадић. Дочекао их је окрутни управник казненог завода Рашковић.

Током наредне године покренуте су многе иницијативе да се Пелагић пусти из затвора, али власти овога пута нису имале намеру да попусте пред великим притиском јавности.

Пелагић се у међувремену разбољева и од министра правде Милована Миловановића писмено тражи да се побољша општи положај политичких затвореника. Посебно тражи да му се „болешљивом и изнемоглом старцу“ додели за стално болесничка храна и да му се пере веш о заводском трошку, јер нема новаца да плаћа прање, а сам не може да пере „у шездесетој години и у садашњој болести у крстима, ребрима, леђима, бедрима и десној руци“.

Овај Пелагићев захтев остао је без одговора и пред крај 1898. он на самртничкој постељи предаје Скерлићу своју рукописну заоставштину.

Само неколико дана пред његову смрт, 7. јануара 1899, адвокат Драгољуб Вељковић у име групе пожаревачких грађана министру правде Кости Н. Христићу шаље следећи телеграм:

„Васа Пелагић умире, молили смо управу затвора да одобри његово сликање, управа нас упути вама, молимо вам одобрите. – Понизни, у име осталих, Драгољуб Вељковић, адвокат.“

Одговор није стигао до Пелагићеве смрти, 25. јануара 1899, по старом календару.

Сутрадан је сахрањен у делу пожаревачког гробља где су сахрањивани сужњи, а дан касније, у београдском „Малом журналу“ објављен је овај извештај:

„Борац за слободу и народна права, вођа босанско-херцеговачког устанка, најплоднији српски књижевник, први и највећи социјалистички борац и агитатор код народа Балканског полуострва, највећи и најискренији пријатељ радног народа, узор поштења и карактерности, свима омиљена дична старина, Васа Пелагић – чика Васа, сахрањен је овако. Јуче је обучен и уљудно опремљен у болничкој соби казненог завода, где је и умро. Опело је извршено у 8 часова у истој соби. Пратња је кренула улицама споредним, којима се носе и остали заводски мртваци. Покојника испратише до гроба око стотину пријатеља и поштовалаца. На гробу је сликан у отвореном сандуку. Са покојним чика Васом опростио се лепим говором један заступник радничког друштва. Спуштен је у раку и покривен земљом у 10 часова.“

У књизи „Упис умрлих пожаревачке парохије 1897–1902“, на 92. страни, под редним бројем 4, а под насловом „Књиге цркве пожаревачке храма ст. Николаја“ унети су подаци о покојном Пелагићу. У рубрици у којој се уписује „којим начином“ је покојник умро стоји да је Пелагић умро од „старачке изнемоглости“.

На питање је ли умрли своје грехе исповедио и причестио се, одговорено је пелагићевски јасно: Није.